четвртак, 31. децембар 2015.

ГОДИНЕ У ШИЊЕЛУ

Нова не могу те чекати и ако те ноћас сви чекају
Док пљуште жеље и речи у топотима касају
Жална је истина ето самујем сам... И на крају
Нећу те чекати... Ни ти не чекаш мене... Издају

Твоју слутим... Још једна на купи збраних година
Има трошан темељ... О старости слаба јој подина
Лисник јој се не зелени... Трне промрзла трњина
Загонетна нова годино не скривај се ко буљина

Испод почетне сласти празна обећања скриваш лукаво
Кад се обручи распу и дани исцуре без збогом и здраво
И ти ћеш отићи ко ова стара у подераном шињелу... О јаво
Горак и кисео укус и сад ме опомиње... Не лудуј главо

Нећу да те чекам... Ни једна ме година чекала није
Моји би стари рекли... Све године су само бештије
Лукавице што одиграју своје коло... А животне капије
Не затварају за собом... У касу продивљају ко бедевије

Ноћас на раскршћу нека се године журно раздвајау
Прошла одлази у остраг заборава у своју чудну потају
А потоња неизвесна кратко ће снти... Дани се чаурају
У маглу густу... Долазећа шепа спиралом у нараштају

Нових и старих... У коначном све оне су једном старице
Не волим прочеља ни једне врсте а ни њено рошаво лице
Сутрадан ће скинути маску... Мамурлук бледа снохватице
Откриће обману... И ти годино гладна разјапићеш вилице

Не дочекана... Без мене... Изневерене гозбе није ми жао
Ко многи лаковерни у ситне сате ноћас нисам забасао
Толике године нећу памтити... Како сам их продеверао
У летопису стоји... Знам животну обалу где сам пристао

Нећу те чекати... Ни ти не чекаш мене... Здраво и довиђења
Дочек и испраћај чему... Трен склопљених сказаљки не мења
Ништа на линији вечности... Све људске лудости и искушења
Зашто би ову ноћ жигосали... Мени је свака ноћ ноћ бдења

Да још једну песму изнедри душа у одбрану једине лепоте
Царице поезије... Нека си ми ти на испису једини животе
Хоћу и сутра да не зафали мога човекољубља и чисте доброте
Хуманост отвара руке... Час је да се дарови неба оваплоте

© 31.12.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА /2015/
zelenakap.blogspot.com

среда, 30. децембар 2015.

ВРАТОЛОМНИ ДАНИ

На свратишту отупелом сигме таме тајновите пређе снују
Мртва вам празнословља зашла у стецишта превратничка
Не читљиви кодови преседана с трврдоћом разврата царују
Разблуд јаве гужва свитак и намера дуго траје одметничка

Под урвином задњи навод збиље витла небозове ниште
До разгона преврнутог... У наготи дослухом испис капље
По пропланку магловитом... Сумори први од јаве вриште
У пресахлом јазу воденице легло гнезде залутале чапље

Ко ће оснутке да пребира док загон дозива ковитлаце таме
Пелен је засејана у пупољку неоцвалом... У дане вратоломне
Јучерашње речи жучи што рекосте за ме нек се данас сраме
Моје јутро је свело све гласове болне у чисте стиховане гномне

На силазној скали нељудскости ви подводите узречице
У кружоке поробљене... Ту запис кужни ништавило преде
Удар потмулог звона с торња преплашио је мале грлице
Малери понављају грешку за грешком и срамоте разреде

На окретници доњој обрт смислени се не разазнаје ласно
Трагове уснулог корака близина грли у дрвореду сене
Сучељење се не мимоилази само... За одзив вере је касно
Дан се није заклео овој ноћи... Залуд јој претње и опомене

Густиш се чешља док се геаци тајно лицкају првозвани
Узвичник нагнут на леву страну жално не подупире нико
Ноћ черечи време иза уштапа... Стари прозеб се кани
Да ум окамени а ја прозоре душе отварам за тебе поетико

©  30.12.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА /2015/
zelenakap.blogspot.com

понедељак, 28. децембар 2015.

ПОВРАТАК ИЗ ГРАДА МРТВИХ

Мили, с љубављу

Хук уз мутну слику постраје успут стриже
На разичку преораном до сапетих покушаја
Невид јалов по довратку суђај своди ниже
Мост низводни још обале прошле вике спаја

Грумен се с груменом у жељама тешко прима
Глиб до глиба трагичном ме игром зачикава
Стара бољка свратилиште сад камени у костима
Загонетку умље разуђено тешо може да решава

Губитиче од рођења камо избу желиш свити
По дрхтају неизбежном слути ли се испосница
Ту где јеси опсенару није дато исто сваком бити
Под бусењем набуситим извија се бледа клица

У историји случаја несретнику угрушак прети
Не зачиње се знак милости у болној утроби сете
Тежак је загрљај смрти... Тој посестрими освети
Обрисао бих право на постојање... Моје посвете

Прирођене су великој Мили инспирацији стиха
Хоћу да цели свет зна и свемир разуме моје чежње
Не могу више да носим часе и да ме убија тиха
Гробљанска језа... Склопљене руке не примају свежње

И руковети постхумних стихова у наручје љупко
Са расцепом душе сетан и празан увек се вратим
Из града мртвих... Бозман је не размрсиво клупко
Не замерите ми проломе... Одсуство речи... Патим

О кад бих знао докле... Вретенасте су илузије збиље
Градоносно се небо окомило и велика туча прашти
Мука никада не следује сама... И ове песме просиље
Још једну грст милости ишту... Једнолични и ташти

Измичу моји дани празнине у свеколика потонућа
Мила се у сан занела дуги... Како ћу да је пробудим
Смрт њена жудње ми гаси... О ноћи... О жељо горућа
Чуј Мила за твој васкрс живи ево живот свој нудим

© 28.12.2015.   Славими® Ј. Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА /2015/

zelenakap.blogspot.com 

уторак, 22. децембар 2015.

НОЋ ИЊЕ ВЕЗЕ


Мили, с љубављу

Слеђене мрзлине Мила опроштај ледни нису хтеле
Са дрвореда бреза нашу узмаклу песму пре зоре
Мирни оснутци самилости нека се у сан не преселе
Ледна горушица смрти однекуд се увукла испод коре

Окрајке строфе глувоћа предвечерја тек разлива
Низ дољу уплашено јато у сутон ка гробљу мину
У судном часу још један живот смрт ће да целива
Пристигло заумље наде узалуд чека малу ведрину

Уморили се пути пред пропланцима ледене језе
Полегле сенке низ вртачу у колоплету јаве стреме
Где си мој далеки друже песниче источне брезе
Да у сагласју о њима певамо нову лиру за ово време

Мариш ли за уцвељену душу... За болно откровење
Дођи са твога хоризонта у свете моје пределе беле
Растанак нећу у часу глувом... Нек траје поетско бдење  
Крај бреза у твоме духу... Стражим авети да се не населе

У крошње... Шуморе бреза да не угуше и песму посвете
Лирика тишине не сме да се усплахири... Ноћ иње везе
Чујем речи Мила... И би песник сањар и би велико дете
Дозвано ноћас да химном овенча моје и твоје брезе

©  22.12.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА /2015/
zelenakap.blogspot.com

понедељак, 21. децембар 2015.

ЛЕДНИЦИ

Кривуда узнесење трага по стрмој стази крилатице
Вижљасто поимање неће у кадар да слегне у прозориште
Природа је вечерас ускратила привиђење модре окућнице        
У варљивој ватри наде стиче се проклето судилиште

На тврдом уроку пупчаном врпцом свезана водена брана
Резили искоса кибицаре и напојницу прве сујете
Крај леденог бука срушила се илузија распевана
У лексикону туђице жмуре у старо доба преотете

За бакшиш нужни није било ни једног гроша приде
Излизан брк се противно вољи сам још кочопери
Тајне празноверја ледник не скрива у низу каријатиде
Братија наша загазила је у отпад по древној невери

Измилеле су прозукле бајке преко корита дангубе
Збуњена деца по разбору куда ће ликом да досегну
Црвљиви трагови све су дубљи испод грубе корубе
Молебане мраз пржи а усклици никако да се слегну  

Поред окованог корита скочањен бурјан не рзмеће корење
У мамурлуку се презнојава поспана тиква пре раздања
Стопе се запутиле у натрашке жалосно простачки лење
Сенка крстоносна под буком нови одломак приче сања

Промисли заумље турпијају па све онако тужно цвили
Док небеско мировно веће заседа да учињену штету пресуди
Старог уметника без штафелаја издају бледолики акрили
У провиђење нужде скрштени зрак јаве ко са звоника блуди

Модрином бола... Сакупљајући воду коленска чашица сева
Правица у летопису жутом уместо људског суд неба чека
Докле ће срп смрти житно поље живота подмукло да задева
У топоту галопа одбегло је време у недођију без одјека

Крзнари на шиљак рзмичу властиту кожу да се не спрчи
Све смо на добош дали... Раскршћа наших путева сирота
Одавно плачу... Сета привија зимогрожљиве речи и грчи
Дах прозебле наде... Шта ће рећи небеско веће и порота

Уплив зајажен мрзлином истура леднике ошто и грубо
Уморним стопама још исписујемо пролазне трагове
Крст на деблу је не допричана прича одваљена корубо
Коритари у трули сан дозивају запис и паганске богове

Прозвани дани поста и празничне смене надолазе у потаји
Лапонским свецем не обмањујмо децу стари сејачи илузија
Чудно је како до свести нису дошли толики нараштаји
Све наше свечарске бајке су крхки ледници едемских змија

©  21.12.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА /2015/

zelenakap.blogspot.com

недеља, 20. децембар 2015.

ОДЈЕК ПУТУЈУЋЕГ



Тешко звону гласом путујући и паметном лудог слушајући

Коме сам ја сада потребан?
Њој! Не. Ње више нема. Преселила се у вечност...Она је сада моја неумрла љубав.
Њима! Они су одавно отишли из породичног гнезда. Свијају своја... И њих љубим.
Коме сам ја сада и овде потребан?
Окружењу! Не. Оно је као негостољубива прашума. Наликује на зверињак, само што је окрутно људски.
Друштву! Друштва више нема. Раздружило се. Свако животари и глувари сам са собом.
Коме сам то још ја потребан?
Себи! Тешко појмљиво. Ни себе самог више не налазим. Увек се питам служим ли ја животу или сваковрсној глади која неумољиво тражи да буде утољена? Преживљавање нам је свима судбина.
Очима! Не. И оне су потамнеле. Поглед жеља и жудњи сваким даном само чили.
Гласу! И он је све тиши и немоћнији.
Рукама! И ове руке су попут дечијих, очито нејаке. Тако су пре времена окраћале. Једино ме ноге још носе. Камо? Куда? И докле?
Коме сам ја заиста потребан?
Повременом другару рачунару! Истинито али болно. Других другова готово и да нема. Познаници нису исто што и пријатељи. Кажу да је он прозор у свет. Нажалост, општа људска себичност и апатија су затворили сва врата и све прозоре. Пријатељи и комшије где сте? Неутешно је и друговање са рачунаром, али ипак када се стварни свет загубио ту је виртуелни, и ако често нестваран. Ту је да се привиђа, да мами, да заводи. Овај други свет сеје илузије. Нисам једини који у илузијама омркава и свањава.
Требам ли мојој соби?
Нисам сигуран. Мој осамљенички кутак није једини бетонски кавез у које су се многи људи нашли. И бетонски кавези су многима предодређени. Овде ја само коначим. Жељан авлије и ширине дању из њега бежим. Бекство није издаја. Моја соба може да траје и без мене. Њене ствари никада никуда не одлазе. Хиљаде књига су ту. Само што ме нису затрпале. Бојим се да и моја библиотека има неизвесну судбину. Коме ће сутра допасти ако не буде легата? Штета за три библиотеке у једној, и штета за ово једино благо годинама сакупљано. Ја сам био и остао само човек књиге.
Коме сам ја заиста потребан?
Понавља се ово болно питање. Недам да ми ум замути. Шта су године до трен према времену вечности? Знам да и године нису више што су биле. Све су више жуљне и тегобне. Зашто их човек сужањ сабира? И ја сам их сабирао. Нисам хтео и могао да их распем. Било би то неразумно. Васпитан сам на скромност и захвалност на малом. Ретки су они једном скромни вазда скромни.
Још увек лебди питање коме сам потребан?
Коначног и потпуног одговора нема. Необориво стоји сазнање да свему има време. Велика је и истинита древна библијска истина „да има време кад се гради и време кад се разграђује“. Волео бих да у неком другом тренутку запишем и кажем вам моја промишљања поводом ове и многих других вечних и крунских библијских истина. Ја сам верујући човек. 
Признајем да нисам песимиста, а ни олаки оптимиста, и ако је данас тешко бити на једном или другом крају амплитуде. Заблуда је о постојању златне средине. Шта су људи без става? Мислећи се од следујућих разликују по куражи да постављају питања, да су трагачи и сањари, да промишљају и размичу хоризонте, да имају визије, циљеве и идеале. 
Данас се на сваком кораку сусрећу људи чији је поглед прикован за земљу. Летаргија је чини ми се болест већине. Већина није и не мора бити у праву.Часно је бити изван руље. Свако је рођен да буде оригинал и уникат, а не копија.     
Коме сам, људи моји, ја потребан?
Никоме и ничему! Можда је ово сазнање пресурово. Нека и оно буде под упитником. Али под упитником није истина да сам ја на силазној путањи. Иза мог и сваког другог „трећег доба“ има ли четвртог? Ко је то људски живот поделио и овенчао поделу на доба? Човеков живот није само жито да прво ниче, потом расте, и на крају зри. Не поричем да у коначници је ту аналогија жетве српа смрти. Питање смрти је велика не испричана тема кроз сву историју цивилизације. Из тог разлога одустајем да је образлажем. Далеко би мој запис отишао, и одвео би ме незнано куд.
Враћам се низу животних доба. Иза трећег неко „четврто“ доба могло би се звати доба развалина, осипања, нестајања, доба праха и растура, али то није доба живота. Сваки живот се са прошлим даном редовно круни. Године тако брзо позобају сваки дан-зрно. Кочањику чека гомила трулежи.
Коме сам ја потребан?
Немоћнима, хендикепиранима,слепима,младим ствараоцима, маргиналцима... Одиста њима да. Човекољуб и хуманиста не може а да не буде то што јесте. Још увек ме испуњава мој волонтеризам који и ове зреле године некако оплемењава. Истински ја живим много више за друге, него за себе, не само у ове дане, јер сам живео, живим и живећу. Тако дарујући се другима од као знам за себе, делим зрнца радости у њихова срца и збирам их у своје. Не треба ми по овоме ни слава ни хвала. Рука која даје увек је изнад руке која прима. Хуманост не сме и не треба да труби. Пустићу другима да је гласе и да причају о њој. Ја имам своје име и то ми је довољно. И промишљање о имену вреди споменути.
Коме сам ја потребан?
Имену! И име кад тад одлази у заборав. Све ће ређи бити спомен у мимоходу прошлог имена. Када избледе дела, слике, песме, успомене, избледи и име. Ако га сутра неко други и буде носио он ће бити он а не ја. Име је наслеђе без суштине прошле личности. Када умре личност са њом веле неки све умире. Када се прво потре и задње се потире.
Коме сам ја потребан?
Загушује ме сазнање. Живот у животу умире. Има ли нечега да траје и да живи. Има! То је моја уметност. Више од пола века је стварам. Ту су моје песме, приче, записи, цртице, дневници, есеји, осврти, прикази, рецензије, дизајн и још којешта друго. На решету времена као једином валидном суду вредности ако опстане живеће и трајати. Верујем да писани спомен маховина заборава може прекрити, али и да ће се неко негде осврнути да је разгрне. У тој вери, у овом децембарском дану осаме рекох овој белини папира неке од мојих промисли, и не дорекох све. Коначног одговора нема. Дан је на заходу, а судбоносно питање коме сам ја потребан, и даље је ту. Нећу му допустити да ми ум гиљотинира. На крају не могу вам рећи ко ми је украо пањ. Ужа још нису отпуштена.
Ненадни врисак је прекинуо смртоносни сан у глуво доба. И ова ноћ осаме је болна. Сањам ли ја то стварност? Далеко је до зоре. Остављам теби незнанче овај запис. Не очекујем ни твој одговор на све моје овде исказане дилеме. Не потребујем твој одговор, будући да ће и тебе једнога дана у неком твом трећем добу сустићи исте дилеме на исто питање. Коме и чему си и ти потребан?
Моја оловка се исписала, па ми се кида траг рукописа. Не чудите се што је овај пролог постао епилог, и што почетак нема исчекивани крај. Сабеседниче мој не обећах ти наставак, будући да би то било понављање. Ја се нећу понављати. Понављачи су окужени. Трезвен сам и при пуној свести. Сва ова моја промишљања нису лудорије. Једноставно, прихвати и ти, да промишљањима нема краја. Ово је био само један одјек путујућег. Тешко звону гласом путујући и паметном лудог слушајући.

©  20.12. 2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: СВОД САМОЋЕ, цртице /2015/
zelenakap.blogspot.com

субота, 19. децембар 2015.

ТРУН СЕ ТРУНУ НЕ РАДУЈЕ ...












Развод умља не престаје
У пресудном узмицању
Чујем немилосне откуцаје
Касно ноћу или рано дању

Висости су сагле моје свитке
По закону старе пролазности
Шта ће бити на смирају битке
Докле ћеш ме заједањем бости

Трун се труну не радује
Узвик ниску скалу не признаје
Горчина ме твоја убилачки трује
Опет чујем немилосне откуцаје

Трубни одзив јеку сања
Спектар дуге разнобоје чами
Не плашим се твога кидисања
Злобни створе ћути... Не галами

Додворења ти нискост гнезде у расулу
Устајале лажи леже у порочној причи
Сеир раје на послетку чека твоју булу
Тужбалици није вакат... Данас не наричи

Сви поретци низводницом гуле сету  
По плочнику пустом трне трун у оку
Сиромах се вазда нада неком преокрету
Чобанче болно жали изгубљену стоку

Неко би морао пред неделом да се срами
Адамово искушење векове промаља   
Остављам у грлу јабучицу да чами
И слутим ти погибао што се иза брда ваља

Отпор мог ума и срца и данас ме кали
Дуго лутају у повратку испоснице
Бунт ти се смрскан у предујам жали
Ала је разјапила крвожедне вилице

Срчана страна поиграва ритмом страсти
Док излизани блокеј звони по калдрми
Тактом одумирања узмичеш с превласти
Престо ти се љуља у јаду... Истина грми

Адске претње неће ми дуго мрчити наду
Не узмичем пред дослухом куњалице
Не одбијам послушност срца... Несклон паду
Стамено стојим... Победи окрећем лице

Воштано се појутарје у траг жути слива
Стара љага нареднице не признаје знамен
Почетничке грешке у запису нису наива
Мајка твоја боље да је родила камен...


©  19.12.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА /2015/

zelenakap.blogspot.com

четвртак, 17. децембар 2015.

АХАЗОВ СУНЧАНИК

Пресушили су токови набојитих мисли пре сванућа
Из осветничке зоне убилачко име разводњило сету
По тупом углу изокренула се битно доскорашња кућа
Неколико злокућана мрцварило је тучак у малом цвету

Изанђале закрпе изношених стајаћих одела још висе
По маглинама расуте на плотовима поред зараслог пута
Никако закључак јасно да докучим из погрешне премисе
Лаж уместо истине на сунчанику живота песма је изврнута

С прочеља речи велико слово не воли пожарну страну
Ако несносна промаја стиха навуче тешку кијавицу
Стравичан кајрон предуго пузи дном по мутном екрану
На границама неразума неразум подиже бодљикаву жицу

Испречило се небратољубље јогунасто у име неке слободе
По одступници кукавица вршљају велике језе страха дуго
У језгру самилости они тајни кодови никако да се раскоде
О миленијуму нови зачет горчином... О земљо моја туго

Чворуга расте ужиљена из канцера историје по сред темена
Између ракљи старога бреста укљештио се бледи срп месеца
Пешчани сат исцурео је поноћ... Исконски боле глува времена
Ко ми дрско линијом распада моје зацртане кординате пресеца

Ја имам своју поетику за вечни загрљај душе и читих руку
Ругају ли се или не кад зборе да сам „писац великог формата“
Но ја под гором Синајском у улогореном табору не волим буку
И ларму свеколиког збора... Одбацујем лажи и творбе сурогата

Испосник нисам и нећу звекет прапораца да ме заглушује
Ко светло мрачи и лучу гаси нека тумара сам по мрклини
И ова протесна песма има сва права да вечно протествује
Толико отровних печурака давно нисам срео или ми се чини

Докле ће земља изроде да рађа... Пуста обданица све је краћа
Копљаник видика може ли до вишње мете свој глед да добаци
Заход на Ахазовом сунчанику* за колико коленаца се уназад враћа
Песниче пророче реци... Поезију су окупирали и неки подлаци
  
Није тајна рођени мој сабрате како и зашто јој сечиво тупе
Речи су изгубиле битку... Чиме да се браним... Огуглали
Су и зашли бројни... Раскорак посрће ... Јаловину у калупе
Апатија слива... Не питај ме зашто су одметници продали

Душу ђаволу... И како развејавају маглу да заклоне чари дуге
Звездано небо не стражи над нашим градом но мркли чемери
Плутају проваљени чамци у жабокречини...  Мамонине слуге
У своме идолском храму приносе жртве знане стипсе и ћемери

* СВЕТО ПИСМО - Књига пророка Исаије 38; 7-8.

©  17.12.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА /2015/
zelenakap.blogspot.com

среда, 16. децембар 2015.

РАШИВЕНИ ПОРУБИ


1.     СВЕШТИЛО СВЕТОГ РАЗУМА

Опало лишће по угловима збрано трули дуго. Коси заокрет јаве бежи у тупом вриску. Нико се у овом часу због губитка неће узбудити. Празнина је законачила на свратишту дангубника. Плитким и тупим мудровањем узалуд је дозивати мудрост. Тупо  подрезан опиљак савести креће путем у расток. Сочно а промукло казивање у неразум се разбежaло. Првина смислено таји свој рођени час од уљеза.
Седефни приберци су огуглали на опоруке и забране. Врло кратко траје повезница у свештилу светог разума. Заплет осаме мути бистрину с повечерја у себичном собичку. Злобне колевке разбраћеника крију ујдурму. Трећеразредне сподобе по нагону упале кваре визију пута. Разливеним меандрима гребени оштро секу прилеглу измаглицу. На овом решету густина заборава се неда просејати. Тече промисао чекаоца истине из заповести у заповест.
На прочеље издужене сенке изненада избија нејасни профил. Кривотворене искре варниче иза судара косника. За јужну половину поноса није факат. Раскројен крај не може да се састави. Погруженом ставу душе преостаје да разноси крхка сведочанства сећања. Она се не подају вертовима као стари брестови међаши. Устрептала казивања неће да тињају и вену у лелујања. Докле ће грешно новим грешкама да се поткива? Заиста није лако докучити треба ли остатку суђаја предах или посланство среће?
Давно смо превршли меру па нам покајања слабашно кубуре. Опрости су све ређи и невештији. Густиш сујете уврзао се око довратка усана. Столовања се угињу пред  превисоко наслеђеним поносима. Зли гласи ко лавежи кужно завијају око поноћи. Бубуљице се распућем несрећно роје по целом пољу врућице. Како дочекати зору док ко последњи сиромаси одумиру ови позни часови? Тумор ума нараста ужурбано. Оставиле су ме речи. Не замерите ми на немости. Рани мраз је спржио све пелцере душе.

2.     НЕ ПРИСТАЈ У ИВЕРЈЕ  РЕЧИ

Шта моје искуство истинито закључује? Касно је разбудницу возати по прошлом сну. Гледам како се облутак завидљивог чаврљања ваља под снагом таласа.Чуди ме како су се тако брзо рашили поруби приче. Не замерите сузама што капљу. Прогон сумње наваљује до пренеражених листова трајања. Глистаиво избориште мучи се да посрнули трен врати у постојање. Радијус кретања тмине све је шири и туробнији. Губитак познања неосетно свиленкастим путима маглања хрли у непознато. Паукове нити намножиле се овом нашом пустаром.
Игроказ превратничи громиља одасвуд дангубничку заклетву. По првом радијусу  сказаљке ума описан је зрели круг истине. Вашариште постаје све залудније. Од тако свеноћног добовања олука самилости једва се чује жубор брига. Апсолутно искључује привремено. Бележим трећи покушај залуталих мисли да их скрасим наузнако. Од мене до опкладе превелика је даљина. Језиво је сведена у посмртнички понор.
Нисмо се одавно барабарили раме уз раме. Нисам ни пожелео да ти истински јемчим колико сам бољи од тебе. Ривалство је само твоја окупација. Ти си препредњак и тешко те је држати за реч. Нечитки су ти вандализми. Сви твоји графити исписа оставили су дубоки траг на мојој меканој души. Одавно сам спознао да скота не треба прозивати. Он се увек сам јави. Докле ће трапаве и трепераве речи да паперјају ко облаци ове ноћне измаглице? Зашто смо срушили односе, то само ти знаш?
Надланица је помодрела у сливу набреклих вена. Нећу ти допустити да се напијеш мастила из мог набреклог крвотока. Азбуку су ми покрали туђи скаквци из синоћнице. Опет је пажња ума ослабила у дослуху са слабим видом. Грубо узрашће претиче наносе туге и затрпава видокруг језивим налетима зла.
Оставио сам самоћи право да егзистира. Допустам јауцима са северне свере да гуглају преко мрких гребена. Апокласи су још недозрели за сурогат времена. Бременита и времешна жена уклетницу носи у повезници избледеле мараме. Наносили смо се марама тужна историјо наша.
Уским колосеком заборава прошли су сви далеки возови изнурених сећања. Пропустили смо последњу прилику милости. Безосећајниче чујеш ли опомене? Не гули кору са младара. Пусти га да пропупољи. Душник се згрчио пред криком и вапајем. Никако да изусти речи покајања.
Мој изабрани савет душе има став. Нећу се светити црепуљашу ни пепелишту. Небо ми је дало необичан знак. У потрази сам за врсним тумачем. Може ли раније искуство да ми га протолкује? Нисам склон да нагађам. Но, у истину не знам какав се у твојим недрима запис крије. Узалудан је то посао.
Гарежи овде ти није место. Засипаш ли ме из наума. Не познајеш свој вакат. Журиш да полегнеш опоре мрке честице по белини мога лица? Хроничар циклуса није ми казао коначну реч у којој се понавља твоје падање. И иверје речи упоредо са гарежом засипа ме немилосно.Ту сам на педаљ од дувара илузије.
У знак одбране сви препредењаци не зборе истоветну своју нечувену докологију. На овој катерди је збрка од невиђене гужве. Тебе кога ће задесити прилика да три пута зашиваш овај поруб умољавам да ме не изневериш. Издајства су одувек била и остала погана работа. Камелеони су свуда око мене. Маскаради се не назире крај. Рашивање поруба иде даље. Стиже ми заповедно последња опомена савести: - Не пристај!

3.     ГДЕ ЈЕ МОЈЕ ПРИБЕЖИШТЕ ?

Високи разбор тренутка увија своју мудрост у лево ткање. Критична поетична тачка не познаје своје постојање. Изврнута навика клизнула је у апатију. Колико још навода треба свести у доказе? Било би жалосно замрсити ток приче до самог бесмисла. Рашивен поруб зјапи свом тугом.
Задњу опоруку су однели праменови магле иза залеђа. Све је некао у неочекиваном поредку обгрљено заборавом кренуло у супротном смеру. Падају окрајци жеља у саму пустошну симболику. Готово увек будућност се врло лако изјалови. Колико пута се може преварити моја наивност?
Опрез није заспала у предсобљу душе. Нећу допустити да се ушуња превара и да ми крадомице подилази под кожу. Сумњиво јутро увијено у маглу као да није одмакло ни за јоту. Све је невиђено замршено. У ово клубе ни једна истина не може да се угнезди. Ја жарко желим истину у гнезду живота. Пут до истине је зарастао у чкаљ лажи и подвала. 
Каријатиде на могили сетно стражаре са свим ожиљцима. Раселине су одавно велике тајне. Куда иду ови распути? Хоће ли уснули брег да се одрони? Зановетала су ту да чекају уклети дан. Има ли кога да уздигне постулате вредне живљења? По мрком своду неба грудвају се и гомилају облаци. За њима и јато чавки савија свој лук.
Само ја не знам где ћу заноћити. Наивчина је поново упао у нови пораз. Порази су вазда бројнији и немилостивији. Поуке живота су тешке а лекције се споро уче. Питам се баксузлук или суђај, ко ће га знати? Тешко је убогом створењу да се провуче кроз иглене уши. Ко нам је ову тескобу скројио?  Порубу нема спаса. Игла је изгубљена. Много је овде излизаних питања а ни одговора нема. Где је моје прибежиште?

©  децембар, 2015.   Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: СВОД САМОЋЕ, цртице /2015/
zelenakap.blogspot.com 

четвртак, 10. децембар 2015.

ЗАРЕЗ НА ДУБУ


Кадуљају уске и сновите узречице своје пути
Касно сневан данак заогрнут сетом дуго чили
У тишини један врисак окаснели ко ће чути
Овде где приспесмо никада до сада нисмо били

У покуди простих речи зборе лажи лајавице муте
По задатој окапници сведен набор носи нову муку
Прегореле речи залуд тражих и истине изврнуте
На задеву преотетом испоснички часи валов вуку

По дубокој закосници умље у корену невид носи
Маштај зборе разуђени куд ће уздиг да се скраси
Зарез на дубу окајаном велико срце тугом проси
На збег пошли сви походи у јалову јаву сиромаси

Окаснеле језе стрном душе покајничи некуд стреме
Покошено поље измаглица немо гута у заборав сиви
Невично нам доба затурило лепе речи... Криотворене лексеме
Не могу се ласно докучити... Ни наши претци жеља и пориви

Вуга с мемлом биће гуши... Посрнуло чело земљу љуби
 Удворички заум замрсује нити вере... Не копамо зденце
Рашио се стари поруб... Висе дроњци... Ожиљци су груби
Свакога дана туђинска рука нам плете грубе трнове венце

© 10.12.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА /2015/
zelenakap.blogspot.com

     

среда, 9. децембар 2015.

ПРОЋИ ЋЕ И ОВА ЗЛОЋА

Како ћу носити туђе пресаде савести
Може ли трен у дно душе да се смести
На узбурканом таласу древног двопева
Смрачило се небо и сев даљином сева

Крунске се мисли стисле под саму зену
Сан ми је украо милину и драж њену
Пусто се срце растаче у посртању немом
Гоњени је у шкрипцу одвећ големом

Хоће ли ово место бити свето ако сахраним
Све заблуде од јуче... Чиме ћу да се браним
Пред ипсилоном немим разбор ми не помаже
Оголела јесен живота не крије више камуфлаже

Због вашег табора проклетници рођене гнусобе
Отимам се из вагана да ме чекићари не здробе
К тавану лебди магла паспаља да зајази муку
Како кроз иглене уши невини људи да се провуку

Енциклопедија мога познања не признаје омашку
Прилог вам је у фалшу... Гадим се на људску вашку
Пустићу вас злурадо да гамижете... Нужна је мирноћа
У свако време дух не клонули...  Проћи ће и ова злоћа

©  08.12.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА /2015/
zelenakap.blogspot.com

недеља, 6. децембар 2015.

НОВЕМБАРСКИ ТРАГОВИ 2


ЖИВОТ ПОТПИСАН СВОЈЕРУЧНО

Лакомница пуста жеља у лакомост своју бежи
Јутром и вечером зорт је неки чудан увек јури
На ђубриште напуштено да се врежје врежи
И оснутка правог нема... Чвор замршен у канури

Распетљавам нужно дуго... У свем труду немам среће
Тупа је кустура... Мртву гужву умни како размрсити 
Питам вештије од себе... Груба кострет и костретне вреће
Испоснички жуљају ме болно... Овде није лако бити

Свој на своме... Крчевину преотели други... О неправдо тврда
У катрану црном... Не чува се лице... Како спрати срамне мрље
Стара отровница скућила се у Јазмаке... И сад господараи срда
Да се љути нема нашта... Усуд нам се досуђени неда оплакати

Прибојавам се... И то је људски... Ко  ће крај краја знати
Све може по злу наопако да крене... Шта ако се изјалови
Сејати или не сејати... Зло и добро не могу заједно... Схвати
Сваки наук је тежак... Нису сви људи вране а ни орлови

Где ћеш свити своје гнездо безумниче... И ти разборити
Без промисли ил са умом пророчанским... То је кључно
Мудрост а не лудост учи није исто мутну и бистру воду пити
Вране креште а орлови кликћу.... Живот потписах својеручно

Дрво се креше да се омлади а човек чворове пребројава
Не воли ожиљке... Истина је да их живот све више задаје
Мала паметна главица песника мудро збори не очајава
Нек изгубим битку али не и рат... Данас задужујем нараштаје

НЕРОДНИ ЋУТУЦИ

Нека ћутуци ћуте кад нису вешти зборити речи праве
Ја се клоним ових чворовака... Ситног грмља ми је доста
Џиџвари и трњаци ливаде кваре... Зађи дубље у траве
У моје сенокосе и чућеш песме зрикаваца... Преко опроста

Мога ако дођеш... На сунчаној страни станује лепота света
Обожен ми дух и срце с ауром љубави... У часном кругу
Одметници успорите... Није вам маћеха но мајка планета
Иза олујних киша ја вазда ишчекујем обећани знак дугу

Кад запне песма или прича нестали су за потпалу суварци
Тешко ће тада ватра да плане... Дим окида очи до бола
Мука је човеку кад га спопадне свраб или подузму жмарци
Не снебивам се рећи истину у очи... Љигаво је оно изокола

Рекли би сте и не би па се скањујете... Пошаст су сви лицемери
Од ове куге песник се мора бранити штитом и оклопом вере
Преломљено се не састави... Поверење једном када се изневери
Не стиче се више... Са неродног дрвета ко још плод да убере

ЉУБАВ СЕ НЕ ПИШЕ... ОНА СЕ ЖИВИ
Мили, с љубављу

Све песме срочене у новембру
Нису само дар Мили ни себру
Рођене са болним жуљем на ребру
Оном деветом али велим витом
Из распева моје душе притом
Са свом збиљом бременитом

Ко се то на мене камењем баца
Песник читавог живота гаца
Још као чобанче код оваца
Да прозеб у гуњу не сачува
Пали ватру и дим раздува
Није скитница ни протува

Но постојани стражар на стражи
Има у себи свеколике куражи
И меру пркоса у пркос људској лажи
Да песму истином облагороди
И да из слепила дођу исходи 
Исконско семе да се вршно оплоди

Сад песма рађа стоструко обиље
Вољеној за мелем сво смиље
За први дан славе и окриље
Буди Мила мој гост намерник
Твој песник скроман верник
Теби и поезији служи песник

Мом перу се може веровати
И низу огрлице стихови су дукати
За те блистају у личној позлати
Ко уме знаће да им се диви
Запете су струне душе на тетиви
Љубав се не пише... Она се живи

ЗВЕЗДАНО БДЕЊЕ

Празни су дани песника сањара
За сињег заљубљеника и алкара
Свака не досегнута алка ум ми замара
Све моје мрежне објаве ненадно застале
У доконим данима самоће су проплакале
Докле ће уместо с неба из душе пахуље мале

У суснежици данима вејати сету
Не сналазим се у тупом заокрету
Моје копље би кроз алку да циља мету
Поносно нека цикне ако циљ погоди
Песника вазда маме велики препороди
А глуви часови боле невичног у незгоди

С муком се довијам да пребродим пех
Знам да узети оловку у руке није грех
Нека се плати кад мора и овај цех
Пословица вели кад је бег био циција
Сва ова слова рукописа су армија
Која брани фронт моје душе да чарлија

Тако руковети у снопље предано вежем
И увек смерно к биљезима горњег звања сежем
Прогоним осаму и у винограду заперке режем
Да моја лоза обилно зрелим грожђем роди
Отварам капије срца и пут ме свуда води
Чедна песма катрен песму да ослободи

Повоји су спремни одавно... Истину имам
Док са песмама другујем никада нисам сам
Кад год се поезији посвете за Милу предан знам
Свети мир срца и душе лакше задобијем
Не марим за тамне ноћи... Звездано бдијем
На тврдој ватри вере сва надања гријем

Сумње исчезавају бекством у ноћ... У тами
Песник никако неће да се посрами
Још једну слику живота јагми да урами
Увек је тако лепша и дража
Ко уме да јој се диви и детаље да опажа
Наћи ће у слици слику... Чека предстража
  
Предани ум да свако заумље чува
Песма неће и не може да се одрекне свога рува
Ни када небом живота тутњи и грмљавина грува
У промислу светом просветљење лежи
Не замери ми ноћи што пркосим земљиној тежи
Анђеле с неба заштитниче и овај трен забележи

Сигуран ход хитца у вис а не погружење падом
Оплемењен вишњом небеском надом
Пред песмама сам својим ко чобанче пред стадом
У застругу ако понестане сира и проје
Наћи ћу какву дивљаку ил оскорушу... Да се не утроје
Мука сиротиња и глад... Благослови се у звезде броје

©  новембар, 2015,  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА /2015/
zelenakap.blogspot.com