КАД ОРДЕН ЖУЉА

Доста је једном дневно глођати себе кад се седи

Старост је… изрека каже… бездушна кучка

Хтела би глад да превари и узгредно да уштеди

Све дане дрема испод стропа у време ручка

Мучно је кад вас исписник глуви слабо чује 

Диваном мемоаре по ко зна који пут труковати 

У забораву истога трена досадно Он тек запиткује

У сенци успомена по ваздан докле доконо пребирати

Поглади браду кошчатом руком па опет из почетка

Још један јуриш уз рику на пушкомет туђег рова

У леву цеваницу фисне пред време од туђинскога метка

Падне погрдна псовка свеца и рафал стрељаних слова

Из писма јурне на земљу свету из грубог копорана

Откуда толики мрави миле са левог и десног бока

Опасно стршљеново гнездо у гротлу грудобрана

Растурити се мора по заповести пре зоре за трептај ока

Жедан сам последњег гутљаја из улубљене чутурице

И сад ми срце ждеру зелени оклопњаци крвопије

Туп ми је бајонет зарђао… Одавно није секо жице 

Данас ме жуља орден примљен пред стројем дивизије

Каплар врши редовну смотру и по смрти у ово доба

Глува је ова старост и сви дани ко јаје јајету личе

На заходу сунца стајаћемо мирно у мртвоме строју оба

Слушаш ли ти моју причу и мене друже исписниче…

На овај дан © 30.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.bogspot.com

ПОСЛЕДЊИ ОПЛАЗ ОГЊИЛА

Гвоздено огњило ударом кратким троши крзави труд
Никако нова варница да се роди и пламен дозван бане
Одавно прокишњава ми ум уместо неба… Подмећем суд
За плаху кишу суза што лију немоћ… Никако да престане

Боли ме она иста свеколика и давна јеч
Што у корену подно грла заточена спава
Не могу пред лицем истине повући реч
Дрвени заглавак на секирици се расцветава

Опет сам на расцепу слушао другу заглуницу
Без одговора болна песма поновила се ни око чег
У верном срцу нећу да будим нову злослутницу
Све моје распуђене речи с иверјем разбежале се у збег

Уз Црну чуку чујем хуј загона ветрова силника
Узјогунила се и долина каменита набрекла од кама
На десном длану боли здерана рана распрслог плика
Тајновит је сеоски Пљош грабовине и запрушена јама

Сећање буди језу призивом страха у уму на совин глас
Карлица располућена без разливеног млека бели
Успомену… Нејако чобанче изненада добило фрас
И оспе ко печурке удариле телом… Дани су невесели

Реч нова никако са усана да кане… Космача цвили ко црв
И поток Крвавац изнад села са јужне стране одавно не извори
Гладна гунгула паса луталица нањушила је проваљен гроб и стрв
Лају на свој сугреб избраздан шапама… Траг смрти траже чопори

На улубљеној страни кадионице откачило се вресло
Још није испала бакарна нитна закована за данце
У тапијама прадедовским избледео је запис… Умрло гесло
На споменицима препознајем и моје вршњаке… Знанце…

Ко сасушено лишће нечујем свако у јесен своју
Са грана живих падали су редом и прекореда
Смрти иде занат од руке… Што оно веле ко по лоју
Воденица меље животе и паспаљ с маховином запоседа

Загон ветрова прозивку чита бесомучно ко позивар
Трулежна тела невољном гробу невољно када дају
Ниједно име му није свето… Одазивају се просјак и говедар
Смичу се лако резе на капијама… У закључаном рају

Све покојнике не чека раширено Аврамово крило
С лажима ситне речи беже у пест да се од гњева скрију
У тужном селу последња ноћ оснутке мота на мотавило
За кућу смрти ђаво тражи живот да плати кирију…

Раскрчио сам с муком шибље и трње… Прогледале су раке
На гробљу запуштеном… Ум чује јеч и празних корака бат
Уместо речи пред лицем истине… Молитвом бројим облаке
И чекам да балон неба пробурази муња… Приспео је вакат

Заточеној речи из грла да гргољи… Заглавак секире је спао
У маховину седефасту… Време је сакрило уклесана слова
Дневник живота уместо живих са мртвима сам прелистао
Јесења сумор само јеч точи место речи… Плетем га у песму зова

Да ова смоница тврда с пролећа изметне све мртваце и пре рока
Хоће ли исклијати бачено семе… Нове влати наде траг су знамену
Забраздила је моју ледину ума пред сумрак чудна мисао не дубока
Последњи оплаз огњила узгредно изорао је вриском искре реч камену...

На овај дан © 26.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

НАДА СЕ НИЈЕ ПРЕДАЛА

Тмурни ледени новембарски дан

Опет порађа ниску маглу

По успомени на разбројс разврстан

Не отима навалу невољну и јаглу

Над земљом се разломила

Прва мисао од зебње трне

Све боје јесење огрнуле ореол сивила

У себе увуку душу да не поцрне

Јутарња глад сирото обедује

Расуте из сна мрве речи

Јато врана трњине модре кљује

Поспани хиподром тишином млечи

Ледином трче урезане стопе копитама

Читаву ноћ кисле су измаглице

Улепило се лишће под ногама

На споменику остао бели траг птице

Најезда ума што стреца хоће ли да се оконча тајно

Још неколико корака чини до пресудне мисли

Болно искуство је мука заувек сећање кајно

Тужан изазов за ово време и сви смо у круг свисли

Крвави потпис графотом не брише време

Борове шишарке сакупљене у ранац

За потпалу ватре тугују свој ропац дилеме

На брду Краљевици сакупљене… Проседи странац

Излазак из густе борове шуме тражи

На црти кратког хоризонта панораме града

Погледу се краде доглед и око влажи

Рамена жуљају упртачи… Није се предала нада…

На овај дан  © 21.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2108/  zelenakap.blogspot.com

ОБЕСКРИЉЕНИ ПЕГАЗ

Невесту поезију не ситу живота спопао је смртни рак 

Узалуд трају не окопнеле наде на обронцима ума

Овде где ватре вечерње нису сажегле мрак 

И мноштво лута странпутицама сишло с друма

Разбори прошли и вај одводе песнике у трку

На силазишта умља од када тугује прошли дан

Ко ће да расчвори чворове и да разреши збрку

Док наш век романтике болује жутицу расејан

Мостом је прошла нова колера развођа и безсрама

Траг новога пута одселио се у тајну глувог доба

Обневид тамни толике очи и младалачка скрама

Инстант је време брзо и вруће а неукус све проба

По току мутних вода брлог поплаве осваја свуда

Цери се подземље тамних слика и свраб жуља

Док јуноше тек испиљене кличу у времена луда

Седокоси уздахом уставе моле да све не прокуља

Молитвом не тражи гроб по блеску пале звезде 

Не поводи се узлетима оних што сишли су са стазе

Многи су пегази обескриљени у стампеду најезде

На пољима је мноштво телеса што бестидно их газе

Рез не лечи упале мозга... Иза остаће ожиљци јаве

Брестова кора запис скриће у дослуху времена

Хоће ли се постидети своје зелени кад пожуте траве

На житном пољу уродица и кукољ нису чиста семена

У судњем часу достижни циљ је само празнина 

Насилници у новом чину остају без јатака 

Грабеж су преотели нови пауци и паучина

Невид у мрежи црна је тачка ко зборовање сврака

И мноштво лута странпутицама сишло с друма 

Овде где ватре вечерње нису сажегле мрак

Узалуд не окопнеле наде трају на обронцима ума

Одиву поезију не ситу живота узео је смртни рак...

На овај дан  © 19.11.2011.  Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

У ИМЕ ПОМИРЕЊА

Још један расток узалудни у множини расточења

Дели песниково срце и ломи душу разуђену

А песме траже суђени час и време зрења

Запеле речи чекају последње сузе да крену

Изливе нежности јастук до поноћи да сакупи

Да ноћ не чује нејасни шапат и не позна чисте сузе

Више неће оловка опоруку писати… Лист прекалупи

Измучена шака што скрива исповести кад ноћ дану ореол узе

Докле ће тама крчмити раскриљене кусуре наде

Далеко је до појутарја у измаглици нестварних снова

На путу живота неверних је све више злокобни јаде

Десетковане ти мисли песниче ко војска умрлих витезова

Песме посуте прахом чаме дозивом далеког доба

Не разгрћи ноћас пепелишта… Истина горети неће 

Разишли смо се у два трага… Поете сеобари пре сеоба

Ја палим лучу давну а ти чаврљањем тулиш свеће

Гргољем празним… Узалуд мрак овог века те роби

Расток има два пута и увек води на две стране

Охоли слободни песмопојци узеше песму за хоби

Убијају истину речи… Кида се душа… Дим тако остане

Кад завист засеје срце и ум… Савест се лако угуши 

Испод груда у време суше семена тешко клијају

Паклени котао одавно ври… Јара се пркосно пуши

Расток за растоком и ова наша расточења не престају…

Слободњаци и везиоци риме исту плетеницу неће везти

Ни покрстицу по покрову за час смрти или за доламу

Крунидбену… Свако ће своје вино пити у дану причести

Уснама љубити рођени портрет заточен песмом у свом раму

На самртној постељи песник и пријатељ му у растоку

Пружају руку руци… У име помирења… Нек свако своје снева

На јастук канула суза и она тек завирена у пријатељском оку

Братиме се скупа и заветују у ново јутро… По своме свако пева

На овај дан  © 15.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

КАД ГОЛУБОВИ КРСТ ЉУБЕ

Новом самоћом јутрос болује дан 

У вихору кошаве одоше развејане наде

Још један ров за одбрану тек затрпан

Откопавају опет нокти са срца барикаде

Нема подвижника вере на олтару тишине 

Ко покров мртвачки разливена душа бледи

Чујем фијук бича и вику а не знам гонича Сине

Док ти одлазиш сам... Мени се враћају нереди

Милост су немилосно раздробили пауци

Сад двори мука стару невољу подно јастука

Под прозор са сланом првом стигли вуци

И крик језе жене у црном што сама кука

Стамену чедност жеље грех је оборио с ногу 

Бршљан се отима на окомитој страни крова

Мрмљају модре усне задњу молитву Богу

Не бројим акове суза отиске окамењених слова

Овуда није прошла потера изгубљених речи

Преко реке на другој обали мамурлук оста

На помолу је ново јутро прозебла зора млечи

Читаву ноћ бдења не дочеках чеканог госта

На таљигама су провукли остарели дан 

Уморни ати за покој вечни у мртво село

Још један раскорак са животом дописан

На пустом путу до гробља празно опело

Замире било крви по меандрима модрих вена 

Сећања давна претура увалом одсутно време

Немоћна реч некролога кркља пригушена 

Док кошава повија багрење и разноси црно семе

На другу обалу како прећи са ожиљком чира 

Брвно уместо моста несигурно и труло чами

У тајну је умотана цела долини немира 

Пригушен налет бола још једну сузу мами

Осакаћено тугом дрхти просјачко тело 

У неверици помућени прелаз тоне 

Из распукле чашице жир је пао невесело

Изнад града у даљини промукла звона звоне

Голубови у круговима шестаре са звоника 

И враћају се древном крсту да га љубе 

За предвечерје моје туге једна утешна слика 

О, како у њих нема греха и ове људске губе

На Содом личи далека панорама мог града 

Привиђење судбе нагони ми стрепњу шта га чека

И ти си Христе плакао над градом као ја сада 

Жал је удвојен за прошлим и будућим... Оба века

У летопису уништења с проклетством биће

За поруг и опомену... Ако је буде имао ко чути

Кад крст сатруне пољупце голубова сниће

Моја песма вере љубављу ће додирнути

Трећи миленијум... На обзорју покајања

Градиће нови пастири небески град мира

Моја им душа нова пространства поклања

Да њима харфа бруји гласом псалтира

За расцват вечног пролећа рајска поља 

Уз Христа Цара неба и земље, све васељење

Да се збуде не моја него Његова воља

Хвала Христу што крст је носио и за мене!...

На овај дан © 13.11.2011. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

КЛУБЕ ЖИВОТА

Пало је труло разнизано разврат коље

У родном пољу осаме... Болује лук усека

Авлија пуста чами. Промаја свира зловоље 

Тумори лишајевa опсели и времена далека

Листање није прочешљало њину тајну

Не докучен је у негве пролом тамне пути 

Нико не уме да разлучи моју песму очајну

Сумња нагриза прошле токове и јад слути

Клубе живота испредено још се домотава

У размеђе прескок рaстрзаних мисли пао 

Док туга мили кором распуклих нерава

Уморни путник на домаку прага није посустао

Пркосом горе ватре са угљевља слободе 

Песник своја стада јави из древног котара 

Висока умља тешком водом опет броде 

Замах крила белог орла сиво небо пара

Северни ветар је развејао сва пепелишта лажи

Тамне сенке ноћи лагано кроје обрубе дана

Унуци с праоцима у гробовима бдију на стражи

Из неба роси измаглица као Божанска мана

Летописи нису прочитани... Нова хомилико

Некролог беседиш сама. Пре но смрт се зацари 

Отежало бреме о поноћи не преузе нико

Стуб од огња моју пустињу не жари...

На овај дан © 12.11.2011. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

ТЕРМОПИЛСКИ КЛАНАЦ

Две пратиље сумња и несаница

Неизбрисиво трају…

Прва је неуморна кртица

Подземним ходницима тумарају

Око логора разапета је бодљикава жица

Уз сваку људску стопу

Неизлечива пошаст сањалица

Разиграва копите у галопу

Поета у земљи Страдији живи

Где Бог је бол

Горак му извор ко онај у Мериви

Не признаје да “Он је нико и ништа

Загубљен северни пол…

Поларна ноћ тамног коначишта...”

Не разуме до краја шта је "џиберчина"

Можда је то неки лола

Луталица… џукела... стрвина...

Играч на кецу ил перјаница туђег кола

Са дивљим раздељком косе

Што бежи на своју страну

Док очи буље мраком ко у казану

И слепи просјаци милост просе

Кад мука кључа у нервозни дан

Нови запис ожиљка што гноји

Зарезом бразда длан

Помутило се све… Стали рзброји

Кофер је препун сакупљених сећања

Осуда и пресуда дана

И ноћних већања

Свој удес песник грана

Са песмом или без ње да га схвати

Пре но приспе време

И живот смрти дуг врати

У једу маргиналну тачку обоје стреме

Замравињају многи трнци лако

Кад језа песмом мили

Бије се битка за превласт рако

Спартанци у кланцу… Термопили…

У страху распредају се древне легенде

Историју дремеж и сан векова хвата

На окулару ока пале уморне бленде

Од Христа на овамо толико Плата

Што руке перу у туђој крви

Без кривице… Част нису сачували

И онај Јудин пољубац издаје први

Понавља се сваки дан… Сви су издали

У соби смрти нико да поцрвени од стида

Под ножем пуца чвор… Све дубље блато и тиња

Бесциљно тоне савест између четири зида

Жутило старости са штапом пуко главиња

Песме су одавно исписале умрлицу

Живот упорно заварава траг

Бекством… Недам се том злицу

Нек ми је милостив Бог и укор благ

Нова сећања у сепетима носим даље

Без ордена су песникове груди

Нема никаве значке ни медаље

За храброст… Нећу што додељују људи

Драже ми мрље расуте крви и жучи

По пољима поезије и живота

Залуд су други украли пламен лучи

Моја ће опет да гори иза свих урота…

На овај дан  © 06.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

"ЗЕЛЕНА ГРОБНИЦА" КЊИГА

РАДОСТ ЧИТАЊА

На хрпу књига раскњижених какве вредноте

Испод цене распродају они којима је књига роба

Залуд што су писци дали дане… године… животе

Сад лешинари рију утробу испражњену од дроба

Покидана су црева несрећног писца и издавача

Жутица заузела папир па трну модра слова

Критичара одавно на бувљаку нема… Ни плача

Ретки заљубњеници сиротиње траже књигу снова

За своју душу… По нешто овде на галерији и нађу

Стотинак метара даље под куполама све блешти у вреви

Промотери… Продавци и радознали шетачи кад зађу

У шуму књига и реклама… Завезано како да се расцреви

Вашар је у метежу… Са свих страна нуде се чари

Песнику гладна душа и очи лутају пуне жеља

Тискају се… Гурају га… Док се отимају лешинари

Око стрва… Под мишком песмуљке пријатеља

Грчи обузет сетом… Судба песника у кутији од банана

Чами и чека нечију руку да помилује корице меке

На полицама нема места за “живог песника од рана”

Ожиљци усирене крви само су трагови и бразде далеке

Канџама лешинарским разнешен дроб… Шупља празнина

Бездана јама смрћу занавек зјапи… Не мећи стегнуту руку

У чељуст кутије офуцане… Плитка је ова песничка домовина

И тврд је гребен пресахлог мора поезије… У ранац стави муку

Велики је вашар… За једну обданицу не можеш стићи

Да видиш сва “лицидерска срца”, “луше и празне пене”

Зашећерене чудним нагрдама…Заборав ће мимоићи

Песника од рана… Знао си… И ловоров венац напокон увене

Кутија од банана једини је ковчег великих и малих

Где се живе и мртве кости песника свадити неће

Склоњене су бронзане бисте… У магли векова залуталих

Све је више на гробљу књига… Соко и гавран бдеће

На мртвој стражи у црним крошњама јабланова

А неки “новоиспиљени” грактаће из туђих гнезда

Тешко је мој народе кад се на кило продају књиге зова

Једног живота у који улазе нови варвари… Најезда 

Пред собом остави пепео само на згаришту поезије

Трагове крви олујне кише ако сперу шта ће родити бразде

Опет сам се гладан прокисо и празан вратио са литије

У моју собу међ' моје књиге сиротице… Напољу газде

Остале су да вашарују трљајући своја благоутробија

Дописах “Спомен у неспомену” нову песму мог рукописа

Изгубио сам битку али не и рат... Моји пијуни… Моја поезија

Јачи су од ловаца топова и коња… Призивам сабрата Диса

Плаву гробницу нека моја зелена чува “Утопљене душе”

Књигама не дајем вечни помен… Оне не умиру… Живе

Да бисерају за чисте дланове без сузе гласом васкрснуше

У време мога времена једрим словима засејах добре њиве

С пролећа неког све ће да озелени и плаво да помодри

Вашара књига и кутија од банана незнам хоће ли бити

Дали ће неки вером смело ходати по води Петар бодри

Моје “Неутопљене душе” нико и никад неће утопити…

  ©  02.11.2018.

Славими® Ј. Зеленкапић 

„СПОМЕН У НЕСПОМЕНУ“

  zelenakap.blogspot.com