ЈАХАЧ СЕНКИ У ИЗНИКЛИЦИ КУКУРЕКА

Оцу Јовану и мајци Милосави, с љубављу

Село домашње моје по густој магли прва побрђа скрива

Орловска постојбина ураста у небо за коју стопу више

На супрот свему бездан се продубљује и млечи тугаљива

Понор душе... Ко кужи кушаче да летопос сећања лише

И да завежу пертле песми тесној кад тражи слободе и права

А не ореоле... У горком стиху не бројте ми запете и тачке

Дежурни ловци синтагми пустите да гесло у мени обитава

Док поглед чами на зарђалој жици за веш и следи црне гачке

Забуном испраћам јато... У црни забран... У даљ... Док лепрша

Сећање доноси слике и успомене дечијих пртених бенки

Као у стиду младе умируће наде заклањају лице иза крша

Нећу оглав... Ни забрану освртања јахачу... Нужност сенки

На истој овој жици мраз их је пио док су испраћале дан

Са првом пеленом детињства очевом кошуљом бледом

Јесењи пејсаж и њива кукуруза у којој сам рођен... К'о сан

Падају слике на зенице... Проходим сиротињом и бедом

И филм се понавља опоро језив... Дечија сећања изнова боле

Ожиљак изнад левог ока... Дубоки запис љубави мајку зове

Песма иза суше сокаком још одзвања... То сеоске додоле

На жедну земљу Илиндана призивају кишу а не громове

У набору испод ока и запис љубави за оца скрајнут чека

Да сажаљење не окопни сузом песмо истине објаву јави

На гробу под сводом небеснице никла су два болна кукурека

Никоме другом горчину да позајме исписници грке нарави

Опробајте се придеви и речи у алманахе заточене

Нек песма протутњи умом ко пљусак летње кише

У моме срцу јаруга раздељује урвине... Осипају се стене

И потом окомито дубе... Зар да чувам што балдише

Изнурење окупано у зноју и чекам нека појутарја нема

Не чух последњи писак окаснелог воза кроз умрла поља

Узурпирали су ми науме.... За туђе јасле лакше се дрема

Јавне осуде касне... Илузије моје у нека времена боља

Пресахле су ко вирови... Каљугом јаве гацају неми мимоходи

Гранична свера испоснички прободена препуна гнојне слузи

Затровала ми било... Претеге и јарма како да се човек ослободи

Мртви је сан у мору снова и пусти праг силаска доњи ка тузи

Два гроба узнешена сколио ковраг да стварност језивија буде

Увели кукурек окамени сузе и речи... Спознаје мучне грч реже

Збуњен сам истином како године ко измаглице мутне прогуде

Испоснице нећу вас више канити... Нека у миру Вољени леже

На овај дан  © 30.06.2014. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ЛИГЕСТУЛА МЕЛОДА  -  ВРЕМЕПЛОВ /2018/

zelenakap.blogspot.com

ЗЕЛЕНА ПОЉА ОД ЖЕЉА

Које је боје моја истина у свануће

Од кад је постала чиста и прозирна

Изнедрена ко ова плава зора бисерна

Што ме зове изворишту родне куће

На поља зелена од жеља у доба немирна

Тражим дослухе листања за дрвета верна

Истина нема тајну избледелу црну боју

Ни сенку нераздвојну ко лаж устопице

Нобелову звезду побожним хицем циља

Мноштво стихова рођено у сну и спокоју

Препланула кожа се гули и око тражи свице

Заспало име од милоште Бог благосиља

На овај дан  © 27.06.2012.  Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

ПЕНЕЛОПА поема

1. ПЕНЕЛОПА

Мили, с љубављу

Мој годишњи календар почиње и траје

Од јуна до јуна у збиру призваних успомена

Још срце болно ослушкује твог срца откуцаје

Вољена Мила Пенелопо [1] искро из камена

Хоћеш ли ове ноћи новим блеском одати траг

Да њиме пошљем моју једину веру у васкрсење

Велики и вечни Боже сећању моме буди благ

Да га бездан муке не прогута… Ово је моје бдење

Четрнаесте године иза смрти стигла жудња иста

Немирним морем живота Одисеј грчи наду

У иста уморна недра… Рукописе књига листа

А Мила се забавила тамо у рајском рукосаду

Венац љубави плете за уздарје од новог смиља

Нежно уплиће моје риме у своје красне плетенице

Трукује ко гоблене ситног веза верна везиља

Последње писмо наде са оне исте гробне ивице

На путу нашем рођеном дому готова да закорачи

Деци и мени за јаву изашлу из дугих година снова

У тами црне ноћи засјај Даницо звездо кад се мрачи

Поље моје свести новом ауром наде изађи из Јакова

По провиђењу пророка песника истином проречена

Да круг смри једном занавек затвори запис живота

Пенелопо моја… У загрљају Одисеја врсна жена

Једина слика за свет и свемир васцели недостајућа нота

У нотном низу љубави… Апостроф заветне речи

Исписујем Мила нагласком у непрестана бдења

Новим псалмом за Тебе… Глас зова гробљем јечи

Уснуле хумке буди… Ово је наша годишњица сретења

Мила… Удваја ми се песма и лик Пенелопе

На хоризонту вере у једној звезди два ореола

По млечној стази неба јасан траг и твоје стопе

У мојим очима препознате по раселини бола

Просијава далеки сев и пада у шаке изгнаника

Одисеја… Срце твоје чувам Мила ко амајлију

Бог ми га спусти у недра… Урамљена слика

Твоја гледа ме са зида мило… И сузе опет лију

Вољена Мила Пенелопо искро из камена

Како да им браним… Календар почиње и траје

Од јуна до јуна у збиру призваних успомена

Нек срце моје болно ослушкује твог срца откуцаје…

2. ПЕНЕЛОПА

Шта бисте ви будни часи ноћас од мене

Сазнање колико у једној сузи има соли

Откуда толико искри прашти из стене

У купи пешчаника докле да цуре боли

Не питајте ме у једној песниковој сузи

Све сете света росног јутра су збране

Куда су се раздружили ови моји недрузи

Кад све разделим с песмом шта остане

Круни се стена и искре ватру душе пале

Ломача гори бурно у луку стидног месеца

Муке се враћају старе на рубу окоштале

Растикале се песме за обзорја жељена деца

И овде не спавају свици фењери ноћи

По трагу им се враћам у дозив успомена

Почивша се чека... Рекла је да ће доћи

Не у сан... Између врсних најврснија жена

Ја јаву хоћу и непрекинуту животну нит

Смрти је доста било и гробног мрака

Напукле боре дубином браздају гранит

Време разједа све крадом... Из мојих шака

По истој стази сећања расипам наше белутке

Путоказ у тмини недоба да следе њене стопе

Стражари гробља не браните тајне тренутке

Сусрете срца и љубави мене и моје Пенелопе

Часови будни знате ноћас ме воде узвишене жеље

Превише година усне чекају њен пољубац чедни

У млину живота доњи камен моје године меље

Не рушите ми веру у васкрс и дан догледни

У истом трену чемер и нада сузе и искре измешане

Размеђе душе ова песма једино може да премости

У заветном стиху повељи вере нека кане и плане

Бог ми је сведок љубављу олистале стигле су милости

И у наш атар на прагу жудње у моју собу осаме

Разбројиле се године туге дозрела жита и лета

Завеса се спушта завршни чин мину наше драме

Врт душе за моју Пенелопу рајски вечно цвета

[1] ПЕНЕЛОПА: Врсна Одисејева жена

На овај дан  © 18.06.2012 и 2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ПС: За 14. годишњицу поновна објава „удвојене песме“ истоветног наслова,

то јест поеме, сплетене у једну плетеницу љубави за моју врсну Милу неумрлу…

Постхумне књиге “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” /2013/ циклус “Амфоре успомена”

и „ОДИСЕЈЕВА ДОМОВИНА“ /2012/ циклус „Буди се моја Итака“.  

ВРЕМЕПЛОВ /2004-2018/ zelenakap.blogspot.com

ВЕЗ ОД СЛОВА

Песник је поникао из сиротињске постеље

Ко из древног записа украсно слово повеље

Први још тражи место под сунцем на јави

Други је изгубио најдраже острво љубави

Слово црно од кованица смрти… Рукопис боли модар

Тестамент тек ће да се чита и прими подар

Олистале идеје на дрвету слободе проређен хлад

Опет је прерано зашло сунце… Умро је песник млад

Пољем љубави и света остале растурене песме зова

Превише једа у души у чистим венама траг отрова

Поета сањар сме ли на самрти својих снова да се одриче

И кад су ко близанци истоветни никада исто не личе

На истим извориштима напајан гениј мудрости

У опроштајној песми заветном писму неће да се опрости

Мапу живота исцртале су сени дубоке бразде филозофије

Свиленим везом слова још једном песмом да се открије

Сентимент извезен срмом белина постеље једва носи

На одру све се збрало у мирис живота миришу откоси

По врту песме песник остави себе бекством од себе

И тмина гроба песму вапи има ли ко да је чује... Дух зебе

Једини биљег горњег звања омамом мира још га зове

Ко узвишене звезде свемиром узнешеним нека риме плове

Распеће му је суђено на рођењу… Крста се песник не одриче

Свечано да га прими небо Орион врата своја размиче

Последњи некролог беседи песма… Говор је језик тишине

На пут одласка се не спрема…Његови су сви путеви и даљине

Песник по усуду изгори лако... Скрати збир живота за трећину

Звездани и млечни кратко потрају поетским небом се расплину

Не стигну песници тако свој епос да испишу до краја

Кад рано оду из поетске домовине одселе се из завичаја

У исто време сусрете и растанке са душом одживе

Једино песме нису ко тела им пролазне и распадљиве

Не тражите мрље у кругу празнине изједене старошћу

Нада се сама одомаћи под руку води веру једину гошћу

Кроз свако сећање уназад отиче болно време

На старој лози прошлости шикну младари будућност да калеме

Инверзију песниковог лика са муком књига рођена ода

На пола пута вапаја из гроба никне време препорода

Врхунац дражи и духа увек су озбиљне срчане риме

Савременици и поколења лако затуре песнику име

Уклета истина се понови ни су кратковеки... Песмо реци

Ауре и ореоле на фрескама носе само немушти свеци

Време над временима ретко је песнику суђено и дато

Ако се у бронзу лик излије на стражи да чува плато

Малога трга ил тамни парк где се у сумрак младост љуби

Ижврљан графитима спомен песника славу у јези губи

И кад се песме или речи разрече распу слова ко лишће у јесен

Оголи стабло песника остане само достојање... Дар узнешен

И загледано око у даљину што вечну визију циља

Изгубљени свете куда други дан славе минула су окриља

Остаје песник да се за песме роди из ко зна које постеље

Допусти нови запис да заблиста украсно слово везом повеље....

На овај дан ©  15.06. 2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

ОКРИЉЕ ТВОГА ДАНА

Мили, с љубављу

Незнаним путевима у заносу лудо идемо

А она самртна претња из подсвести израња

Само се бездушно речју у верност кунемо

Тоне последња мисао у небројана сећања

Заробљена мрежама… Дан оста без рубина

Јутарњу росу опиљци боду љутим иглама

Други уграбе све… Мени оста празнина

И свевремена трка вратоломна са звездама

Колевка љубави и заборављено огњиште

Чаме у размеђу прве латица гробне руже

Признање покајничко реч дужну само иште

Свемирске књиге нечитане новом тугом јуже

Празник спасења јутром слободе чека сиротиња

Пут капи кише из облака… Расуте сузе у трави

У јаду измакне боговетни дан… Песник главиња

Са својим траљама измаглице у болној најави

Опроштајни пољубац не виси на дувару снова

Покидана је гротлом смрти златна свиленица јуна

Сву ноћ су лиле јутрос пресвисле кише из вртова

У наносима муља заточене… Млекарица из катуна

Није се вратила … Зелени лишајеви цветају

Повој сећања остављен у бешику под мој кров

Исписах завет вере у аманет новом нараштају

Сад могу мирно на троношцу да ослушкујем зов

Речима паљене ватре у наручју зрелине лета

Куда смрт води… Где зри клетва… Бог ће знати

Све рубиконе вере пређох… Нема мог оточја света

Осаму да оставим шеширу печурке… Ако се врати

Прерано убрана јабука размеђу љубави… Згуснути јади

Увело цвеће душе и мук рањеног орла град тишине чува

Пастир снова са годинама певања и надања није у завади

Пре брода плитког неразум обућу истине улудо изува

Суноврат древни на рубу ветра недеља празне недеље

Процеп између звезда и траве све је дубљи… Јетко

Се срди глад измождених уста уседелице сеоске преље

Ружење лакомих не узима за зло… У заваду залази ретко

Поноћни минут умирања… Траје ко успаван вид на одру

Прерано загрли беспуће линију живота на длану јаве

Берачи црног дана изгубили су промрзлу трњину модру

У корову до појаса олуја лелуја зелено море класале траве

Небески белег и чвор везан судњега дана нико не дреши

Једини саговорници ове земље твоја смрт и сахрана

Ноге запућене стазом битка и топла суза што бол теши

Мила моја милолика бране ме на окриљу твога дана

На овај дан  © 13.06.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

ДВА ЛЕПТИРА

Знатижељо невољних слугу

Пусти очи по зони немира

У заљубљеном кругу

Прелетела ме два лептира

Куда ме чежње за њима воде

Оно што бити хоће нека буде

Брао сам шумске јагоде

Почеле су од скора да руде

Врзино коло заплетено у зене

Никако да се размота преко ограде

Стигле ме детиње успомене

Врвило је у завичајној корпи наде

Неспретне кораке док газе

Безциљно врљају ноге у сванућа

По високој трави загубљене стазе

Укрштају су се опет моја беспућа

Расплетене зелене косе из витица

Пију ми срце и душу краду лагано

Титра врело подне Шумарица

Галиматијас чежње расте свечано

На платформи за спасиоце дан вара

У огледалу жижи једна недаћа

По мирном језеру расипа се јара

Одсјајем у очи опет ми се враћа

Руке пролећа и лета везу по царском фонту

Девојачку спрему и ћилиме балуче

Радосни младенци у плавом хоризонту

Венчано небо драже да се обрадује ко јуче

Скупљене речи миле и врели песак плоди

Гушим жељу да окупам свој свет рима

Поцрвенео од сунца у прљавој води

Блатњаве од тиње не предају се пркосима

Ни чаурењу готовом да прсне ивицом плаже

Не одустајем да се пржим... Сви хоће да поцрне

Пешкир уз пешкир разастрт тло врело лаже

Никога нема да изгубљене мисли ко овце врне

Толике двиске и јагањци пабирче своје

Отуђен свет уљем и помадама маже кожу

Начичкани ко пчелиња саћа тела зноје

У царству своме сваки чува своју ложу

Знатижељо невољних слугу

Пусти очи по зони немира

У заљубљеном кругу

Прелетела ме дава лептира...

На овај дан  ©  04.06.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakao.blogspot.com