понедељак, 18. јун 2018.

ПЕНЕЛОПА поема

1. ПЕНЕЛОПА
Мили, с љубављу

Мој годишњи календар почиње и траје
Од јуна до јуна у збиру призваних успомена
Још срце болно ослушкује твог срца откуцаје
Вољена Мила Пенелопо [1] искро из камена

Хоћеш ли ове ноћи новим блеском одати траг
Да њиме пошљем моју једину веру у васкрсење
Велики и вечни Боже сећању моме буди благ
Да га бездан муке не прогута… Ово је моје бдење

Четрнаесте године иза смрти стигла жудња иста
Немирним морем живота Одисеј грчи наду
У иста уморна недра… Рукописе књига листа
А Мила се забавила тамо у рајском рукосаду

Венац љубави плете за уздарје од новог смиља
Нежно уплиће моје риме у своје красне плетенице
Трукује ко гоблене ситног веза верна везиља
Последње писмо наде са оне исте гробне ивице

На путу нашем рођеном дому готова да закорачи
Деци и мени за јаву изашлу из дугих година снова
У тами црне ноћи засјај Даницо звездо кад се мрачи
Поље моје свести новом ауром наде изађи из Јакова

По провиђењу пророка песника истином проречена
Да круг смри једном занавек затвори запис живота
Пенелопо моја… У загрљају Одисеја врсна жена
Једина слика за свет и свемир васцели недостајућа нота

У нотном низу љубави… Апостроф заветне речи
Исписујем Мила нагласком у непрестана бдења
Новим псалмом за Тебе… Глас зова гробљем јечи
Уснуле хумке буди… Ово је наша годишњица сретења

Мила… Удваја ми се песма и лик Пенелопе
На хоризонту вере у једној звезди два ореола
По млечној стази неба јасан траг и твоје стопе
У мојим очима препознате по раселини бола

Просијава далеки сев и пада у шаке изгнаника
Одисеја… Срце твоје чувам Мила ко амајлију
Бог ми га спусти у недра… Урамљена слика
Твоја гледа ме са зида мило… И сузе опет лију

Вољена Мила Пенелопо искро из камена
Како да им браним… Календар почиње и траје
Од јуна до јуна у збиру призваних успомена
Нек срце моје болно ослушкује твог срца откуцаје…

2. ПЕНЕЛОПА

Шта бисте ви будни часи ноћас од мене
Сазнање колико у једној сузи има соли
Откуда толико искри прашти из стене
У купи пешчаника докле да цуре боли

Не питајте ме у једној песниковој сузи
Све сете света росног јутра су збране
Куда су се раздружили ови моји недрузи
Кад све разделим с песмом шта остане

Круни се стена и искре ватру душе пале
Ломача гори бурно у луку стидног месеца
Муке се враћају старе на рубу окоштале
Растикале се песме за обзорја жељена деца

И овде не спавају свици фењери ноћи
По трагу им се враћам у дозив успомена
Почивша се чека... Рекла је да ће доћи
Не у сан... Између врсних најврснија жена

Ја јаву хоћу и непрекинуту животну нит
Смрти је доста било и гробног мрака
Напукле боре дубином браздају гранит
Време разједа све крадом... Из мојих шака

По истој стази сећања расипам наше белутке
Путоказ у тмини недоба да следе њене стопе
Стражари гробља не браните тајне тренутке
Сусрете срца и љубави мене и моје Пенелопе

Часови будни знате ноћас ме воде узвишене жеље
Превише година усне чекају њен пољубац чедни
У млину живота доњи камен моје године меље
Не рушите ми веру у васкрс и дан догледни

У истом трену чемер и нада сузе и искре измешане
Размеђе душе ова песма једино може да премости
У заветном стиху повељи вере нека кане и плане
Бог ми је сведок љубављу олистале стигле су милости

И у наш атар на прагу жудње у моју собу осаме
Разбројиле се године туге дозрела жита и лета
Завеса се спушта завршни чин мину наше драме
Врт душе за моју Пенелопу рајски вечно цвета

[1] ПЕНЕЛОПА: Врсна Одисејева жена

На овај дан  © 18.06.2012 и 2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ПС: За 14. годишњицу поновна објава „удвојене песме“ истоветног наслова,
то јест поеме, сплетене у једну плетеницу љубави за моју врсну Милу неумрлу…
Постхумне књиге “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” /2013/ циклус “Амфоре успомена”
и „ОДИСЕЈЕВА ДОМОВИНА“ /2012/ циклус „Буди се моја Итака“.  
ВРЕМЕПЛОВ /2004-2018/ zelenakap.blogspot.com

петак, 15. јун 2018.

ВЕЗ ОД СЛОВА

Песник је поникао из сиротињске постеље
Ко из древног записа украсно слово повеље
Први још тражи место под сунцем на јави
Други је изгубио најдраже острво љубави

Слово црно од кованица смрти Рукопис боли модар
Тестамент тек ће да се чита и прими подар
Олистале идеје на дрвету слободе проређен хлад
Опет је прерано зашло сунце Умро је песник млад

Пољем љубави и света остале растурене песме зова
Превише једа у души у чистим венама траг отрова
Поета сањар сме ли на самрти својих снова да се одриче
И кад су ко близанци истоветни никада исто не личе

На истим извориштима напајан гениј мудрости
У опроштајној песми заветном писму неће да се опрости
Мапу живота исцртале су сени дубоке бразде филозофије
Свиленим везом слова још једном песмом да се открије

Сентимент извезен срмом белина постеље једва носи
На одру све се збрало у мирис живота миришу откоси
По врту песме песник остави себе бекством од себе
И тмина гроба песму вапи има ли ко да је чује... Дух зебе

Једини биљег горњег звања омамом мира још га зове
Ко узвишене звезде свемиром узнешеним нека риме плове
Распеће му је суђено на рођењу Крста се песник не одриче
Свечано да га прими небо Орион врата своја размиче

Последњи некролог беседи песма Говор је језик тишине
На пут одласка се не спремаЊегови су сви путеви и даљине
Песник по усуду изгори лако... Скрати збир живота за трећину
Звездани и млечни кратко потрају поетским небом се расплину

Не стигну песници тако свој епос да испишу до краја
Кад рано оду из поетске домовине одселе се из завичаја
У исто време сусрете и растанке са душом одживе
Једино песме нису ко тела им пролазне и распадљиве

Не тражите мрље у кругу празнине изједене старошћу
Нада се сама одомаћи под руку води веру једину гошћу
Кроз свако сећање уназад отиче болно време
На старој лози прошлости шикну младари будућност да калеме

Инверзију песниковог лика са муком књига рођена ода
На пола пута вапаја из гроба никне време препорода
Врхунац дражи и духа увек су озбиљне срчане риме
Савременици и поколења лако затуре песнику име

Уклета истина се понови ни су кратковеки... Песмо реци
Ауре и ореоле на фрескама носе само немушти свеци
Време над временима ретко је песнику суђено и дато
Ако се у бронзу лик излије на стражи да чува плато

Малога трга ил тамни парк где се у сумрак младост љуби
Ижврљан графитима спомен песника славу у јези губи
И кад се песме или речи разрече распу слова ко лишће у јесен
Оголи стабло песника остане само достојање... Дар узнешен

И загледано око у даљину што вечну визију циља
Изгубљени свете куда други дан славе минула су окриља
Остаје песник да се за песме роди из ко зна које постеље
Допусти нови запис да заблиста украсно слово везом повеље....

На овај дан ©  15.06. 2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

среда, 13. јун 2018.

ОКРИЉЕ ТВОГА ДАНА


Мили, с љубављу

Незнаним путевима у заносу лудо идемо
А она самртна претња из подсвести израња
Само се бездушно речју у верност кунемо
Тоне последња мисао у небројана сећања

Заробљена мрежама… Дан оста без рубина
Јутарњу росу опиљци боду љутим иглама
Други уграбе све… Мени оста празнина
И свевремена трка вратоломна са звездама

Колевка љубави и заборављено огњиште
Чаме у размеђу прве латица гробне руже
Признање покајничко реч дужну само иште
Свемирске књиге нечитане новом тугом јуже

Празник спасења јутром слободе чека сиротиња
Пут капи кише из облака… Расуте сузе у трави
У јаду измакне боговетни дан… Песник главиња
Са својим траљама измаглице у болној најави

Опроштајни пољубац не виси на дувару снова
Покидана је гротлом смрти златна свиленица јуна
Сву ноћ су лиле јутрос пресвисле кише из вртова
У наносима муља заточене… Млекарица из катуна

Није се вратила … Зелени лишајеви цветају
Повој сећања остављен у бешику под мој кров
Исписах завет вере у аманет новом нараштају
Сад могу мирно на троношцу да ослушкујем зов

Речима паљене ватре у наручју зрелине лета
Куда смрт води… Где зри клетва… Бог ће знати
Све рубиконе вере пређох… Нема мог оточја света
Осаму да оставим шеширу печурке… Ако се врати

Прерано убрана јабука размеђу љубави… Згуснути јади
Увело цвеће душе и мук рањеног орла град тишине чува
Пастир снова са годинама певања и надања није у завади
Пре брода плитког неразум обућу истине улудо изува

Суноврат древни на рубу ветра недеља празне недеље
Процеп између звезда и траве све је дубљи… Јетко
Се срди глад измождених уста уседелице сеоске преље
Ружење лакомих не узима за зло… У заваду залази ретко

Поноћни минут умирања… Траје ко успаван вид на одру
Прерано загрли беспуће линију живота на длану јаве
Берачи црног дана изгубили су промрзлу трњину модру
У корову до појаса олуја лелуја зелено море класале траве

Небески белег и чвор везан судњега дана нико не дреши
Једини саговорници ове земље твоја смрт и сахрана
Ноге запућене стазом битка и топла суза што бол теши
Мила моја милолика бране ме на окриљу твога дана

На овај дан  © 13.06.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

понедељак, 04. јун 2018.

ДВА ЛЕПТИРА


Знатижељо невољних слугу
Пусти очи по зони немира
У заљубљеном кругу
Прелетела ме два лептира

Куда ме чежње за њима воде
Оно што бити хоће нека буде
Брао сам шумске јагоде
Почеле су од скора да руде

Врзино коло заплетено у зене
Никако да се размота преко ограде
Стигле ме детиње успомене
Врвило је у завичајној корпи наде

Неспретне кораке док газе
Безциљно врљају ноге у сванућа
По високој трави загубљене стазе
Укрштају су се опет моја беспућа

Расплетене зелене косе из витица
Пију ми срце и душу краду лагано
Титра врело подне Шумарица
Галиматијас чежње расте свечано

На платформи за спасиоце дан вара
У огледалу жижи једна недаћа
По мирном језеру расипа се јара
Одсјајем у очи опет ми се враћа

Руке пролећа и лета везу по царском фонту
Девојачку спрему и ћилиме балуче
Радосни младенци у плавом хоризонту
Венчано небо драже да се обрадује ко јуче

Скупљене речи миле и врели песак плоди
Гушим жељу да окупам свој свет рима
Поцрвенео од сунца у прљавој води
Блатњаве од тиње не предају се пркосима

Ни чаурењу готовом да прсне ивицом плаже
Не одустајем да се пржим... Сви хоће да поцрне
Пешкир уз пешкир разастрт тло врело лаже
Никога нема да изгубљене мисли ко овце врне

Толике двиске и јагањци пабирче своје
Отуђен свет уљем и помадама маже кожу
Начичкани ко пчелиња саћа тела зноје
У царству своме сваки чува своју ложу

Знатижељо невољних слугу
Пусти очи по зони немира
У заљубљеном кругу
Прелетела ме дава лептира...

На овај дан  ©  04.06.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakao.blogspot.com

понедељак, 28. мај 2018.

ПЕСМА У ЈАТУ ЗВЕЗДА

Мили, с љубављу

У прoсeв пeсмe плaмсaj сe jaви
Па румен цвета ко булка у житу
Небо се слито на западу закрвави
Из класа семе на земљу камениту

Расу се отежало од првог рода
И наде дозреле саме већ се жању
Стих за стихом шестари испод свода
У све више кругове и тачку мању

Поглед у висине занет што их прати
Галопом јахача запењених избледи
Кад иза плавих брда приспу позни сати
Небо пројави дугу лепоте пре заповеди

И дан утоне ко путник у ноћ сиву
Залуто чежњив стазама неповрата
На резу српа бол спава предан сечиву
У задњем кликтају одбеглог јата

На крилима пренет у гнездо заборава
Опет се голуждрав јави са новом зором
Промине време у смени снова и јава
Постојбина ми пуста чами и црв под кором

Разједа сумња скољену веру изнутра
Дар за Њена недра стих мој моју јабуку
Ако ме смрт ноћас убере бездарје сутра
Остаће јој празне руке... Не даруј муку

Муци... Предуга ноћи ако утехе нема више
Пусти да песма на истоку се омлади
Рођака сунцу скут да пољуби да се допише
Љубав Њој заветована а узму наши јади

За нови просев песме и пламсај опет је време
У нову црвену булку расцветало се широко
Моје срце из крви прокапале латице дарује неме
За њене руке испружене и непомућено око

Прошло је време бездарја и амбари су пуни
Једри стихови кроз прсте богато цуре
На размеђу века певамо нас двоје док се круни
Поема из строфе у строфу цвета... Булке и божуре

Да китиш недра у житном пољу бери Мила
Јабуке у спреме мећи и свијај нова жива гнезда
Васкрсом живота наша је љубав јаде победила
Родила се нова песма у јату далеких звезда

На овај дан  ©  28.05.2012.  Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

субота, 26. мај 2018.

ЗАСПАЛИ ТУМАЧИ Вазали туђега царства

Јесам ли толико поетиком загонетан
Да се нико не бави сржном тачком у кругу
Мој поетски стил можда је вечно сетан
Па нико неће да чепрка нараслу тугу

У болне ране кажипрстом да дира
И опече душу истом љутином гноја
Тужбалицу како да буди из чира
И јавом распрскава тешке грашке зноја

Одговора нема… Заспали тумачи
Не клоните се мојих болних рима
Рођена песмо не брани ти нико… Плачи
У сваком ретку налеве суза истина има

Она се тешко подноси у ери сујета
Чудни ми рођаци и рођакиње по перу
Хтели би да су једини на свету поета
И песникиња… Зашто продају веру

И част Прометеја и Витезова речи
Вазали туђега царства… Чанколисци
Небо вас примити неће… Да се спречи
Може ли ваша издаја самозвани писци

Јесам ли толико поетиком загонетан
Да се нико не бави сржном тачком у кругу
Мој поетски стил можда је вечно сетан
Па нико неће да чепрка нараслу тугу

Без тангенте ова кружница постаје тесна
Неплодни гени генијалност неће дати
Иза времена затона трају паукова и плесна
Наноси муља све заравне… Морате знати

На решетима сијана испада ваша плева
Вихор је развејава у облаке беле прашине
Песма се лаком руком пише и срцем пева
Плагијати утопе име сâмо у жабокречине

Нико загазити неће… Бежањ од смрада
На извор изворишта… Пут су мога хода
Молитву опроста зборим кад ваша завист влада
На постаменту части рађа се вечна слобода

Јесам ли толико поетиком загонетан
Да се нико не бави сржном тачком у кругу
Мој поетски стил можда је вечно сетан
Па нико неће да чепрка нараслу тугу

Одговора нема… Заспали тумачи
Не клоните се мојих болних рима
Рођена песмо не брани ти нико… Плачи
У сваком ретку налеве суза истина има…

На овај дан  © 26.05.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

петак, 25. мај 2018.

ТРУЛЕ МУШМУЛЕ


Где смо то ми несрећо бона
Устаници речи залутали
У какво зашли коло полтрона
Песници песму опет издали

На којим смо раскршћима вере
У непуте тамне изгубили путе
Слути ли ико катастрофу и размере
Потонућа оних што љубе скуте

Коси нам погледи пали
Уплели се у неверу и зауме
Сахрањене су наде… Идеали
Неверници су зебли од реуме

Док други плету игре и завере очите
Ткају бедне лудости надобудни
Просјачке риме скривају се у рите
Бедно је ово време и пев узалудни

Нови валови поезије обале истине руше
Игра се коло наопако… У вртлогу дима
Нестаје тврђава романтике... Куле се руше
У прах пепелишта… Прекопана пијуцима

Новокопача нових гробара риме
Вилинске мисли им покидане
Жудња је стећи инстант име
По било коју цену… За згубидане

Урлају бесом ветрови љути
Сујеверје је погубна омча бола
Ко сутра да се трагом упути
У поље минско… Поље идола

Нагазне речи смрти сакривене
Убијају песму туробну од празнине
Свуда вребају отрови поетске вене
За коју реч и чију слободу гине

Лепа рима и вечни идеали
Крајње је време да покусају
Све што су злобом закували
Лавежи пуки у празно лају

Пристрасни жири награде дели
Клански за бледу поетску бозу
Кад морал ко вода оплића… Бели
Лабудови поцрне у лаповском возу

Преварили су ноћ па хоће и дан
И своје речи варају у неистини
На трагу врачања прилего сан
Огаван и тврд… Да га разбаштини

Никога нема у ово кужно време
Малобројни су браничи романтике
О Боже куда поетске преваре стреме
Страх ме је од ове збрке и празне вике…

У “Слову” трули гњила мушмула
Подвала никада није страна врдолами
Борина ћуприја одавно је трула
Андрић у гробу тек ће да се срами…

На овај дан  © 25.05.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

понедељак, 21. мај 2018.

КАПИЈЕ СВЕТИХ НАДАЊА

По сводовима ума налегле сиге
Теку млазеви зелене патине
Таљиге моје претовариле бриге
А дух се отима за врх истине

Трећи је дан запитаности залутао
Несрећан пао у само гротло језика
Неко је по моме врту риме крао
Ко је убио тупом речју песника

Од димних завеса прште коначишта
Пре заласка бекства у тмину судбине
Небо истину чува за задња судилишта
Бујица лажи бестидно спира људске урвине

Мирише небо на олују заборава
Ту и тамо раскорак намера и пожуда
Гнезди издаје нове и старе за дан јава
Мој пут је само један и знам куда

Пролази с муком узансама страдања
Беоњача се избелила у оскудици
На крају чекају капије светих надања
Не забрањујте лет мојој селици

Задње преоравање треба ли тупости
Кад ваша нису свитања сутрашње зоре
Моје широко срце све би да вас угости
И душа чиста прими љубављу без покоре

Нека се врти разбој исте насеобине
Не судим по словној грешци пакости
Реч опроштаја зборе усне за патине
И стружу ваше сиге у знак опрости

Трају одјаве бола смислене зделе
Лањских жеља у рaзнобојној тканици
Пустите моје птице селице да се селе
По својој вољи даровах лет грлици

У росној капи наде а не у вашем расулу
Жудим чистоту душе на миндерлуку снова
Не желим поље Дури ни Вавилонску кулу
Бисерим сузе и уздижем их небу без отрова

На овај дан © 21.05.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

петак, 18. мај 2018.

ПОЕТСКИ ВИСАК

Дангубне речи прерушен суђај зановета камарили
Ни један кантар не подмери лудости идијота
Док дуго скрушено сопство моје у засенку гњили
А краљица уметности надилази све језе живота

Заобилазне намере пале сведеним треном истине
Корачаји су све ситнији у честару тамне ноћи
Уз плочник наде прислоњен окрајак вере мине
Трули разлокан увојак тајне... У безнађу ко ће доћи

Атак се свео на појутарје и густе измаглице
На кланцу сујете закотрљан у лево ка рубу
Мој пут и бивак нису досегли гнездо селице
Старо је дебло срасло са сећањима у пољубу

Два срца урезана давно отмено за век се грле
Без сумње... Не пориче се љубљена реч давнине
Расуте сетве у паперје маслачка и данас врле
Причају причу љубави још живу из питомине

Ветар се поиграва од самољубља до казивања
Три упале ума мала су ватра на посеву реуме
Што са кошавом побољева преко голог грања
Песма се поверила тајни... Чувар за моје зауме

Не повраћа се тако пречесто успомена затурена
Да уруши зид самоће исписан духом дашка тишине
Ако се не породи узвик и не расточи запета вена
Чека ће ме онај слани извор сете из дечије долине

Стиху наследне строфе препуштено је да јаву чува
Ако се мисли замрсе узалуд не дрешите чвор била
Пустићу нека промиле у дугом валу времена глува
У заточења... По загуљеном трагу осиона камарила

Блатњаво умовање ко погрду свали на своја плећа
Брбља језиком простака и ускомешаних јарости
Како да се одјармим по туђем кулуку с пролећа
Бездушни под најам имам дати још само моје кости

Док се не сврши буна ваше наметање кулука истрајава
Маштарије су попиле сводове усталасалог знања
На искап... Сад ми жеђају усне... Устаје полегла трава
Злурадо сте се радовали... Нећете видети посртања

Заиграло се чудно коло сенки пред уснулим прагом
Прозивку мучну орлови сури проносе небом сивим
Грабеж навукла расуло вересије у кумству са врагом
Свелом дану дуг опраштам без замерке и опет живим

И трајем... Уз свевишњу прошњу покорних думања
Сањарим да се укаже дуга кроз блатне стазе у стиску
Не сустај намеро у васкрслој искри кад небо одзвања
Сада је час да се поравна вретикала по поетском виску

На овај дан  © 18.05.2015. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ПРАБИТ СЕНИ – ВРЕМЕПЛОВ /2018/
zelenakap.blogspot.com

четвртак, 17. мај 2018.

НА ПАСЈЕМ ТРАГУ УМНИХ ТМИНА


Тражим нестварни ред под небом
Јесам ли ја човек међу људима
Ниче поетска жудња гладна за хлебом
Не горе никакве ватре без дима

Свет толико вазала покорних нема
Данас се лако не стиче посмртно име
Магла је праузрок великих дилема
У круг се стално врте иста доба пре зиме

Узвишен циљ части тешко се досеже
Пут човека нискога рода се спушта
У немиру олује залуд је забацивати мреже
На кужном свету битише још једна ушта

Хитрину познај данас у човекољубљу
Тупавци лепршају уоколо као паучина
Нечовек и изрод за понор рода копају дубљу
Јаму од бездана… На пасјем трагу умних тмина

Врлином врлину врли и јасно је гласи
Истину истином истини и часно обзнани
Шта друго до песма песника ако не спаси
На белег себи и свету данас животом стани

Пакости лебде крилатом злобом пољима ума
Саткане одавно од неразума за хаљину срама
Толико лавирината безизлаза крије ова шума
Лутања човечанства окованог блудом у негвама

Не оптужујем небо док ме земља криви
Оно је свето по светом позиву и трону
Слободе и путоказа нема за пале уз пут у наиви
Растројио се морал... Ретки следе праву колону

Земљом гамижу црви и трулеж базди и воња
Кресиво труда нико да зажари и дигне лучу
Зачеље и чело магла скрива… Прете подземља доња
Погубном језом страве. Раја је увек склона пучу

Источна дуга и свод раздељени чекају падање кише
Бледим падом гаси се громовник пре додворења
Задња засуљала предњу двоколицу… Опет зло мирише
Срчаницу поломио народ… Променом гором бившу мења

У загрљају мемле пуч анахрони раселину дуби
Товарна рага цркла... Претешка кола нико да вуче
Незасити чак ни за кратко нису сити и кад се губи
У победама ината сеир траје данас исто као и јуче

На овај дан  © 17.05.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com