недеља, 28. фебруар 2016.

ГАРАВИ ФИТИЉИ

Спомен јучерашњи исписујем праоци
Наслеђа вашег нисмо ли можда таоци
Нека вас не чуде наше дубоке јадиковке
Побегле су речи и иступили смо оловке

Неко је успут почупао корење из снова
Прекривају нас пелини горки и росе отрова
Само наивни загризу мамац с мишоловке
По овој бари мутној тек тумарају пловке

Гуши нас велики смрад у рано недељно подне
Запарложене орнице опомињу на године плодне
Нико да образди и семе благородно да посеје
Илузија за илузијом све ће од реда да нас расеје

Ко то фрља псовке уместо часних речи
На помен Бога и морала са чуђењем се бечи
Простаклук дрчан стоји у ратоборном гарду
Осуђују писца једни а други аплаудирају барду

Властити став није допуштен у једноумљу само
Праоци опростите потомству... Ми некуда таљигамо
Без визије и циља... Све извеснија су нам потонућа
На ружном гласу изашла нам рођена осрамоћена кућа

Наше вашариште и шатре оплакује прозебла киша
О кад би небо знало да се смилује... Покислог миша
Притиска голема туга... Куда и камо да се сад скрије
Зашто црквени оци метанишу у празно... За празне литије

Нацијо небеска суноврат у сујеверје опрости нема
На питомој лози дивљи пелцер расте... А калема
Светог нико да калеми неће...  Шта ћете јоште
Наћи у парлогу своме... Дужан сам вам поште

Праоци моји... Још само сажаљење да прозборим
У последњем часу минулога дана надом горим
Зналац је решен гараве фитиље да подрезује
Док се гасарчићи не угасе а потом векови нека хује  

©  28.02.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/  zelenakap.blogspot.com


среда, 24. фебруар 2016.

САКУПЉАЧ ШКОЉКИ


Одвојио сам се од себе. Раскршће се памти. Није ми свеједно којим путељком је кренуло једно од другог. Бојим се да се никада неће срести. Неминовност или зблуда разлаза, то је дилема. Истина је, одавде од трена одвајања, никада више исти. Филије једне јабуке нису јабука цела. Коме то да посведочим?
Искорак у непознато вазда бива ризичан изазов. Прошла мудрост овде не помаже. Ово искуство није проживљено. Оно се тек збива. И кад год се нешто по први пут дешава можда није најзанимљивији почетак него крај. А крај је исувише далеко. Лутање? Врх или понор? Стићи на циљ, попети се или доћи до циља, и сурвати се у бездан? Има ли од врха већих врхова? Свакако. А има ли од понора дубљих понора? Сигурно. Свакако и сигурно се у мојим мислима сада чворају. Како ћу их распетљати када су на мртво завезани? То нису пертле да их једноставно покидам, а потом да шлањам у лабавој обући. Радије би да табанам бос, али ми је жао да се одрекнем сиротињске обуће. Она је моја, и то је статус у који ме други сврставају.
Сирота скитница, рекли би злоједи. Но ја то никада нећу признати. Достојанство неда места понижењу. Нису људи они који се људима граде, него они који људски живе. То је огромна разлика. Она не може стати у размер неба и земље. Скоројевићи срећан вам пут. Ја мој путељак не напуштам. Бог је на мојој страни. Он неће устегнути своју руку да ме избави, чак и ако у понор паднем. Врх горе припада Њему. На врху никада нема места за двојицу. Греше они који би да се са Највишим једначе. Мени је добољно да будем под гором. Он је беседио на Гори благослова а ја слушам под гором.
На мом путу живота Он предњачи, и ја га следим. Свакако нисам сатрап, но сапутник и следбеник. Агапе љубав је моја водиља. Басамаци мога живота још се граде. Ни једну годину, ни један камен, не одбацих. Знам сваки је Богом оклесан. Осим његовог длета ни једно људско нисам пожелео. Памтим, многи су насилно хтели да ме вајају по својим замислима. Стално сам бежао и предавао се у Његову промисао. Ожиљци су још увек ту, али не задуго. Бог чини препород. Пре његове коначности нужно је до краја носити свој крст. Не помишљам да га одбацим знајући да је и Он носио свој.
Круни предходи крст. Ни васкрсења без смрти нема. Стари лист увене, опада, трули, да би се родио нови у новом листању. Вечне циклусе и законе дао је Вечни. Човече, спознај и разуми. Ти си само зрно песка у бесконачности свемира. А Он те види као зрно бисера које Њему припада. И ти се мораш одвојити од себе. Не буди заувек заклопљена шкољка. Сакупљач шкољки је ту.

© 24.02.2016.  Славими® Ј.  Зеленкапић
књига:  БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot.coм

понедељак, 22. фебруар 2016.

ЛЕЛУЈИ СЕНКЕ


Жалосно је време... Истинољубље ретки љубе
У нигдину заума изгубили се људи горостаси
Сад чаме занемеле о врбе сећања окачене трубе
Куда тумарају растројени свако у својој класи

Опоруку неба разудиле су страсти ниске
Подјармљене савести врдлају јаловости
Ни један век неће избрисати ружне отиске
На стењу разорења уписале се све жалости

Трудољубље како ће јаз мртви да прескочи
Црне натруле облице језиво нас опомињу
Историја у две ере ускоро ће да се разрочи
Гацају ноге по муљу... Разгрћу тињу

Мрзовоља не уклања дроње са новог пута
Само смо просјаци пуки презрене мумије
Изморен је пролаз прозвана Балканска рута
Толико Пилата на сцени жури руке да умије

Лаворе прелило частољубље и осионост мрка
Пресуда је извршна... На жалбу нема права
Невини... Свет је у хаосу... Куд води ова збрка
Цепа се биће и душа... Бара се раслојава

Пролом у пролому замире...  Пропале наде
Никада васкрснути неће лелуји празне сенке
У време заблуда није чудно сколиле нас заваде
Залуд је цедити дреновину искрчили смо дренке

©  23.02.2016. Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ  /2016/
zelenakap.blogspot.com

ИСПОВЕДНИ ЛИСТ


Ко ће на длановима понети пену
До задњег зрнца птице су позобале просо
Људска апатија је наше болесно стање
Снови не измичу у плавет испрошену
Од прошлог јутра зајмљена росо
Бесмислено је ово митско казивање

На исповедном листу сећања бледе
Вртимо се у круг вољом кочничара
Поуздања су несигурна прича века
Препукла срца зором кад се заледе
И кад се налетом мраза окује бара
Туробно испосништво све нас чека

На седмом фронталном режњу ума
Забавна игра никако да се оконча сама
Не сањају нам деца брижност повоја
Тешко је докучити осветник шта дума
Преци су у вечност отишли на таљигама
А ми смо нови одрод изван строја

Грлато извикана просидба жеља
Изнурен живот скончава у прашини
До окрајка смелости добачено је копље
У празном залету упала најезда крпеља
Оловно небо двери своје одшкрини
Зрак наде да огреје сабрано снопље

Понизан бити лично а сви Богу верни 
Док слободу преоравају мреже оскудице
Преко сечива злоће надиру додворења
У одаје брижне утекли наклони смерни
Сујетом ограђен тор и разваљене жице
Неће нас спасти лажи туђих успења...

©  22.02.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ  /2016/
zelenakap.blogspot.com

недеља, 21. фебруар 2016.

УПЛАКАНА СЛОВА


Кошава узалуд буди старе кости
Никако да се примакнемо циљу
Од сете проплакала нам слова
Запушили смо проток вечности
Јаросне грмљавине зборе збиљу
Још трули подножје забити и снова

Кад прете језиво тамне пукотине
Затони смрти у увире све нас маме
Жртве су сколили жестоки апачи
Куда данас журе облаци тамнине
Промуклим гласом у кругу осаме
Разбор ума нема где да законачи

За ниски свод неба горолисти везани
Вибрације се преплићу у сучелици
Љубав из ових рима шапатом збори
Окрајак душе капље ко младар одрезани
Песму слободе убили су у птици
Арају нас душмани уклети злотвори

Са вихорима касају сећања модра
Дароване суштине повеље не чувају
Око звезданог круга стегла маглина
Ко бршљан повила се туга врх одра
У зло доба рођен си мој нараштају
Никада мајка не може бити туђина

Докле за слепим вођом да идемо
Себични неће отворити згрчену шаку
Пуна су нам поља лешева и стрви
Разилазе се нада и вера немо
Рој крилатих мрава лебди у облаку 
Над земљом истрошени дан се мрви

Кочијаши векова запрежу године
На туђем месту није стамено стајати
У атару таборују протуве тамне ноћи
Кола су засуљала низа страну... Дизгине
Не држи нико... Загубљени у папрати
Без стазе куда... У сусрет којој злоћи

©  21.02.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ  /2016/ 
zelenakap.blogspot.com

уторак, 16. фебруар 2016.

НАДРИУМИ


А ако вас ко не прими, нити послуша речи ваше... отреси прах с ногу својих
/Јеванђеље по Матеју 10,14./

Јуче сам се поново срео са једним који помишља да је надри. Истине ради морам рећи да му је ум закржљао. Но његово убеђење се ничим не може уздрмати. Просипа све више и све жешће глупост за глупошћу. Са једним оваквим можда се некако изађе на крај. Али шта са множином надриума? Верујем да је мудро учинити једино оно што Христос каже. „А ако вас ко не прими, нити послуша речи ваше, излазећи из куће или из града онога отреси прах с ногу својих...“  /Јеванђеље по Матеју 10,14./. Ја мним да је разумно продужити даље. Не доказуј заблуделом заблуду. Пусти глупост да буде то што јесте. Немој сметнути са ума да оставиш запис личног искуства. Мисли на некога ко се сутра наивно може спотаћи у распри са глупошћу. Твоја прича треба да буде опомена да се и он не угрува. Свако ко је разуман дуж свога пута нека оставља белеге опомене. Ево једног белега.  А ако вас ко не прими, нити послуша речи ваше... отреси прах с ногу својих.
Праисторијо глупости не сакати ми разум и душу. Поткресао бих те са првим пролећем. Шљивак се нада цветању. Ларве паразита се коте. Објављујем рат гундељима. Опомена је изван језика, истинита и ако горштачка. Гурнуо бих појутарје у раздање, али је оно преспоро. Никако да се ствар истине убрза. Влаже ми сећања па су мање запаљива. У чкаљ је одавно зарасла заборављена њива. Никога нема да је крчи. Под стрехом очеве урушене куће одавно труне зарђали будак. Обистинила се она изрека:-Човек је туп као будак.
Замериће ми пуританци. Не марим, и они су умрли. Летаргија је поњава наше праве стварности. Опет смо тоцило живота обрнули наопако. Доконе жене васцели дан трућају којештарије у кружоку оговарача. Марифетлуци су им заиста ружни. Ђутуруми се по ваздан јогуне очито без разлога. Јогунице су несносне као вашке. Надриуми сваки дан граде свој осињак. Чувајте их се. Непоновљива игра клиса и машке буди се из старог дремежа, тек толико да је обруч заборава не зароби. Тескоба се предала тескоби. Лажу ме кад показујем наивност. Отуђеност и самовоља куда воде? Одстојања и растојања све се више удаљавају и растројавају.
          Враћам се повратнички са сетом и умрљаном слободом опстајања. Главиња стара ужљебљена промаја сећања. Гурнут на маргину тежи у средиште са вером да му се неће измаћи. Апсолут одавно није апсолут височанства. Кренуо сам попреко путељком. Толико прескока на огради живота нико још није подигао. Запут није далеко. Чудно је како брег испред мене у потаји расте. Зараван се уздиже све више и све даље. Хоћу ли пре мрака стићи горе? Влажи росуља умом и душом, а моје тело не мари. Подрхтавају празне руке. Зар и то смем признати? Радије бих да порекнем. Порицање коме и чему? Влашићи су побегли са хоризонта.
          Од свода до пода ума само је једно посртање. Згодило ме је пре него сам се освестио истином. Усплахирене очи жмиркају не би ли одагнале надолазећи страх. Знам само тврдице неће изрећи ни једну реч покајања. Ја сам мека и танана душа, па покајања спонтано прескачу дрхтаве усне. Лук на мосту што виси над амбисом пребијен је на пола. Градитељи наде су се несрећном смрти одселили у вечност. Мумлање таласа шкрипавим гласом одудара од мог прозирног мука тишине. Оковратник надриума је тесан. У касној предвечери одступница жуљања са сврабом не одустаје. Никако чудом да се начудим зашто људски простаклук на вашаришту продају прости? Откуда толико доконих што хватају зјала? Надриуми узалуд нуде свемоћни лек. Душе су нам све болесније.
Покорно признајем венчан сам са болом од искона. Не питајте ме јесам ли свој или не? Њихов засигурно нисам. Тору блејалица и надриума не припадам. Након моје смеле изјаве њихово подругивање просејаћу на исто решето и ветру оставити да развеје последњу плеву. Слутим ускоро долази трус. Нећу ликовати ни једног трена када се земља буде колебала у земљотресу. Видим да се отвара бездан. Његов загрљај нећете избећи ви надриуми и несмајници. Моја сажаљива суза нека вам је частан испраћај.

©  16.02.2016.  Славими®  Ј. Зеленкапић
књига:  БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot.com

недеља, 14. фебруар 2016.

Х Р У Ш Т


Има ли нешто што се не сме заборавити
Гнушам се неосвећени народе твоје простоте
Испод покривке сујете чему крити
Траје злокобна намера гундеља... Песниче лепоте

Видик је осветољубљем помрачен давно
Пустош се у назирању тешко разазнаје
И очиглед исписана у заветној повељи славно
Нико не слуша Морзеову азбуку и срца откуцаје

Иза смркле завесе патуљасти ум песника чами
На порубу трагови убода игле немире снују
Болују заборави у отуђеној драми
Панцири звецкају тупо и јоште атакују

Гули се кора шибљике младе у наслади
Древним опојем босиок више не мири
Наш мајдан прекопали су туђи горопади
Куда су се одселили брижни лептири

Касају пожуде тужном долином заборава
Док сабиралиште старина заразом буја
Сметлиште осваја папрат... Бокоре трава
Трњак сени и једна модра самоникла туја
  
Плућа последњег листа појели су одроди хрушта
Дангубе тумарају истом крлетком заточења
На слепом колосеку удомила се рђа и ругоба сушта
Жудње се плаше у сан да сврате... У пролећа лења

Људи грабуљари презиру увоштано лишће јесење
Раздоли громовника комадају стену истине и познања
У трошном времену чему поетско бдење
Залудници се устремили на прогон макања 

© 14.02.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ  /2016/
zelenakap.blogspot.com

петак, 12. фебруар 2016.

Р А З Л А З


Он ти је гурнуo прст у око. Шта ћеш учинити? Поломити мu прст или зажмурити? Зависи ко си? Мудровање чему? Дрчни ће викати:-Поломи му прст! Разумни ће саветовати: -Окрени главу. Зажмури и опрости!
А ти би ни једно ни друго. Ниси сигуран може ли се тако? Ако дирнеш један прст остали прсти ће се грчевито сјединити да ти ископају око. Ако зажмуриш на једно око друго ће отворено гледати ужас злочина. Ноћна мора ће те касније стално прогонити. Ако окренеш главу дрзник ће циљати теме.
Опрост не долази у исто време када и напад. Ако га и буде, опрост има дистанцу каснијег накнадног времена. Али ожиљак и траг грубости запечени остају. Ожиљак се не уклања. Окорели траг је ко испуцала кора што ружи душу. Мука је када душа није млада.
Шта ако си ти њему гурнуо прст у око? Мислиш да је оно „око за око, и зуб за зуб“ на месту? Јеси ли читао приповест „ Поп Ћира и поп Спира“? Залуд те питам. Ти ниси човек књиге скоројевићу. Морал ти је слабија страна. Данас неморални говоре о моралу а морални ћуте. Ко коме данас љуби скуте? Ја нисам ничији удворица. Зборим ти истину и ако знам да је истина поодавно сахрањена. Гробарима историја неће опростити. Још бих ти зборио. Како глувим ушима сведочити? 
Презриво ме гледаш. Одмахујеш ми тим истим прстом и јетко добацујеш: -Ма дај, то је само лектира! Лектиру данас нико више не чита. И твоје мудровање из филозофије и религије данас не пије воду. Моралистима је истекао рок. Данас се мораш силом бранити. Ганди је отишао у историју. Христово гесло „обрни и други образ“ само хришћанство је поништило. Саветујем ти да ћутиш, и да се вратиш у мишју рупу. Ја ћу и даље задржати свој гард.  Око за око је закон !...
Дудлање овакве приче успављује. Већ виђено и чувено. Мирољубивост губи битку против осионости. Клатно језиве истине је у зениту амплитуде осионости. Зло сваким даном надвлађује добро. Плима зла све ће нас збрисати. Сламку спаса однели су вихори. Ко ће закључати вихоре? Ко ће угасити пожаре?
Времена више нема за чекање. Одавно више није „пет до дванаест“ него „дванаест и пет“. Прстохват је самлео и развејао наду. На крају три тачке не указују наставак приче. Човечанство је на слепом колосеку. Залуд толики векови који су минули. Дивљина је још увек наше станиште. Очи и прсти су се разишли.
Вапај да се дозовеш памети и да се отрезниш неће заглушити твоја халабука. Но и
поред тога додирнуће те мој мук. За распру су нужна двојица. Ја нисам за распру. Одлазим... Докази недоказаном не вреде. Можда ће ти се моје речи чинити слабашним. Нећу ти замерити за овај превид. Када останеш сам доћи ће суочење са собом. Тада застани и допусти да ти мук проговори.
Хоће ли, или неће, допрети до твог срца и савести овај дијалог, није до мене, него само до тебе. Када живу реч давиш остаје писана. И њу можеш презрети, згужвати и бацити. Мој завет љубави ни тада неће нестати. Сведочим ти позајмљеном најлепшом на свету знаном „Химном љубави“. Бог и апостол Павле су ми сведоци: Разума ако ће и нестати, речи химне ће остати записане у Светоме Писму у 1. Коринћанима, 13. глави.
1. Ако језике човечије и анђеоске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи.
2. И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам.
3. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.
4. Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не надима се,
5. Не чини шта не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу.
6. Не радује се неправди, а радује се истини,
7. Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.
8. Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати.
9. Јер нешто знамо и нешто пророкујемо;
10. А кад дође савршено, онда ће престати шта је нешто.
11. Кад ја бејах мало дете као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах; а кад постадох човек, одбацих детињство.
12. Тако сад видимо као кроз стакло, у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат.
13. А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима.
Свака даља реч је сувишна. Нећу трунити Химну. Разлаз не мора да буде разлаз.

©  12.02.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot.com

четвртак, 11. фебруар 2016.

ТРУЛЕ ЈАБУКЕ


Када не иде веле није нам дато
Расејани мисле о расулу
Не сведочим вам непознато
Заборавили смо на јабуку трулу
                                   
У властитом земном трапу
Остало је непревазиђено задато
У страху исчекујемо медвеђу шапу
Кога ће снаћи удава и живо блато

Мучно је сумњати мужјаци
Има у оскудици нужне збиље
Гужванци ко на покретној траци
Куљају преко грбе камиље

Близу обруча звон се укива у резу
Други дан насладе измиче штуро
Откуда јабука раздора у савезу
Распад се са вересијом дуго кусуро

Јабука је уздуж и попреко преорана
Мајушна мушица зврнда око пламена
Корен тумора не сасечен још се грана
Нисмо слутили скривену злоћуд семена

Друга растресита сећања тамнују
Изопштена је свака заветина
Душа заувек кварна има гадну дују
Опседа те сијасет иноча и кункубина

Надгорњао си лажју саму близину
Угарак из спознаје нагорелих времена
Чиме очи пресвући и рескрилити тмину
Окрајком гробља пролази костију сена

Расути леже листови стари из календара
Не престају да пулсирају црвене сујете
У ноћи сујеверја заседа тајно веће гатара
Кокошињце чувају кобци да не прелете

Муштулук на чудо не тражи пре рока
Кочоперно лепршају два праменова седе власи
Извод је на полумесечини скраћен од ока
Немогуће је наћи здравог човека јабуку у трулој маси

©  11.02. 2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/
zelenakap.blogspot.com

недеља, 07. фебруар 2016.

КУЋА УМА


Туђин нам од рођенога пречи
У завади су љутој ока оба
Разбор нема скепсу на крунске речи
Тескобо милости у ово смутно доба

По сведочењу преузетом од мудрости
Разазнаје се једина истина
Зар смо толико тупи неуки и прости
Да се давимо у пени прокислог вина

Прекрајана историјо тешко теби
Од зарубице до поредка ствари
Неко подмукло хоће да се ухлеби
У нашу суву кору одгајен у превари

Истрајно котрљање спужа бива
Музикалност се не поравнава
По ниском и високом резу сечива  
Нараста језа у кочоперју јава

Од завоја до успона љубоморе
Преплићу се кораци на распону
Мучилишта... Вијуге ума још се боре
Да сакупе мисли раштркане у колону

Са ветровима прогона до узглавља
Не следуј је разбраћена јефтико
Од преискона ода љубави се јавља
На ком сам пољу ражи самонико

Дрвене соје носиле су старо тоцило
Успоменама давним браним кућно слеме
Изнимак треба узети озбиљније но правило
Будилник савести звонио је на време

Од свођења у језгро много је користи
Расплинуто је само велика удава
Средња мера се не наслућује на листи
Добротвора... Пресовано биље и трава
  
Тиховања су моја спасоносна накана 
Неукорењени запис подлегао је мукама
Узори нечасти бране своје разлоге клана
Нека им је просто поуздање... У шакама

Згњечени су маслачци вере
Пореклом од истине... Уз бљесак
Раскршћа су пристигла у малере
Разилазимо се ко развејани песак

Смркава се... Бледи у очима траг порива
Лахорје просуто моја је туга
У бајку зелена пузавица листове скрива
На кућу ума пала је сенка дуга...

©  07.02.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/
zelenakap.blogspot.com

субота, 06. фебруар 2016.

ЈАЛОВАЦИ


Јаловаци
Шта бих с вама
Далеко вам лепа кућа
Невера све слама
На путу беспућа
Са ким котураче да котурамо
Веле игнориши 
Презри само 
Заувек одбаци 
Сујете их лиши 
Јаловаке 
Тужне знаке 
На том путу 
Изврнуте наопаке 
Зло злослуту 
Не следим изроде 
И недам хладнокрепи 
Да ме воде 
Они код очију слепи 
Бежим од њих било куда 
И кад ме трње боде 
Знам чека их правда Божјег суда 
Јаловаке 
Ружне краке 
Мучке хоботнице 
Зле чељусти 
Немилосне немилице 
Свраб се чеше и кад гребе 
Просто пусти 
Нека даве сами себе 
Јаловаци 
Ко у трње копље баци 
И пре битке у бег срља 
О тужне ли домовине 
Част се издајом прља 
Светом се шире бљувотине 
И задах кужни из чира са гнојем 
Вазда ружан 
Разбројници са разбројем 
Крај вам је тужан 
Јаловаци 
Нису моји ортаци 
Не дружим се са њима 
Не ортачим 
Гуске с гусанима 
На ченгеле не качим 
И ти било куда бежи 
Немој бити 
Плен у мрежи 
Мутан извор ко ће пити 
Јаловаци 
Мрачни мрачњаци 
Трабуњала 
Шупљоглави зналци 
Ко од кала 
Да су замешени 
Бена бени 
Свако своме збору 
За поете 
Тражим часно место 
Жудим вечну зору 
Без омраза и освете 
Јаловаци 
Зашто раскораци 
Ваше гротло труло 
Нећу да ме баштине бездани 
Следим седмо чуло 
Погрешан корак нико да не чини 
Скоро ће да се раздани 
Бог увек разлучи 
По правди вечног закона 
Ко је грбав а ко да се гучи 
Не држи се јаловога трона 
Међ звезде се вини 
Песмама звезданим 
Одабрани се чвори са одабраним 
Јаловаци 
Ко ће први камен да баци 
Невинога да осуди 
Хуље... Ви нисте људи 
Нико не раздреши 
Што ваши прсти 
Закукуље и замумуље 
Лудост је... Покради... Опељеши 
Шта да се брсти 
Иза јараца и коза 
Ништа не оста 
Само небулоза 
Небулозу твори 
Реч проста 
Просту мами 
Фитиљ ће да догори 
Јаловаци 
Немушт шта збори 
Знајте олоши 
Завист и помори 
Не дам душу да опустоши 
Ви нисте братство моје 
Трутови 
Где се матице роје 
Сви ови прослови 
И ове озбиљне речи 
Јесу ли за глуве уши 
Шупљика празно звечи 
Јалови свет се руши 
Јаловаци 
Лажни великани 
Нећу са вама угарци угљенисани 
Играти тутумишке 
У лажама да не скончају 
Моје варнице и жишке 
Узалуд ми јаму копају 
Најзад та иста јама 
Копачима је властити гроб 
Видим свет заогрће тама 
Вара се сваки сноб 
Зла сетва злу жетву рађа 
Толико гамади и ваши 
Земља не може носити више 
Грдила... Кулаци... Кулаши 
И ова калдрма уздише 
Разрована до бола 
Шизматици нећу на пут раскола 
У ваш бездан потонућа 
Далеко вам лепа кућа...

© 06. 02. 2016. Славими® Ј. Зеленкапић 
књига: ЛИРОХОДИ, ране песме /1968/
zelenakap.blogspot.co