недеља, 30. април 2017.

ОДЛАЗИМ ЊОЈ ИЛИ СЕ ВРАЋАМ СЕБИ

Опет се сребре носталгијом успомене разбијене
Колико трагова у ожиљцима заробљено спава
Не дај велики Боже да наопако и по злу крене 
Слана је побрала милости дах и коруби се трава

Толико збране сете одавно у подеране бисаге није стало
Ни за један људски век издаје илузија слободе
На заравни ума последње хтење јутром је цвокотало
Од студи велике језе у изненадној олуји немира и непогоде

Брестова кора распуклим борама тиња у мравље стазе
Преодела је своје пркосне године за сведочанства наде
Избраздао сам моју њиву живота… Грешне оплазе
Тражим да ледину прекопам за нове верне засаде

Зашто ми јутрос успомене ничу семеном без заборва
Сва усхићења и идеaле бекством у затон боје смрти
Слана је побрала милости дах и коруби се трава
Осуђени ветрењаче живота узалуд до предвечерја врти

Тама се с маглом лагано спушта пољем остављене душе
И река умире у јучерашној пени протоком задњег вала
Ветрови мужјаци северног хоризонта убледели запад гуше
У загрљају очију песник и сунце умиру стихом магистрала

Сонетни венац љубави Она читати неће пре рајске зоре
Завели су је анђели бели… У чари незнане занесена лута
Овде ја пртим наше успомене у самоћи… Рођен за покоре
Још један чвор узалуд дрешим… Корак оста на пола пута

Одлазим Њој ли или се враћам себи… Бог ће то једини знати
У ово људско замршено врежје и носталгија се загубила
Збуњен је појам о протицању времена… Стигли су позни сати 
Бисерје туге расипа нова слана… Живот се круни песмом црнила 

Празнични празни жвотописи горак су укус окамењеног ждрела
Ледене грудве кнедли гуше јецаје… По слани капљу сузе слане
Обесправљена нада од рајске зоре тражи крила за ова поља бела
Старост и слана раздружују гробно речи неречене за будуће дане

На овај дан © 30.04.2013. Славими® Ј Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

петак, 28. април 2017.

ГРЛИЦЕ ГЛАСЕ ИСТИНУ

Скелетно тело у сумрак следи само себе 
Завојницом пута кружи тупо осећање 
Грло се осушило опоро па жуљно гребе
Руга му се из бездана убилачко кикотање

На размеђу уклете дубине замор утају слути
Коштану срж исти прелив тугом надјачава
Корзо је опустео… Минули су позни минути
Црквени торањ заспао у осами не откуцава

Свечано време посребрене магле муком траже
Разбуђења нема на видику да се надом јави
За хоризонтом мутним минуле су задње страже
Кораци табанају покисли плочник тврдоглави

А он се неда да вером гнезди милостиве дане
Са веранде кактус боде прозор замрачења
Просјак себи и прошњи жудње отима мане
Сам на прочељу трга сабира ништавна хтења

Пука анемија речи у бледило зебње гордо замотана
Корачнице разуђене душе по доксату ниже дуње труле
Задах мемле гризе плућа расплућена у сливу катрана
Успомене моје зове твоја слика пожутела из шатуле

Плачне очи шарају таваницу света мраком замућене 
У месечеву сенку заплео се бистри млаз истине
Из путира живота испијене су наде…Пресушиле вене 
Повод по трагу руље у затон стреми да нас закине

Иза гребена ока поражен остао је заувек да лута
У побочно јутро миомирис превремено не свиће
Дух жеља салеће нужно пауково време да не спута
Немире у своду трема… Наумиле речи песма грлиће

Узалудно је бројао кругове свих својих мрења 
Земни шар је тесан за смртне вале и сва познања
Грлице гласе истину о смрти песника заточења 
Нек разгон ветровима отера запарложена умовања

На овај дан © 28.04.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

понедељак, 24. април 2017.

КАД СЕ МУЗА ПРЕУДА

Открио сам вечно име песника хероја из засенка збиље
У освитку дана по трагу росном с горком сузом у гласу
Чекам  још неког да урани на зборном месту у горобиље
И моја жеља свој полен нежни истински пољем расу

Врдуља трачак зрака да буди умовање на прву јавку
Колоси погнути трепере у налету ветра и таласају
Чуо сам доле у долини неутешну уцвељену кукумавку
Још се са ехом бори њен глас празнине у мом крају

Ритам се стиша док се не изгуби па опет јавом букне
Бауља тврдокрилац црни у журби да пређе путељак
Имам утисак ил чудно предосећање пожар ће да сукне
Иза намргођене Црне чуке или се то гули јасика бељак

Повремено је моје јављање у песми... Ко сезонац
Без плате на ајлук свикнут... Све је изван мог тока
На кочоперном шипурку лелуја црвени конац
Скинута са врата дечијег бајалица против урока

Бива освит дана са запомагањем кукумавке и тврдокрилац
Не умем себи рећи зашто ме се њихове судбе дотичу
Чији сам верник сужањ и слуга ил прогнани богумилац
Нећу у ветар да се поуздам он ће засигурно заметнути причу

А ја сам желео да неког овде затекнем да не будем сам
У залуталом пољу пре гаврановог крика тугом рошен
Читавој слици нејсних облика звукова и боја тражим рам
Исплетен од стихова и рима... Крилима идиле некуда ношен

У тајну иза Црне чуке... Митска се повесница још преде
Раскршће нико не раскрсти умрли хероју безимени
Залуд сам трагао по мудростима древним и чито Веде
Библију свету... Једину светост украли су векови угашени

Кад се муза преуда песник удовац не уме своју кућу да одржи
Тада се слободно населе пауци... Свуда разастру бледе мреже
Лажни ратниче без штита и копља сломљено перо у трње вржи
Мртви чвор песме мртвачки свезан нико неће да ти развеже

Узалуд призвам песнике претке кад су одавно умукли
Под маховином после уклетих снова ко угасли вулкани
Стрепим ако се пробуде трске што смо их ми стукли
Нашом поетском лавом без жара и муза... Ђаволу продани

Толики умишљају да су поете а нису ни пуки дрводељци
Писање није занат што ће шегрти да га успут изуче
Збуњен ко тврдокрилац на месту где се укрштају путељци
Лево или десно куда... Видим траг црног брата остао од јуче

Ако и ја за њим залутам па ме „правоверни“ за јерес прокажу
Рођено јутро опрости богумилу удаву у роси искапаних суза
Њима ће се веровати јер су у већини и ако невернички опет лажу
Нећу жалити проневеру песника и белу муку преудатих муза

 На овај дан  © 24.04.2015.  Славими®  Ј. Зеленкапић
објављено у часопису „СЛОВОСЛОВЉЕ“
Из књиге: ПРАБИТ СЕНИ  на окриље Светског дана књиге
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 23. април 2017.

МИЛА ТАВИТА

Преселио сам се умом за Горња брда
Трагиком дана избаченог из орбите
Смоница црна бразде у оплазе врда
Облаци тмасти чекајте мало... Не плачите

Крајњим дослухом тајне на обронку збиље
Корачам уз плуг браздама понеке мале жеље
Несном ћу бдети и ову ноћ све до Кастиље
Можда стићи на Јордан на крштење дрводеље

Столарског помоћника из презреног Назарета
Голорук тражити милост од вучјих зуба
Нека на крсту распећа умре страдалник поета
Ил Дух се спусти и на моју главу у лику голуба

Кроз прозор сећања нека се врати знак љубави
Лишајеве и маховине на басамацима успомена нећу
Волим сунце и перунике у цветању и кад душа се плави
Напуштена гнезда још ме маме заборављена по дрвећу

Сећања робе корак детињства из зелене Луке
Праотац истине Мила гласи се по шуму ветра
Смрт је следила твоје прсте... Нико не везе бошчалуке
За свадбу у Кани Галилејској и знојно чело апостола Петра

По трећем сату са Калварије нигде заума нема
Парадирају муке пистом Јудиних издаја ономатопеја
Промаје свести и похлепе под сводовима храмског трема
Дом молитве је пећина хајдучка од подлости фарисеја

Бремена жучи жуљају стара семена уродице
Поплочану авлију не газе твоје стопе
Милостива добрих дела срно Мила светице
На гостољубље твоје доћу Тавито моја из Јопе

Чујем у позадини јека бунилом расцветава наду Одиве
Пустићу да се умором котрља зов вечне идиле
Изорао сам последњу бразду на увратини њиве
Нећу се Мила враћати на њихову злобу и пасквиле

Преселио сам се умом за Горња брда
Трагиком дана избаченог из орбите
Смоница црна бразде у оплазе врда
Облаци тмасти чекајте мало... Не плачите

На овај дан  ©  23.04.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

субота, 22. април 2017.

ПРОТРЕСИ ДРВО ЖИВОТА...

Посебно важне крилатице опседају ум упорно и смело. Краичком душе живим са њима у знак дослуха. Пламени путоказ нагиње утехама и спознаји истине. Празнине не отимајте ми ове листове ницања и протицања струје живота. Нужно је да постанем и опстанем. Човечанство жуди дух и око савести. Оружан њоме преиспитујем моралне постулате поколења зачауреног у себичлуке. Погубно је затулити ватру и са димом отићи у заборав. Лучоноша ће светлети и кад му краду бакљу бакљом властитог живота. Цртица у запису гарави траг исписује да сутра не зађу ноге луталице са путељака. Зденац се копа у време суше да извор истине буде поуздан. Напојити жедне моја је света дужност пастира своје и њихове душе. Најчешће су ми песме испаша а понекад се и прозно лишће разастре за нова сновиђења. Дамари срца бивају жустрији што свраб зависти се чеше о моју просветљену кожу. Не дам да ме окраставе злобници.
Мислити слободно није само моје гесло но стил битисања. Једна миомирисна мудрост саветује „Протреси дрво живота и нека падне воће за које нико никада није чуо“ /Робинсон/а друга је подупире „Обнова коју нуде богаство и лепота кратка је и ништавна, умна величина је изврсно и трајно власништво“ /Гај Крисп Салустије 86-34. Пре н. е/ Можда овим ја недовољно снажно тресем живот и немојте се разочарати ако не падне очекивано воће. Али свакако обнову духа чинећи „сежем к биљези горњега звања“ за трајно влaсништво мога ума. Свестан попут Медлин Бриџис схватио сам одавно да „Постоје одана срца, постоје храбри карактери, постоје чисте и истините душе...“ и потом упућени им позив „онда дај свету најбоље што имаш и нјабоље ће ти се вратити.“ Није упутно зборити о личној оданости да се не схвати као горђење. Али не могу и нећу прећутати оданост мога срца. Колко је храбрости у мом карактеру суд година и времена ће засведочити. Ако ми сутра и небо буде признало чистоту и истинитост душе верујем још сада да сам се трудио да свету око себе и својим ближњима дајем најбоље што имам. Другу половину ове истине не могу да потврдим до краја. Најбоље ми се није увек вратило у презенту мога времена. Не марим за то. Но држи ме уверење да је Медлин на уму имао вечну перспективу која доноси најбоље као узвратни дар. У ово верујем као што ме искуство и народна мудрост учи да „оно што посејемо то ћемо и пожњети“. Ова цртица живота је семе за будућу жетву најбољег.
Устрептале мисли разноси преврат намера и хтења. Гласно израста полет у досег нових поља. Занете трком и лахором крила раскиљене спознаје напустиле су гнезда. Стремен ће ока још дуго тражити хоризонт збиље. Тамо истана чека. Тамо је моја Mиљеница за појутарја будна. Отвара ми свет нове књиге. „Свет књига је најзначајнија човекова творевина, тврди Кларсен Деј, додајући, да ништа друго што је изградило није трајније. Споменици падају, нације нестају, цивилизације застаревају и изумиру. После раздобља мрака нова генерација гради све ново, док величине у свету књига остају које су и даље младе и нове као онога дана када су биле написане говорећи срцима људи о срцима људи који су вековима мртви“. Ово је говор срца за ваша срца да буду жива. Ово је запис посвете мојој Мили. Ово је уздарје и цртица из књиге чекања за повратак из смрти. „Ум није суд који треба испунити, већ ватра коју треба разгорети“ беседио је знаменити Плутарх. Не долевам ја у ваше чаше вино моје мудрости, но разгоревам своју ватру да би сте ви узели нешто жара за ваше распламсаје.
Мој велики отац у време мога детињства умео је да ми каже „Ако пуцаш у сунце, можда ћеш погодити звезду“ Признајем да то у то доба нисам разумевао савим. Још ми је ова истина била даља док сам читао роман „Далеко је сунце“. Сунце је као слобода вечером измицало тонући на запад да се јутром на истоку роди и никако није бивало ближе. А расуте звезде над мојом главом док су жмиркале нису се могле ничим добацити. Срећом никада нисам подлегао самољубљу. Далеко сунце и узнешене звезде су ме научиле колики сам трун у бескрајном свемиру. Но волети себе је предуслов да волите друге. На ум ми пада сјајни Шекспир и једна његова велика мисао: „Самољубље, мој господару, није толико зао грех, колико самозанемаривање“. А потом на ову мисао се везује савет великог Апостола Павла „Не пусти у немар дар који ти је дан... „ Самозанемаривање води у оголелост ума и душе и неизбежан је пут просјака. Не допуштам да зарђа мој плуг и да рукунице изједе жижак, ни да се запарложи у орнице плодоносна њива ума. Још ми њиме одзвања позив „Протреси дрво живота...“

На овај дан © 22.04.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ДЕВЕТА ЧЕКАОНИЦА, цртице
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

петак, 21. април 2017.

ЗАПИС У КАЛЕНДАРУ

Хоће ли сунце сићи да му шапнем тајну
И да врелина не спржи истине крила
Коњаник из Апокалипсе искидао је колајну
У галопу ватрених копита бекством из бунила

Пробудила си Мила изнова једно зрнце немира
Не знам толику меру жудње и прво свитање
У даху ветра иштем Тебе дослухом твога додира
У сенци месеца жутог што се игра жмурке кроз грање

На меридијанима прошлих увратра и сећања
Са прохујалих страница историје давног поста
Пустићу песму нерођену да први сан досања
Запис у календару... Година није преступна но проста

Знаш Мила сузе поруке земљом и душом пишу
Иза разломачке црте остатак бола дељив није
У збиру година прошлих што на смрт миришу
Понављач школе живота још седи у скамије

Нејасна полутама заносом опијена грли вече
Сишло са Голог брда и Дугачких страна
Издужиле се сенке јабланова и врба што млече
Зелено млеко за одојче пролећно у крику врана

Распукла душа и ове ноћи клечи и љуби твој скут
Мила овде на узглављу крај престола тупог бола
Орионска врата тражим вером и нови Млечни пут
Заветну посланицу пишем и печатим знаком апостола

Пробудила си Мила изнова једно зрнце немира
Не знам толику меру жудње и прво свитање
У даху ветра иштем Тебе дослухом твога додира
У сенци месеца жутог што се игра жмурке кроз грање

На овај дан  © 21.04.2012   Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

среда, 19. април 2017.

ПУТНИК СА ПРТЉАГОМ НАДЕ

Патуљаста сенка разлива обрисе 
На седефном зиду исте развалине
Два звончића растужена болом висе
Презрени поглед бежи мрежи паучине

Из лавиринта жеља куда стреми
По ободу грчем измештање тражи
Овде су заспали сви давни боеми
Епитаф уклесани још стоји на стражи

Да броји векове у маховини белој
Онако крадом испод уморнога ока
Дани су ови ближе старости зрелој
Ако се не изокрене па бане пре рока

Одбеглим птицама залуд је казивати јаде
Затони смрти мрешкају се и судбу слуте 
Путник без куће и крова са пртљагом наде
Куда и камо разастире замршене путе…

На овај дан © 19.04.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

понедељак, 17. април 2017.

ДЕЧАЧКЕ УСПОМЕНЕ

Зов дивљине речима немим тражим 
Кад прво прозебло јутро кашљуца из хрпе
По спруду ума... По тињи песка газим 
Чудне ме спопадају стрепње и језе кроз закрпе

Траје још пука сиротиња васцели век
Са гумна шуљевито жито ветрови носе
Долину и Пландиште сад само роби кукурек
Кртице рију ходнике слепе забраном испод Косе

Камени пут разровале кише стигле из праискони
Крушку водењачу расцепили су громови љути
Са трулог плота змијски свлак и кошуља бона
Још једну смрт на раскршћу подмуклу слути

Јагњећа лобања у шумарку опоменом беласа
На сугреб вучјих шапа и потпис смрти недавне
Крик младог орла са висине и око ужаса
Злокобни приводе дан конаку у котаре тавне

Ни једног иксана нема да прву лучу у селу запали
Овде је стало време у низу дана и ноћи као преци
Шипурци дивљи по Лазовима из нужде исцветали
Не сливају страву и не краду жутицу болесној деци

Мртва урезана срца љубави прве не живе више
Јасике витке из наше баште јако ме боле
И гнезда врана што их разуздан ветар њише
Беле се претрупљена и изваљељна дебла тополе

Од невиности чедне на наборима грубог чвора
Срца су сада стара краста расцветана муком
Давно пресахла вода и жубор потока бива мора
Дечачке успомене туже за стрелом и пребијеним луком

На овај дан 17.04.2012. ©лавими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

петак, 7. април 2017.

ПРОЛЕЋНЕ КИШЕ

Сву ноћ је падала плаха и убога пролећна киша
Зарезом ока добовала у праузроку затечена
Положена нада васцело време набојима жари
За јоту мања остала је у дроњи мог ситниша
Бљутава гњили запорка под стегном клена
За држаљицу тесана давно ево распукла стари

По своду тамном уснуле собе плазе туђе гнусобе
Корење трешње трули у земљи црних зала
Пабирке лањске латице пристигле глади глођу
Буђаву проју дрхтаве руке у синију дробе
С креденца плавог мами једина дуња преостала
Улива наду оку ако се живот врати кад зиме прођу

Прљави повој стеже око главе за свету рану 
Стара је обљуба чела од божурове цвати
Преко реке отишли дани скелом и газом воде
Време сипи муком у виру конопљу испрану
Друга обала смрти или живота касно схвати
Ток и смену у само једном кораку до слободе

Путања преко поља зарсала мами трагове босе
Неда времену да остари у запећку свог века
Нечији разбор гласно се цепа привидом буне
Погнуте траве благородство пролећне кише просе
Распело с гумна приповест древну и јутрос чека
Да обзнани гаврану црном кад ненадани гром груне

За моју главу ко ће тврђом откуп једини дати
Има ли разум право на слободу и реч вичну
По витом ребру џелати браздају тамне пруге
Крвави злочин не мари кад злоба душу осакати
Кривицу признати неће продана савест грижу личну
Сеир је изван тора руље а моја суза хоризонт туге

Нико јој у сусрет неће поћи застрашен осветом
Врашки се кези подвала на полутару паклене ноћи
Опоро пече грлени јед у празној дупљи самоће
Иза прага кад исцури успомена призвана сетом
Неће болети мање од празног вида у слепоћи
Глогов колац олиста и недело мину амбисом злоће

На овај дан © 07.04.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

понедељак, 3. април 2017.

ПРЕД ЗИДОМ КЛЕТВЕ

Протреси твоје „истине“ у ситу мојих спознаја
Нек плева лажи пропадне на тло лудости
Један је Узвишени са правом да дан прекраја
По законима неба... И само Он може да Ти опрости

Немој ногама газити нарогушену гомилу плеве
У опанцима штавним остаће ти трагови преваре
Тако су текли дани с досадом Адаму у крилу Еве
Истерани у греху с кожним прегачама још глуваре

Пламени мач Херувима Едемска врата и данас чува
Нек мили назеб костима у пољу преораних траума
Прозивка векова није донела мир у ова времена глува
Не слажу се рачуни изнад и испод црте ништавна сума

Толико слободе из зенице неба прешло је у сећање
Заробило мучнином дух побуне на рубу празне књиге
Гласно се јавља жеђ језика у журби чујем лаптање
Пред битком осудне чете на јуриш зване у подвиге

По своду закаснелом гнезди се први тумор мрака
Разум ратника мучи пред урушеним зидом клетве
Тешко земљи без колевке и жара у диму пре оџака
На згариштима и пепелишту неће рађати нове жетве

По слободи разлучења пасирали ме таксирати
Не стигох да се ослободим пратиља подле муке
У зао час опет се лаж на мала врата подмукло врати
Песма је тесна да строфом збори издају и каже бруке

Товаром праштања пуним моје костретне бисаге
Јавом не продајем част у бесцење на бувљаку
Младом месецу да се породи на небу требаће снаге
Звездано стадо да изброји и по имену прозове сваку

И позове се на средње слово у натпису вере скупа
Да спозна своју бистрину и мудрост горштака
Глупости твоје нове ере прогутала је свемирска рупа
На мерилима неба мерена нашла си се недостојна и лака

Срешће те јутрос очи на врху њиве у задњој руковети
Мргодни облаци ваљају се покислим небом ко дангубе
Препустио сам ти све и мој дух се с твојим неће прети
Моје су риме опустошене туђом наканом подле прељубе

Оно што није њино покрали су и певају их као своје
За време глади вукови дрски испразнише торове
Преклане па остаљене порезници у штету не броје 
По законима правде... Уходиће побуну и моје зборове

Да нађу Ахилову пету за нову отровну стрелу
Загушена су сита мојих спознаја твојом плевом лажи
Пред зидом клетве остављене стопе у пепелу
Казују превару са руба књиге а небо сипии по њиви ражи

© 03.04.2012 Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap@gmail.com