недеља, 23. септембар 2018.

НА ЗАЧЕТКУ КРВОТОКА


Запела је песма и стих у зарезу
Тама умотава под свој губер црни
Дроње касних жеља и буди језу
Нова мисао пре освита тек утрни

Не крцајте ми коштице од сна
Мождано језгро нека чува поноре
Наду је тешко извући са дна
Никако да стигнем прах и лахоре

Оцртава се слутњом заједничке глади
Нанос талога муке иза испивеног дана
Модрином јесени закорачили су распади
На покислом прозору тескобе и кљун гаврана

Песник са црном птицом стражари
Да не утекне поноћи глуви тренутак
И осуда се обзнани пре зоре у брвнари
О зарђали клин живота окачи оснутак

Неиспрдене пређе и прекинуте нити
Чађаве штранге са заборављеног ведра
Зашто је песнику суђено два пута снити
Исто погубљење и дар жара у гола недра

Ни песма чвор тајне не уме да развеже
Оклоп коштице између два камена
Одолева… По шавовима јаве ноћ преже
Успомене у нови јарам за тамна времена

Да здробе наду слабе су људске руке
И расклопе поноре окамењене душе у болу
Љуштура ума крије шифроване поруке
Док тајновити запис сузи лепљиву смолу

Густо црнило ноћи у левку катрана
Никако да исчили из убоја и отока
У освиту се нису отворила врата запретана
Болна се песма закључала на зачетку крвотока

На овај дан  © 23.09.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” Мили, у спомен
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

субота, 22. септембар 2018.

ДИВЉИ ПЕЛИН ЈЕ ПОНИКО

Црне су прогнозе… По разуму коров нико
Ђубриште нас сваким даном превелико
Затрпава… Ружно… Смрадно… Разнолико
Може ли нас од удаве и помора спасти ико

Због немара немој и нас људе рамит слико
Сами смо у безнађе заурлано ружна вико
Стигли кужни... Док се небо језом стреса… Рико
Волујска и лавља… Век је овај на ружноћу свико

Ружној причи о ружноћи не клони се поетико
На крв и проломе осветничке злобна патетико
Распуђену пилеж страх је авлијом растико
И згулио нашу кожу као кору сломљена јасико

До поднева смрт би саму кад би мого човек чико
У поноћи у превари да је мимоиђе… Пркосна бељико
Црну пегу узалуд је крити… Тесно скројен смртни трико
На повоју дарoвани уместо пелена… Сваком разнолико

Исти задој сви смо пили смртно млеко или млико
У наречју своме за црно наручје горка варенико
На сметлишту пужу нове вреже… Дивљи пелен је понико
Таму историје не разагна пламен почађала лепетрико

Црне су прогнозе… По разуму коров нико
Ђубриште нас сваким даном превелико
Затрпава… Ружно… Смрадно… Разнолико
Може ли нас од удаве и помора спасти ико…

На овај дан  © 22.09.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” Мили, у спомен
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

петак, 21. септембар 2018.

ПЕСНИК У СПОКОЈУ ТРАВА

Песник је тражио еоне прошле рспрсле у мраку
У свету лузера неки су крили осеку истине
Пабирчење свести гори уз освету дима
Он удес душе пред омчом износи за длаку
Неки срећници без душе зашли у своје висине
Цепају му једра наде и срж ваде умрлим костима

Преседају умља из чашице цвета у затоне сете
По сверичном огледалу прилегле су старе магле
Изворишта гргољ воде поодавно нису дала
На рачун крчмења из прикрајка пристигле освете
На пут одлажења исцепане зоре истом муком јагле
У наручје разбијено задња суза утучена тек је пала

Кошевину зрелих мисли нема нико да сакупи
У навиљак по сред тора на пропланку идеала
Вриште магле преворнице из присоја уз ледину
По здравицу име пошло да призове и да скупи
Сабориште братско... Све у венац чистог магистрала
У прочељу софре празно место... Грч не точи медовину

Столетне куће скамењене на ћувику ко приперци
Таљигају време за засуне испод мрке водојаже
Голе стене у запису бразда удар нове љуте муње
Уз кладу расула разбацани које куда помркли иверци
Сутрашњи дан обећани уклету ноћ издајом слаже
Ништа се зором преокрене у ништавило и расуто труње

Утабају га у смоницу просјачки кораци и удар тољаге
Даним цупка стара рита на гумну обезбожених снова
Милост нико не дели у вилајету од праоца греха
На сеоском гробљу испод маховине тражи своје драге
Претке да прозборе мудро речи глагољицом слова
А враг му се руга из подземља... Све пршти од смеха

За обућу ремена нема ни ђона... Пропале опуте штавне
Табани боси у пликовима плинули ко оспе детиње
Залутао је бол у задебљалој кори табана што се расцветава
Опет су заноћиле испод трепавица оне песме давне
Сузе су хтеле да их исплачу за птице ко модре дудиње
Да их позобљу заборави... Оставите песнику спокој трава...

На овај дан © 21.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

среда, 19. септембар 2018.

УЖЕ УСПОМЕНА

У мраку отварам двери мога дома
Нечујно ко књигу меког повеза
Бојажљиво да се не пробуди уснуо
Не могу рећи колико предуго траје кома
Несвест самоће иза мојих срчаних реза
Овај кључ речи исту тугу опет je чуо

Имам дом а обездомљен живим између зидова
И листам књигу сећања на прескок поглавља
Испале листове из корица сaкупљам ко стопе трагова
Мрак је по угловима у паучини украо слова
И наслов књиге „Спомен у неспомену“ јавља
Времену будућем... - Не личи одјеку прошлoг зова

Ни размеђима мастиљавим у сабиралишту мрља
Свевремене су само патње и пролазности дуге
На кишном небу олујне капи и по мојој коси
До голе коже мокар песник у ноћ прозеблу срља
Соба је ледена језа и језеро оковано станиште туге
-Живот шта ли је, кад милост у смрти опет проси...?

Разум ме опомиње: - Ућуткај речи да не зборе
Зидове собе ко листове књиге опипај прстима
Можда ће слепе очи нови запис песме наћи
Угљеном живота писан испод мождане коре
Измешале се сузе и кишне капи небеска рима
Чини ми се да плаче заточењем на средокраћи

Припијеној на мокрим раменима што клизи
Истом понору мисли док мрак поглед пориче
Додир прстију опипа оток душе да је чује
Млитава светлост с таванице неће да понизи
Сажаљева ме онако док трне из прикрајка циче
Чујем мој дах у оковима празнине сам протествује

Кораци су замрли окамењени посред собе
Књига се даље неда читати лако и разговетно
На стражи утехе нема... Све је вечерас безимено
Сам себи тако се одазивам у празном кругу тескобе
Заденуо сам маркер у књигу... Поглавље сетно
Читаћу кад сване дан... Вратило се доба камено

Сви векови од повечерја до зоре у ноћ су стали
Историја се поновила од прве до задње стране
Будућа поглавља у прошлим већ су прочитали
Нико ове строфе гледати неће кад гром их спали
Севало је јако и дрхтале су под прозором гране
Читаву ноћ зебла је књига у соби сан ми крали

Громови љути ил гласови људски из таме
Ухода што цепају ми књигу живота подмукло
Страницу по страницу да срца мржњом потпале
Само је гроб моје Миле жудео љубављу за ме
Прекинуло се уже успомена пред зору кад је пукло
Ненадано прозорско окно и покисле песме не листале

На овај дан  © 19.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

понедељак, 10. септембар 2018.

КАД ЦРНИ ПОЧИСТИ БЕЛЕ

Не срљам у туђе растоке и сам расточен
Хоћу да лицем у лице сусретнем се збиљо
Век живота што проживех можда је орочен
Умем ли казати како сам све ово истоциљо

Камено тоцило одавно не држе труле соје
Заваљено у ковраг коприва и траве снује
Сан заборава и неке давне и дивне камене боје
Сећање мирно чами ни једном јотом не протествује

Песма сада се овде не пише као у оне дане
Пабирке нико не прибира за домазлук сутра
Где су се загубиле чисте врлине под ковом мане
Југ је у беди својој несвесно искобио источна јутра

Све је у заласку мртвилом сакралним заноћило
По некад попци буде глуву тишину и безнађе
У замету времена нестале су руке да тоцило
Окрену за почасни круг… Није ни доба млађе

У свом вакту дошло изнад сенке тужног тоцила
Копрена лоше среће одавно све држи у грчу јаве
Болно је искуство када живот изгуби кормила
И олуј подигне буру смрти а она закључа све браве

У бездан кључеве баци да пролом не досегне нико
Вероломно доба муке не враћај се у преваре старе
Само је песник овај и пре своје смрти умирати свико
Кад речи умру и разгради се рима где наћи домаре

Да надгледају песникову кућу у оронулом стању
Мучна је сторија њена… О тоцилу је тек увертира
Била за твоје гануће кад се читачу нађеш у познању
Прошлост у садашњости за сутра потезе не ковертира

Игра живота и смрти нема реми… Знано је ко кога матира
Пешица против коњице губи битку… А песник краљ дика
И поетеса краљица допадну ли ропства у нужди абдицира
Кад црни почисти беле остане да се распреда пораз ко хомилика

Сад разумете зашто не срљам у туђе растоке и сам расточен
Хтело се и би ми од руке да лицем у лице сусретнем се збиљо
Век живота што проживех докучио сам да је одређен и орочен
Слутим и у епилогу не рекох до краја како сам све ово истоциљо

©  10.09.2018.  Славими®  Ј. Зеленкапић
књига: ТАРПОШ /2018/ zelenakap.blogspot.com

петак, 07. септембар 2018.

ТРЕЋИ ДАН ПОСТА


Не тулите ватре кишом мука залужене
Нек се диме паперјасти облаци истине
Са лахорима кратко је време тињања било
Вечерас не могу да сведем све опсене
На трећи дан поста преварни бол да умине
Недам у распир љуте речи ни у слепило

Нагорело дрво ко криви торањ стрчи
Окомито у праскозорје заспала сенка
На ивици ума прилегле путене боје свести
Пени нејасни талас и читав век крчи
Опора вода пече уста у цугу старог дренка
Опепелила се реч проста неће да се размести

Место у стиху права првородна тражи законом риме
Неда космате тајне биће да дробе и узданак дана
Метални низ на ободима шнира прагова пружних
Под воском стопљено нечитко печатно име
Цару славе Христу нико не кличе:- Осана... Осана...!
Опет му дарујем сузе пратиље у збегу дана тужних

Маловерни зар још сумњате у истину његовог зова
У корак по води зове вас да учините смело
Неће се два пута душа тровати истим отровом
Лако је пити медовину лажи с усана и чашу отрова
Овде нишчи тврдом вером уздижу право начело
Знај роде да те заклињем сада свемилосним словом

Не тулите ватре кишом мука залужене
Нек се диме паперјасти облаци истине
Са лахорима кратко је време тињања било
Вечерас не могу да сведем све опсене
На трећи дан поста преварни бол да умине
Недам у распир љуте речи ни у слепило

На овај дан  ©  07.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

понедељак, 03. септембар 2018.

ПРЕД ХРАМОМ ТАЛИЈЕ


Изненадна мисао
У полутами врисну
У мраку се види јасније
О њој нисам писао
Оне тужне што кисну
Прозебу брзо испод јапије

Колико дуго пишем
Све сам мање слободан
Немам другог звања
Другима допуштам... Ја не бришем
Нека ме прецртају ако сам неплодан
Склоњени се не склања...

Попут монаха који стално пише
Нисам сам себи доделио титулу
Натоварио сам рођени крст
И послање "слободног уметника"
Кад неко на мој олтар кидише
И држи да је непогрешан... Не свира фрулу
А ја следујем одређени ми прст
Са искуством изгнаника

Не држим до спорних награда
Могу да годе али најчешће штете
Уз незаслужне мука је живети
Данас је срамота право... Отуда парада
Неморала... И прича се плете
Бруко хоћеш ли једном поцрвенети

Слаба порота сабраће је пресудила
Песнички пасош су ми одузели
Узалуд... Моје песме опет путују
Нису слепи пуници залутали
Претоварен је песнички брод
Ово је време лудила
Скакаваца и хрушта
Издали смо част а нисмо смели
Опрости Боже... Пакости царују
Коме смо умове своје продали
Јудино дрво и гране дале су трули плод
Содомска завеса се спушта
  
Истински и скромно живим
Преживим песму сваку
И у њој други живот спознања
Успомене су гробља стара
Са мноштвом споменика
Од маховине и сам кад посивим
Гроб ћу бранити и сваку раку
Светло моје душе и сва свитања
Хоризонте наде... Није превара
Ово је белег штитоноше и једна слика

Сан о слави не сањам
Ја сам сањар живота не ореола
Још увек тражим себи пута
Само моја и права врата
Богу се једином клањам
Праштам вам све до бола
Нек вам моја недра расута
Коначиште дају и љубав брата

Не убеђујем никога речима
Сумрак се преодео у потпун мрак
Време је у прошлост да емигрирам
Данас и вечерас све сам даљи од сутра
Пролазно јуче брзо ме је издало
Наук и снага је у поразима
Делим свима све... Иако сам просјак
Милости за овај свет бирам
Једног Едемског јутра
Чезнем да се вратим роду бар још мало

Сведочанство је у делима
Бог зна зашто осуђен на осаму
По други пут сам сироче
Тишина најбоље пулсира
Кад стаче нове мисли слободе
Тешко је бити човек међу људима
Криво осрамоћен и гурнут у јаму
Разуми ме бар ти Небески Оче
Испио сам чемер из свог путира
Дао си ми два ока да се ороде
  
Нећу се сећати ружних времена
Зашто да будим заспали немир
Бисере нове песме токове душе
Оне су део моје вере нанизане огрлице
Те искре будилице ил друга семена
Звездани ројеви распрсли свемир
Ко ових дана пожари у сред суше
На пустим њивама слегле птице

Омеђили су ми поље живота
Хоћу да га љубављу проширим
Не отимам од других ништа
Љубав мени не припада и није моја
Она је моје уздарје... Ближњима дар
У доба глади ретка је доброта
Згаслу ватру ако распирим
Огрејаће се многи и биће огњишта
Умирућа земљо светилишта твоја
Слуга сам твој а не господар

И расипник латица љубави
Читав сат ништа се збило није
До болног промишљања
Тражим право на реч
Ни један метеор и падалица да не кане
Моје су жице и слух на Божјој октави
Враћам се времену Талије*
У храм звезда нећу живи креч
Не затрпавајте ми ране...

На овај дан  © 03.09.2012.
Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/
zelenakap.blogspot.com

*Талија је једна од девет старогрчких богиња,
заштитница драмског песништва, нарочито комедије.
Отуда Талијин храм.
Осим овога по турском је срећа, судбина,
звезда под којом се неко роди /срећна звезда/.

недеља, 02. септембар 2018.

ГДЕ ЈЕ МОЈА...?

Пустoшнo врeмe никако да мине
Чека се затишје и простор тишине
Залутао некуд усклик олакшања
На раскушћу векова тек се само сања
Необично али мучно... Збуњује ме врева
На крају живота прва посртања
У сплету подвала нит истине све је тања
Титрају празнине... Већ се кида уже
Топе се дани ко снегови и предели јуже
Нека нова језа у кости се свија
И чежња нараста као земља Небратија
Где је моја... Иза полутара душе
Можда тамо у прашуми муке
У густишу расцветалих рана
Не листају невине ми руке
Едем није враћен у јутра постања
Коме да дам јабуку на дар
С дрвета познања добра и зла није
Задња је убрана из недара
Ноћ још јутро вара... Неда му да сване
Озарног лица... Никако да стане
С древнога сата мала шеталица
Одбегло је време... Живот ће да мине
Ово танко уже ако се прекине
Није штета... Ни за омчу није
Смрт џелат вратио се из Недођије
Бели пешак на шаховском пољу
Без коњице узалудно гине
Пустошно време никако да мине
Звездарница неба тиња помрачена
А у мени из расутих вена
Бол се с крвљу расипа утробом
И јуче сам беседио с гробом
Од мене до мене нема моста
Ни брвна да споји обале
Ко ће муци да подигне брану
Да отвори бар вратнице мале
Преливнице бола пенушавог бука
Царским друмом отишла је свита
Измакла је стиску твоја рука
А у лета рана ко ће да ме води
У поља истине белица где роди
Моја булка мене чека усред жита...

На овај дан  © 02.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

четвртак, 30. август 2018.

НОСЕ МЕ ИЛИ НЕ ?


Носе ме... Слуђено време високи набоји
Траје одскока на путу расутих даљина
Ко то разлева воду из давног правремена
Пусти те ме да се заветујем у име Христа Сина

Носе ме... Дозиви заперка нишчи
Дозреле туге залазе у зоришта рана
Од искона се гнезде загони и ватре
Простирем наде и јутра миром запретана

Носе ме... Пориви вере до горњег стана
И седмога неба... Несрећни пород пишти
Где су остали слободари и буне преврата
Што дан посеје ноћ црна смрви и разбишти

Носе ме... Дозреле боје и очи купинасте
Тројане се мајке наше сузом у мукама
Расплетене косе девојачке дамарају прела
Бестидно је време стигло на маргини срама

Носе ме... Несносни наноси белине
Заклетву ти дајем огњиште пресвето
Кад распућима дана украду празнине
Што ноћ одснева заврши проклето

Носе ме... Речи нерођене у пепелишта
Два се зова опет у натрашке зачикују
И разгон ветрова мете место сусрета
Две наде ум и душу тек тихо милују

Носе ме... Побуне свести расвећене
У касну знамен милости су затурене
Векови се прошли поиграли заборавом
А шта ће бити устава са провалом кад крене

Носе ме... Неносници трагачи пустоши
Тужно јато броди по надсвођу плавом
У вакате ране на рашљама опет горе лиле
Дуго сам живео снове... Данас умирем јавом...

Носе ме... Свици по сокацима туђе ноћи
Детињство се из повоја са сламљаче буди
У мук замучени слегли родни долови и брда
Скупила се руља радознала... Истини се суди
  
Носе ме... Уздарја ретко срцу дарована
Реч је окопнела… Блатњаве су јужне стране
Приречци ту и тамо јоште лудо северају
Нисам сигуран у исход... Кад ли ће да сване

Носе ме... Откуцаји била једва чујни
Док колоне мисли промичу умом
По окомитој страни засењене риме
Никако да се раскусурам са траумом

Носе ме... Или не... Тешко је знати
Опет се дани недањени тоциљају
Шавови рубни и разделничке међе
Нагоном нестајања увек лако пуцају

Тужно јато кликће по надсвођу плавом
Расплетене косе девојачке дамарају прела
Загоне ватре може ли дух верни да потпали
Блатњаве су јужне стране... Реч је окопнела

Претворно хришћанство љигаво опростило
Је издајнички пољубац проданоме Јуди
Тројанци синови пунолетни већ коб знају
Сакупила се руља радознала... Истини се суди

Источне трансверзале тајгама модрим крче
Векови се прошли поиграли заборавом
Мишице мушке одважене белегом мрче
Дуго сам живео снове... Данас умирем јавом...

На овај дан  © 30.08.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

уторак, 28. август 2018.

РЕЧ СТОЈИ

Је ли се то тешим... Или самоће вечерашње плашим
У тихом жубору воде и протицања смирено исказан
Дадох вама себе без остатка на рођенданима вашим
Хоћете ли чути како је мени када сам сасвим празан

Поклоних вам из кодекса мудрости мог оца
Да треће доба ново поучење истином прими
Чавке вранама како су гаврани црни... С коца
Грактале су... Зајапурено... А ја о максими

У Љубазности и скидању шешира... Молим
Не треба бити шкрт... Са знамењем на реверу
Ни мало мудрији нисте... Коме узалуд апостолим
Из Јовановог јеванђеља... Песниче пролетеру

Ни шешир честити немаш... Довољне године
Напунио си... Све научио... Животе у пртљагу
Само се треба сетити... Кад се у магли размине
Можда неки колосек даљни и све оде к врагу

Рођендански кодекси пулсирају... Мудрости снене
Храпавим гласом наглас зборих вам отмено у болу
У меки восак отиснуте и два поглавља... Жеље удвојене
Монограми царски нису филозофија ни омаж апостолу

На точку среће четворица се возе... Један се пење
Други силази... Трећи је на врху... А четврти на дну
Од твога брда поето одронило се трошно камење
Сањару кад ћеш да се пробудиш... Ничега у сну

Практичари би рекли нема... О мила хуманости
Срећа и опанци не смеју да буду... Смем ли рећи
Ни превелики ни премали... Узалуд чекају кости
Тескобе... Жар их чува... Куда ти је воља бежећи

Од себе не можеш утећи... И да свучеш кожу
Што ће постати коприва одмалена жеже
Кад се жене нарикаче над постељом зарожу
Туђе сузе могу да уштеде твоје... Увенуће вреже

Где велике меденице звоне мале се не чују... Хоћу
Да чувам опанке док не стекнем чизме... Живот је борба
Муж је сунце а жена месец... Он влада дању а она ноћу
Знај и разуми... Боље је и црн колач него празна торба

Много ашова треба да се истина сахрани... Реч стоји
Богатог је тешко даровати... Сита госта угостити
Још је теже... Верујте исписнице и исписници моји
Рођенданском кодексу... Уздарју... Бит ће што ће бити

Је ли се то тешим... Или самоће вечерашње плашим
У тихом жубору воде и протицања смирено исказан
Дадох вама себе без остатка на рођенданима вашим
Хоћете ли чути како је мени када сам сасвим празан...

На овај дан  © 28.08.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛИГЕСТУЛА МЕЛОДА -  ВРЕМЕПЛОВ /2018/
zelenakap.blogspot.com