ЧУВАРИ РОЂЕНЕ ГРУДЕ поема

Оцу Јовану и мајци Милосави, с љубављу

1. ДРЖИ МЕ ЈАВА

Украли су ми опанак леви за десну успомену

Размишљам коме да се јадам мој бели папиру

Блатњав је али ми драг... Да ми снови не свену

Детињи раскорак осиротели расте у навиру

Старе се жеље подмлађују са трном шипурка

Јесен живота у пролеће се враћа с гумењаком

На гумну испод старог граба заспала жмурка

Заборавом... Квргави клис у подне сокаком

Дланове бридне још ми тражи да сагори поене

У заносу игре... Чобанин се са животом надмеће

У набојима... Подерани опанци проносе успомене

Сад седа глава бехара ко рана џанарика у пролеће

Искуство збрано у чвор никако да потисне тескобе

Годова што шестаре на узнешеном деблу битисања

Крадљивци безосећајни ако сте узели све моје мобе

Месечеве ноћи оставите да трају за моја комишања

Знам да се и мој живот успут ко кукуруз осмак круни

Тврда су оба за невеште... Слутим да још имамо рока

Кад бих могао дозвати мајку као некада кад се струни

Желудац дечији да ми га и данас свије да бол предубока

Умине за ову ноћ јаве... Хоћу да нађем наше опанке

У разгласу меденица да обиђем стадо... Велике Лазове

И Пландишта да сколим крај Чесмице... Ђачке уранке

У сметовима без пртине... Мој велики отац опет ме зове

Да покосимо росом ливаду у Брду да не прегори трава

Кад студ загуди у нама и око тора овцама треба положити

Лисник што чека да се на време здене ... Држи ме јава

Да не тренем... На нашем кршу нас је било и опет ћемо бити

Чувари рођене груде не одричу се опанка и слатке проје

Само жуљевно а меко срце рукопис жуљева зна да прочита

Време је да сам исправим на нашој трлици поклекле соје

Са гробља они се вратили нису... Смртна их веју сита

Очев и мајчин прах засејава ми очи сузама ледним

Поносно их љубим... У славском дану сишле свице

Не гасите ми... Умукните да њих двоје дозовем чедним

Стихом на крају папира белог одкинутог из крила птице

2. НАТРУЛИ ОПАНЦИ ЧЕКАЈУ

Врисак моје душе растишинио је мртву тишину изненада

Дуб на гумну јоште цвили... Урезана имена капљу сама

Са крње крошње дечији дроњави змај лепрша... Пре пада

Оплакан јетко невином сузом дечијег ока са локницама

Сребрнастим... Струк пољског цвећа невино згажен

Белином страже за дугу неба није никада процветао

Кликер каменац страсно у прашини ускликом тражен

Није умео да се одазове... Нови се с орасима котрљао

Док се у котању не окрњи... Тако су се смењивале драме

Кликерске приче и дечија жал... У уму и сад се котрљају

Са магленим сећањем наше згоде... Чујем ехо галаме

Боли ме врисак раселином душе... Натрули опанци чекају

На овај дан  © 30.03.2014. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: МИЛОКАЗИ  /ВРЕМЕПЛОВ 2018/ zelenakap.blogspot.com

РАЗМЕЂЕ И ОСА ПЕСМЕ

Мили, с љубављу

Пристигла једна света мисао ум да ми разгали

Јутром наде… Чудом је свратила у моју собу

Оживели су завети вере… Нису успут залутали

Зна ли љубљени син Божји ове речи и моју тескобу

Силно се гушим њима у жељи да просветлим дан

И да трун радости задеси у цик зоре драге ми душе

Болом је пројездила ноћ и опет касом трчи вран

Коњ без коњаника… Не дам да куле облаци руше

Куда сада у раскорак надом да заминем

Високо горе к таванској линији јаве у жалу

Често сам гинуо смртно… И сада гинем

У вери да оса песме држи часну вертикалу

Поглед ће још дуго сетан да лута унаоколо

По мрљи испод утабаног и разнизаног пода

Ноге босе не газите опет моје размеђе голо

Клоним се јутрос од тешких речи и изрода

Прстима чешљам седу косу… Слажу се беле мисли

Прочитане… Раскриљени листови из мојих књига

Под нашом жалосном врбом скупа смо Мила кисли

А она јутрос сузе млечи да их пијем са длана брига

Сплиће се тако постхумно нова песма у талас венца

Можда ће мој Роде сутра о њој зборити умно неко

У заносу љубави је пометња… Са ког сам пијо зденца

Оног што смрт точи… На врелу вере знам ја сам те чек'о

И чекам… Хроничар моје душе не мора рећи невиђено

Празним мудролијама шта сам то песмом хтео ти рећи

На које сам те постаменте уздизао моја водиљо жено

Јели Петрарка Лаури или ја Теби сплетох венац већи

Узалуд му је труд… Муком тишине рекох ти више

Но што у запис о песми љубави не умрле може да се удене

Над нашим градом леденије од мостарских лију кише

Сабрат Прешернов својој Јулији римује строфе обгрљене

Ја нисам Петрарка ни Прешерн… Ал' песник срцем јесам

Уз бок им никад стајати нећу… Лаура и Јулија су њихови венци

На ком сам небу срео Тебе Мила моју звезду и данас где сам

Језиком песника нека зборе и они… Гргољима казују наши зденци

Не преводите на њихов код мој дух и код песника у немушти

Ваш говор обезримљен… Зашто мутити празним каменом

Бистре кругове части… Пустите да наша река живота шушти

Таласима… Ми смо своја поља љубави засејали вечним семеном…

На овај дан © 25.03.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

ОДАЗОВИ СЕ...

На торњу и капији сећања

Устоке препорођене сазнајом разлучених душа 

На гребену нарави замотавају пут меке паучине

Пркосом две латице носи матица што пенуша 

Срасле у тескоби позлеђене љуте промрзлине

Гладна се мука стровали у мемлу дангубе

За свитак уздарја дописан читко са обе стране

Било је на воденичном прагу тајне заљубе

Голуба и голубице на торњу сећања стрељане

Краду ми посед најездом жутих мамурлука

Орачи жеља у окомито бројање на празном слову

Преорали су међе и закрвили од дедова до унука

Све фамилије из прека бачене ко сито на крову

Дреши ли дукат своју врлину по своду тупом

Гради пределе појезерја на очној дољи око главе

Одливке оловне душе пре повлачења с трупом

У загрљају смрти носи за тмину гроба пале славе

Праведно небо нараста удавом ништавила 

Безлично наслеђе гори подпрашумља дуге стране

Посејања торбаре раскораке на грудобрану била

Што тихо откуцава веном и носи зоре омађијане

Невесело се гнезди разбор три тока полутара

Освета ниска по левој страни слуђеног гнева

Полегла роса миром таји остатке ноћног кошмара

Глад чупа дупљу у чвор тежи од гордијевог везује црева

Ратује мисао под упитником у цик разуђене зоре

Ваша је нарав неслободе потонула у украјку

Умрла земља из дана зиме чека жудне развигоре

С пролећа први југо и мој забран поновиће бајку

Врисак памети неда параноју навукле скраме

Кошница озубљена да точи горку медовину 

Испосници су ноктима вере ископали јаме

За зуј пролаза оскудице после завесе у трећем чину

Гарави нагон по самилости котрља точак преваре

Вари се јед у пупчаном прегибу за дан рођаја

Сва моја стада песама туже... Вуци су ојадили котаре

Наду чува опустела књига да се отворе врата раја

Сад моје риме кале поруке вере у осуђеничком котлу

Одазови се псећим зовом са лога у задњем часу одласка 

На капији сећања стари Едемски врте не дај ме гротлу

Нећу да загризем јабуку преваре и да слушам змију што ласка

На овај дан 18.03.2012. ©лавими® Ј. Зеленкапић 

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com 

ПЕРЈАНИЦЕ ИЗ ГАТА

Сумрак еванђеља преоравају окаснели застори кише

Филозофи гуле надзоре утаначених косника прво

Нови се рукопис посвете љубави заветом не пише

Нико дознао није које је оно рајско забрањено дрво

У сред Eдмског врта дато за људско искушење

У лошем смеру умно збориште виком цврчи

Убрали су јабуку а нису умесили пите лење

Каква је то удвојена дрскост што им част мрчи

Лако су прошили нарав грехом и досетили се прегача

Унезверено око мери предео посрнули и превојницу

Рајске реке… Ни трага од суза и покајничког плача

Усред гата газе пауново перје а време гони тракалицу

Троћошкаста простодушност невешто помаља обрисе

У измаглици придошла на мосту пропетом у време

Преломни је дан за точак историје и све њене записе

Ако истина нема слабу пету имаће сигурно тврдо теме

Поглавари устоличења у подпазуху чаме поривом лажи

Утве златокриле им побегле да се гнезде у туђем засеоку

Покојници нису склони… Потомству тешко дођу омажи

Да у успутним сећањима трају… Ко воли прст у оку

Исклизнула је мудрост Пилату са балкона првим јауком

Сад само на трулом стаблу детлић сирото скупља црве

Крст истине ако не стоји на раскршћу носићемо га с бруком

По мору лажи… Гусари преподобни са чуварима блага се крве

Свете мисли побегле у заласке издајом вечне суштине

Нагодба није учворена да се распреда гласно под сводом

Опет се разједају ситни феуди и растачу уклете бановине

И Бог је збуњен … Шта ће чинити са тврдовратим народом

У тору изгнаника… Како да му данас суди иза капија раја

Рзречене речи испоснички скривају праисторију мука

Огњено језеро је пуно од кад толике векове греха збраја

Лажном газди планете човечанство још служи без ајлука

Теолози су се посвађали у часу срамних замена теза

За сеир осветнички на узенгијама осташе трагови блата

Још само да се сруше наде подвезнице и откачи се веза

Са небом… Недовршену причу расуће перјанице из Гата…

На овај дан © 15.03.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

ВРЕМЕ РУГАЛИЦА

Пале су спознаје и уточишта на пола избегличког пута
Изгнани народ самилост иште на разделницама ума
Око се преваром сунчевог зрака вара и луком колута
У календару успомена намножило се црних датума

Гласне речи се троше ко плева по усеклим набојима
Вијуга тупост блатњаву муку опека пискавим шумом
Опет та јека разбија тишину док корак у глини клима
Докле тирански да другујемо са ништавилом и траумом

Оберучке су фараони гурнули мој народ у непостојање
Владари судбина уписују бичем последњи рез на кожи
Истањила се омча од разапињања части… Кидисање
Трагача све је жешће на веру што се смрћу множи

Дубоко ношени траг време опстанка не премости
Пустите доколицу да умре сама у бесвести лудо
Ни један дневник неће записати све прошле жалости
На маргинама мастиљавим случило се задње чудо

Водена огледала суноврат носе за спомен туге
Са постамента су нас одували ветрови нечасни
Времена колере опет се вратила… Како из јаруге
Измилети на ивицу рова… Гром у пламену касни

Падамо на утрину кликом… Није мудро мудровање
Засад нарасле милости остављен је скучен трећој ери
Недовољно је снаге да олиста… Стигло нас наше посртање
Лоши смо поданици Божји били у подворичкој вери

Зрикавци су освојили поље досаде референом бола
Трајемо по узансама немих одјава… У прозору магле
Свијају своја повесма… Изашли смо из људског протокола
Нечасно без љубави и допустили да се око лешева јагле

Стрвине Мисирског света… О Боже драги шта нам раде
Галопом вештих скакаваца прескачу наше маслачке
У светом збору испреда се ода недорасле наде
Опет нам решетају душе разгоном… Шта после три тачке

Бездан празнине прогута сваку жељу и скрши крила
Да чекамо у суздарју пориве части… Ово је неман рана
Ни ово доба сиво није светлије ни за јоту од црнила
Што нас чека… На довратнику века путача је исписана

Ко ће преживети ноћ похођења анђела и страшне муке
Последњи пут јести пасху пре него зоре укажу своја лица
Зборе међу собом боље је упасти у Божје него у људске руке
Ко ће читати причу о изласку… Ово је време ругалицa

У пртљазима својим опет носимо све своје товаре сете
Ловором овенчавамо победнички поразе и губитке
Смемо ли да се надамо избављењу да нам траг не помете
Наша пустиња и Црвено море… Нека Небески стратег води битке

На овај дан © 13.03.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

ТАЈНЕ МЕХУРОВА

Мили, с љубављу

Данас је твој женски празник фарса… Пукост… Мој свете

Заборавни… Памти… Живот и смрт истом стазом корачају

Само велика песма исписује се часној жени из посвете

Дар ружу Она мирисати неће… Песник је несклон по обичају

Куртоазије бар овде у празном слову нека одсуствују

Претежнији су букети рима и ови песнички венци

Ако се свакога дана срце и љубав Вољеној не дарују

Пролазно увене већ сутра… Остаје мој гргољ и чисти зденци

На таласима сећања запењеним пуштам да ме заобилазе лако

Моји су токови спори… Од скора кораком видно посустајем

Исто сам данас као и јуче песмом на гробу бдео истином тако

Посвето у букет везана збори … Пено није знак да се предајем

Тајнама мехурова… Не тражим изговор у моме трећем добу

Годинама сам ишао испред… Сад само могу Милу да следим

Бог зна зашто сам ноћас сањао Чарнојевића и давну сеобу

У празничном дану сновима да се не снују не могу да заповедим

Свима вама којима се жури пожелећу срећан пут и ход

И после празника волите … Вољени чекају да се срца сете

Потомци још не рођени сутра неће знати ко им је род 

На трагу ако метеор умре свакога дана тугују комете

Малаксало се тешко опоравља… Празна је утеха

Грабови проштац у плоту нагао се у леву страну

Најтежа животна битка се губи у мочвари греха

Мало по мало маховина заборава осваја северну ману

Очи се нужно варају виђеном бледом сликом

Усне сваком речју прокрваре кад их на оштрици

Рани црнило зарђалог реза тупљеног патетиком

Земља се тужи земљи а мрзовољно небо птици

И цури време Бог зна како… У пролазима сокаком

Само се једна душа овуда вије и изгубљеног тражи

Срце и ум нису празни… Болују гробна поља са маком

Самониклим… Ове године оманула је жетва ражи

И кукуруза осмака више нема… Глад је појела проју

Пролеће је далеко… Прижељкује се коприва и зеље

Окамењена чељад поносом бране сиротињу у спокоју

За дивљење је истина љубави што мливо части меље …

На овај дана © 08.03.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

РАЗЛИЧАК У РАСЕЛИНИ ЗИДА

Заћутале су у страху јаке речи условљене

Стражарице ко плетенице ткањем живим

У раму тесних жеља отима се лице жене

Куда јој поглед лута узнесен небом сивим

Граница ума раскинута у грчу провејава муку

По трусном раздобљу скончања у мимоходе

Пепео расут преко прага убогу збори поруку

На гребену успомене у поразe наде се разводе

Размеђа судбинске тачке све су блеђа и даља

Преврат судбине силазни ток дозван прати

На пољу скоцкане игре краљица без краља

Губи битку и круну... Шта ће у откуп дати

Збуњена свита очајем стрепи за обрт пада

Витеза рањеног на штиту сломљеном носе

Опкопи и зидови око срца са капијама града

Хоће ли издржати... Како набоји да пркосе

Кад пркосима није време без војске пешака

Различак изникли у раселини каменог зида

Поуку зрелу уму даје разбориту за горштака

Смрт или ропство зна се слава ил презир гњида

Савет краљици раскршће избистри и избор стране

Мале и слабе речи песме поразом нису условљене

Озарило се лице жене и њене линије духа танане

Исконски зборе... Судбина може да се преокрене

Умом се плете уже вере и спаса... Јавља се зов

Песма развија барјак и диже копља наде чило

На небу гори пламени знак казујућ благослов

Витез је разданио ноћ... И бива што није било...

На овај дан © 07.03.2014. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: МИЛОКАЗИ /ВРЕМЕПЛОВ 2018/ 

zelenakap.blogspot.com

МРТВИ ФОСИЛИ

Разбори свели на окрајке и муке се утркују

Позлатама лажног сјаја и ивицом нашег неба

Ко зна песници у моме веку какве снове снују

Док истрајавам у окорелом кругу и кори хлеба

Вагабунди су болно испратили поломе

Последњи трећепозвци кисну на доку

Коме су драгоцене моје патуљасте гноме

И овај дописани рефрен љубави у току

Док један паук црни греје кости

Опет се збрка доселила из Вавилона

Ми тумачимо наша правила мудрости

А уморно сунце чкиљи пре сутона

Стрелом истине уцвељено горе

Осушио се калем и пало слеме

Ко ће затрављене путеве да оре

Запетљана чворишта у наше време

Да развеже… Паукове мреже клате се лено

Звездано вече није вечерас заспало само

Криво огледало је чудом закривљено

Песма призива љубав сакривену… Дамо

Ембрион нужног посињења и вечне жудње

Није невино зачет у утроби ко крст Голготе

Узалуд бројиш испране дане и ноћи судње

Ко око твоје помућено… Знаш ли преварни Лоте

Јутром се породио дан слободе у крви

У пакту мира са положеном надом

Гадно је време кад се смрт острви

Жалити је мука за развратними градом

И сад се немир гнезди у треће доба

Премишља убоги човек око истине

Стисле га године и време тескоба

Сутрашњи век непочина песника брине

Дошло је време сумње из далеких потаја

У потковици среће опет се избегли осврћу

Делта истине с муком рукавце разуђене спаја

Човечанство је запало у процеп по посрнућу

На избегличкој гори колико сланих каменова

Споменика опомене и настојања без разума

Ако ова песма запис успомена и отклон од отрова

У овај дан међу нас не допру до људског ума

Нарасли чкаљ заклониће човечанству све видике

Одавно једини ленгер тоне у маглу заборава

Презрен је крст распећа и помућене су слике

Ниоткуда човекољубља часног да дух очарава

Свуда око мене огавни идоли дрско се умножили

Странпутицама лако у беспућа залазе трагачи

Ни зере Божје љубави нема… Људи су мртви фосили

Све су дубљи расцепи… Песниче песмом плачи…

На овај дан © 04.03.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

СЛАВИМИР Ј. ЗЕЛЕНКАПИЋ / ВЕЧНОХОДИ-аудио поезија

ЗВЕЗДА СТРАЖАРИЦА И КАМИЉЕ ВРЕМЕ

У поткровљу песме затурило се гнездо

Истину свија да не назебе овако голубија

Чувај је и ти стражарице ретка звездо

Што снатриш небеске путе најсветлија

Мило је песничком срцу трепераво ти око 

Твоје расуто иверје кроз измаглицу снену

И беле лабудице распукле тек невисоко 

У хтење кукурузне дражи… У меком сатену

Ушивене наде ко велике металне пуљке

На војничком копорану из прадедине приче

У костретној торби чобанчета исте замотуљке 

Успомена чува за под мишку где младежи личе

Купинама црним за биљеге надарене душе

Чистим даром неба и уметничким гласом

У једну ступу премного стане исте повијуше

Што ситом обмота убоги живот… Тегобе појасом

Досуђеним сиротињи обележеној жигом поруге

Неправедно да прти васцело своју муку тежака

Једна омаја не трефи иксана сама у време туге 

Увек се спаре ил учетворе да оборе преданог ђака

Гологлавог и раздрљених груди огрезлог у зноју 

Прираслог за смоницу и каљав друм без циља

Док смирено присмаче бели мрс и гули жуту проју

Кад презалогаји журно молитвом Бога тек благосиља

У поткровљу песме затурило се гнездо

Истину свија да не назебе овако голубија

Чувај га и ти стражарице ретка звездо

Што снатриш небеске путе најсветлија

На пупку земље све је двогубо и разбројено

Голом истином у слику песме свито давно

Од када су јужне стране и северно испијено

Поље мртваје учауреног духа распродато јавно

Одрођен глас по суровом збиру тражи зрмен 

И знамен великог духа преводницом збиље

На старом кулашу развезан пртени стрмен

Само што се није изгубио… У време камиље

Окупај сећања да пролистају првом милином

Из поткровља ума дозови препород без паучине

Пусти каруце заборава да отандрљају тмином

Време је времену да из потаја живота размине

Заборављене мемоаре по бувљаку продају свици

Дангуби што листа умољчано да убије самоћу

Забранили су посвете… Коју реч рећи мезимици

Са сузом у оку… Најзад спознасмо сву јефтиноћу

Части и речи… У каљужама јужним на увелој свести

Трагови блатни у дубљи глиб неповратно заглаве

Народу простом свега доста… Не питај зашто се жести

И кад му уделе и кад му отму… Спирале су вртоглаве

У поткровљу песме затурило се гнездо

Истину свија да не назебе овако голубија

Чувај обоје и ти стражарице ретка звездо

Што снатриш небеске путе најсветлија…

На овај дан © 01.03.2014. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: МИЛОКАЗИ 

ВРЕМЕПЛОВ/2018/ zelenakap.blogspot.coм