четвртак, 22. јун 2017.

ЗАПИС УГЉЕНОМ ПИСАН

У лагумима душе тражим малу крајњу конобу 
Да у њој похраним године за друго време истине
Селе ме руке смрти... Морам да испразним собу
Не станујем више овде... Носим и моје паучине

Прохладне ноћи са тихим јутрима шурују 
Кукавни језик зловоље по угловима узмиче
Наковњи бол гњече... Овде се само речи кују
Беседници нису стигли из жиже на крај приче

Небо ремети мир просеклим вијугама немира
Крадљивци сна и звезда појутарје не воле 
На Гелвујским горама тугује Давидова лира
Сваки дан пуцају разни шавови... Чујем расколе

Изникла трава са сетом пије росу расутих суза
Превод се није заклео вери па тмуло болује
Одкуда толико стеница на пиру збраних угурсуза
Небо се смрачило ватреним громовима протествује

Висока гора праузрок у крилу страха развила
Одавно овде стојимо у кругу осаме камени
За оштар рез истине не врте се стара тоцила
Кључа и кипи у лонцу... Пајаци су поражени

На периферији туге... Пени мехур милости
Трошна се земља повија по закону истине
Новосванула зора жуди да миром угости
Све чекаоце заборављене на рубу маргине

Вратнице ума још држи реза прошлости
Не сведи реч на крик погубе у мисао сулуду 
У једну жижу лажи откуда толико лудости
Ја срцем овде клечим и љубим моју груду

Прими ме незваног на ивици спознаје части
Корачам тупо плочником сећања за твој дан
Олујом трешен још један лист ће невин пасти
Мути се извор древни а нови није ископан

Избор је поразан на утрини надања гине
Искидала се нит порекла у потомству песника
Окрутном вољом обрисани су они са маргине
Ни три тачке нема за слутњу после упитника

Варира амплитуда и клатно жеља улево
Паучине се не гнезде по угловима самице
Не разуме онај ко није плакао и снове снево
Запис угљеном писан по зиду иза жице...

На овај дан 22.06.2012. ©лавими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

среда, 21. јун 2017.

ИСТОЧНА ЗВОНА

Запис на худу муку црвеним трагом
Опстојава упеклим током васцели дан
И разбол душе згњечен у јутру нагом
Пробудише зов и оде ништи пусти сан

Треба ли тајити глас наречен молитвено
Да ум се прибере ка не досањаном циљу
Крајолик сиви узнешен висином изгубљено
У магли свија одаје бола за моју везиљу

И њу ми краде патријарх старог века
За своју легенду древну и љубав нечувену
Зар ова песма моје вере не сме да дочека
Везом свилене речи истину принешену

На олтар смрти рано за једно спознање свето
Отресит мишљу корак доброте да не зађе
Последњи круг недовршен само је тужан гето
Камено доба залуд године круни кад ме снађе

По роду туђем гнезди се далека сласт душе
Време измиче успомене и кратковиде олтаре
Не орем и не сејем старе парлоге и прљуше
Усахле су неродне лозе издајом за бољаре

Племените песнике… Мимоилази ово време
Мимоход мртви безгласног века у мук тоне
На дивље гране привијах смерно калеме
Дуго чекајући јеку источних звона да одзвоне…

На овај дан  © 21.06.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.co

понедељак, 19. јун 2017.

НЕ ЗАМЕРИ МИ СУЗЕ ...

Вилински траг развејан чежњом гробом утања
На споменику запис читан сетом истог сећања 
Ново извориште муке поји у збиљи постојања
По сновиђењу зори и дуго дуго се тек раздања

Где је допев слободе у лужном поредку била
Док поуздан трен преименује наборе живота
Велика духовна узлетница неће да свија крила
Моји набоји још гноје... Зовом израња Голгота

Велико узбуђење праузроком откривене тајне
По суду наивне душе коренит преокрет збиље
У исто поучење нека зборују моје истине осећајне 
Нека воље приступе збору званом и гробно смиље

Где су народне речи обисрене мудрости ко свици
За моје око уплакано кад тамом загонетно промину 
Тражену Милу препознајем само у обоженој слици
Предање лично нека вреднује свети трон... У Сину

Благородном стачу се захвалне химне и мој нови пој
Небом језде жеље на лахору разиграном... Све у кас
Загрцнут чији сам... Твој... Његов... Ко је заувек мој
Распећем оваплоћени дар живи... Чује ли ме Спас

Тешко је души да схвати пролазно и просто бива мука 
Скорују неке посвете са споменика ускогрудо у уму
И звон им скорства потмуло хуји ко мутних таласа хука
Тешко је духу стајати у гробљу ил ићи по туђем друму

Ја нећу да се оканим Мила Тебе... Зоре... И очњег вида
Кочоперни мермерни јарци што разјарујете освету бола
Зар да се устегне вера у вашем царству вечног раскида
О смрти пијавице... Зар да опусти гнездо горског сокола

Јесам ли позван са споменика... Куда с мермерних хриди 
По рођењу између тића да први кликнем бунтовно зовом
Отаџбина ми свет... Рођена земља сме ли да ме се стиди
У муци страдалник хероју сличи и правду призива с Јовом

Живот ће надићи зло смрти... По апостолату проречено 
Повоје ткам усамљенички у наше доба празних колевки
Не остај хумком и спомеником Мила... Васкрсни вољено
Очекивање... У годишњицама наде и мојих припевки

Није нестало и неће... Твој покисли гроб плевих Луче
Ко врт... Суморни дан просија из душе новим зраком 
У бело анђеоско крило прилегла измаглица се пресвуче 
И неста бивша варка... Упутих се за твојим кораком

Да те сустигнем на хоризонту граничној линији додира
Нему уоквирену слику на левој страници спомен књиге 
Не љубих... Но тебе саму... Ускрсли лик... У увиру немира
Потопих јаву... Срце пулсира валовито... За нове подвиге

Отворило се небо Мила... Два сунца загрљена у једно
Небески зенит досегоше... Мења ли ишта ова годишњица
Докле ће трајати риме песме... Књига... Сећање чедно...
Нанизао се збир година ... С крова капеле опет грлица

Врати ми успомену... Грликала је исто и на дан сахране
Хоћу да разумем њену песму сећања... Шта пева туга
Још не признајем да су ожиљци заменили отворене ране
Када и како наћи једина врата... Излаз из суђенога круга

Векови и све поете мудраци зборе да наде не онеме
Небо чуј мене и Милу... Верујемо да ти нису отежале
Молитве наше... Док овом кишом плачеш плаче и слеме 
Нашега дома... Не замери ми сузе на гробу што су пале...

На овај дан © 18.06.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: МИЛОКАЗИ / ВРЕМЕПОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 18. јун 2017.

ПЕНЕЛОПА

Мојој Пенелопи, с љубављу 

Шта бисте ви будни часи ноћас од мене
Сазнање колико у једној сузи има соли
Откуда толико искри прашти из стене 
У купи пешчаника докле да цуре боли

Не питајте ме у једној песниковој сузи
Све сете света росног јутра су збране
Куда су се раздружили ови моји недрузи
Кад све разделим с песмом шта остане

Круни се стена и искре ватру душе пале
Ломача гори бурно у луку стидног месеца 
Муке се враћају старе на рубу окоштале
Растикале се песме за обзорја жељена деца

И овде не спавају свици фењери ноћи
По трагу им се враћам у дозив успомена
Почивша се чека... Рекла је да ће доћи
Не у сан... Између врсних најврснија жена

Ја јаву хоћу и непрекинуту животну нит
Смрти је доста било и гробног мрака
Напукле боре дубином браздају гранит
Време разједа све крадом... Из мојих шака

По истој стази сећања расипам наше белутке
Путоказ у тмини недоба да следе њене стопе
Стражари гробља не браните тајне тренутке
Сусрете срца и љубави мене и моје Пенелопе[1]

Часови будни знате ноћас ме воде узвишене жеље 
Превише година усне чекају њен пољубац чедни
У млину живота доњи камен моје године меље
Не рушите ми веру у васкрс и дан догледни

У истом трену чемер и нада сузе и искре измешане 
Размеђе душе ова песма једино може да премости
У заветном стиху повељи вере нека кане и плане 
Бог ми је сведок љубављу олистале стигле су милости

И у наш атар на прагу жудње у моју собу осаме
Разбројиле се године туге дозрела жита и лета
Завеса се спушта завршни чин мину наше драме
Врт душе за моју Пенелопу рајски вечно цвета

На овај дан © 18.06.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
Књига:„ОДИСЕЈЕВА ДОМОВИНА“ циклус „Буди се моја Итака“ 
ВРЕМЕПЛОВ /2004-2017/ zelenakap.blogspot.com 
[1] ПЕНЕЛОПА: Врсна Одисејева жена 

четвртак, 15. јун 2017.

КАМЕН СЕЋАЊА

Разумеш ли душо камен… Тешко је свакога дана
Сећања и нестварне снове ткати са болном јавом
Како изаћи бистрог ума ко роса у јутра поспана
И оно што ноћ украде праштати заборавом

Пролећни младар ломи налет олујног ветра и туге
Брине ме потајни ток с усана невичних речи
За име Бога куд овај свет мисли носе на далеке пруге
Распело са раскршћа муке у измаглици клечи

Полако схватам колико прошлост истински боли
Размеђе у мени се раздвојило на две убоге стране
Затон не рађа мисао спаса и ништа да ме осоколи
Туп је испражњен поглед вере... Загнојиле су ране

Тепихом свести маршира из давнине чврст корак
Живот је на смотри смрти... Одлучно рапортира
Био сам мали... усправан... честит.. понекад горак
И сад поносно стојим у маршу док се химна свира

Дрзниче силни ти си давно презрео подругљиво
Моју заставу На пола копља месец је спушта у жалости
На крилу слепог миша план погибељи залуд си скриво
Дух ми није клонуо... Тоцило на отпор оружа рођене кости

Шта ако се пробудим на камену сећања изненада
И затекнем се у истом животу у ком сам заспао
Хоће ли тај изазовни час бити осуда или награда
Шта ће изластати на ластару у муци што је пролистао

Знам палмове гране с клицањем нико бацати неће
По путу мога страдања пре уласка у свети град
Ја нисам Месија поезије... Нити јој палим свеће
Споменику се не надам... Ни постаменту нисам рад

Претражих по ко зна који пут све одаје моје душе
Хоћу да се осунча на зраку наде затурено тоцило сећања
На саборишту детињства жалим поњаве што сатрунуше
И иза смрти хаљине покојника на плоту... То ме прогања...

На овај дан  © 15. 06. 2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

среда, 14. јун 2017.

НЕСРОДНЕ РЕЧИ

Ко зна од куда су дошли надобудни мазгови
И пренаселили овај град злурад од таштине
У запећку таворе овдашњи врли мозгови
Кад неко од ових првих бекне ил мало кине

Лармају улизице мазгова несносном буком
Опијен славољубљем пени се корзо града
На саборишту надмудрује се тука са туком
Мили Боже та лакована простачка парада

Гордељива круто ни трунку срама одиста нема
Домаћи са придошлицама никако да се сложе
Врви култна кафана од пијандура лажних боема
Ко је први а ко већи до фајронта све се гложе

Ти на чело ја до тебе... Прокламован је закон свети
Као црева увезани све агилни мрсе чвор до чвора
Њихово царство свуда пипке пружа и ако је без памети
У науму кад се свеже издано поље и отуђена гора

Непробојним оклопом и зидом брани се клан
Узалуд кад има Ахилову пету ту слабу тачку
Урођену завист... Љубомору... И дух поган...
Одапни стрелу и смртно рани дружину ортачку

Међусобна трвења их дробе а на зло се једине
Сујетна здела зукне горчином и пореклом вришти
Мрче се поганим речима сеобари и зле мрцине
Али кад устреба бранити се вашка вашку не бишти

Достојни песме нису изданци рода што га сраме
Утекли из потојбинског гнезда грабљивци плена
Протуве сад су белосветске и јадни поданици таме
Лакрдијаши нису људи ни од овог ни од оног колена

Ни једна историја им неће отворити памћења врата
Јудино племе вековни омраз носиће док је света
Чвоњци су само чвоњци... Узалуд им врачара гата
И страву слива на углевљу... Крвари Ахилова пета

Џелате иста омашћена омча чека и погубљења
По суду оном којим су судили жртве невине
Житија се не дају лажирати под печатом презрења
Ни бездану да се отвори да их прождре у мрклине

Није по вољи... Стрв стрву припада... Гладне хијене
Сад их развлаче бездушно ко што су они кидисали
Иза градских међа је место костурници смраду Гехене
На испиту части и истине нељуди су сами пали

Мазгови и мозгови нису две сродне речи и именовања
На прве покуда пада а ови други умују трезвено и фино
Мазгов је само битанга од које мудри мора да се склања
За истим столом не седај у исто коло никако ни вино

Опојно није за твоју душу и безазлена уста домаћи
Ови уљези су лупежи с намерама да ти мир украду
Клони се препирке и доказивања истине разбраћи
Подаље држи очи руке и речи... Не иди им на параду

Сотонско време неће задуго знају то и кужни мазгови
Зло семе род зао донеће... Другом се надати ето није
Слушај мозгове с даром умним и речи што ум слови
У ништака је плесниво ништа... Празне су им мудролије

Несродне речи истог корена близни плод нису
Не носи их једна петељка... Вечно су удаљени
Ко свемир... Први су само ружна мрља у амбису
Други светла жижа... У свему часни и отмени

На овај дан  © 14.06.2015. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ПРАБИТ СЕНИ / ВРЕМЕПЛОВ /2017/
zelenakap.blogspot.com

понедељак, 12. јун 2017.

САТРАПИ

Поречје смислено одбрани
Из дуге разапете над тмином
Док кораци плочником лагани
Пролазе и језе разуђеном урвином

Разгорева се засун убране дупље
Не лутај по кориту туђег смисла
Мани се надобудне главе шупље
Времена прошла душу су ти стисла

Вилинско поље грумена слободе
Тражи дубину светла пре опозива
На уснулом раскршћу у разводе
Не скрећи залутали ивицом сечива

У јутарњој роси сребре се капи
Док друга страна лепоте снива
Испред окулара миле сатрапи
Буди ли ти се савест чистих порива

Бајату наду не истрајава дуг среће
Загубиле се речи преображаја
Рођени дан слути своје распеће
Колико си близу суђеног краја

Скривена улегнућа под облак зависти
Дужицу ока пале и мрсе вијуге плетива
Касно си схватио да ниси на листи
Силазном путањом пада ти животна крива

Труло и упало не тражи у цвату развитка
Дубиоза текућих мисли истрајава предуго
У сну је сахрањена јутарња жеља добитка
Ледник срца не може никако да отопи југо

©  12.06.2017.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ВАРВАРОСЕ  /2017/  zelenakap.blogspot.com

субота, 3. јун 2017.

ЕПИГЕНИЈА ТОПЛИЦЕ

Милутину Ускоковићу

Варљиво време у спарини предуго мумла само
На повезници испод трепавице бдије чамотиња
Претурила је ова река свашта да ми не претурамо
Међу обалама сећања је и Милутинова тајна сиња

Утопљеничку причу из ратних дана јоште збори
По шавовима протегнут мили дух песника
Јавља се песма да му гробни увир разговори
Давно је ово поколење ушло у век циника

Кад оно епигенијом Топлица узбрдо просева
И стублина на буку се осмели у збиљу своју
Из поетских грла крикнуће јаке речи двопева
Не тражите нас уснуле овде у чудном присоју

Ни једна светост ауру части нема одавно целу
Разбуцан морал у траљама опстаје да лудачи
Ко би још да трпи белутак залутали у ципелу
Истина о утопљенику живи да је не смрачи

Заборав тамног вира осењен сенком врбе жалости
Док подно Хисара по луку речном са белом пеном
У цркви каменој трагове иконописа слепи гости
Проносе кроз глуво доба опточени црном копреном

Крилати мишеви у царству своме усред језе
На збор сазвани зрикавци ткају своју сонату
Док прости духовник сметен разглаба егзегезе
Тврдокрилцима ко свом пуку и брат брату

Свитци узалуд будите реку… Зором је протекла
До поетског Рубикона да нову коцку изазова баци
Није срушила ћуприју ни отпојану наду порекла
На крају сведоџбе остају тужне судбине ко подлаци

Да се кувају у смртном лонцу и жваћу језике
Љага се огњем чистити мора за нови свет
Он никада неће познати усуде рата и ратнике
И ја за собом затварам врата кад уђем у клет

Молитви за спас предан… Нека је Бог чује
Ауру части не дам ником… Истином следим
Завет живота… Не страше ме таласи и олује
Ортодоксију празну нећу ни обред да обредим

У чистој вери живим истином Светог јеванђеља
Расток и вирови ми сведоче… Знам пут слободе
Са чудног тока враћају се наша обзорја жеља
У раздаљ завичајна река да пронесе друге воде

Ускоковићу брате Куршумлија те забораву неда
Док спомен венац песму сплићем да је таласи носе
У име Божанске поште… Лик ми се у твоме лику огледа
Овде стојим немо… Док кишне капи повита плећа росе

Нек јоште епигенијом[1] Топлица узбрдо просева
И стублина на буку се осмели у збиљу своју
Из поетских грла криче двојаке речи двопева
Не тражите нас уснуле овде у чудном присоју…

©  02.06.2017.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ВАРВАРОСЕ  zelenakap.blogspot.com



1  Река Топлица у Прокупљу једним својим делом, 
тамо где обилази брдо Хисар, тече узбрдо, 
што је појава каква не постоји нигде другде у Европи
и зове се епигенија

четвртак, 1. јун 2017.

КОЦКА ЈЕ БАЧЕНА

Овде се распирују распре у тупом тону
По ваздан на угловима буне реже очи
Кад мисли заћуте и постојања сама клону
Баре су мутне пуне изазова куд нога крочи

Трећа је зора посекла мит у ново време
Јабланове снова и мук птица грмљавина дави
Један одбачен дневник у траљама чува дилеме
Опоруку за живота на маргинама песме остави

Прецртан стих обрнут наопачке у болу чами
Промукло време у празнини около блеји
С љубављу писана краснописом једној дами
Посвета није нечитки епитаф оствљен у алеји

Млетци су продали историји мале мудрости
Сад песник замором корача уз брег досаде
Коцка је бачена на обалу Рубикона... Опрости
Вољена на штиту још крваре последње наде

Грабеж плена се сручула на лисник украј плота
Не клечи постамент части обрнут лудилом
Касно је за разломачку црту у количнику живота
У кланцу заточења гинем ко пред Термопилом

Гладни су путеви постојања док вике колутају
Бравуре бора усекле челом луче тмину верно
Није ми жао поеме само да ме речи не издају
За крунски трнови венац дајем главу смерно

Алкари боду копље кроз прстен за дар јабуку
Шестари витешки соко смрти пуштен с рамена
На своду праште муње небеске војске још се туку
Разлучују се ере на пре и после у кругу без темена

Греше ли поочњаци из чељусти на рубу мита
За твоју нужну муку у глибу пропали роде
Барјаци окренути наопако у мимоходу свита
Пролазе језе далеко сунце снију и дан слободе

Витла немирни вихор у болу сломљена крила
Јед се просуо друмом омилео покућству змије
За мрком гором у облацима љутим коло вила
У смртном плесу не слути добро и коб не крије

Утвара згрчена на прагу цркве милост проси
Разроки народ зебњом у опустели олтар чкиљи
Једном у веку бива... Јесмо ли сви исти кад падну поноси
На фресци Јаков још обриче љубав верној Рахиљи

Прошла је чежња небесним сводом шум чисте свиле
На корак до срца гребен се стисо у облак тмасти
Песника нема да опева поразе и победе пре но исчиле
Сећања ова из грабових грана на размеђу ако ће порасти

У чвор зарасле ране чекаће неке нове младаре
У макро космосу зрно вере приспело из океана
Пустите речи да се на трону части чашћу зацаре
Праскозорје да не окасни на прозивку дана ... 

На овај дан . ©  01.06.2012  Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com