БОГ СЕ ИМЕНОМ ЗОВЕ

У прохладно јутро наша кућа је полубудна. Отац и мајка шапатом разговарају. Ја сам још бунован. Као у полусну разабирам очеве речи:- Јутрос се ојагњило првенче? Лако је опоравило своја колена. Брзо је пустило кленово и узело дреново. Ено га јурца по тору. Богме, умиљато је. Оно ће две мајке дојити. Јест вала, куражно је. Треба му дати име... Стари су говорили:- Бог се именом зове. Име је свето. Прво рано јагњење је знак у напредак за нашу кућу. Нека младунац младунчету дојенчету да име. Зовни га да одмах устане и иде да види принову, Јавите ми име...

Отац је убрзо навукао кожух на плећа и изашао ван. Мајка се забавила разгоревањем јутарње ватре. На мајчин зов моја буновност је за тили час нестала. Брже од ветра у промрзлим гуменим опанцима перјао сам према тору. Бануо сам међу овце које су се јагмиле лисником. Журно сам трљао моје окице да видим где је јагње? И било је ту. Шарена црно бела гука вртела је репићем. Зграбио сам је у наручје и клекао на торину. Потом јој слатко љубио теме и шапутао као да зборим молитву. Грлио га и радовао се. У узбуђењу нисам разабрао трен када су моје модре усне прозбориле. -Ти си моја Калуша.

Било је то име милоште за нашу принову. Отац и мајка су били задовољни како сам јој кумовао. Знам да обоје никада нису волели прилепљене и ружне надимке, поготову оне који не пристоје. Памтим да су деци говорили:-Клоните се надобудних надеваџија. Надевају надимке да се спрдају, а спрдња је ружна работа. Држите се ви кумовог имена.

Тако ја никада нисам заборавио очеве речи: Бог се именом зове! И јагње првенче има право на име које му лепо пристоји. Моје кумче Калуша била је калушаста. Касније ја му нисам био само кум него и чобанче. Звао сам га тако и оно се одазивало једнако као на глас мајке. А ни кум се не зове у госте него се и незван одазива. И ту сам животну лекцију врло рано спознао. Безброј пута се поновила, и увек је била посебна.

Присећам се једне такве. Једноставно отац би најпре мајци објавио: Чуј Милосава, данас ће нам у госте доћи кум Ћира. Са чим ћемо пред кума? Кум није за један дан. Ваља га кумовски дочекати. Приправи нешто посебно. Знаш, он воли уштипке, а ја ћу бели мрс и туршију. Нека и бардак буде приправан. У тестију донеси хладну воду са бунара. Имаш ли још слатко од дивљих јагода...?  Потом је настала кратка станка. Отац је премишљао шта би ваљало још изнети пред кума.

Снисходљива мајка пре него што је он заустио још нешто да заповеди за дочек кума, проговорила му је: -Али Јоване, толико се сиге навалило на тестију. Богме, дуго је служила. Ваљало би купити нову. Где и како када тестије нико на вашаре не доноси? Ово плекано покућство преузима место земљаном. Прича се да оно није здраво као земљано. Но нужда закон мења. Ћасе, ћупови, тестије, карлице и вагани, некада су били за бучук жита. Трампили смо жито за посуђе. Тако смо се заимали, да нам кућа буде пуна. А сада, сада нам ништа не остаје, до само да жељујемо, и да не заборавимо ко нам кумује, и чему смо ми кумовали. Сутра наши унуци неће знати шта је дојенче, ни шта је кумство, ни земљано ни плекано покућство. Кукавна им мајка... Дијалог је напрасно престао. И свако је похитао да посвршује своје.

И кум је дошао и кумовски је дочекан. И сву децу је омилостио жутим шећером. Ми смо му од реда љубили руку и потом се уклањали. Кад стари међусобно зборе деца не треба да прислушкују, такав је адет. И ми смо то без поговора поштовали. Ред је ред, није требало два пута понављати. Старијем се не поговара, а поготову оцу и мајци.

Сви од реда били смо бистроумна и добро васпитана деца. Док старији зборе своје зборове, трчали би у авлију да јурцамо за крпењачом. И тада нам је некако изнад глава лебдело: И Бог се именом зове! Комшијска деца су се за тили час сјатила. Наша авлија је врела од граје. Само на један зов свако је потом трком ишао својој кући. Радост игре је кратко трајала. Сиротиња се морала победити добротом. Нема доконлука и ленчарења ни руку ни ума. Ни мој ум није никада био докон. Тако је упамтио ове животне епизоде. И данас мним да су ондашње ситнице наша детињства чиниле пуним као и живот великим.

Са дрвета живота зато ја сада у корпу сећања могу да уберем колико год пожелим нових цртица. По обећању објављујем их и делим са вама. Данас оне нису само богаство моје душе него и ваше. Чобанлук, наднице, мобе, ђаковање... све то посебно или уплетено, исписивало се и записивало у ненаписани роман. А роман ко роман остаје недовршен. Предговор је ту. Срж нараста. Поговор се кани. Шта ту још недостаје? Име романа, касно сам се присетио. Све мора имати име.

Како би изгледало да ова цртица нема наслов, да није именом окумљена. И роман мора имати име. Јест, оно кад сам почео писати песме догађало се да по која буде без наслова, без имена. Није се наметнуо, или ја нисам био вешт у кумовању. Кумовање је велика ствар и одговорност. Песме су вам исто што и деца. Кад јој наденеш име, оно остаје за век, да се по имену одазива. И прво јагње из нашег тора, оно дојенче, чудесно брзо је научило своје име. Одазивало се и долазило да ми лиже руку. Тако сам и ја мом куму љубио руку.  И са песмама сам се руковао увек када сам их именовао. Ни једну цртицу, ни један запис не остављам без имена. Оне немају надимак. Зашто људима дају надимке? Има надимака који им не пристоје. Гнушам се на ружне надимке, а волим лепо даровано име, и диван наслов. О свему разборито промишљам пре него кумујем.

Промишљам, вређа ли Бога кад га зову Богче, Божић... и тако даље? Знам  ја да је грех унижавати Бога. Само ни до дана данашњег нисам дознао име Бога. Како је мој отац Јован знао да се Бог именом зове? Има ли Бог име? Можда Бог и нема лично име. Ако би га имао и њему би надеваџије наденуле непристојан надимак. Једноставно Бог је Бог. Тим именом се зове и одазива. Помисао, призив, молитва, захвалност, страхоштовање, понизност и света покорност... све то до Бога допире и Он се одазива.

Граматичари се правдају да нису грешни. Тврдокорно говоре како малим словом треба писати именицу. Он је већи од именице. Име или именица, за верне и понизне није дилема, будући да људско име не може бити веће од Његовог. Спор око малог или великог слова никако не умањује величину над величинама. Именовани људски трун исписом великог слова и даље остаје само трун. Бог није трун ни мрља. Човек је кратковеки ко сенка што мине. Бог је безграничан и вечан, и много што још. И то је довољно да га моја љубав именом зове... И ви се одазовите до следећег записа, до нове цртице из корпе раних успомена.

© 13.03.2016. Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/

zelenakap.blogspot. com