четвртак, 29. септембар 2016.

Ненадано се сточили кругови и елипсе судње
Заливом самоће… У залеђу труне остављена шајка
Истине патос остао је згажен испод жудње
Прелива тмине… Стигли су уљези из прикрајка

Чами забрљани потез на збуњеном платну
Отиснут наивном руком уметника патетике
Још једну дугу годину сироту поратну
Тешко смо проживели и наше размеђнике

Одбегла суза изгона урезала је траг сете
На древном току преокрета клизе порази
Свукли се рески трагови умируће комете
У бездан заборава сумњиви легли искази

Уклето семе увида поругама ината клија
На раскрсницама струја… Буком не халачи
Још један дан досаде са умом круто збија
Лакрдију гневну… Куда оловни тркачи

Смерају ивицом хоризонта није разуму знано
Ни дубинама заглушеним од празних костију
Море помућене свести ветровима узбуркано
Пени ко старо вино… Ледени валови крију

Прамење магле и отрцане фразе лудака
У глибу мокрог песка запис окамењене стопе
Нечитан вековима у безнађу… У прегршт шака
Јесење кише данима сипе мемлу и болове кропе

Истине патос остао је згажен испод жудње
Прелива тмине… Стигли су уљези из прикрајка
Ненадано се сточили кругови и елипсе судње
Заливом самоће… У залеђу труне остављена шајка

© 29.09.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ”
ВРЕМЕПЛОВ /2016/  zelenakap.blog spot.com

петак, 23. септембар 2016.

У РАЗДАЊЕ ИЗА НОЋИ

Никад се нисам зарицао у себе заклетвом
Слабашни људски створ нема те моћи
Одрекао би се као Петар са првим петлом
Кад зором закукуриче у раздање иза ноћи

Живот опада ко први бехар иза мраза лако
Суђеник нема записан пут како наивно верује
Народ у сујеверју окован питањима зашто и како
Праочев едемски грех у своме веку неће да жртвује

Злохудо око води кораке у тамни свет спознаје
Изгубљен јелен по густој шуми греха док самује
На путу проласка тужне колоне заводе нараштаје
Сирће едемске јабуке главу болом у теме кљује

Несреће и муке у дугом низу законом страдања слове
Прерано невина кошута је умрла и дом је сада пуст
Ветрови разиграни протресају недра и руше листове
Што нису појели скакавци ситно гриња губар и хруст

Јесен по своме хиру пресвлачи летњу постељу
Природе и човека... Песник жури да не закасни
Несмирник у воденицу живота... Ко мливо мељу
Га ови дани... Не назиру се обриси поуке у басни

Задњим залетом у небо приспе на самару смрти
У остатку речи сад бехарају само звездана јата
Пре звездарнице прарођењем догодили су се обрти
Херувими и даље страже и чувају ватром рајска врата

Никад се нисам зарицао у себе заклетвом
Слабашни људски створ нема те моћи
Одрекао би се као Петар са првим петлом
Кад зором закукуриче у раздање иза ноћи...

© 23.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПОЛВ /2016/  zelenakap.blogspot.com

среда, 21. септембар 2016.

ДВЕ ВОДЕ КРШТЕЊА пoема

1. У ВРЕМЕ ЖУТИЦЕ
Док тољагам путем свој живот убоги 
У септембру је рођендан... Боже па шта
Не марим много за њ као људи многи
Дође ми оно Његошевско ... „Имао се рашта...“

Истинити нисам склон године бројати
Све прошле нису моје... Отишле су оне
За трпезом нема оца нит ће доћи мати
Они негде тамо горе скупљају еоне

Незнам ни будуће које си ми Ти дао 
То је у твојој власти и промисли само
Шта ако сам Боже и ове ти крао
Докле колосеком слепим да шепамо

Остало ми је да се сећам рођендана
Онај први разумеш нисам запамтио
Како се на питому прицепила дивља грана
Толико пута нико није будан жеље снио

И кад су дани удељивали мрве 
Не сећам се са сетом дечијег плача 
Али знам ко ми је обрисао сузе прве
У реци живота белутак се котрљањем глача

Верујем мојима у књиге су ме уписали
И причу њихову делим веродостојно 
Славу и мир су желели и тако ме именовали
Дужник коме данас љубав да врати спокојно

Рођен сам у њиви у берби кукуруза
Мајка је донела окрепу оцу у време ужине 
Незнам које се провиђење збило и задој муза
Бог је штедро дариво таланте са небеске висине

Отац је српом пупчану врпцу пререзао
Први повој детињства је његова кошуља 
И знојни пољуб у чело срећан даривао
За трудни живот кремени и муку што жуља

На обрамачи мајка је бошчалук однела 
Пут куће и у наручју новорођенче своје 
Нико видео није њен пртљаг из села 
Ни беле коврџе косе и граорасте очи моје

Тек сутрадан огласила се вест селом 
Родило се чобанче... Меденице су дојавиле
И шапутала су уста на комишању белом
Од шаше и месечине... Тајну су знале само виле

Када и како су ме кумовали на крштењу
Причали су много пута у бдењу око бољутице
О дечијим болестима... Побратимству и откупљењу
Црвеном концу на шипурку у време жутице

2. КАД ПРВИ МЛЕЧЊАЦИ ОПЕТ НИЧУ
За ове потресне приче један роман је мало 
Стасавао сам... Они су се поносили младунцем 
О догађајима кад се славило и кад се туговало
Ја бројао звезде и сневао свој пут под сунцем

Моји су гајили наде и веру у честито дете
Драго ми је што их нисам изневерио никада
И допустио да ме било шта од света смете
А прошао сам путеве мука... сиротиње... беде... нада...

Све иза овога од како памтим су само успомене
Преобимна биографија за једну песму ил причу 
Не бих се одрекао свог живота и да се преокрене
И врате се дани кад први млечњаци опет ничу

Реткост су толики међаши на путу живота 
Све бразде дубоко изоране и моји дани
Не би се подали за ничији мирис ружа преко плота
Више љубави има у мом пупољу и гноју у свакој рани

Једна отворена књига са тврдим корицама
У низу рођендана исписала је године моје 
Велика слика просто је изашла из малог рама
А детаљи се расули журно да их не пребоје

Насловна страна је већ знана
А задњу још некако живот исписује
И креираће је док буде ми дана
Књигу живота и књигу за спомен небо ишчекује

Ни једно поглавље годишњица није превијено
Негде по средини књиге стоји зелена трака
Никада нисам одбијао запис истине и додељено
Бреме живота носим часно... Воља ми јака

Ову страницу сам забележио лично
Ко буде читао иза мене нека спозна 
Да сам се даровао и жртвовао несебично
За благодат и љубав смерну... Не за дела небулозна

У вери својевољно ново духовно рођење 
Завет са Богом крштењем.... Наново рођен
За младо жито снага Сунца правде у зрење
Са предањем на Божјем путу крстом вођен

Од када ме је свештеник загњурио у воду
Сад горим у ватри на ломачама живота мог
Две воде крштења нису је угасиле... Год у году
Нови уреза круг и ауру подари заштитник Бог

Прва водица је била само роса ил слог у слогу
А друга појање и прање греха опрост свесни 
У оба крштења свештеник је само одиграо улогу
Сам са широког пута сишао сам на уски и неизвесни

3. ПРЕКРШТЕН ЗНАКОМ РОЂЕНДАНА
Побуном на невољни чин први пут сам плакао 
У другом се мало радовао а више страховао
За свој новорођени хришћански живот и умакао
У зачетку у Божји заклон и на Божју страну одлучно стао

Ово последње крштење позван сам /тако ми је дано/
Да обавим сам без свештеника... Први је умро одавно 
Други је моја коби несрећно погинуо прерано
Затворила су се оба поглавља и дела жалом неславно

„Према свецу и тропар...“ Говори паства убога у наиви
Свети и светац није исто... Нити се име лако носи 
По куму записано него записом живота с вером живи
Оно што си био бићеш законом сетве и жетве то си

Једном умиремо сви ако не умремо себи
У разумној свести нисам очекивао живот рајски
Пред збиљама и јавом свакодневном пре би
У залог вере дао себе за један цветни дан мајски

Херувими с пламеним мачевима чувају врата раја
Данас и ја сам изгнаник... Путник и дошљак само
У долину сена смртнога где род ми обитава... Граја
Увек ме буди вревом да се одселим и приспем амо

У пакао и загробне небулозе заиста не верујем
Признајем и призивам слободне мисли... Сазвежђе ено
Над мојим градом уточиштем... Позив спасења чујем
Њима градим себе и разграђујем саграђено

Песник је луча света а песме путокази подно горе
Рођендани су роса бисерна и ђердан разнизани
Подне живота их нечујно испије до нове зоре
Маслинска сага о молитви у крви и зноју истину кани

Не само ову ноћ претурити треба и будан бити
Семе се сеје за време послетка у клијање и род 
А груде сузе и кише чекају да их расквасе... и Ти
За мојим трагом стреми пре потопа у Нојев брод

Провала устава успомена креће у сливање звана 
Септембарска јесен варљива на праг кад закорачи
Да довратнике живота прекрсти знаком рођендана
Не чекај таме и судни дан ни небо кад се смрачи

Сутра је дан изласка и избављења из Вавилона
Своје Црвено море ил Јордан морамо прећи
Ја нисам Чарнојевић ни Мојсије ал сеоба је колона
Уврстана за Земљу обећану и Божје царство... Не смећи

Ово са ума... С престола се Бог сагиба и љубав дели 
Из свог стана... И ову поему рођенданску приповеда
Свим пустињама... У Ханан позвани народ сели 
Бог љуби своју децу... Богу су мила сва чеда

©15.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

четвртак, 15. септембар 2016.

СВЕ ЈЕ ЈАЧИ МОЈ ЗОВ


Кад живот времешни крене тако да кородира
И у расап се оспу нечујно алке тужних година
Како зауставити задњи опори дан да не просвира
Колосеком у забуни да се примиче крај чина

Драма вара очи... Судци нису спустили завесу
Бубњеви туку и горе свеће на позорници лажи
Чују се уклете речи шаптача да грозом протресу
Жива а уснула бића на издисају у дан куражи

Миле одавно нема... Да није зашла по запуту
Иза смрти парализа речи немушто још муца
Знам Боже љубави склонила се у твом скуту
У бездану јаве нема предаје... Зора наде пуца

Узалуд изборник стеже гркљан новом удавом 
Из кошница успомена незвано цури отров
Промилеле су задње сузе дољом гргуравом 
Док умире крик за криком... Све је јачи мој зов

Утајен исказ на мртво свезан слути подгора
Пропланак голог брда чека чвор да се размота 
Поглед сете ломи се о трагу згаслог метеора
И песник у муку гасне по мрклој ноћи живота

Корозија вечних вреднота и окамењених идеала
Прекраја прошлост узориту рабошем кривим
Нећу да признам зарезане црте и меру квартала
Изопштен јесам... Али не марим све док живим

Истрајно крешем о труд заспалу искру наде
Ко моје мисли свитци вакат је да засветлуца 
Нек лелујају строфе ко беле брезе да се омладе
Срце се ово није предало за моју Милу куца...

© 15.09.2016. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/
zelenakap.blogspot.com


недеља, 11. септембар 2016.

П О Л О Г

 
       Незнано ми је шта тражи поново мој раскорак ума? Високо горе у дослуху са тајном окрилаћено вече ромиња. Блиско а ипак страно разобље вреве још траје. Бежим у оскудицу намаљен муком. Са тишином се најбоље разумем. Хоћу да чујем себе и своје срце у истину уверено. Висости тајне не мучи моје колебљиве мисли.Треба се винути незнаним коридором спознаје. Утулите све људске фењере. Хоћу да путујем са мојим свитцима.  И свеће опроштајне не волим кроз помрклину залутале вам вере. Не тумарајте свеци и филозофи сопственим беспућима које сте засадили превремено. Наивних одавно нема да вам верују. Заблуде су пале и све вас затрпале. Црне рупе свемира уски су гробови за ваше мртве сенке. Ни једну срећу нисте исковали. Зарђалим срповима узалуд сте жели полог и моју дожеваоницу. Народ се одриче ваших букагија просветљен новим добом. Све ваше остало је у старој ери празних векова сујеверја. Ко моји себри и ја сам следим истину млечне стазе.
         Збогом свести и мој урамак у бесвести. Глог се шепури украј запуштеног пута и једна булка лелуја на стрњишту огарављене њиве. Пресахли поток одавно овуда не чаврља затрпан смећем. Ружне се слике у огрлицу одврата дале нехајем нанизане. Хоће ли једном Узвишени погубити ове што погубише земљу овим смрадом? Исписали смо све црне хронике и избеседили све некрологе. Јесен стреса свој плашт тихо и лагано у загонетном мимоходу. Занешен кос ужурбано ровари тврду кору првог дебла што се у луку надноси над потоком. Ненадна слика опомене порађа моју мрежу маште. Времешне рушевине под пузавицом прече своје мртве камене бедеме. Овде је време стало а путељке прегазиле козје ноге. Траг брабоњака води у камени тор и до сувог појила. Просев обданице стигао је свом коначишту.
         У трећем пасусу свратила празнина. Коме се овај низ редова пише несвикао на повијање? Можда би више рекле три таче од покушаја да се запис зашиљи и сведе на костретни закључак. Полог је увек тешко жети. Чудан сам ја жетвар на одузетој ми њиви. Тешко је кад епилога нема и када се резиме распе пре краја. Прича и запис су остали сакати. Скулптор се уморио да нађе срж и закључане записе у камену. У читаоцу једино назирем спасиоца ако буде смион да домашта крај ових записа. Куд воде ове млечне стазе? Понор трећег пасуса чека твој мост слободе верни мој књишки сапутниче. Ако је Великом по вољи срешћемо се на средокраћи. Очне се дупље фире сузама. Дођи да се огледнеш у мојим језерима љубави. Раскорак ума тек хвата корак. Бесвест се повукла пред отреситим дозивом свести. Нови се пасус качи за предњи као у истом влачегу алке. Јавићу ти се сутра са новим надама у тору прибраног стада ако се не изокрене дан да поорем стрњику и уклоним нагореле трагове полога.

© 11.09.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ДЕВЕТА ЧЕКАОНИЦА” цртице
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

субота, 10. септембар 2016.

ОПЕЛО МЕСЕЦУ

Стрмине слободне увис расту
Кривуда пут ко змијско тело
Пратим га он прати мене
Разилазимо се одласком и остајањем
Поглед милује прву косу затупасту
У даљини заборава одметнуло се село
Са лева и десна обурвале се стене

Видик је бистар... Голет у голет ураста
По неко усамљено дрво ту и тамо мине 
Начичкане ко навиљци понегде страже 
По бреговима удовичким расуте трле
Овом сам животу вичан и сам ми баста
За руком иде лако вођен кроз даљине
Знаним крајем не лутам успомене ме снаже
И сваки корак крвавих пета слободе грле

Оронуле у маховину уснуле старине
Јако су сетне... Около пропете реке 
Крајолик заборављен као из снова 
Наћи ћу мој запис све ми се чини 
У зеленилу што се свило од питомине 
Камене ограде од плоча иако дуговеке
Разнизале се ко шкрбине у старца тврдог кова
Овде нико не поткива коње по месечини

На пушкомет даље у око зашле неке мрље 
Као од слова у овој ничијој дивљини
Препричава се историја или се муком таји
Ја тражим трагове давне племена мог
По пањевима некрченим пребрајам крље
И испреплетане жиле... Смучило ми се у мучнини
Убрзало је срце ко јарац дивљи скачу откуцаји
Лаку ноћ овде је давно рекао свевишњи Бог

Из оних дана кад му се по легенди продрла врећа
И расуло се камено бреме па вековима сада столује
Нико данас не памти оно у ово жалосно време
Разбој је откао своје нити и гриња појела све конце
Плаши ме неман ова ко некада сугреб истина псећа
Загребана голет на гумну до смртног страха болује
Опет безгласја згрчена носим у недрима речи неме
У безазленој игри ту сам вукао по праху шерпе и лонце

Нигде да сретнеш тежака оца и деду
Никога у пољу нема да жуљевито аргатује
Ни чобана у подне да на појила јаве стада
Од песме девојачке долови не одлежу
Са гробља се вратили нису... Даће још једу
На збор сељаке нико не зове клептало се не чује
Осушио се сеоски запис крњи црн од јада 
Опаљен ватрама грома... Успомене се слежу

Над главом намерника орао шестари
Све су даљи кругови висина измаклог вида 
Ко расути обручи на бачвама зарђали
Очи не могу да изброје низове брда
Искидани су и располућени полутари
Дивљи виногради остали без јагорида
Времена расушена јесења киша касно зали
Одвугла буђ мирише... Раскаљала се смоница тврда

Намргођени облаци с неба све јаче стежу
Овде нико никога не сахрањује преко реда
Нити се ико за повој и колевку рађа 
У вечни починак легла и сама јава
По напуштеном тору и штали пауци исплели мрежу
Кукурек откида намере крадом и духу неда
Смирење јаловине... Јуница првотелка повађа
Жижак је појео све... Земни прах не васкрсава

Бистре се воде журно сливају
У млазевима као дечије сузе
Са зором и петловима се не утркују
Само дан и ноћ љубе голе литице
Боли крајолик нови у старом крају
Поскок у мајдану краву музе
Ово сећање пече... У недрима гују
Носим... Мој крш ми камени лице

Где понос заноћи осване мука
Ни сведок ни белег није лако бити
На размеђима времена и снова
Да се векови и преци напрасно не пробуде
Исписала се сама песма аманет и опорука
Куда и како гнездо у камењару свити
Упијају ме мрље измичу побегла слова 
На сутрашњем суду моју невиност ако осуде

И песма остане празна у безречју што зјапи
Ко бездан тајновити у залеђу пећине
Последњи корак тек је стрмоглави
Усковитлало се ово време кошава љута дува
Даље нас неће носити истог времена сапи
Испречиће се још једна јаруга ил две урвине
Не очекујем ништа до удављење у удави
Рођено коначиште у дивљини Бог нека чува

Преци још сневају на врховима чука
Свима нам суђено да отпутујемо тамо
Рођене кости се расејавају на јави
Кривуда пут ко змијско тело
Рабаџије се нису вратите се са кулука
Залуд се животе воштани батргамо
Ове је ноћи на своду умирао месец крвави
Не знам јели он мени ил сам ја њему држао опело

© 09.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2016/

четвртак, 08. септембар 2016.

ЗБИВА СЕ ПРОРЕЧЕНО


У дољи нађох прекинуто уже... Разужено
Давно негда њиме сам се спуштао стено
Низ врлети смрти... И сад се срце буди млађено
Са зовом... Пођи вером у поље збиљом орошено
Тамо је и поглед наде обојен у зелено
Не упредајте прсти узалудно већ распредено
Велики храст успомена расте у јутро снено
Чучи на брегу ума...  А ти рођена сено
Зашто ме пратиш устопице прирасла бено
У царству ми жеља ничу прво и задње жељено
Нек живи и пева сугласје бруја зоре пробуђено
Не остај песмо без повоја... Вече је било куђено

У котур магле уснило је повечерје тужно закотурено
Ко ће му чворове распетљати у помрачини на невиђено
Зрикавци не крадите ми са стропа куће приложено
Знам... На починак је само кратки отишло моје грљено
Гробљем се туга вуче док се прикрада сећање утучено
Не питај колико је за име твоје Мила суза проливено
Небеске посуде све су их сабрале Вољена жено
Спомен се никада урушити неће... Памти опомено
Докле год се у моје срце стачеш крадомице погурено
Недам дан што сплете да ноћ опара и баци у паклено
Жртва је моја мала за Њен бисер то зрно многоцено
Дођи Мила у моје срце сада... На престо... Отмено...

Смртно поље и воде црне све је већ прегажено
Не испредају се легенде но збори само нечувено
Што кострет и пређа беху негда за уже пртено
Сада је извезен срмени гајтан одоре чојне... Тајено
Са круном и велом белим лице ти покривено
У роси јутарњој блиста јаче сунцем љубави жарено
Љубим ти чело плетеницама густим оплетено
Док у загрљају дрхтиш цела... Роде то нам је суђено
Растанка више нема... У Бога те просим жуђено
Моја си... Од Њега васкрсли дар... Чедо откупљено
Љубав је задобила откуп часни... Моја очиња зено
Сад радост шири на све стране... Збива се проречено

©  08.09.2016.  Славимир  Ј. Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/
zelenakap.blogspot.com