понедељак, 29. октобар 2018.

ОТВОРЕНИ КАЛКАНИ НА ПРОЗОРИМА ДУШЕ - цртица


Вољена моја, 
Морам ти рећи, прсли су простори на своду између врха и разума.
Главно је стециште постало тесно набоју ума.
Веселе доскочице одавно нема на темељима збиље.
Гради се раскорак свакога дана до додворења.
Мрско је газити по гноју расутом из срца.
Више се нема куда по посољеној земљи и поцепаном небу.
Ако се разломи и оно задње поуздање и одцепи се од дебла тешко падалици нади.
Здробљено срце је образ љубави а не презирна прича.
Доконо лицкање није од користи у мехуру сапунице.
Док се узданица стреса на јутарњој роси око увелог листа.
Било би неукусно у јаду гњечити туђу самилост.

Питам се Драга, 
Расцветавају ли се мисли једнако у дану жеља као у ноћи самоће?
Зашто претеже бреме твоје смрти и свлачи мој дан у понор?
Разумем магловито да кушати вољу не зна свако.
Бљесак се своди на трен а одсев на бритки дах.
Срце у разору несвикло требује потпору а она месечари.
Два пута нису иста на дужици ока када се скрасе.
Залуд се батргам из глиба.
Никако да ми нога ступи на тло слободоумно пре расцепа.
Још једна цртица исписана занемеће на страницама мога дневника.
Не допусти да умре у жељи ако је твоје очи новим читањем не помилују.

Мила, 
Буди ми јутрос милостива.
Нећеш се покајати.
Из ума се закотрљало мноштво бисера за твоју шкољку.
Близу смо симбиозе мог и твог разума.
Слични се сличностима љубе.
Никуда не могу утећи и не желим.
Твој загрљај је најмекши.
Нека ме за вечност у њему узму твоје руке.

Прелетело је јато уплашених птица нашу башту.
Ако им се заокрет изгуби у врху крошње нећу се тужити.
Вртлоге читам као животну нужност сапутничку.
Не одричем се јединог прамца.
Ти чекаш тамо на истом месту у жиној тачци наше љубави на наш жуђени сусрет.
Вериге нису издражале гарави траг па се отеше задњем диму.
Живот је скуван ко вариво у лонцу.
Време је да га кусамо а он се горопадан неда.

Планетарна завера гуши човечанство и краде му мир и спокој.
Павиљони су пренатрпани од резбарије распуклих штитова живота.
Докле ће збуњене очи као у стиду упирати поглед у земљу.
Нико да подигне главу горе ка узнешеном небу. 
Чак су се и звезде повукле у окрајке свемира.
Црну небеску ливаду оставише да је покосе немири.
Толико зденутих живота на једном месту језиво опомињу.
Ничега утешног нема да разгали у овој оскудици.

Учини ми се понекад Мила да се залуд борим да свет уозбиљим објавама мога ума.
Нико не чита мој свитак и не зазире од људског зова на овом себичном пољу.
Нови миленијум је донео отруђења између људи.
Данас свако за себе и у себи животари.
Сви моји калкани на прозорима душе су широм отворени.
Тешко је срце излити и поверити надобудном свету.
Чудан је овај наш свет у оклопу неразума.
Ватре оговарања сажижу све до чега доспеју њихови пламени језици.
Јесам у свету ал нисам од света.
Различитост је презрива и није на цени.

Знај, моја последња опорука у један епитаф не може стати.
Суђено јој је да је кошаве негде узгред прелиставају пре него се окамени.
Мрамор над хумком нека покрива снег да скрије црнило и тугу.
Променљиво је и трошно све осим сата који је увек исти док откуцава мој живот.
Навикао сам се падати и расти док су ме одвикавали давати кошуљу за част.
Сањао сам језера белих љиљана чекајући Тебе љубљену жену с мирисом пролећа.
Данас сам Мила изнова поклонио себе Теби да угасим само ћутање.

Веруј ми Љубави, 
Песма не може бити раскошна у остави бола.
Цртицом се шире отварају сама од себе моја и твоја врата чекања.
Још се није разлило млеко зоре мојим беспућем.
Жалим све ове људе око и поред мене док ходају носећи време смрти у недрима.
Истим немиром срца решен сам да све странице неба љубаљу допишем.
У усколебано доба не тражим туђу руку да ме придржи кад твоје нема.
Никуда не морим своје ноге за бег од стварности када ми она законачи на узглављу.
И ако рођен за ватру данас нећу у пепелиште.

Широм отварам врата собе и срца знајући да ми једино сећања долазе у походе.
Са дечијим бешиком окаченим о таванску греду у време самоће делим ужину.
Има у овој слици отворених калкана нечега најгласнијег да се успомене не прећуте.
Допуштам ти Мила да завириш у моју душу и узмеш за те у њој чуване драгуље.
Ноћас не жури да прођеш мојим сазвежђем у твоју луку смирења.
Ти си мени жива упркос истини смрти.
Пожалим често што одавно нико не куца на моја врата кад јутро бане на прозор снова.
Дај ми Мила времена да попакујем прошлост у кофере.
И ове ноћи уместо тебе ја ткам серџаду успомена да се њоме огрнемо.
Само је твоје срце моје светилиште љубави у храму наде.
Зато су сви моји калкани на прозорима душе широм отворени.
Чекам те... Не часи...!

На овај дан  © 29.10.2013.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: “ДЕВЕТА ЧЕКАОНИЦА”  ВРЕМЕПЛОВ /2018/
zelenakap.blogspot.com


недеља, 28. октобар 2018.

ЗАВЕРЕНИЦИ МЕРИДИЈАНИ

Како да пребројим заверенике меридијане
Ако се деси у недоба немо да тугу испијем
Математика неће тачан рачун казивати
Странпутицама живота узалуд капља кане
Жалосне сузе у увир самоћом још лијем
Смрт ће заувек љубити густе папрати

Забуна је ту да се вршна мера ноћи расточи
Покисла зора ниче из самообмане и лажи
Црте живота беже оскудицом са шире слике
Наврле сузе росе уморно лице и губе се очи
За залуталим лептиром што скита из куражи
Или по наиви љуби болне цветове одметнике

Над самим животописом жарим рану
У огледалу хоћу да спознам лик знани
Ако се црте не покажу и прочитају
Линија живота на смежураном длану
Дремаће недокучиви у распаду меридијани
Кад се распрсне обруч круга у уздисају

Мила јецај је законитост свих туга
Тражећи Тебе моје срце од њега не бежи
Ни твоје очи никада неће утећи
Нашим успоменама треба дуга
Да наткрили небо и да се уврежи
Ко ладолеж наде у ко зна којој срећи

Не постоји Мила огрлица муке
Која се не може у јави нанизати
Залуд су ми ноге блатили путеви
Ломили кораке и рушили славолуке
Око срца љубави све ћу сабрати
Божија правда неће да се прогневи

Трагови срасли у Твоме трагу мира
Моји трагови у истом трагу спокоја
На имендану нове књиге песама и хтења
Из потсхума дошли корачаји пастира
Знам како се урезују зов Мила моја
Између записа стопа одласка и слеђења 

Зашто су потоња спорија од прошавших слова
Хоће ли се стопе достићи да буда барабарне
Нећу дилеме а оне врве са свих страна
Љуљајући моји колевку снова
Боли ме испадање триње кумове сламе чарне
Што руси мој пут живота преко меридијана

Надгорњавања звездана нису у вечном сукобу
Иако расуло на зидинама крије историју страдања
Некдашње тврђаве младости и пуне снаге зоре
Сугреб трећег доба све је дубљи и оскуднији у гробу
Игра речи и шнир приче раскопчавају се до падања
Дубе нове замршене боре и живот болом чворе

Кљуса прошлости стеже... Позван сам провиђењем
У позну јесен не вара ме пут посут лишћем расутим
Хоћу слободне трагове да корачам унапредак
Журим да љубављу испишем дуг дат ми рођењем
У песми заветној слободом нови живот слутим
Вечном љубављу исписах мојој Мили заветни редак

На овај дан  © 28.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига : “ТРАГОВИ У ТРАГУ”  ВРЕМЕПЛОВ/2018/
zelenakap.blogspot.com

четвртак, 25. октобар 2018.

ОЛУЈНА ЈЕКА


 
Дан је тмуран
Олуја се спрема
Урла ветар
Хук ми пробија уши
Док кратим сате убоге
Читам свете књиге
Библију и Кур'ан
У књигама Ње нема
Део неба тражим само метар
Смрт је дала расцеп души
У кладама ми ноге
О врату гараве вериге

Хук мога срца је јачи
Чујем га како цвили
Шта ако победи ветар
Две олује не могу издржати…
Песмо и ти самном плачи
Ако смо животе закаснили
Нека хукове однесе решетар
Зрело жито ће у решету остати

Што просејава живот мој
Боли ме ова луда олуја
Када ће сванути дан
Назад у ноћ не могу
Прошлост сам потрошио
Напред у сусрет зори
Ако не кренем сам
Потрошићу мрве сна
Доста је рани њен гној
Тежак је хук из нечуја
У необраном грожђу необран
Смем ли се милити Богу
Нисам Адам што се у врт скрио
Од преваре преступник гори
На ватри кушње знам
Олујно небо мој страх незна
  
Јесен надима старе мехове
Пијано гробљље се љуља
Њен гроб ме зове
Гробљанска капија цвили
Тишина мучи умрлих доброта
А моје срце болује Њен јун
Два кобца наду ми лове
Мука и бол… Годинама ме жуља
Како да укротим ветрове
Знате како је кад вам се не мили
Сутрашњи дан живота
Буну спрема трибун

Уму је остало да протествује
Уморне речи падају и суза влажи
Несрећну хумку Њену
Хук срца предах не доби
Тражим скривено сунце у тами
Вољену у сенци гроба
Она одавно чека мене
Чији је дан олује
Дали је Божји… Кажи
Ил црног врага у камену
Он овде подмукло роби
Збива се досуђен чин у драми
Мој задњи крик роба
У клопци без опомене

Она и ја се нисмо тражили
Нашли смо се по провиђењу
Два бисера у једно животној шкољци
Данас у смрти тако нађени
Нећемо целу вечност да се опет тражимо
Гробљанска капија цвили
Ја зборим у себи о Васкрсењу
А ум ми разједају смртни мољци
Њеној сени се клањају моје сени
Остало нам је да се сенима волимо

Ово је смисао наше љубави
Неизвесна чежња лепоте
Предуго чекање недочекано
Поразе не признаје
Песма посвете је уздарје јави
Нови струк на гробу доброте
Положен вером у време врано
Сивило гони да позна откуцаје

Срца и наде у безнађу
Без загрљаја се грлити може
Вером ти љубим расуте кости
Без пољубаца скполљене руке
И када твоји прсти мојом косом зађу
Да седу белину стресу и дух ми обоже
Нек кратко мине трен жалости
Олујни громови су слабији од поруке

Коју ти моја душа збори
У мислима се жеље прожимају
Трезни ме гробна спознаја
Нас двоје ту негде на обали спаса
Глас Божји чекамо да зазвони
Небеским сводом
Тако смо близу
Само су две олује предалеко
Небо спали ово гробље… Нека изгори
У мојим ватрама… Пепелишта на крају
Нема… Ни задњег опроштаја
Бити неће… Време Васкрса стаса
Олуја олују разгони
Песму ти Мила пишем са слободом
Мој бисер на огрлици у твом низу
Донизао је Бог… Чујеш ли олујна јеко

На овај дан  © 25.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

уторак, 23. октобар 2018.

ПЕСМА МЕ НИЈЕ МИМОИШЛА у два певања

Певање прво: КО СИ… ?

Не кршите завет ноћобдије за немо зорење
Опет ме је мимоишло Њено чежњиво грљење
Сву ноћ Милоснице моја недозвана анђео ти плете
Витице на крилу … Ако ме јавом не дозовете

Пустите ветрове да витлају своју песму смрти
Док слепи мишеви парају ноћ и гласови задрти
Буде долину улештену… Уз белу источну страну
Ја сејем наде у прошлу бразду муком разорану

Истином жалим на тротоару мозга прегажене птице
Не греју ме скончале у лету ватре поскочице
Залутале у коло слободе… Очи су давно заспале
На ремену снова… У поткровљу чуче туге окапале

Прошли сабрани дани баштине јаву и дуге истине
Дрежди окаснело време на перону… Само првине
Чекају миленијум острашћени да пристигне нови
Опречне су приче о расколу… Нужде жуљају окови

Истрошене речи беспослене бацили су испосници
Једноумно крваве трагове заноса скривају у тмици
Под шкрипом точкова несвесне да освећење нађу
Град пропасти у немиру тоне… Морен истом глађу

Пој несрећних птица мучи… Без одјека у залеђу
Староставно писмо по ободу исписано глеђу
Ватриште набоја немо засејано сузу бола роси
Како да преживиш ако си збуњен и незнаш ко си…

Певање друго: КУДА НИЖЕ…?

У дневнику живота крију се моје избледеле петице
Орахову љуску не здробише ласно шаке невиднице
И данас водопад муке млазевима разлива белу пену
Мемла се шири побочно ко осветник затоном у гену

Грло отекло пуца ко реско стакло на љутом голом мразу
Тајно су сметови затрпали пртину… Једину стазу
Доласка наде… Мила опет су ми се замутиле беоњаче
У пуста гнезда леже залеђене птице … Дан се растаче 

Лупешки лако… Скоро ће нови сутон да се свуда завлачи
Космати двоглави урлик немим пољем умирати… Космачи
Слуђене откосе магле плести и некуд водити заклетнике
Уз који олтар пристају маловерни и задњи позив клике

Маловрази погружени уз брег гамижу језом сами горе
Слуте нову ноћ страве… У мртву поноћ свешће раздоре
Левог и десног ребра и помутити завађену браћу снове
Док их страшила пуде… Нечестиви на размеђу воде ратове

Са Кара-Бегом туђе Султаније… На нашој завађеној тромеђи
Раздељене тропрснице трну… Угарак црни сам плута у цеђи
За раскорак судбине и записа… Зеру чекам на празном длану
Неме сведоке звезде… Ни ове ноћи нису смеле да изостану

Лелуја сенка одбеглог трена… Протуве мрке плешу зидом
Нова се песма у души свлачи… Ко ми то дроње крсти видом
Док ме понори вуку јаче од земљине теже… Мила куда ниже
Скамењен ми је језик… Залеђени траг и мрље бола псето лиже

У уму сврдла врте муку… Развртеле рупе црнилом зјапе
Опет ће без кусура сва моја умовања дрзници да одрапе
Великом глобом… За нове патње душе нема места без стида
Закинутом ко задњи лист проклетим ноктима кошаве кида

Вртлог умора елипсу дуби… Узалуд тражи жижну тачку
Да згоди срце… Оно се неда предаји и бекству у мит убилачку
Није ово мој крај тек тако… Не режите ми кости кошаве луде
Мени припада мимоишла песма а вама у наслеђе ваше заблуде

Пој несрећних птица не може да мучи без одјека у залеђу
Протумачио сам староставно писмо по ободу исписано глеђу
Ватриште набоја није немо… Стару сузу бола стих не роси
Засејах га новим духом да живи… Ниси збуњен и знаш ко си…

На овај дан  © 23.10. 2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ”БОЗМАНСКИ ПЛАТО”  ВРЕМЕПЛОВ /2018/
zelenakap.blogspot.com

четвртак, 18. октобар 2018.

ЗАВЕТНИЦИ ПОЕТСКИХ РИМА

Ма шта да је узрок окомито узнесен а стран
Нећу се препирати са тобом насеобино злобе
Зацрнило се небо над утајом и тврди повез вран
Скрива ти очи наочите а упале у чудне тескобе

На полазишту занемеле још у окајању речи ћуте
Под брдом слободоумља тишина глувоћу чува
Племенске вође у време своје ере познале су путе
Макањче туђе испод ребра суђаја род јаве не сазува

У реду трајања и духа искоснице се одавно не своде
По сплету врзина и чкаља несигуран је корак јаве
Још један дан неми без песме мину… Сучеље у заходе
Узалуд траже свици у намерењу и светле пруге дојаве

Истинољубље љубе само часни заветници поетских рима
Древни глас песника преломио је зов у коло ноћних вила
Које то тајне силе кидају немили вез магле по нашим брдима
Док твоје очи смождене дугом муком још болују од сивила

Млинарице су стале након издаје сувог и празног јаза
Одавно у њему не пени и гргољи вода уз знани бук
Нису ти казали песниче да је зарасла девојачка стаза
На којој си бдео данима чекајући Њу… Чуди те мук

Глувог поднева и праискона… Зашто је љубав свисла
Разум не може то чисто да разабере уз успомене јаке
Знаш толико тога у не допеваној песми нема смисла
Кад низ се оспе у пролазности а очи се заброје у кораке

На јужном ветру векови ће све твоје године да свеју
Не тражи спокој мира у плеви… У њој нема зрневља рима
Скрива се истина да су продали незаслужнима алеју
Самозвани песници утекли су давно са затонима дима

© 18.10.2018.  Славими® Ј. Зеленкапић
Књига: „ТАРПОШ“ /2018/  zelenakap.blogspot.com

среда, 17. октобар 2018.

ГЛУВО ДОБА

Не распредам се причом у име суштине
Помислим на моје скучене године
И врисак отекне до плафона у паучине
Све оне горке и наопаке покрију истине

Вечерас смо сама ја и пауци будни
За запис покајања а не за сеир туђи
Куда да се разминем сутра у дан оскудни
Тешко је одолети нараслој мемли и буђи

Паук и ја у своме ткању умрежени ћутке
Шта ће се десити сумње не могу рећи
Неко нам кида конце док дрхте лутке
У мрачном поноћном плесу умине и глас псећи

Дах на тврдом црвљивом поду исте самице
Нема опела и гласа звона кад сиротиња не плати
Рука и језик залуд чешу и лижу бубуљице
Све начичкане красте украду болесни сати

Тешко је бити пасторак живота без свога заклона
У опустелој кући натрулих греда и урушеног крова
Орати туђе њиве у трулом царству худих полтрона
У ждрело слевати чаше једа и издаје до отрова

Навиљак песама је ко прокисли шатор са даром језе
Одбранити се како од ала што вас данима мељу
И туку маљевима у истој ступи док мито тражи везе
Да подкупи подкупљивог калфу да прода кецељу

Песници и шегрти бар да сте часне водоноше
За одабране косаче док пристајете у откосе
На силу би сте за софру а знате да је у ћоше
На троношцу вам место… Мрве кад се просе

Самилост понизна или презир груби следи
Пруженој руци од руке која даје без чести
Лажни свет морала огрезао у лажне заповеди
Готов је да подлост у речи или делу смести

Од кога нарасте свраб без црвенила и стида
Подметнутој клечки моја мука неће да служи
Нагледао сам се најезде проданих људи и гњида
Одавно ме то не штреца ни грубост у мужи
  
Паразитлуку су склони зеленаши лихвари
И сваковрсне бедне пијавице на телу народа
У земљи где седла власна јашу говедари
Образ нема цену… Будзашто за марјаш се прода

Пробисвет и битанга… А наша раја стење и ћути
Док не догори до ноката… Онда ће бити куку… Леле…
Кад народ прокључа… Знате ли јадни мрави жути
Куда ће те се растикати у глуво доба док се векови деле...

На овај дан  © 17.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “БОЗМАНСКИ ПЛАТО” 
ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

уторак, 16. октобар 2018.

АНЂЕЛЕ БЕЛИ КУДА ?

Мила док жедна земља чека кишу
Орао спутаних крила Тебе и небо жали
Иста нас је колевка страдања одњихала
У долини сузној ја сам овде странац
По сену смртном њоме пролазим
“Лакше је натерати коња да уђе у Троју
Него натерати га из ње да изађе”
Продан у сужањство за љубав вишу
Походим гробље где су ми снови стали
И збиља смрти руши наде у глиб кала
Понор живота све је дубљи кланац
Река смрти још га усеца… Како да је прегазим
Многи су ткачи потку ткали на мом разбоју
Мрсили оснутак пређе и потапали лађе

У испуцале бразде мога ума зјапи празнина
Сваки пролом смонице страва је тамне раке
На Бозманском брегу насукала се твоја барка
Иза потопа смрти уместо голубице орао кука
Мила мени су спутали крила окови самоће
Небо је високо а земља одавно жуља гробом
Не чуди се што су ми риме тешке и стегнут глас
На позорници живота о концу завршног чина
Спушта се завеса расцепљена и сузе квасе шаке
Ко у храму кад Христос страда… Маглена варка
Очима видело гроба скрива док расте само мука
У грудима вулкан кључа… Залуд се браним од смртне злоће
Љуља се Бозмански плато и све се мрачи с тобом
Из привиђења анђеле бели куда одлазиш у овај час

На овај дан  © 16.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “БОЗМАНСКИ ПЛАТО”
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

понедељак, 15. октобар 2018.

У ОЧИ ПРАЗНИКА УПОКОЈЕЊА

Незнаном песнику

Знаш истину са којом се нећеш измирити
И све полуистине су ти знане као мора
Лажи су просуте одавно ко лишће јесење
Нека их кошава носи у истом кошу северу
Незнани или те има или те занавек неће бити
Димне завесе ја презирем и лажне магле збора
Назови песничког братства збраног на бдење
Уочи празника упокојења… Сваку неверу

Опомињем јасном песмом и гласом збиље
Не играјте се лупешких игара у колу подвала
Поезија је узвишени валцер чедне душе и ноте
Великог срца на клавиру живота у кључу вере
На сваком пољу не расте и не цвета горобиље
Мирисних дражи… Домете високих идеала
Изван свемирских тајни не досежу многи лепоте
Кад себе саме и поезију самозвани олако изневере

Још стоји гесло “Ватру у песму ил песму у ватру”
Мудрога ума заветне речи свим песницима и овог века
У трње баците ваша пера ко што су негда бацали копља
Велико је питање… “Шта ћеш чинити кад Јордан устане…”*
У древној књизи је записано… Узалуд понављаш мантру
Мислиш да си превеслао једим веслом и да те обала чека
Дичиш се да си на житном пољу зденуо у крстине снопља
Шуљавог жита с уродицом… Верујеш да ти је писање без мане

“Кад си трчао с пешацима па те уморише
Како ћеш се утркивати с коњаницима
И кад ти је тако у земљи мирној у коју се уздаш…”
Шта тражиш у земљи меда и млека преко реке
У време силних поплава у муљу после кише
Удавиће се све твоје строфе или у вртлозима дима
Нестати у вихору… Зашто се губитнички тркаш
На хиподрому туђем… Знај и обале су далеке

А тебе матица с пеном низводно погубно носи
Незнани увир у смртном кланцу чека да те зграби
Твој вапај дављенички у хуку спасиоци неће чути
Пресудио си сам себи загазивши у воду осионо
Тако то бива грешни кад ни сам незнаш ко си
И кад си хтео бити што ниси… Како се пилеж ваби
Не слутиш залет кобца… Истурио си кљун жути
Изван сигурних крила… Твоје је пепелиште монотоно

Иза песама без жара и пепео је тињав и сиви у кући
Бар да је неки угарак у коме јоште мало наде има
Остао да можда врачари загонетно сливају страву
Да ти је запис песника судба ти би се и даље варао
Нису ти наклоњени векови ни прошли ни будући
Истина је трулеж заудара… Ти ниси имао сржи у костима
Ни реч у откуп нико неће да заложи за пропалу славу
Конац дело краси… Пре конца сам себе си издао…

*књига пророка Јеремије 12,5.

На овај дан  © 16.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “БОЗМАНСКИ ПЛАТО”
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

недеља, 14. октобар 2018.

У ПЕСМУ СТИГЛА МИЛА

Тражим нову причу побеглу из самоће
Иште је срце болно… Јесење јутро тмурно
Она се нећка би и не би… Не знам шта хоће
Да тишина гњили ил да јаук врисне бурно

Чујем себе муком… Изван тока уплеле се речи
На уснама ватру жаре… Грло горушица пали
Тупо је говорити сам са собом… Празно јечи
Никако да се врате сећања и дани залутали…

Тражим нову причу… А песма ми се јавља
Клизе стихови немушти у наручје рима
Сабеседника нема… Трагове чудне оставља
На маргинама срца… Вапај знани уклетима

Песници само могу чути… Овај гргољ жудње
У повесмима прилегле магле што се ваља
По обронцима ума засађене међаше лудње
Немирног духа… Куда гобељањем из раља

Нове се речи копрцају… Продор кругове цепа
У центру жижа прободена сузом се одазива
Прогледала је моја кућа јесења и песма слепа
Више не бауља… Стих за стихом низ је тетива

Распућене изнад таванице језде да досегну дан
Са кишом што ромиња у праскозорје занешено
Игла у маглу забодена… Недалеко велики црни стан
Боде и моје очи… Пред мутним прозором недошла жено

Залуд те чекам сво ово време… С гробљанског пута
Још се вратила ниси… Песма и магла… Заробљен дан
Овога јутра долином мога срца стадо речи даљинама лута
Причу надгорња песма… Јава је болом прогнала сан

Не тражим више причу… Распршиле се моје самоће
У песму стигла Мила да данас успомене пребирамо
Нећкање однела магла… Љубав зна шта душа хоће
Срце разуме Њене риме… Цели боговетни дан имамо

Ја и Мила… И целу јесен за нову књигу листања
Кроз кишне магле… Сузе и бол… Ватре ужарене
Песма се песмом рађа… Нећемо бројати сусретања
Ни устезати речи чисте… Спржене су приче камене

На овај дан  © 14.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

субота, 13. октобар 2018.

СТОПЕ ЗА НОВО ДОБА

Залуд су ми натрунили чашу муком
Плитку за искап вере и бола
Анали су довршени целовито
Несведени на бесцење у часу пуком
Завет истине сад чува анђеоска патрола
За срп је узрело поетско жито

Батргају се нови прослови
По корачају исте интиме
На окосници сплетеног ума
Ниоткуда да кану благослови
Слободо не тражи пркосиме
На блатном путу у вакту траума

Гори оток љубави истим жаром
Мила по своду неба разапет
И моје треће доба се угнездило
Између година седих… С олтаром
Мудрост дели још један дан свет
Сведене бољке води на мочило

Вратоломно се у језгру погибли крије
Куда је зашло уздарје туге
Док мртви преоравају савест туђу
Из уџбеника поцепане историје
Толико векова нисмо изашли из каљуге
Јесте ли срели исповест луђу

На бледом небу траје игра облака
И немуштих речи што трну сакате
Законито смо Мила ископали
Из ситне росе очињи траг кулака
Да нам се растикани орлови врате
И порушени мостови приђу обали

Машта се увек уплете изокола
У исто птичије гнездо неслободе
Кукурузишта угажена тону
На северној страни одбола
Истрагу речи песници спроводе
Сами кад друге кривде и правде клону

Милости једном мраву и птици
Нису припале поуздано
Истим меридијанима атласа
Вољена лутају сањари свици
У магли замотана ћутиш накано
Кад врева губилиште заталаса

Стари фењeр одавно лучи
Свој пламичак вере зове
Истинска песма римом урамљена
Споменик је времену и жучи
Далековида у многе векове
Незгасли светионик и опомена

Стражариће занавек смело
Моја Мила да чува име песника
Кад род му спомен избрише
Прозбор ће увек бити дело
И запис твога светог лика
Небо ће јављати у дуги после кише

Октобар измиче ко светац злоћи
Осунчан љупкошћу златном
Једном ће ова уморна соба
Ускратити гостопримство самоћи
Знај Драга на путу блатном
Остаће моје стопе за ново доба…

На овај дан   © 13.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” Мили, у спомен
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

петак, 12. октобар 2018.

РЕЧИ У КОРЕНУ

Авенија туге предуге ко ће је знати
Ражиљена просеца душу у смеру истока
У исту постојбину рађања прворотке
Друга авенија устопицом још је прати
И само уливање бука притоке с бока
Никад не зађе без пене у увире кротке

Водопад ума не збори тихо чаврљање
Дамарање усколеба прилеглу ноћ мрклине
И јека траје у појутарје ношена зовом
Неке се авети црне распојасале у кикотање
Болно већ бива сурвавање току са висине
Претоварен чамац тоне у налету новом

Круг је изврнут наопачке заразом наде
Ружан му час у нечасима пожудом гине
Окомито се руше млазеви ледни и бели
Подсвест из безнађа запитана шта ми раде
Одговор знани у заплету продане истине
Не докучи у речи… Реч не уме да опепели

Причу за запис и опомену о авенијама туге
У срцу муком започињу… Где се завршава
Распукли коридор у путељке и уске стазе
Залуд је бројати убоје и привијати на чворуге
Облоге утехе из снова… Бесом их руши јава
Немилосна бујица однела је у бестраг путоказе

Руке спасења нема… Давно су прошли сплавари
Плутају низводно разуђени балвани мрље црне
Затон их у доњем току немилосни труљењем чека
Глас прошли и оно јуче данас за сутра не господари
У процепу кањона загубљена песма новом језом трне
Постеља тврда жуља назебле кости тонућем века

Животна стаза горштака у опанцима поету не плаши
Када мајчино млеко пропишти животом сва задојења
Сведочим болно преживелим траговима нашем колену
У иста зборишта авеније не воде моји и путеви ваши
Законе нужде никада нисам следио… Чувају моја зрења
Збране житнице… Чисте и благороне речи трају у корену…

На овај дан  © 12.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/   zelenakap.blogspot.com

среда, 10. октобар 2018.

ОБНЕВИД УМА

Суспрегнућа стара истине и лажи одавно не важе
Они су бранили чистој души да изусти песму духа
Мало је часних што истину знају… Одувек се лаже
У глувоћи века понестало разборитог смисла и слуха

Пустите антиподе да се на средокраћи сами размину
Под грбом без барјака нека се скамене њине домовине
Говоркају уоколо заглушну подвалу мука ко истину
На рзмеђу две епохе зачкољиво досадне и празне чине

Јавност да се не спрема да суд истине истином прими
Лакше ће веровати простоти лажи и обневиду ума
Затуљеној ватри узели слободу да гори… Опет дими
Отпад се разбашкарио свуда… Чили у повечерју траума

Грозе се несвети… Шта ће реци “свеци” у својој стихири
Умни нису читали међуредовље расуто по пергаменту
Архиву појели мољци… Баук по кад кад из мемле извири
Изгубила је истина битку… Вилинске лажи у елементу

Играју коло ивицом свести… Бива невешто тек могуће
Парада глади буђа на депонији одбачених кругова и брига
Затворили су врата вери и светлост прогнали из свете куће
На ломачи у пламу кроз тмину времена гори нарамак књига

Чему ова јава и излив поретка чворнатих речи и рима
За коју кућу је збрано коначиште искрених казивања
Лигештул црвоточни старост носи док га промаја клима
На пилатовом балкону… Лавор од старог штита умивање сања

Правично јесте или није… Уз самилости осуђенику Варави
Шибају Христа кажњеника за наук и опомену нараштају
Дебљи крај тољаге увек извуку они непослушни и тврдоглави
Змајевићу незнаном није допуштено да руши славу великом змају

Чудна је ова поема заталасаних поља подно моје Голготе
И пут бола за крстоношу душе а не за груди и рамена
У залеђеној бари првог сумрака вир је узео слепе накоте
Узалуд куја цвили на бледи месец у мркој сенци пласта сена

Ни једну стопу проласка не памти гарави сокак у залеђу
По завејаном смету црне врсте разнизаних плоча заборава
Разлучен разум на двоје чему кулучари… Поделили су међу
Размеђари отимачином дрско… Зло се злом мрско закуцава…

На овај дан  © 10.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

понедељак, 8. октобар 2018.

ПОТПИС СУЗЕ

Затварам причу као кључаоницу калаузом
Преваром је исцурила у задње поље самоће
Још један запис исписа душа и потписа сузом
Извор под шумом лишћа мртво клокоће

Вид се сироти није уселио у исколачене очи
Грешна се душа покајању нада на крају пута
Заборављена кућица пужа уз локвањ срочи
Спомен љигавог живота што белим трагом лута

Расута магла наде по истом трагу кумове сламе 
Опрост ми може доћи са дна бескрајног свемира
Олуја је поломила дубове и испревртала осаме
Чујем и усамљеника цврчка што тужно оркестрира

Маглом и обореним деблима пут је запречен 
Кушање осионо надире бридом кроз барикаде
Гасне дах живота… Слутим остаћу недоречен
Од моје сете поље и шума трну… Цврчкове јаде

Строфу по строфу моја скитничка песма сакупља 
Док се макљају неке старе тмуше по залеђу дана
Сутрашње доба затупасто скриваће у ова дебла шупља
Истину палу… Провући конце кроз иглене уши немана

Једино провиђење уме… Како без песникова познања
До узнесеног брега… Кад опроштајно загрли долину
Погледом вере остави те га на мртвој стражи да се клања
Своме будућем веку… Овај издајнички оде у помрчину

Иза кључаонице смрти с копреном без ореола 
У поход безданима копите вране мумлају јеку
Ово су времена проста и не мењива… Без глагола
Читавог живота градих и не саградих једу чеку

Ко је допустио да се врзмају комесарски шињели
И суде поезији преким судом из тамне љуштуре
Жалостан сам… Ко су ови што се попели и заузели
Видиковац на брегу… Кроз мој двоглед у шта зуре

Залуд сте отели моје поље поетско царство бедни тантузи
Незрели… Ви нисте дорасли до првог ретка предговора
Није ли свељудски злочин танетом стрељати истину у сузи 
Убити њен потпис и разапети на шиљак кожу питомог створа

На овај дан  © 08.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” Мили, у спомен
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

четвртак, 4. октобар 2018.

РАКОВИ ПРИВИЂЕЊА



 Претражујем истином станишта ума
Газим по гноју умрљаног завоја
На раскршћу дрема стара траума
Светачки испијена у дан неспокоја

Пршти под петама пискава лудорија
Дупљом језик замуцкује плитке речи
Збуњује ме ова пустош и туга птичија
Узгој жеља на ченгелaма гадно се черечи

Разломци климаво деле судбину
На трубном гневу јастука успомена
Још једно залутало псето вуче непасмину
У подвијеном репу крије се уцена

Ракови привиђења спрудом гамижу смртно суђени
У чељустима им остао окамењени горак грумен соли
И слепи мишеви у чкаљу бездана… Израсле стене слуђени
Пропаст ума снују… Дан неће знати колико станише боли

Завичај заборава тугом болује подно истине
Млако извориште обмане прокислим умом цури
Буде се сећања и зарасли лазови у чкаљу иза утрине
За кога ли то чувају језу страшне бајке у канури

На бујном грму шипурка разастрте црвене пређе
У сливу ума још пенушају потрошене муке
Освајачи дрски преклињем вас не прелазите ми међе
Мога атара и не залазите у котаре… Вратите се у пашалуке

Велика брука пустоши цароваће сокаком
Ако ветрови разломе љуте проломе па кане
Не желим да све пође по злу наопаком
Са ваше стране зачкољице стишајте узрујане

Поникле печурке отровнице ко бере
И излаже фурду на бувљак памети
Мора знати куда га воде подле намере
На крају свака освета сконча у освети

Гламура одавно нема у сенци пале таме
Иза сиротињске куће спржени сланом ладолежи
Хрле… Колоне барјака црних и црне мараме
Закриљују уснулу зору… У студени се јежи
  
Покорушена земља у скраму презира умотава
Вилинском вражју реслове ноћних утаја
Под петама прште смрскани… Бела трава
Гнојне трагове збира сажаљиво иза белаја

Замор осуде мумла последње речи пред утруће
У кужном балегару сустигле су воњаве вести
Барка вере је на издисају олупине пред потонуће
Погажена реч не може да се врати у заповести

Олуја удави вапај …Склоните гребен са пучине
Обљуба душе заносом прошлости мук усекла
Бродоломник се никада вратити неће сине
Свршила се још једна судбина тужног порекла

На овај дан  © 04.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” Мили, с љубављу
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com