среда, 19. децембар 2018.

ЗАРУЧНИЦА ТИШИНЕ

Мук троши остатак мрва на жрвњу живота
Са сиротињског стола збрисаних у шаку
Глад зна све језике света а није полиглота
Док смрт увек исте кординате исписује за раку

У ждрело пада камење од туге спечено
Милост се неда досећи само жалом у оку
Чекање празнине је мучно слово не речено
Саливено у карлице… у једној речи… у току…

Ко ће пропете уздахе у крило да прими
Песму враћених жеља извору надахнућа
Сам пртих завејану пртину изгубљеној рими
У вејавици маглине до слемена наших кућа

По Божјој промисли није цурео зов
На слободарском гумну као за дан вере
У мутно време крупне зверке и криволов
Свако свој лог тражи тајни пре потере

Толико дуго трајем по годинама чистоте
Муљ је остављен њима иза увратних река
Мостовље градим самоћом чуј животе
Грешна се уста грче за пад пре одјека

За заручницу тишине речи пробуђења
Тражим да прозборе росом у освит зоре
Нерешене муке наливена зрна за зрења
Усталасала поља запаљена блеском горе

Може ли колоплет овуда бестрагом проћи
Разломке у нарамке збирати за суму муке
Кад сводом прошлим утонуће и ове ноћи
Док пусто постојбину тражи а не славолуке

Млечне се стазе расуле путем кумове сламе
На ивици лудих жеља прапорци тајне звоне
Густа ми мора оплела груди без дозива из осаме
Презирем улизице празноглаве и полтроне

На тројном раскршћу после пљуска
Јармови нису издражали трку двоколица
По дуборезу испис длета бачена љуска
Ленка се није вратила љубљена мезимица

Порука уреза запис у несведене боре
Затурен пут је странпутица нади
Дуго су речи капале у освит наше зоре
Песма не докучи крај исплаканој балади

На овај дан © 19.12.2011. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

субота, 15. децембар 2018.

НЕМА ВЕТРЕЊАЧА

Читавога живота учимо кораке
Да смерно допутујемо до смрти
Корачамо јој у сусрет а све нам је даља
Успут сусрећемо неке безкичмењаке
Наша ветрењача још витло врти
Бог зна кад ће стати
На остављеној кули живота
Са ниског торња сат ће откуцати
Последњи такт за тишину
Неке друге груди красиће медаља
Кораци наши кад долином сенки мину
И канура живота у клубе смрти се смота…

Живот и смрт преко плота
Два не помирена суседа
Не умеју да часно комшијају
Један другом у своју авлију неда
Бусију бране заточењем у атару
Хтели би вечно да трају
Но увек побркају лонце
И кад који испадне прекореда
Натоваре човеку на грбачу батару
А Он је носи ћутке
Живот му први ропац
А смрт онај други
Невидљив неко у позоришту
Повлачи конце… 
Играју лутке…

Приправљена је омча не осећајна 
Време у невремену затеже конопац
Блатњаве ноге вуку се по каљуги
Траје плачна прича ко тајна
Венац живота и смрти узалуд ишту
Човек лутак напокон заврши 
Ко одбачена крпа у трухлу на ђубришту
Ненаучене кораке ко маглу распрши
Олуја живота ил олуја смрти
Ушла у самртничку собу
Ветрењачa је нема… 
Труло се витло одавно не врти
Песму живота и песму смрти на гробу
Успоменом нека расцветава остављена хризантема…

На овај дан © 15.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПОЛВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

среда, 12. децембар 2018.

БОГОЉУБЦИ

Нека се мука и дан венчају жаром
Лежим на поздеру испод трлице
Мисли ми се рву са истим кошмаром
Из сна су одбегле нежне птице

На решету пребирам самоћу
Да протресем плевну сету 
Дал' знам шта могу и хоћу
Ивер би даривао Божјем длету

Чија то мрзовоља леди чежњу меку
Срце је истрошила оловка исписана
Опет ми сузе вреле беоњаче пеку
Загнојила се душа бичевањем избраздана

Све вришти од чирева и краставих пљуга
Преврела шира ума сву ноћ пени и кипи
Још једна бестрaдија поново мучна… Предуга
Нема краја… А снег до зоре лагано сипи…

Гледам како затрпава прозор и пусту башту
Ледени дах моју сироту собу све јаче стеже
Читам нове “Кораке” раскорачене и гањам машту
По истом кругу језе… Нови се чвор у души веже

Заробљен поглед предуго испитује омчу празнине 
Око уморног лустера конац паучине се клати 
Жестоко ме фиска подмукли бол кроз слабине
Зар ћемо недовршена песмо напрасно одустати

Због новог грча срца и скамењених речи 
На олтар да принесемо жртву предања
Епилог нисам написао… Гиљотино у овој сечи
Оде глава… Отекоше у млазу крви мисли… Ткања

Разбој досаде другу пртену пређу у каницу шара
Брдила се расушила… Расипају се црвоточни зупци
У носталгији има заосталог жала… Нечујем дамара
Модрим венама живота плутају балвани а не Богољубци

Све вришти од чирева и краставих пљуга
Преврела шира ума сву ноћ пени и кипи
Још једна бестрадија поново мучна… Предуга
Нема краја… А снег до зоре лагано сипи…

На овај дан © 12.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

субота, 08. децембар 2018.

ТАМНАВЕ

Песниче почуј… Бесне пркосни вихори
Одавно разљућени… Заноћили у тамнаве
У овој ноћи утеху древну бар мени прозбори
Док камене очи тугом капљу испале од јаве

Уби ме тишина и њен мртви ритам
Први чин бездарја… Крајњи исход драме 
Одбегле су звезде… Кога да запитам
За прострте млечне стазе дуж кумове сламе

Украли ти знамен … С груди ишчупана лента
Бакропис могиле зеленом се сигом заодео
Нечитка су слова с твога постамента
Црни гавран инокосан однекуд је долетео

Да разбуди подмуклу тишину и њен мртви ритам
Први чин бездарја… Бронза крајњи исход драме 
И не слути… Одбегле су звезде… Кога да запитам
Ово мокро лишће разасуто украј стазе у дубини јаме

Ожиљак на души твој и мој је сведок посрнућа
Ново доба неће ником отворити врата среће
Мој песниче издала нас поколења зашла у беспућа
Ко да данас пали лучу песме кад узором горет неће

На овај дан © 08.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

петак, 07. децембар 2018.

ЦАРСТВО ФЕЛЕРИКА

Разбацују се тротoари прошли по лужном лишћу
Пребројавају збројеве прокисли дани кратким дахом
На светло истине не стигле птице по перју бишћу
Скупљена крила посустала… Посута доља прахом

Скочањен ум трпи муку ледених букагија у запретање
Милост се пресвукла пороком па траје разлучење сиво
На списку живих сваки дан по неког нема… Све нас је мање
Питам се ко ли ће нам доћи незван у ово време крмељиво

Разлога пуно нема за било коју наду у сумору преораном
Све бразде у незнању мимоилазе се кад тајнама забразде
Разбањен бан клечи гологлав пред новим окрутним баном
У древној предаји код самилости је избрисан вољом газде

Незвани гост предуго лута тражећи царство фелерика
А оно уцрвљало гамиже свуда пренасељеном глади
Уоколо тумарају хорде без субаша и руља одметника
Сатире и млави осионо… Хоће ли издржати рукосади

Ћепенак срушен на углу кривотвори слику давне идиле 
Небосклон се расцепио на две поле… Тужне су сироте рите
Подругљив зјапи неслободе… Сушта клевета срочене пасквиле
Боли издајом без надахнућа… Жалим што се и ви речи грчите

Скученим писмом… На размеђи језика поткопавају нам биће
Туђинске уходе што нагле по нашим пољима просветљења
А смрачују нам дане… У смртну штрангу ко прсте уплиће
Олтари разрушен језик немушто зборе док стара заточења

Сужањством у мемли чаме… Калдрма прекопане маховине
У воњу капље… Издисај касне мудрости за искупљење чира
Преко брида уклети трагови куда путеве слуте… Дубоке урвине
Не походе зраци сунца… Навала сенки у полумртвом колу статира

Невешти играчи параноје… У помућеном кругу мркну свести
Једнодушни су истребљени кугом… Царство за фелеричне
Размиче границе блудно од кад су погажене свете заповести
Вашка вашку тражи у коси… Бунтовник буни себи сличне…

На овај дан © 07.12.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ТРАГОВИ У ТРАГУ” ВРЕМЕПЛОВ /2018/
zelenakap.blogspot.com

недеља, 02. децембар 2018.

ПОЕТСКИ ОЛТАР

Ни један силник није рођен да вај срца и стих затре

Ко шугаво псето олињало у туђој штенари
Одавно заспали пожари у мемли нашто тукну
Сви твоји проседи и процвати поето стари 
Неће да болују самохрани на подераном сукну

Високо стециште поимања разломљене збиље
Качи надомак зглоба вратног нове теже товаре
Тетреби крупнооки на довратнику нека чкиље
Неће уловити страх нагона у копитма за алкаре

Измиче кас затрчан осионо низ плитку дољу
Мраморају сенке у залеђини недосањаних дана
Мравињаку уз старо дебло за мрављу богомољу
Армија изгради преко ноћи олтар у млазу катрана

Кануће задње сузе тескобу песми на окомици риме
Слузаво падање ко права измаглица дух да не дави
Нису се спарушиле идеје ни пресахле у неплодно виме
И ако толико разуђених и завађених на једној расправи

Убојно време није чуло по расцепу од памтивека
Нагрђени записи и недокучени суварци кад оглуве
Двором зареза и учворења на једном стаблу иза засека
Милосрдно трапуљају несрећнице наде... Нису протуве

Љубавни споменар прекобројни нелисталих доба
Уместо отргнућа чаурења чува у уцрвљалој кори
Разбудило се небо произашло из песникових тескоба
Угарак затуљени праискон искре тера да се опет разгори

Не чудите се севу и пламичку друге зачете ватре 
Неисказу борбе са лужевином уз плач љутога дима
Ни један силник није рођен да вај срца и стих затре
Жртва у распећу светлосну лучу роди на пркосима

Песник предаје стег песнику штафету у мимоходу
Кад се смењују поколења да поетски олтар увек гори
У жишке долива уље из срца по неизбрисивом коду
Надахнућа… Овде су трагом кануле речи априори

Ни време ни поколења немају права да се о њих оглуше
Витлејемска звезда је рођена да тмину силно разгрне
Упркос опорој смрти гладна уста у сласти оскоруше
Медовину и жуч испи песма да нека даљна зора не трне

На овај дан © 02.12.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ” ВРЕМЕПЛОВ /2018/ 
zelenakap.blogspot.com

петак, 30. новембар 2018.

КАД ОРДЕН ЖУЉА


Доста је једном дневно глођати себе кад се седи
Старост је… изрека каже… бездушна кучка
Хтела би глад да превари и узгредно да уштеди
Све дане дрема испод стропа у време ручка

Мучно је кад вас исписник глуви слабо чује 
Диваном мемоаре по ко зна који пут труковати 
У забораву истога трена досадно Он тек запиткује
У сенци успомена по ваздан докле доконо пребирати

Поглади браду кошчатом руком па опет из почетка
Још један јуриш уз рику на пушкомет туђег рова
У леву цеваницу фисне пред време од туђинскога метка
Падне погрдна псовка свеца и рафал стрељаних слова

Из писма јурне на земљу свету из грубог копорана
Откуда толики мрави миле са левог и десног бока
Опасно стршљеново гнездо у гротлу грудобрана
Растурити се мора по заповести пре зоре за трептај ока

Жедан сам последњег гутљаја из улубљене чутурице
И сад ми срце ждеру зелени оклопњаци крвопије
Туп ми је бајонет зарђао… Одавно није секо жице 
Данас ме жуља орден примљен пред стројем дивизије

Каплар врши редовну смотру и по смрти у ово доба
Глува је ова старост и сви дани ко јаје јајету личе
На заходу сунца стајаћемо мирно у мртвоме строју оба
Слушаш ли ти моју причу и мене друже исписниче…

На овај дан © 30.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.bogspot.com

понедељак, 26. новембар 2018.

ПОСЛЕДЊИ ОПЛАЗ ОГЊИЛА

Гвоздено огњило ударом кратким троши крзави труд
Никако нова варница да се роди и пламен дозван бане
Одавно прокишњава ми ум уместо неба… Подмећем суд
За плаху кишу суза што лију немоћ… Никако да престане

Боли ме она иста свеколика и давна јеч
Што у корену подно грла заточена спава
Не могу пред лицем истине повући реч
Дрвени заглавак на секирици се расцветава

Опет сам на расцепу слушао другу заглуницу
Без одговора болна песма поновила се ни око чег
У верном срцу нећу да будим нову злослутницу
Све моје распуђене речи с иверјем разбежале се у збег

Уз Црну чуку чујем хуј загона ветрова силника
Узјогунила се и долина каменита набрекла од кама
На десном длану боли здерана рана распрслог плика
Тајновит је сеоски Пљош грабовине и запрушена јама

Сећање буди језу призивом страха у уму на совин глас
Карлица располућена без разливеног млека бели
Успомену… Нејако чобанче изненада добило фрас
И оспе ко печурке удариле телом… Дани су невесели

Реч нова никако са усана да кане… Космача цвили ко црв
И поток Крвавац изнад села са јужне стране одавно не извори
Гладна гунгула паса луталица нањушила је проваљен гроб и стрв
Лају на свој сугреб избраздан шапама… Траг смрти траже чопори

На улубљеној страни кадионице откачило се вресло
Још није испала бакарна нитна закована за данце
У тапијама прадедовским избледео је запис… Умрло гесло
На споменицима препознајем и моје вршњаке… Знанце…

Ко сасушено лишће нечујем свако у јесен своју
Са грана живих падали су редом и прекореда
Смрти иде занат од руке… Што оно веле ко по лоју
Воденица меље животе и паспаљ с маховином запоседа

Загон ветрова прозивку чита бесомучно ко позивар
Трулежна тела невољном гробу невољно када дају
Ниједно име му није свето… Одазивају се просјак и говедар
Смичу се лако резе на капијама… У закључаном рају

Све покојнике не чека раширено Аврамово крило
С лажима ситне речи беже у пест да се од гњева скрију
У тужном селу последња ноћ оснутке мота на мотавило
За кућу смрти ђаво тражи живот да плати кирију…

Раскрчио сам с муком шибље и трње… Прогледале су раке
На гробљу запуштеном… Ум чује јеч и празних корака бат
Уместо речи пред лицем истине… Молитвом бројим облаке
И чекам да балон неба пробурази муња… Приспео је вакат

Заточеној речи из грла да гргољи… Заглавак секире је спао
У маховину седефасту… Време је сакрило уклесана слова
Дневник живота уместо живих са мртвима сам прелистао
Јесења сумор само јеч точи место речи… Плетем га у песму зова

Да ова смоница тврда с пролећа изметне све мртваце и пре рока
Хоће ли исклијати бачено семе… Нове влати наде траг су знамену
Забраздила је моју ледину ума пред сумрак чудна мисао не дубока
Последњи оплаз огњила узгредно изорао је вриском искре реч камену...

На овај дан © 26.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

среда, 21. новембар 2018.

НАДА СЕ НИЈЕ ПРЕДАЛА

Тмурни ледени новембарски дан
Опет порађа ниску маглу
По успомени на разбројс разврстан
Не отима навалу невољну и јаглу

Над земљом се разломила
Прва мисао од зебње трне
Све боје јесење огрнуле ореол сивила
У себе увуку душу да не поцрне

Јутарња глад сирото обедује
Расуте из сна мрве речи
Јато врана трњине модре кљује
Поспани хиподром тишином млечи

Ледином трче урезане стопе копитама
Читаву ноћ кисле су измаглице
Улепило се лишће под ногама
На споменику остао бели траг птице

Најезда ума што стреца хоће ли да се оконча тајно
Још неколико корака чини до пресудне мисли
Болно искуство је мука заувек сећање кајно
Тужан изазов за ово време и сви смо у круг свисли

Крвави потпис графотом не брише време
Борове шишарке сакупљене у ранац
За потпалу ватре тугују свој ропац дилеме
На брду Краљевици сакупљене… Проседи странац

Излазак из густе борове шуме тражи
На црти кратког хоризонта панораме града
Погледу се краде доглед и око влажи
Рамена жуљају упртачи… Није се предала нада…

На овај дан  © 21.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2108/  zelenakap.blogspot.com

понедељак, 19. новембар 2018.

ОБЕСКРИЉЕНИ ПЕГАЗ

Невесту поезију не ситу живота спопао је смртни рак 
Узалуд трају не окопнеле наде на обронцима ума
Овде где ватре вечерње нису сажегле мрак 
И мноштво лута странпутицама сишло с друма

Разбори прошли и вај одводе песнике у трку
На силазишта умља од када тугује прошли дан
Ко ће да расчвори чворове и да разреши збрку
Док наш век романтике болује жутицу расејан

Мостом је прошла нова колера развођа и безсрама
Траг новога пута одселио се у тајну глувог доба
Обневид тамни толике очи и младалачка скрама
Инстант је време брзо и вруће а неукус све проба

По току мутних вода брлог поплаве осваја свуда
Цери се подземље тамних слика и свраб жуља
Док јуноше тек испиљене кличу у времена луда
Седокоси уздахом уставе моле да све не прокуља

Молитвом не тражи гроб по блеску пале звезде 
Не поводи се узлетима оних што сишли су са стазе
Многи су пегази обескриљени у стампеду најезде
На пољима је мноштво телеса што бестидно их газе

Рез не лечи упале мозга... Иза остаће ожиљци јаве
Брестова кора запис скриће у дослуху времена
Хоће ли се постидети своје зелени кад пожуте траве
На житном пољу уродица и кукољ нису чиста семена

У судњем часу достижни циљ је само празнина 
Насилници у новом чину остају без јатака 
Грабеж су преотели нови пауци и паучина
Невид у мрежи црна је тачка ко зборовање сврака

И мноштво лута странпутицама сишло с друма 
Овде где ватре вечерње нису сажегле мрак
Узалуд не окопнеле наде трају на обронцима ума
Одиву поезију не ситу живота узео је смртни рак...

На овај дан  © 19.11.2011.  Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com