Опет се сребре носталгијом успомене разбијене
Колико трагова у ожиљцима заробљено спава
Не дај велики Боже да наопако и по злу крене
Слана је побрала милости дах и коруби се трава
Толико збране сете одавно у подеране бисаге није стало
Ни за један људски век издаје илузија слободе
На заравни ума последње хтење јутром је цвокотало
Од студи велике језе у изненадној олуји немира и непогоде
Брестова кора распуклим борама тиња у мравље стазе
Преодела је своје пркосне године за сведочанства наде
Избраздао сам моју њиву живота… Грешне оплазе
Тражим да ледину прекопам за нове верне засаде
Зашто ми јутрос успомене ничу семеном без заборва
Сва усхићења и идеaле бекством у затон боје смрти
Слана је побрала милости дах и коруби се трава
Осуђени ветрењаче живота узалуд до предвечерја врти
Тама се с маглом лагано спушта пољем остављене душе
И река умире у јучерашној пени протоком задњег вала
Ветрови мужјаци северног хоризонта убледели запад гуше
У загрљају очију песник и сунце умиру стихом магистрала
Сонетни венац љубави Она читати неће пре рајске зоре
Завели су је анђели бели… У чари незнане занесена лута
Овде ја пртим наше успомене у самоћи… Рођен за покоре
Још један чвор узалуд дрешим… Корак оста на пола пута
Одлазим Њој ли или се враћам себи… Бог ће то једини знати
У ово људско замршено врежје и носталгија се загубила
Збуњен је појам о протицању времена… Стигли су позни сати
Бисерје туге расипа нова слана… Живот се круни песмом црнила
Празнични празни жвотописи горак су укус окамењеног ждрела
Ледене грудве кнедли гуше јецаје… По слани капљу сузе слане
Обесправљена нада од рајске зоре тражи крила за ова поља бела
Старост и слана раздружују гробно речи неречене за будуће дане
На овај дан © 30.04.2013. Славими® Ј Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар