среда, 30. март 2016.

НЕСВЕТЕ НОТЕ


Лептир на камену свлачи постељу
Па шта бих роде друго да не бих
У дворишту ума крунио жељу
Украли су ми последњи стих

Мишљења разуларе тежаци
На врлом дну по мекој свили
Опет су гласни били кулаци
Оста немир враћен да цвили

Плачни вртуљци испоснички гину
На прагу зебње исцуреле туге
Мрамори тмасти расту у висину
Док муваре прасне ваљају каљуге

Изрезбарене шаре пожељно моле
Корене предачке испод зелене равни
Кумири на трусном тлу жуљају идоле
Извод неписани сведен је у заборав давни

Ако уже предете зарезом моје муке
На кажипрсту не тражите брадавицу
Сумљиве су ми ваше последње испоруке
Грозница се шири по зајапуреном лицу

Убога двојба неће урушити темеље наде
И ако бели мрс грудњача више не сири
Несвесне ноте изневериле су баладе
Рђа једе раоник тупи чујте ветропири

©  30.03.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/
zelenakap.blogspot.com

понедељак, 28. март 2016.

НАЖАЊ


Није ми се приснио. На јави сам гледао нажањ. Можда ви и не знате шта је нажањ? Ако никада нисте жели жито, опроштено вам је. Али ја нисам видео само житни нажањ него и нажањ мојих рукописа од песама, цртица, кратких записа, бележака, нешто попут класја расутог по стрну. Сабирам их у нажањ. Све моје руковети треба везати у снопље, снопље у крстине, и на крају у стог. А ко ће сутра врсти нека врше.
Могу ли ја то? Ко ће ми помоћи? Забринут сам. Нема мобе. А и нажањ ми је све тањи. Сећам се мајчин нажањ увек је био пунорук. Ја и отац смо збирали руковети и налагали сноп у гвоздену пресу. Грабовим прутем најзад сноп је био везан и усправљен да стоји онако дупке, пре него буде зденут у крстину. Била је то кућна сложна задруга. И моја  браћа и сестре били су у послу. Данас смо се сви раздружили.
Док ми се указују класови, руковети, снопови, мрве и прашке, гранају се и сећања. Књиге мојих песама и прича, не би требало да остану незденуте у стог. Ништа не би ваљало да се распе. Свака прашка и свако зрно се воле. Памтим како су прашку по прашку не само пшеничног него и пројног брашна сакупљају мајчине руке. Ваљало је замесити и испећи погачу или проју. Мајка је спремно ишчекивала време када се сва чељад окупе око софре на обед. На софри је имало и белог мрса и киселе туршије. Нико није остајао гладан.
Било је сиротиње. Гладних и неродних година често. Но у заједништву,скромности и трпљењу се подносила свака мука. Било је и тешких и дугих зима. И њих смо грмели и прегрмели у свој нашој међусобној љубави. Слога нас је држала. Тако ја памтим и оно време када је кошава слагала намете више дана. Нарастали су изнад дечијег стаса. Ваљало их је некако пропртити. Пут до школе је био дубоко завејан. Ми се нисмо никада предавали. Ту су били родитељи да направе пртину. Све су ово та горштачка деца прегрмела. Ништа нас не може оковати. Вазда се чекало пролеће и бољи дани у великој нади. 
Дуго времена мрзнула је земља у она најежена зимска јутра. Заостало иза јесени неумитно је трнуло. Језа је дрмала све. То је неминовност. Када се раскрави замрзнуто распад у труљењу се појачава. Иза ових немих токова увек долази васкрс природе. Обично га зовемо рано буђење. Тако се кругови живота преплићу не заустављиво.
И када се уђе у нови круг јаве се стручак до стручка. Упорна је зелена трава. Ниче чак и у каменим раселинама. Радовали смо се сваком изазовном цветићу који се промолио из земље или из камена. Милина Божја. Умилни призор прија очима. Дах живота је ту...
Били смо тужни када се неко старо дебло ту и тамо опучило само од себе. Говорило се да се наживело. Заиста добре године је у своје годове збрало. Када би човек био овако дуговек. Но ништа на овој долини сена смртнога није за вавек. И дрво и човек напокон у трулост мину. Људи то зову пролазност. Но, зашто је и како настала пролазност? Тешко питање. Одговора ваљанога још увек нема. Ово човечанство таљига миленијуме. Докле? Пролазност никако да се сврши.
Она ми личи на плот од врљика који се разнизао. Од оне једине прескоке сада их има колико вам је воља. Тужна је авлија без плота. У истину овако разграђена више није наша авлија него свачије отворено пролазиште. Овуда тумара ко год хоће. Ни моје тумарање по овој пустоши више није чудно. И моје успомене су без плота... Ко ми је украо нажањ?

©  28.03.2015.  Славимир Ј. Зеленкапић
Књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/ 
zelenakap.blogspot.com

среда, 23. март 2016.

ОТРИ КРМЕЉЕ С ОЧИЈУ


Минуло је неколико дана од моје прошле објаве. Успомене и цртице нису престале. Низ се наставља. Ово није лице и лични доживљај но онај поучни са наличја што буди моја детиња сећања. Делим их да животне поуке дотакну и вас ако сте слично искуство имали. Можда се затурило у запећку заборава, па треба разгрнути пепео.  
Ако вас цртица изазове није узалуд записана. Било да сте родитељ, или се препознајете у мом јунаку цртице, не часите да читате следеће редове. И условни фелер следујуће цртице може бити јако мотивационо поучан. Наслов књиге "Без фелера", не искључује фелерична сећања. Боље је учити се на туђим грешкама него на својим. Станите пред властито огледало. Ао су крмељи ту, учините нешто. Верујем да ће те посегнути да их уклоните и пре краја цртице, која управо започиње.  
Љутити отац немарног сина пита:-Докле ће ове моје речи претрајати? До првог сумрака, до поноћи, или до зоре? Ти просто не зазиреш моје речи. Имаш ти своја думања. Пуна ти је глава будалаштина и ружних речи које се утркују преко твојих усана. Булазниш сваки дан на велико. Неће на добро да изађе.
Не покривај главу јастуком. Нећу да вичем. Али се нећу ни устегнути да те опаучим. Тежак си ми укор у целом селу. Не смем нос да помолим на већу стараца. Како на сокак да изађем? Коме на славу да дођем? Не излази ми се из куће због бруке коју ми наносиш. Заумио сам да те се јавно одрекнем, онако у новине да те турим. Нека сви знају да од селе више ниси мој.
Крио сам ко змија ноге да си копиле. Онај кљакави пољак тандрља да си његов испљувак. Само твоја мајка зна како и где си украден. Признао сам те за свог, да у црну земљу бруку закопам. Од кила меса подигао те. Сада си ојачао. Угојио си се, па се риташ. Не долази ти одоздо горе у тинтару.
Докле ће ове моје речи претрајати? Бог с тобом... Сместа се извучи из ложнице. Отри крмеље са очију. Нећу да ти свако јутро понављам. Твоје обавезе нико неће теглити. Ја сада идем својим послом. Немој да те нађем где сам те оставио. Умесићу те као питу, ако те овде затекнем, да још ленчариш и думаш своја думања.
Отац је као вихор изашао из куће. Син се извукао из постеље утучен и мрзовољан. Шта је било са крмељима можда ће рећи рукави изгужаве кошуље. Које и какве је псовке у браду мрмљао на рачун очуха дали је ико чуо? Није се одлучио да оде кљакавом пољаку, нити да се са њим суочи. Лупао је неко време шакама тинтару. Она је звечала али никакав одговор није дала. 
Гризао је усне и смишљао како да се освети мајци. Очуху није смео на црту. Јутрошње речи и истина су га добро продрмали. Претрајале су дуже него што је мислио. Утувио је да се крмељање не исплати, а и да очухова жртва није била узалудна. Уз њега губитник је била и његова мајка. Превара јој није донела оно што је мислила. Вишегодишње загорчавање вратило јој се на главу, пошто није била спремна на покајање. Он је окренуо другу страницу, своје књиге живота. На којој сте  страници живота ви застали?

© 23.03.2016. Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot. com

субота, 19. март 2016.

ОБЕЛЕЖЕНИ И САКАТИ


Украли сте ми што се красти не сме
Пошасти старе још вршљају кужне
Паразити нису вредни стиха ни песме
Што пре заборави успомене ружне

Говоре они што их ово жуљало није
А где је част и правда да верно столују
Гуштера се плаши кога су печиле змије
Збори се опрез мудрости а јаве болују

Ко жижак пламена безверно олако гаси
У мраку пипа да назре трагове загубљене
Сву шљам ваљају бујице и мутни таласи
Преварант у заносу не зазире од своје сене

Пешчани спруд сном опијен дуго стрепи
Док се облутак ваља грубим дном корита
Тешки су сви ови нељуди код очију слепи
Кошмар свету расејава надобудна елита

Замрле савести њене опоменом би да будим
Недостојини песме и стиха у задњем апелу 
Судија нисам... Бог је ту... Нећу да судим
Његово је право суочења у вашем неделу

Не очекујем украдено да се покорно врати
Поново садим биљем мој атар плодоносни
Вас ће жуљати векови... Обележени и сакати
Самозване поете тесан вам дан и час инокосни

©  19.03.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/
zelenakap.blogspot.com

петак, 18. март 2016.

КАПИЈЕ ПРОЛЕЋА


Родитељски укор, да или не? Немам дилеме, и ако никада нисам чуо прекор од мојих родитеља. Укори су разни. О неким безазленим су ми по некада други дечаци причали. Рецимо укор приликом буђења. То није био мој проблем. Увек сам био ранораниоц. Нису ме никада два пута звали да устанем из кревета. Памтим понављали су:-Ко рано рани две среће граби! Нисам разумевао, а чинило ми се, да срећа увек измакне из мојих руку, и ако није било тако.Слушао сам и узречицу „док се Мара пресвуче, свадба се провуче.“. Отац је деци причао о неком лењивом сину коме је његов отац говорио:- Овас не може да чека. Твој срп нико неће узети. Моба ће проћи док ти ленчариш. Дуг се мора вратити још данас. Сутра ће се моба купити на другом месту. Ако те приме,тамо ћеш бити водоноша. Љигав си. Можда ни за то ниси. Јаглика те увек надгорња. Њене руковети су пола снопа. Кад ти жњеш једнако клашњаш. Ко ће за тобом да сакупља растовржено? Докле ће мајка да те заклања? Даћу ја теби заструг, па ландарај за стоком по брдима. Не враћај ми се кући ако она некоме учини какав зијан. Тешко нама када смо родили замлату! 
Нисам знао тог замалату, вероватно је живео у другом селу. Ни ту девојку Јаглику нисам никада упознао, а волео бих да јесам, због њене вредноће.Али сам зато упамтио једно предпролећне јутро и очев и мајчин разговор. Јован ће Милосави: -Видиш ли жено како се прошарала осојна страна кромпиришта што га узесмо у најам. Црне се земљани лазови. Беле пеге од снега стварају идилу од шара.Слутим ускоро крећу каћуни и кукурек, а када они нагрну капије пролећа се саме отварају. Оцедно је то парче што су га прозвали „кромпириште“. Треба га ових дана припремити за сетву. Бразде су гладне. Вакат је за пролећну сетву. Газдин трап је дуго задржавао клијање. На велико ударају клице. И арпаџик се буди. Неће нас чекати.
Наступила је иза овога једна дужа тишина. Незнам шта је отац промишљао, али очитовала се нека велика дубина. Прибрао се и наставио: -Сиротиња не бира где ће у најам или ти надницу. Када дотужи и мука стисне ајлук буде за залогај.За напојницу нико не мари. Ако нам роди биће и за нас и за њих. Наднице у натури, и то је нека вајда. Претурићемо још један дан, па сутра опет у надницу или најам, ако и једног и другог буде.
И сама си чула шта говоре: -Не ваља да се сиротиња засити. Узнеће се... Тако то говоре богате шкртице. Они никада неће рећи да је њима доста богатства. Прости би рекли: Зинуло им пркно. Од како је века и света, увек је тако било, и биће зеленаша и надничара, најма, и ајлука без пара.
Разговор је опет замукао. Мајка је пословала око доручка. Отац је отишао да прибере алат и корпе од прућа са кромпирима. На крају доручка објавио је:- Када будете спремни идемо сви у кромпириште. Ваља овај дан искористити. Капије пролећа се отварају.
Отац је копао оџаке. Мајка је садила кромпир. Деца су рукама и ногама затрпавала врсте. Били смо попут малога роја у коме свако зна свој посао. Сећам се те године наш кромпир је добро понео. До новог пролећа ми смо се хранили из најма од наше половине кромпиром, а они су свој давали стоци. 
Тако вам је то по неким неписаним законима судбински одређено. Имао бих вам још што шта испричати. Пожелим да довршим успомену у запис. Кад оно попут кукурека и каћуна изникне ниоткуда друга успомена. Успомена као биљчица не допушта ми да затворим капију. Зурим у њу неко време. Рука се сама устегне. Неки глас ми довикује: -Не затварај! Не бери...! Пусти самоникло биље нека се множи и расте. Не затварај капије успомена ни пролећа... 
Ова недовршеност можда и није губитак за саму бит цртице. Пустићу је да се даље расцетава сама. Њен инсерт је довољан да докучите вишеслојност приче.Ако помислите да сам прекраћивањем оштетио доживљај најављујем да следује ново казивање. Дароваћу вам "китицу каћуна" из корпе успомена. Сећате се "корпе успомена". Њу сам раније помињао у предходним казивањима. Други циклус записа посвећујем наличју. По некада и наличје може бити занимљиво ако се у њега загледате. 
Не устежите се да упознате нека нова лица из мог комшилука са којима сам провео детињство. Позитив и негатив на скали успомена морају да се изравнају. Желим да се не догоди претег на једну или другу страну. Чекам језичак на кантару да се умири. Не волим да вам се смуче моја казивања. Ни на који начин нећу вам окренути леђа, а надам се да и ви нећете мени. Остајемо на затеченој скали. Протрљајте очи. Дружићемо си ми још. Зато је нужно решити се крмеља, Вреди научити заповести његове и Божје. И најзад како се кошка неучевна јуница. Све ово најављује неочекивана узбуђење.Па нека започну збивања под стропом.

© 18.03.2016. Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot. com

недеља, 13. март 2016.

БОГ СЕ ИМЕНОМ ЗОВЕ


У прохладно јутро наша кућа је полубудна. Отац и мајка шапатом разговарају. Ја сам још бунован. Као у полусну разабирам очеве речи:- Јутрос се ојагњило првенче? Лако је опоравило своја колена. Брзо је пустило кленово и узело дреново. Ено га јурца по тору. Богме, умиљато је. Оно ће две мајке дојити. Јест вала, куражно је. Треба му дати име... Стари су говорили:- Бог се именом зове. Име је свето. Прво рано јагњење је знак у напредак за нашу кућу. Нека младунац младунчету дојенчету да име. Зовни га да одмах устане и иде да види принову, Јавите ми име...
Отац је убрзо навукао кожух на плећа и изашао ван. Мајка се забавила разгоревањем јутарње ватре. На мајчин зов моја буновност је за тили час нестала. Брже од ветра у промрзлим гуменим опанцима перјао сам према тору. Бануо сам међу овце које су се јагмиле лисником. Журно сам трљао моје окице да видим где је јагње? И било је ту. Шарена црно бела гука вртела је репићем. Зграбио сам је у наручје и клекао на торину. Потом јој слатко љубио теме и шапутао као да зборим молитву. Грлио га и радовао се. У узбуђењу нисам разабрао трен када су моје модре усне прозбориле. -Ти си моја Калуша.
Било је то име милоште за нашу принову. Отац и мајка су били задовољни како сам јој кумовао. Знам да обоје никада нису волели прилепљене и ружне надимке, поготову оне који не пристоје. Памтим да су деци говорили:-Клоните се надобудних надеваџија. Надевају надимке да се спрдају, а спрдња је ружна работа. Држите се ви кумовог имена.
Тако ја никада нисам заборавио очеве речи: Бог се именом зове! И јагње првенче има право на име које му лепо пристоји. Моје кумче Калуша била је калушаста. Касније ја му нисам био само кум него и чобанче. Звао сам га тако и оно се одазивало једнако као на глас мајке. А ни кум се не зове у госте него се и незван одазива. И ту сам животну лекцију врло рано спознао. Безброј пута се поновила, и увек је била посебна.
Присећам се једне такве. Једноставно отац би најпре мајци објавио: Чуј Милосава, данас ће нам у госте доћи кум Ћира. Са чим ћемо пред кума? Кум није за један дан. Ваља га кумовски дочекати. Приправи нешто посебно. Знаш, он воли уштипке, а ја ћу бели мрс и туршију. Нека и бардак буде приправан. У тестију донеси хладну воду са бунара. Имаш ли још слатко од дивљих јагода...?  Потом је настала кратка станка. Отац је премишљао шта би ваљало још изнети пред кума.
Снисходљива мајка пре него што је он заустио још нешто да заповеди за дочек кума, проговорила му је: -Али Јоване, толико се сиге навалило на тестију. Богме, дуго је служила. Ваљало би купити нову. Где и како када тестије нико на вашаре не доноси? Ово плекано покућство преузима место земљаном. Прича се да оно није здраво као земљано. Но нужда закон мења. Ћасе, ћупови, тестије, карлице и вагани, некада су били за бучук жита. Трампили смо жито за посуђе. Тако смо се заимали, да нам кућа буде пуна. А сада, сада нам ништа не остаје, до само да жељујемо, и да не заборавимо ко нам кумује, и чему смо ми кумовали. Сутра наши унуци неће знати шта је дојенче, ни шта је кумство, ни земљано ни плекано покућство. Кукавна им мајка... Дијалог је напрасно престао. И свако је похитао да посвршује своје.
И кум је дошао и кумовски је дочекан. И сву децу је омилостио жутим шећером. Ми смо му од реда љубили руку и потом се уклањали. Кад стари међусобно зборе деца не треба да прислушкују, такав је адет. И ми смо то без поговора поштовали. Ред је ред, није требало два пута понављати. Старијем се не поговара, а поготову оцу и мајци.
Сви од реда били смо бистроумна и добро васпитана деца. Док старији зборе своје зборове, трчали би у авлију да јурцамо за крпењачом. И тада нам је некако изнад глава лебдело: И Бог се именом зове! Комшијска деца су се за тили час сјатила. Наша авлија је врела од граје. Само на један зов свако је потом трком ишао својој кући. Радост игре је кратко трајала. Сиротиња се морала победити добротом. Нема доконлука и ленчарења ни руку ни ума. Ни мој ум није никада био докон. Тако је упамтио ове животне епизоде. И данас мним да су ондашње ситнице наша детињства чиниле пуним као и живот великим.
Са дрвета живота зато ја сада у корпу сећања могу да уберем колико год пожелим нових цртица. По обећању објављујем их и делим са вама. Данас оне нису само богаство моје душе него и ваше. Чобанлук, наднице, мобе, ђаковање... све то посебно или уплетено, исписивало се и записивало у ненаписани роман. А роман ко роман остаје недовршен. Предговор је ту. Срж нараста. Поговор се кани. Шта ту још недостаје? Име романа, касно сам се присетио. Све мора имати име.
Како би изгледало да ова цртица нема наслов, да није именом окумљена. И роман мора имати име. Јест, оно кад сам почео писати песме догађало се да по која буде без наслова, без имена. Није се наметнуо, или ја нисам био вешт у кумовању. Кумовање је велика ствар и одговорност. Песме су вам исто што и деца. Кад јој наденеш име, оно остаје за век, да се по имену одазива. И прво јагње из нашег тора, оно дојенче, чудесно брзо је научило своје име. Одазивало се и долазило да ми лиже руку. Тако сам и ја мом куму љубио руку.  И са песмама сам се руковао увек када сам их именовао. Ни једну цртицу, ни један запис не остављам без имена. Оне немају надимак. Зашто људима дају надимке? Има надимака који им не пристоје. Гнушам се на ружне надимке, а волим лепо даровано име, и диван наслов. О свему разборито промишљам пре него кумујем.
Промишљам, вређа ли Бога кад га зову Богче, Божић... и тако даље? Знам  ја да је грех унижавати Бога. Само ни до дана данашњег нисам дознао име Бога. Како је мој отац Јован знао да се Бог именом зове? Има ли Бог име? Можда Бог и нема лично име. Ако би га имао и њему би надеваџије наденуле непристојан надимак. Једноставно Бог је Бог. Тим именом се зове и одазива. Помисао, призив, молитва, захвалност, страхоштовање, понизност и света покорност... све то до Бога допире и Он се одазива.
Граматичари се правдају да нису грешни. Тврдокорно говоре како малим словом треба писати именицу. Он је већи од именице. Име или именица, за верне и понизне није дилема, будући да људско име не може бити веће од Његовог. Спор око малог или великог слова никако не умањује величину над величинама. Именовани људски трун исписом великог слова и даље остаје само трун. Бог није трун ни мрља. Човек је кратковеки ко сенка што мине. Бог је безграничан и вечан, и много што још. И то је довољно да га моја љубав именом зове... И ви се одазовите до следећег записа, до нове цртице из корпе раних успомена.

© 13.03.2016. Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot. com

субота, 12. март 2016.

ВИТЕЗОВИ КРСТОНОСЦИ


Прискочи налетом муње у посед мојих звања
На светом послу милости нек срце просања
Колико уста зборити могу нек се гласно чује
Јачи сам од громова и чвршћи духом од олује

Последња јавка уступа место глувоћи мрена
Не стај на трули праг мемљивог сутурена
По законима плиме избачена је сва прљава љага
Уклети усуд проклео те је да одеш у бестрага

Младари дивљи шикљају око родног прага и жала
Како те не заболе разјапљен уста и испљувак жвала
Бестидне речи кореном злобе утувљене у маглу сиву
Докле ћу да те гледам срамото тако бедну и метељиву

По сукну простом мољчаиво у плесни стоји легло
Оковратник истине одвећ је тесан... Повечерје стегло
Тескобом ума уморну главу још једног доушника
Караван језди избразданим пољем... У рзању одметника

Проламају се мргодна брда призивом страшљиве језе
Крај пута уврстане у двојну врсту стражаре брезе
Ћутљиве одвећ давно... Замро им и дрхтај свети
Овуда су прошли витезови крстоносци и дани распети 

Трагови брабоњака просути у трку назиру се слабо
Докони народ узалуд је легенде празне тако разглабо
Бездан разделнице тајну скрива и векови трну неми
Ретки су они што у игри са животом извуку реми

Јачи сам од громова и чвршћи духом од олује
Смем ли поново у искушењу рећи кад се атакује
На саму жижу живота и последње језгро наде
У приповести сутра нагорели бедеми и ограде

Шта да посведоче спаљени у јези пепелишта сами
Ко је спустио завесу на позорници у личнпј драми
Позорје глуво ветрови сада преслишавају често
Грабово шибље затире редом... У ковраг зараста престо

Праведно небо не очекуј светковину устоличења
Никада више неће се збити... Пакост презрења
Урезала је свој код у камену и печат је отиснут
Узалуд нам зелена маховина сакрива смртни пут

©  12.03.2016. Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/
zelenakap.blogspot.com

четвртак, 10. март 2016.

НЕЗАГРЦНУТЕ УСПОМЕНЕ


Колико ли сам се само пута обрео на Голом брду по ком је уждила маглуштина. Прст пред око се не види. Стално ме је прогонио страх да не погубим стоку. Ако она оде у поар тешко мени. Не смем се кући враћати. Сећам се и како сам се верао онако онолицки. А није ми било никога равна. Зато су ми остали чобани завидели. Ни једна оскоруша није остала за птице. Све сам их стрпао у моја недра. Где се ја намолим знајте све је обрано. Младост не мери снагу и дане јер их лако троши.
Памтим и оно кад су се уз пут модриле скврчене трњине. Просто маме. Глад је вазда велика. Тако промрзле нису опоре и горке. Каква сласт из њих избија? Свака ограда са трњинама је моја када је ничија. Само су дечије успомене личне. Никада те не напуштају. Претачу се из затуреног заборава у сетна сећања. Та претакања ме сећају на ајдук и натегу. Како је само отац њима вешто претакао из бурета у бардак. Никада му се ни једна кап није просула. Никада се није загрцнуо. Мислим и ове моје успомене данас не смеју да се загрцну, а хоће ли или не? Налажу се једна на другу ко руковети у сноп. Недам да се растоврзу.
Једна између многих још и сада се опире забораву. Титра ми умом и јавља ми се. Враћају се речи старијег брата: -Мимо друге ћути да ниси ни једну реч зуцнуо. Заклео си се на ћутање. Сада не можеш дату заклетву да погазиш. Можда си јолпаз, али си мој. Растемо заједно. Лупићу ти чвргу, само да знаш. Ако се не опаметиш добићеш и вруће заушке. После ћемо да се рвемо. Треснућу те о ледину тикване.
Но ја нисам био тикван. Мом бистром погледу и уму ништа живо није умакло. Запажања су ми била невероватно дубока. Свакаква времена и догађаје памтим. Тако и када је било време моба и комишања. Њих сам посебно волео као посебне догађаје. Посебност је била и у томе што је тада деда умео загонетне приче да распреда.
Промуклим гласом уз кашљуцање одважно је беседио: - Да знате, овде нас је нужда натерала да се скућимо. Тешко је опстајати на овој ветрометини, и на овом раскршћу. Овде само ми и орлови свијамо своја гнезда. Равницу и питомину доле дрзници су отели и заузели, док смо ми забране крчили...
Ми смо ти овде граничари ноћи и једини заштитници дана. Ни једна буна, ни један рат, ни једна војска нас нису мимоилазили. Видите ову звезду на мом прслуку. Испод чакшира на левој бутини имам ожиљак од танета што ме прострели. Виђали сте и мој бајонет изнад подрумске греде и ону улубљену чутурицу. Још ми топовски громови севају пред очима. Колико пута сам у сну чуо оно наше громогласно:- Ура! Ура!...
Саборци сваки дан одлазе у неповрат. Умиру заборављени. Не знам зашто и докле ће мене Бог да држи? Ваљда хоће да вам испричам мој живот. Па ви памтите. Овде вазда рано смркава и рано се раздањује. Ово село је за сирјаке и тежаке мирјане. Најамници код нас не жуљају дланове. Ови горштаци и када су голоруки знају да се бране. Преживећемо ми и преко главе претурити све што живот нанесе. Само милом Богу да захваљујемо, и да му не останемо дужни...
И тако дедина прича се отегне, за кратко застане, па опет крене, ко оне ратне таљиге у блату, о којима опет затури да прича, а ми слушамо, и слушамо... Ноћ одмиче а Бог нам се примиче. О њему на знамо много. Старији га спомињу, моле му се, штују га, али и по некада опсују. Нам деци је то ружно. Сећам се отац је увек пазио на чистоту речи. Никада није псовао. Умео је да каже: - Бог се именом зове. Нисам разумевао ову његову изјаву. 
Мислим да је и данас Бога тешко докучити поготову млађима. Ја загазио у треће доба. Године пристижу и одлазе. Успомене се намножиле, па се једнако врзмају. Шта ћу са њима? Мудрији би рекли: -Дели их. Но, оне нису ко јабуке. Трап је препун. Бојим се да нека не прозукне. Фамилија се растикала. Село је умрло. Нема ко у кућу да ти дође. Кога да дарујеш и кога да омилостивиш у овој пустоши? Туга једна. Села су нам одавно празна. 
Ево готово још мало па четврт века ја сам сироче. Данас је годишњица очеве смрти. Пре пар година и мајка му се вратила. Обоје су сада горе међу рашће на сеоском гробљу где у миру другују. Немам ни оца ни мајке. Мали одавно нисам, али се лако загрцнем, кад се њих двоје сетим и у овим презрелим годинама. А волео бих да су ово незагрцнуте успомене.
Просто, како данас у дану очеве смрти сузбијати емоције? Заиста то је немогуће... И онда је било, и данас је невреме. Кијамет и киша појачавају бол. Ондашњу велику зиму са големим снегом заменила је ова варљива са несносном кишом. Дављење у снегу и наметима онда и дављење данас у бујичним поплавама превршивала је и васцели дан превршује туга губитка. Ко се није са тугом носио и ко није био губитник, може ли разумети тужнога губитника...?  
Где је утеха? Шта ће да смири поплаву мојих сећања? Шта да припомогне? Можда може да припомогне следећа цртица. Завршавајући ову пишем нову. Објавићу је за који дан. Већ ми се у ум угнездио наслов. Словићу је очевим речима:- Бог се именом зове! Прва цртица, прва моја руковет у снопу везаних успомена, увезана је насловом „Под дивљаком не тражи питому јабуку“. Ова руковет, како читате „Незагрцнуте успомене“ разумећете није до краја незагрцнута. А трећа руковет, осећам то, биће једра у призиву Бога. Сноп првина и приноса није само обртни, но и заветни. На дан пијетета завет има непролазну моћ...

© 10.03.2016. Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot. com

понедељак, 07. март 2016.

ЈА ТО СМЕМ


Нечујем мрем... А не смем
Надамном је само трем
Испод трема подрум глув
Мемљив... Мрачан... Никад сув

Ја то смем
Гурају ме... Иди... Никуда не идем
Не плашим се... Знам где грем
 Тамо негде пастув вришти
Напуштено пиле дуго пишти

Ја то смем
 Без објаве и без страха
Свестан вашег скорог краха
Врашки ви сте увек у превари
Дан за даном брзо се остари

Ја то смем
 О свом вакту неће вакат знати
Ко ћуприју мимоиђе на мосту плати
Разузданост узела је маха
Издаје вас нарав плаха

Ја то смем
 Обасјан тобом моје сунце
Не журим да стигнем бегунце
Није ме пристиго умор и благи дрем
Чини ми се ко сунцокрет зрем

Ја то смем
 Свакојаке нас сумње зобљу
Сви смо на путу ка гробљу
Куд светло живота мину
Загубили смо се у мрклину

Ја то смем
Разликују ли се пекмез и џем
Намазани људи... Без свога ја... Вријем ил врем
Кажите врли језикословци
Мрачни ходници... Шта хоће ровци

Ја то смем
Нећу да ми душу роварите
Не следујем бандите
Што језик кваре и поезију руше
Где ће вам грешне душе

Ја то смем
Видите мој калем
Увек се прима... Немам тотем
Лажима се не клањам
У истине тонем и са њима израњам

Ја то смем
Разбрајалице и брзалице муцање носе
Благо ономе ко коси своје откосе
И зна дубину ума ко зна да копа
Ви ће те се стидети ваших стопа

Ја то смем
Рећи... Лажљивима остављам њихову љагу
Моје су стопе у Христовом трагу
Свако ће животом исписати свој круг
Моје поколење не дужи ме за дуг

Ја то смем
Поезији нисам дужан... Отворено ћу рећи
Увлакачи... Ко је од кога већи
Лажна дилема... Докле ће да вас слава опија
Руши вам се бедем... Пада бусија

Ја то смем
Више волети маргине но да се прем
Моје друштво није крем
Одавно звоно чујем осиони
И вама ће да одзвони

Ја то смем
Моје су очи у визији виделе ваш крах
Праху припада прах
Ветрови пристижу да вас развеју
Векови неће скрасити одисеју

 ©  07.03.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/
zelenakap.blogspot.com

петак, 04. март 2016.

ПОД ДИВЉАКОМ НЕ ТРАЖИ ПИТОМУ ЈАБУКУ


Бануле ми успомене ових дана. Све их чешће изазива ова моја старачка самоћа. Зашто долазе? Разумео сам након промишљања да долазе да ме подмладе. Није ни чудо,људи у годинама увек се осврћу унатраг, у јуче. Док сам био млад као и сви млади гледао сам у сутра. Данас се увек затури између сутра и јуче. 
Решим да затурања не буде. И тако развредним вам се и узмем да успомене записујем, спонтано и истинито, као су се јављале. Не волим самозадовољство и себичлук. Зато их делим са вама. Верујем да ће моје „цртице под стропом“ како сам их скупно насловио, многе моје исписнике вратити у њихово пролеће живота. Знам да је пролеће живота увек лепше од суморне јесени јесенчића. Имаће овде и поука за младе. Само се треба у овоме пронаћи. Следује прва цртица „Под дивљаком не тражи питому јабуку“.

По обичају, свако јутро одлазећи из куће на пољске послове, отац Јован је увек распоређивао обавезе за све укућане. Мени младунцу знао је често рећи:-Данас на време припни краве горе у ливаду. Шарки сапни десну ногу. Не заборави да их истимариш. Припази да се не обадају до појила. А овце истерај доле у присоје. 
Потом би увек пао пољубац у косу, и његова прилика је нестала из мог погледа.
И брижна мајка Милосава имала је да ме сетује: -Гледај да не буде белаја... Чувај се... Не дружи се са Линдом, оним чобанином несмајником и аналетом. Налет га не било! Не заборави на стари адет. Буди цели дан прибран и брани овцама да не зађу у загоне.
А ја бих на то: -Доста мама! Сваки дан исто. Учинићу како сте заповедили тале и ти. Зар не видиш да сам одврко? Ти ме још сматраш да сам дериште. Сви говоре да сеоски дечаци брже сазревају од остале деце. То опажају други, а ти мислиш да се још морам држати за твоју сукњу. Ономад сам сам држао плуг. Тале ми је допустио да узорем једну бразду. Јест, није била дубока као његове, али узорао сам и ја прву.
Мајка би подигла обрве, наместила мараму, и озбиљно рекла:- Немој ме ћуткати. Хоћу да ти посведочим. Знам да ћеш се ћосати. Али ја за то не марим. Сваког несмајника се мораш клонити. Од њих доброг гласа нема поодавно. Не повраћај ми ни речи. Кад ти отац заповеда ни оком не трепљеш. Да знаш како сам ја слушала свог оца и мајку. Нема ту поговора.
Једне прилике милостиво ме је питала: -Видиш ли да се јарам искосио? Погрешно си упрегао краве. Зашто си их преватио? Баља се кошка на леву страну, а Шарка на десну. Упамти то моје младунче, једном за свагда. Не брзај сам, него гледај како се чврсто држи леса. Зна се како се њива влачи. Упијај сваки савет, и учи сваку поуку, ваљаће ти у животу. Само рђава деца то не желе, и не мисле да имају рашта. Инаџилук је погана ствар у поганој нарави. Под дивљаком не тражи питому јабуку. И глогов грм уме да роди преко мере.
Знате, моја мајка Милосава је била права кућаница. Отмена и бистроумна, бојажљива, али и јако осећајна и нежна. Ко је не би волео и послушао. И тале је био легенда. Неизмерно сам га ценио и волео, онако узоритог и марљивог. Исијавао је памећу и мудрошћу. Ништа му се није отело из руку. За све је био рођен. Мило ми је што личим на њега по лику, поготову у ове зреле године. Много пута када би ме људи питали чији сам, а ја одговарао да сам Јованов, чуо бих како су говорили: -Пљунути отац! То вам је то што оно веле, „куд ће крушка но под крушку“. А ја спомињем и мајчину мудрост: Под дивљаком не тражи питому јабуку! Мудрост јој је генијална а и истинита.
 Но да се вратим поново у успомене, у један белег који провирује уз пут сећања. Једне године ради пореза остали смо без наше краве Баље. Продали су је у бесцење да намире незаситу државу. Нико није марио на нашу муку, за децу која су лишена млека, за распарени јарам, за муку како и чиме орати, превући сено и жито, или ићи у воденицу, и тако даље. То вам је као да сте остали без десне руке па богаљате. Нас децу то је јако болело, а отац и мајка су у грчу подносили удес пореза, знајући да живот мора де иде даље.
Из тог времена васкрсле су ужасно болне речи, али и речи достојанства. Васкрсло је сећање. Отац нам је реко:-Знате сви, своз ове године нисмо обавили на време. Закисли су нам пластови у Пландишту. Ове недеље морамо на рукама и леђима пренети сво сено у плевну. Чека нас велики труд. Добро ћемо да се ожуљимо. Сви укућани морају да притекну. Много ручица је увек благословено.
Чини ми се да ми и сада ондашњи жуљеви на рукама и раменима бриде. Стежем шаке, и дичим се, како смо скупно победили ту муку. Мука је и даље било, али и наших подвига. Никада нисмо поклекли, ни пали на то да себе сажаљевамо, или да нас село и други сажаљевају. Зеленкапићи су и у муци постојани, били и остали. Презиме се није дало никада брукати. Трајање и претрајавање је истим кодом у генима части записано код свих нас.
  Журим у ову цртицу да запишем још по нешто из свег товара присећања. Несмем да заборавим. Кад год сам изгонио стоку на испашу мајка није пропуштала да пита: -Јеси ли горе по кршу видео на жбуновима како се беласају змијски свлакови? Чувај се тих поганица! Тако је она звала змије. А поред ових стварних смукова и поскока из њених брижних напомена, научио сам да увек будем на опрезу и од свих других поганица, које су насртале на животни пут. Ову школу само живот даје. Док се отров бљује, и када су уједи подмукли, мора се чувати. Отуда и она мудрост: -Ко се чува и Бог га чува!
Нас су родитељи чували, и ми смо се чували, и чували смо стоку, и кућу, и једни друге, и част личну и част презимена, и тако даље...Умели смо и да се играмо, да растемо, и да сазревамо. Нисмо гунђали кад се оскудевало. Ни када би се прекидало наше занешено играње кликера и котање се орасима на гумну, или ти гуџање, клисање, ходање на гигаљама, и остале игре. Знали смо да све има своје време.
Не хвалим се пристрано, него вам уистину казујем, сва Јованова деца била су најбољи ђаци у школи, најбоља деца у селу, деца за пример. То нисмо говорили ми, то је сведочио наш учитељ, то су збориле наше комшије, и то је знало цело село, и сва околина. По који наш несташлук никада није био кажњен прутом. Преспавала се по нека ноћ без вечере, не зато што смо тиме били кажњени од родитеља, него смо сами бежали под поњаве да се покајемо. И тако је нови дан започињао као да јуче ничега није било.
Задовољство у малом, скромност, срчаност, тежња за напредком, радозналост нових знања и вештина, послушност, поверење, и друге врлине, у детињству и младости научене и стечене, водиле су сву Јованову децу у зрење. Радовали смо се, и стискали зубе, када џанарика роди, или не. Било је година да на њеним гранама није био ни један писак. Знали смо да ју је стрефила слана у цвату. Други пут умели смо да тражимо одбегле дрењине скривене у коврагу суве траве. Знали смо да се сладимо дивљим јагодама, а особито крупним китњачама. Лубенице смо пробали само када би у село однекуда стигао бостанџија и коњска кола пуна тих тикава, како смо ми за лубенице мислили. Тада би отац давао пшеницу за лубеницу. Домаћих тикава никада није недостајало. Сада ми овде у граду фале. Вода ми пође на уста, па се загрцнем. Или ме загрцњава нешто друго? Не замерите ми, у наставку следује нова, друга цртица, о „не загрцнутим успоменама“. Ову прву закључујем присвојеном поуком и поруком "Под дивљаком не тражите питому јабуку!"

© 04.03.2016. Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot. com

уторак, 01. март 2016.

ЗОВ ГАВРАНА


Пректарих време мишљах само
А оно тече ли тече по својој равни
И би оно овде и сада и би јуче и тамо
Само откоси времена труну плавни

У муљу што га нанесе поток иза брзака
Две сродне душе црне чаме у висинама крхких врба
Плаши ме нека сањана авет дошла из мрака
Под сенком Голог брда тумара прилика голотрба

Лазове и Равну увија од скора надошла магла
Једва се чује меденица на предводнику овну
Тољага раме ми жуља... Душа се стисла... Сагла
Над смоницом црном... Гракну гавран... Ил ме зовну

Можда ми се причињава... Чуј мала дечија душо
Неки се зијан спрема у потаји... Ко ће га знати
Не умем рећи колико сам пута легенду слушо
О издвојеном гробу са краја гробља... О теби незнана мати

Од куда ту да почиваш без белега и знака
Олује су ти отеле незнано порекло и корене
Суђена и осуђена омразом због сина копиљака
У порођајној смрти скончала си ко струк кад свене

Дрхти ми душа лако док муње небо роваре  
Мокар и прозебо хитам у село да се вратим
Мене ће чекати мајка са тањиром топле попаре
Да ме окрепи... И сан ће да се наврзе затим

На мале дечије капке испод поњаве меке... Али
Док не учили молићу оца да гасарче тиња 
Мраку да брани кроз прозор да не провали
У ниску убогу собу... У бестраг ноћ нека одлиња

Скитницу никад не држи место... А и што би
Нову нафаку журна ће зора родити... Дан нови 
Није сан но јава у топлу варенику мајка дроби
Качамак жути сунчеве боје... Мили ми призови

И успомене драге разгаљују осаму старости
Детињство васкрсава ко да би јуче... Куда оде
Како се назеб она давна уселила у душу и кости
И сада побољева... Круг се затвара у име неке згоде

Хтео бих да докучим шта ће твога сина да згоди
Пре празнине ума... Мисао ми приспе од некуда
Копиљи час никада да не дође ни да се роди
Незнана мајко опрост греху тражим увек и свуда

И твојој хумки са краја гробља... И теби сузо худа
Судије твоје у подножју ти одавно мртви леже
Теши се... Иде дан... Њима ће судити њихова заблуда
Легенда није истинита... Љубав у вечност нека сеже

Зов гаврана ме буди... Искидан низ година пада
Муљ и магла све су гушћи... Грактања одјек слаби  
Ко некада чобанче мало поета пребраја песме стада
Док јава све жешће јагли мрве успомена да уграби

©  01.03.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/
zelenakap.blogspot.com