субота, 30. јануар 2016.

НЕСОЈИ


Доста је било нељуди несоји
Одавно не ткају ваши разбоји
Ви нисте чисти и своји
Лаж истину да не прекроји

Глупост глупанима пристоји
Сналазе вас мучни растроји
Празна вам свака реч залуд се утроји
Трлица се расклимала на првој соји

И чир на језику дуго вам гноји
Нема лека вашој параноји
Бајато прокисне ил убуђа кад дуго стоји
Догорела вам лојаница ко суза кад лоји

Лаж истину не може да прекроји
Шугави се чеше а преварант се зноји
Знате ли да умиљато јагње две мајке доји
Опстајемо ми одрасли на проји

А задњи шљам се у људе не броји
Нећу лукавство и тројанске коње у Троји
Раскрчите путеве сметају ваши застоји
Вама је страно витештво каубоји

Недам гнездо стршљенова да се роји
Отровали су вас занавек љути опоји
Гамади љута устукни ви лажни хероји
Спаљујем вам отровне жаоке несоји

© 30.01.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/
zelenakap.blogspot.com

петак, 22. јануар 2016.

ДУЊА НА ОДРУ ВИТЕЗА


Око поднева јуче искрена душа имала је сан чудан  
Саборац му одликован постхумно... Ратнике гости
Од распршеног сна никакве вајде... Зна и полу будан
Јава је жалосна и жеље су празне...  Ужуљане кости

Марш на Дрину гали... Остарела уста жеља не заслади
Тамо иза дуге исписник одлази... На испраћају се ћути
О задњој издаји тешко скрива сузе... Душа не богоради
Свет је скочањена пустош а живот мора дс се прти и пути

Дрхтава рука у достојању на одар друга уздарје дуњу меће
С љубављу светом онако како су  вазда испраћали регруте
Од мене знамен уместо цвета и медаље... Нека си витешке среће
Мој пали друже... Молитву зборе усне... Године нису расуте

Сабрао си дела за спомен што ће са тобом и тамо горе поћи
Испраћам те на мртву стражу... Знам твоје срце гвоздено
Под пуковском заставом челично биће... Душмани неће проћи
Ускоро и мене чекај у смртном ешалону... То нам је суђено

Времешном старцу јаловост ова није највећа празнина
Докле ће дане да кусура заборављен себе самог пита
Боли мука што и њега као старо гвожђе одбацује отаџбина
Да му је да види сутра и њу на спроводу... Чему свита

Када постанеш истрошена слама и изгажена оторина
Хоће ли јој до памети доћи шта су за њу дале ове сени
Витез-човек није крпа и када овешта но часна старина
Неће ни у музеј воштаних фигура историја која плени

Штовање и пажњу само прижељкује малу... Ону ситну зеру
Колико под ноктом... Реч и поглед топли... Гест људкости
Године су као дуње жуте да миришу и гњиле и зато се беру
Када сунце тражи пустите га жмијући лено да угреје кости

Узгредна дремеж и нестварни снови о спроводу очас мину
Зар све битке да изгуби редом... Патина је притисла ордење
Призване успомене на године постројене окрепе старину
Топлички комита и витез Гвозденог пука за крштење
  
Последње овдавно је спреман... Ватрених је много било
Постхумна одликовања ко згасли метеори изчезлог трага
На јастуку од чоје пале су звезде и јунака прилегло крило
Спроводе врати се кући... Жалости нема... Слатка сага

Из сна јучерашњег није неко пуко привиђење ни превара
Почасни плотун димном завесом утвару смрти не заклони
Чула се само јека громова љутих... Задња дуња са ормара
Дарована је сабрату... Топлички витез са прочеља бони

И сам маршира небом сада ратничким стазама кроз сан нови
Нараштају памти и причај не допричане приче... Везуј нити
Тамо на зборном месту верности отаџбини чекали су другови
Вечност је дуга за све пробоје јаве... Часно је предходница бити

 ©  22.01.2016.   Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/  zelenakap.blogspot.com

среда, 20. јануар 2016.

ЈЕЖЕВО БРАТСТВО


Ево ме умом чистим на уском колосеку милости
Рука се не устеже да вашу сажаљиво прими
Ни једну реч не повлачим скамењену од жалости
За вас подвлачим песму сржи у подарју и рими

Грозничаво је царство милости од речи врело
Жалим што на хоризонту нема истине свете
Куда иде наше братство јежева а није хтело
Двојбу у полусну и неизбежне древне преокрете

Још ми се разум хрве са наслеђеним ставом
Тражим вас у удолини ниских пролазних зона
Не марим што сам се суочио горко с јавом
Откуда толико око мене превара камелеона

И сужањ душе склупчан истрајава у свом билу
Докле ће ситничави купидони месечарити путе
Модрила свода већ ме гуше... Недам се сивилу
Ружне су ми ваше поставе од капута изврнуте

Сабласна кнуто изван првог поетског реда
Не кварите строј и поредак лилипутанци
Шта зна лажна „ведета“ шта је часна веда
Пут је стрм и узан неуки... Песнички кланци

Врхове вишње и бездане у исти збир не вежу
Жртвени јарци не слуте умор смрти... Она коси
„Слава“ вртоглавицу јавља... Пали сте у мрежу
Где ће се ко наћи пресуду свако у себи сам носи

На задњој станици песници претрпаног воза
Још није завршено искрцавање бардова века
Недоношчад су кренула у инвазију небулоза
Хоћете ли ме послушати ви са слепог колосека

Разломак доњи вам је испод црте негативан
Слутим количник потирући неминовно чека
Изговора нема уортачени појци сан је наиван
Ловорике су однели бољи а вас набујала река

©   20.01.2016.    Славими®   Ј.   Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/ zelenakap.blogspot.com

уторак, 19. јануар 2016.

МАСЛАЧЦИ НА ПОЉИМА СЕЋАЊА


Присегао сам саосећања у новом уливу постојања. Гноји разлог посртања на милосном путу. Позивом на слободу гласам за накнадну спознају. Јурњава мисли се не исплати по врлетима ума. Низ поља сећања маслачци су развејани.Треба ли опет кушати сласти поривима првотним? Ко ме је збрао у уметнике разложности? Ко ми је дао устег занемелих речи? Ко је отео грст среће и бацио је у пад заборава? Знам ускоро ће казати непобедива истина и суд времена. Они су без фелера.
Браним се овом цртицом. Ако овог записа не буде све ће отићи у бестраг. Пресек испосника се окренуо наопачке. Ту где сам се затекао моји исписници нико не стоји постојано. Вишак замора савија лево раме бисте ожуљене жељама. Уместо ловора венац исказа и лажи преде се у спиралу подвале. Около самог разборишта гледам како трчкарају мусави клинци. Путем узбуђења не враћају су се ваши јогуни у празним узенгијама.
Дуга ноћ још није свила своје платно црнила на половини ужљебљења. У атар постојаности стижу само куражи олевљени на заокрету. По болном набоју приче испосник се не одриче узвишене улоге патника. Од превелике нужности испостава туђе памети није ми ништа вајдила. Ћар је однео вајду,сведочили би тако моји земљаци.
По тишини утишавају се ситне капи прошлости до изворишта спокоја. Будим се у рану зору опхрван сузама. Кором наслеђа и тешке промаје окрзнуло се кужно време. По неком друштвеном промислу није лако докучити куда смо се то упутили?  Буди Бог с нама, одјекује са мојих усана, истом оном јачином модрине из првог сумрака.
Високо око главе сањара лелуја дроњава паучина. Оном старом булазнику и рвачу на пољима сећања под мокрим кишобраном изазова се не може веровати. Ни скрибоманије мрежњака, вајних ми пријатеља, не узбуђују ми разборитост ума. Никада презир није био мој одбрамбени прстен. Густиш њихових трућања све је тежи. Са колена досаде и ти дрзници су одбрусили ружну реч за непомен. Бљутавости опет си превише бљутава.
Одзвонило је, ако нисте знали. Узалуд вам је занос исписника. Историја пада се понавља. И вас ће скинути са постамента. Ту где сте се затекли испосници нико не стоји постојано. Низ цртица без фелера се умножио. Маслачци су заувек развејани пољем сећања. 

©  19.01.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot,com

петак, 15. јануар 2016.

КОД БОЖЈЕ ИСТИНЕ


Коснуле су ме сумње недавно
По оснутку не иде ткање слободе
Кривуда умље мога народа јавно
Никако да се искобељамо из незгоде

Поново се сурвава учење светих истина
Густо је време људске измаглице
Врежје обмана буја... Традиција руина
Тамничи Христа... Коров и чаљ немилице

Гуше... У неспокој зашла опхрвана душа
Све су дубљи и несигурнији затони ума
Изворе језика захватила је мртва суша
Жонглерај јефтин царује и провидна глума

Три корака испред мегаломани трче
Несвесну трку животне збиље
Збуњени се чуде... Кад се то пре смрче
И овај благдан живота куда исчиље

Патос је проваљен судњи...Знај поето
Није издржао... Плати трулост своју
Изгазили смо ногама све часно и свето
Поново распет Исус страда... У растроју

Не гради споменик прошлом забораву
Немир у кругу Божје самилости чему
Продали смо име... образ... част и славу
Смућени враћамо се кумиру и тотему
  
Иза трулог плота извирује неман глува
Кроз високу врзину нараслих заблуда
Откуда толике подлости и протува
Шуњају се овде и тамо ко смртна пресуда

Смућене одвећ боле људске обредне јаловости
Душа је гладна вере... У преплетеној паучини
Сутра неће бити људи ни ко коме да опрости
Засторе кострети навукосте на очи ведрини
  
Испод равни спознаје дно је наше апатије
Ко први сумрак прикрала се кужна
Све од реда решето времена ће да просије
О лажни троне докле... Земља ти је дужна

Мрклина савести пастве згуснула се пре рока
Празници устоличења су климави троношци
Збива се кошкање око злокобног првенстава с бока
Јефтине су вам приче трибуни...Парадни богобожци

Код Божје истине нужно је данас дешифровати
Сујеверју ни у предсобљу ума не отварајте врата
Узалуд је закаснела мудрост и кајање у припрати
Ехо чујем... Ко је чарао с врагом нека још чара и гата  

Никоме није довољна плитка мудрост од јуче
Проклетство је нанело рану души и шаку жучи
Праштајте свима моје године... Понор нас вуче
Божји тор мора на крају крајева да се разлучи...

© 15.01.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига. ДВОСЕКЛИ РЕЗ  /2016/
zelenakap.blogspot.com

уторак, 12. јануар 2016.

УВИРИ ТАМНИНА


Бедседим беседу исту данима себи сам
Таваница се намрштила од мрклине
Тешко је беседити срцу кад прти кам
Кад се ужелим разговора да ме самоћа мине

Ал не умем рећи откуд тај рам
Болује њену слику на бочном зиду
И одкуд ватра тела вруциће плам
Разједа мене и моју вредносну пирамиду

Ноћас се нећу стидети није ме срам
Постеље просте док жуља леђа
Живот је ту по запису да га деверам
Не умем споменути број свих размеђа

Није за оку ал није ни за драм
Летопис у једну књигу да се испише
Оставте овај белутак што га котрљам
Много је пијавица... Ко ми крв сише

Да се поиграм задњи пут није ме блам
Са прореченом судбом на крштењу
Пригни ухо пратиљо тајну да ти одам
Не верујем у те гатке склон презрењу

За радозналост твоју одавно знам
Јасна си ми ко Питагорина теорема
Узалуд неучевну јуницу кошкам
И онај са именом за непомен не дрема

Јуница ломи јарам морам да је продам
У бесцење... Мучи ме опора истина
Како ћу без мала сирот да главињам
Дане крадом односе увири тамнина

©  12.01.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ, песме  /2016/

zelenakap.blogspot.com

понедељак, 04. јануар 2016.

НАДОБУДНОМ ПОМЕЉАРУ


Колико брзо стану токови мисли и речи у бојажљивог створа? Скучен му порив запреке ствља и слева и са десна.Тешко се крчи шума милоусна. Крче због тога речи, и тромо сипе мисли, попут сувога ситног брашна. Костретна врећа је фелерична. Узалуд јој  оволике закрпе. Како усправити батал врећу? Новом закрпом и прошивањем? Помељар је заборавио на ону библијску истину да се „ново вино не лева у старе мехове“. Бушна врећа не може држати мливо. Није мудро ни врећу заменити џаком. Наук би могао бити у једном писму завештања. Реших да га напишем и оставим изнад довратника воденице.
Ово писмо није празно и не кубури са истином сржи, и ако је тек изашло из првог опсега. Треба се вратити на полазну тачку. Она је све даља и ситнија до непрепознавања. Голица ли те знатижеља оне крајње тачке? Не чуди се распећу свом између поласка и циља. Удаљавају се један од другога онако без разлога. Разлог је узрок, а последицу горко искуство узабере узгред, на језивом путу битисања. Класичан механизам заљуљан инерцијом никада не стаје у једном трену, док се не наљушка у тихим и све тишим амплитудама. Празне и поцепане вреће никада не стоје усправно.
Боже, шта ја то њему пишем? Откуда ми ове којештарије, можда неспособне да зајазе његову знатижељу. Млади помељар није више дете да би био не зајажљив. А што се тиче мене, ја умем и да прикочим када затреба, да ми кола не засуљају низа страну. Ову мудрост није лако научити без ожиљака. Године су опоре кад сеју искуства. Жетва зна да почесто буде празна и шуљевита, онако јечмена и ошљаива.
Ти младићу из овог свиленог времена нећеш знати о чему то ја зборим. И како би, када никада ниси видео срп, нити си и једну руковет носио на голим рукама, и снопље везивао тврдим грабовим прућем.Знаш ли ти ишта о комишању и кукурузној свили? Примио си се за помељара а воденице и ниси видео. Заборави ова моја запиткивања. Зашто те уопште и питам о ономе што ниси искусио ни чуо?
Знам да ти о томе немаш појма. А и ти би мени могао узвратити истом мером. И ти мислиш да и ја немам појма о ономе што ти знаш. Лаконски ћеш ми рећи, да сам одавно застарио. -Матори, ти ниси за ово електронско доба!. И тако осипаш своју тираду не би ли ме надгорњао. Али, младићу мој, вараш се. И ако му нисам савим близу, попут тебе, знај да и не заостајем превише. Ти трчиш брзо, и брзо ћеш се уморити, а ја трчим спорије, али сам жилавији, па се може догодити да те достигнем. Теби нису причали ону причу о корњачи и зецу. Не замерам ти на осионости.
Опрости мој младићу. Ово је било лево скретање онако успут у мом писму. Нисам желео ове паралеле. Матори имају склоност да скрећу са главног тока приче. Ако ми замераш нећу се љутити. Подвикни ми „стоп“ чим почнем да клопарам као овај оронули воденични камен. Ако превише будем млео, биће пуно ситног паспаља, што лебди до чађавог тавана, па онда пада по свуда. Ја нисам помељар као ти, нити је ово прича из воденице.
Започео сам чини ми се филозофску распру сам са собом, а знам у истину да ни филозофирању нисам превише вичан. Филозоф и уметник су браћа, или ти двојица у једном. Само простаци филозофирају. Помељари уметници су маштари, а знано је да машта не може бити ружна. Апсолут узвишеног и лепог станује у правом помељару, песнику, писцу, уме- тнику...
Живот ме је подучио да не стрчим. Али немојте помислити да сам у гомили про- сечних. Никада нисам волео безличну просечност, а камоли онај простачки ниво. Чудиш се ако не стрчим, ако нисам међу просечнима, а нипошто са оним испод црте, где сам? Рећи ћу ти, а ти размисли. Свако треба да буде свој, особен, уникатан... Човек се не рађа да би био маса, руља, ни део чопора, да би био лош воденичар, да би био члан каквог клуба или ти удружења, и ако живи у заједници. Зло је када се изгуби властитост и индивидуалност. Мука је када нисте брош који има своју блиставост, или драги камен који носи своју драгоценост. Јадно је када вас сваки дан засипа паспаљ.
Разумни ће разумети. Нових адута неће бити. Неразумно је трошити речи око јасних ствари. Ексер треба закуцати до краја и на правом месту. Не могу да окачим овај папир као крпу која ће ту лепршати изнад довратника без привлачне лепоте. Коцкасте су шаре које филозофија и машта осликају. Зато не замерите ако обриси буду нејасни. Ни један камен се не углача ако га валови не буду котрљали. Тако и ја котрљам ове пасусе, котрљам суштину мога писма, са уверењем да ће у коначници бити колико толико углачано.
Вештину глачања научио сам још у детињству. Моји камени кликери које сам своје- ручно правио, када није било стакленаца и гвоздењака, били су готово савршено округли, као да су ливени. Дуго трљање о камену плочу доносило им је округли облик. Корисна је била та вештина глачања касније у многим животним приликама.
И данас као искусни и времешни уметник знам своје уметнине глачати. И сваки воденични камен мора да се клепа. Нужно је да уметнине имају оштар облик, да не буде ћошкасте и ружне. На жалост сваки дан виђам попут тебе и код многих песника и уметника овдашњих несавршене творевине и по облику. Они би да су назови песници, да се кликерају, а песме су им незграпне, безобличне, ћошкасте... Колики су попут тебе који се заклањају иза удружења.Ти ниси дорастао за седло у коме си засео. Жалосно је што умишљаш да си ту да ведриш и облачиш. Тешко теби када се будеш угрувао.
И ако поезија није занат, и не ствара се по наруџбини, непобитно је да песник мора бити уметник, да мора имати дара, који му је провиђење уделило. Затим, нема праве уметности или ти песме ако је сама душа и срце не роде. Песма је чедо љубави и лепоте стваралачког чина. Није песма чагртање речи, нити докона играрија. Ти си ствараоц без дара и неуки воденичар. Гомила твојих безвредних објављених књига голи је брег на коме сигурно не можеш стајати. Видим да ће те ветрови одувати. А на једином суду времена и решету које све просејава бићеш само паспаљ. Поколења те сутра неће познати. Ти си роба са грешком, фелер од фелера и врећа која се расипа.
Рекох ти сржно мој млади пријатељу. Нећу више дробити и рзглабати. Није ово есеј о поезији, или ти о стваралаштву. А и да сам га писао, питам се, дали би схватио што ти казах, да поезија није играрија, и да ти кубуриш са одсуством талента. Множина свих објављених књига слаба ти је заветрина. Када мени бојажљивом стану мисли и речи се закамене, ја одло- жим стваралачки чин. Време тишине је вазда драгоцено. Време промишљања и суочавања са собом, не сме се брзоплетошћу кидати.
Време накнадног враћања делу се не сме прескочити. Сликар слика своју слику, застане, па се измакне, потом дуго посматра насликано, буљи у детаљ, и уочава да му нешто фали. Лати се поново четкице, да новим потезом исправи грешку, или допуни новим тоном сам детаљ.Тако и вајар приступа свом делу. Зато је нужно и песник да се враћа својој песми, књижевник својим књигама. Зар је свако верник ко је члан цркве, или је свако писац, ако је у удружењу писаца? Заблудели се тешко лече од своје заблуде.
Немој писати само да би писао. Немој зборити да би сујети угодио. Ослушни и ако разумеш да се и теби самом баш не свиђа оно што пишеш, или говориш, ако ниси надобудан, свакако ћеш по нешто прецртати, по нешто избрисати, а богме и по нешто поправити и додати. Замисли се над сваком књигом пре него је објавиш. Лоши писци објављују лоше књиге.
Чуо сам те како се јогуниш, и набусито питаш, ко су лоши писци и које су књиге лоше? Данас су изокренуте многе ствари, тако што су постављене на дупке. Шта је данас лоше, а шта добро, шта је морално, а шта неморално,чујем одјек твоје бунтовности? Није мудро силазити на нижи ниво и полемисати, кад се и онако зна да се не можемо сложити у изврнутом систему вредности. Овом систему вредности ја не припадам, и не заступам га. Видим да се урушава, и знам да ће ускоро бити само рушевина. Здрави темељи су негде изван данашњег система вредности.
Ретки су они ствараоци који из једног даха створе антологијско дело, и никада му се не враћају, него га оставе да остане у првим хаљама. Поштено је рећи, да није далеко од истине, да се по некада накнадним клесањем првобитно може покварити. Будите обазриви и клоните се брзоплетости, и оног „што писах писах“, али и колебљивости да кажете и схватите „то је то“. Није на одмет рећи, да је дар дар. То нема свако, и песник није свако...
На крају писма управо стављене три тачке наговештавају да бих ти још имао писати. Одлучујем да се зауставим. Јавља ми се осећаја да ниси у стању носити ни ово до сада напи- сано ти у најискренијој намери. Одговор не потребујем. Дај себи самом одговор. Промени смер и запути се на пут који те води твојој кући. Изађи из измаглице. Немој поцепати ово писмо у још већој гордости. Сиђи са седла и узенгије препусти јахачу коме припадају. Гизда- вости опрости што ти откидох кићанку. Ја остајем да сачекујем сватове. Јарбол са јабуком је недостижан за твоје око. Знаш ли где си се запутио помељару? Докле ћеш тумарати од фелера до фелера и расипати паспаљ?

©  04.01.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot.com

недеља, 03. јануар 2016.

ДУХОВНА ВЕРТИКАЛА


Ако свод не подупрем страхујем да ће се срушити
Док се без стида грудвају сећања мека из даљине
Песмо заљубљена немој ме опет тугом гушити
Један напрсник праискона не сме сам да се откине

На узбудљива трајања збрке утичу брзи токови
Одкуда су грунула сећања са пахуљама белим
За покајање прошли су сви разумни рокови
Празна постеља не слути где ћу да је преселим

Уступци загонетке окрзнули су честицу мале наде
Грч се презнојава од муке пред двосеклим резом
На левој страни улице време је подигло преграде
Мраз уметник окна шара записом са леденим везом

Промрзли појци у птичјем хору не одазивају се дуго
Вид ми се избистрио... Стражим са ледницима зубатим
Полетарци грлени где се забавио стари развигор југо
Иза којег меридијана... Песму бих до сржи да скратим

Ради пролећа и цвећа из ноћних малих снова
Што су ме носили упркос зимске ледене језе
Речи су се плеле саме око прескока и плотова
У натрашке до времена детињарије и егзегезе

У цик зоре дроб ми је кидала аждаја троглава
Песник је срцем бранио своје риме до раздања 
Жалим што ми је запис половичан од заборава
Изанђали су оснутци и потке... Бојим се кидања

Не предаје се моја духовна вертикала... Одолева
Пламен вере на овој цичи... Свештило духа траје
Безбожни разгон да се расчини разбор не оклева
Не устежите руке... Познајте мир и моје загрљаје

©  03.01.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ, песме  /2016/
zelenakap.blogspot.com

ЖИВОТНЕ ФИЛОЗОФИЈЕ БЕЗ ФЕЛЕРА


1.                 Жали се старији господин свом исписнику: -Мислим да имам вртоглавицу... Исписник му као у чуду шеретски вели: -Ма није могуће! Старији господин мртав озбиљан вели: -Очију ми, где год се окренем, видим људе са два лица! Исписник сада озбиљан пита: -Јели богати, а ја имам ли два лица? Рекох ли ти... потврди му он. На то ће овај: Ајде здраво нисмо више исписници!

2.                 У горњем градском парку на клупи седе два пензионера занета у тривијане приче. Да ли су заиста тривијалне?  Један ћорета у погужване новине, а други га затракује. У по прегледања читуља, први вели оном другом што нешто стално запиткује, правећи се невештим. –Чуј, луд се понекад и излечи... Али глуп никада! Да знаш мој паметњаковићу. Види колико има ових страница са читуљама. Знаш ли ти колико је ових слика оних што су одапели? Умиремо бре сваки дан. Смањује нам се ова наша јадна Србија. Нема наталитета. Нема пара. Даве нас. Умањили нам пензије. Скупоћа и оскудица. Банкрот смо. Чујеш ли, банкрот и шворц. И још нешто да ти додам. Имам за тебе и једно наградно питање: -Како се зове човек који у Србији пронађе посао? Будући да си глуп, сигурно не знаш, човек се зове проналазач. А ти проналазиш рупе у закону. Рушио би власт. Доста гунђања! Видиш да си се над рупу наднео.Тешко мени где те нађох таквог. Немој више зановетати... Ми смо још и нешто глоцнули од живота, а шта ће ова изгубљена омладина? Чему ли се нада? Чабру! Запамти сви смо у чабру. Боли ме глава од твог запиткивања. Хоћу да прочитам читуље из „Политике“ и неки скандал, неки нови абер, ако су га објавили. Све ти је ово мој друшкане бајата прича осим читуља. Када на нас буде дошао ред, и када ми одапнемо, неће бити читуља, говорка се да се Политика укида. Немој више зановетати!

3.                 Јутрос враћајући се са шетње из Шумарица, чуо сам један нечувени бисер. На тротоару при врху наше главне улице за сто кафића седају младић и девојка. Прилази им цура из кафића и пита их:- Шта је по вољи за Вас двоје? На то ће девојка гошћа да предухитри свог младића као из топа: -Мени једну фанту, пошто сам фантастична, а он ће коњак... Чувши ово, дуго нисам могао да у свом премишљању закључим: Ко је овде фантом а ко цвоњак? Шта велите ви?

4.                 Премишљам вам ја тако о разним ситуацијама у животу, о појавама, и ко зна о чему не још. Тако опет у раној шетњи једног јутра на ум ми дође дилема: Шта су проблеми и зашто настају? Знам да живот не би био занимљив да нема проблема. Думам ја тако сам са собом. И напокон закључим: -Проблеми настају из два разлога. Прво када много разми-шљамо, а ништа не урадимо. И друго, када нешто урадимо, а у опште не размишљамо. Зар закључак није истинит? Но дилема остаје. Питам се, да ли ваља много премишљати или не премишљати? Знате оно, двапут мери а једном сеци, или што на ум то на друм? Досетио сам се, није квака у размишљању, но у раду или нераду. Немојте мислити да је исправна она лакомислена људска узречица: Радио или не радио, свира ти радио...

5.                 Ових празничних дана све је било у знаку чекања. Питао сам се, у чему је драж? Зашто је важан дочек рецимо нове године. Сигурно је истина, да драж није у новој години, када ће и она једном бити стара, када овешта и изанђа, чим отпочне да се круни и осипа као чарапа. Колики су чекајући нову годину били у заблуди. Мало им је ова него причају о православној. Ја имам другачију животну филозофију. Ја нисам чекао нову годину. Ни ову, ни ону прошлу, а нећу ни наредну, ни потоњу што ће доћи иза ње. Зашто би их чекао? Ни године не чекају мене. Оне долазе и пролазе и без мог допуштења, доносећи и односећи. Гомилају се и савијају човекову кичму. Но упркос свему, човеку је суђено да чека и исчекује. Истина дражи није у годинама и њиховим сменама, но у чекању. Зар човек нема ништа друго чекати осим година? Но на крају крајева није мудро да живот прође у будућем чекању овога или онога, или освртања у прошлост. Треба живети свој презент! Не можеш имати боље сутра ако толико мислиш о ономе што се десило јуче. Живот стаје када престанеш сањати. Нада умире када престанеш веровати. Љубав престаје када ти постане свеједно. Јавите ми ако се године буду враћале. Сат времена ми ништа не значи.

6.                 Иза овога није на одмет да се запитамо: -У чему је смисао живота? Или, има ли живот смисла? Многи пре нас су себи постављали ова питања. Мудрост човечанства је дала одговор. Мени се допада мудрост мудрог ума какав је био филозоф Ниче. А о је рекао: „Ко има „зашто“ због којег живи, може се носити с готово било којим „како“. Тако ако ја и ви знамо зашто живимо, знаћемо и како? Сваки и свачији живот има смисла. У одговору како га живимо је и одговор зашто? Не допустимо да нам живот буде празан и бесмислен. Оплеменимо га животом за друге, љубављу и хуманошћу и живот ће бити вредан живљења...

7.                 Неколико доконих жена из комшилука за ове празнике на неизоставном комшијању, торокају сатима уз дневну седељку. Пошто су све живо и свашта изоговарале, једна између њих ће осталима рећи: „Лепо је знати да некоме фалиш... Ево ја, где год да одем у комшилук кажу ми: Још си нам само ти фалила"...  Шта рећи? Женска посла! Но њена друга из женског друштва да јој не остане дужна онако узнешено и охоло каже њој и осталим женама. -Знате шта за мене говори комшилук? Ко са мном изађе на крај, свака му част! И ово су женске ћуди! Чуј читаоче, велике истине има у сазнању да велики људи или жене говоре о идејама. Просечни људи и жене говоре о стварима. А мали људи и жене говоре о другим људима и женама.

8.                 А сада нешто од мојих промишљања о пријатељима и пријатељству. Недавно сам прочитао вредну мудрост која вели: -„Немој се плашити непријатеља који те руже и оговарају, него „лажних“ пријатеља који те грле.“ Немојте ме ви претворни пријатељи грлити и тапшати по рамену. Знам вас! Одавно сам се уверио и схватио: -Година је све више, а пријатеља све мање. Неки умиру са годинама а други су годинама мртви у лажи. И ако ово знам не разочарава ме, нити ме хвата апатија. Усвојио сам као моје животно гесло речи мудрости једног непознатог аутора који каже: „Нико никада није повредио свој вид, гледањем ствари са ведрије стране“. А та ведрија страна је коју казујем себи:- Не тражи пријатеља, но ти прво буди частан пријатељ. Давно сам научио да не требам веровати свим људима и женама. Али сваки нови пут помислим да нису сви исти. И догоди ми се да погрешим... И грешке су школа живота.

9.                 Питам вас да ли је паметно то што ја увек помогнем свима, а само себе увек изоставим? Знам није лепо бити себичан и грамзив. Велико „Ја“ у коначници је само мало „ја“. Истинита је вековна мудрост.- Рука која пружа увек је изнад руке која прима. Библијски закон љубави каже: -Мило- срђе да вам не дотужи! Слободан сам да те питам пријатељу и сабеседниче мој. -Да твоја љубав и милосрђе нису заспали? Поручујем ти. -Имај свој став и свој свет. Ја да немам свој свет, ископнио бих у овом. Потврђује се истина да је боље бити и сам него у лошем друштву. И себичњацима и грамзивцима озбиљно поручујем: -Не испробавајте стрпљење добрих људи... Они се тешко наљуте, али се зато никада више не предомисле... Наук је за наук.

10.            Ново печени муж жали се пријатељу такође недавно ожењеном. - Ко ми је крив... Мењао сам здраво за готово... Прешао сам са мамине домаће супе на женину из кесице... Видиш шта ме је задесило? На то ће његов пријатељ:- Не могу да те сажаљевам. Да знаш само како је мени? Ово више није живот, ово је тест издржљивости... Не верујем да ће уже издржати. Ти бар имаш супу из кесица, а ја ни клин чорбе. Па нека буде оно куд пукло да пукло. Ко нам је крив? Женили смо се за један дан, а не за све године... Накнадна памет не вреди! Опет и овај наук је за наук.

11.            У уџбенику за данашње родитеље који бих ја искуствено написао на првој страници као посвету обавезно би стајало следеће: „Ако желите да вам деца постану добри људи, потрошите на њих дупло више времена, а дупло мање новца“ Ово је моје животно искуство у подизању и васпитању моја два сина... Ни ја, ни они, нисмо живели у раскоши, но у скромности, и то је био прави темељ на коме су мене моји родитељи подигли, а и ја моју децу. Раскалашност и новац кваре, а скромност и утрошено време на заједништво са децом су им штит и ограда. Послушајте ме ви очеви и мајке, и ви деке и баке. Није довољно само посадити љубав. Љубав треба и заливати. Деца су наше највеће благо.

12.            Мој поштовани и врло умни отац Јован сетујући ме док је још био жив говорио ми је много паметних речи. Хвала му на сваком савету и свим очинским речима. Данас могу рећи да су ме оне пратиле и одржале у животу на правом путу. Не из бојазни, но из љубави и поштовања, ја сам за све ове моје године следовао очеве савете, а богме и исте понављао мојој деци, додајући и друге мудрости којима ме је живот подучио. Између небројаних очевих савета сада се присетих како ми је он говорио: „Ако се икада нађеш у погрешној причи, напусти ту причу“. Колико памтим, ретко сам се затекао у погрешним причама, и да сам морао доносити одлуку да напуштам такве приче. Једноставно нисам желео допуштати да приче пишу мој живот, него да живот пише моју причу. Тако се није могло изаћи из живота, нити је живот допуштао да се напустити стварна прича. Ово су моје животне филозофије без фелера.

©  03.01.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot.com