субота, 30. април 2016.

БАБИНЕ

1.      
На лажи ко је славу стекао
Жали боже труда, мастила и тоалет папира
Тугаљиво стари виспрени глас би рекао
Истина је у оспама због кужних им манира
Гадно су се самозвани свеци заиграли
Збор зборују више оних које куда
Боже драги ко ће све оне да жали
Отисанане без пардона вољом „часног“ суда
Изрони из баре ту и тамо збораш који
Има нешто пабирака ситних и питке бозе
Ко ће пуноглавце да преброји
И окуси небране јагориде са старинске лозе
2.      
Од осталог трну зуби
Празнични венац обичајно сплетен
Јудин пољубац невино чело ко да љуби
Шта ће читач разабрати умом сметен
На плот пољско цвеће ко окачи
Зна ли да ће већ сутра оно свенути
Раштимована је синфонија а мутни гудачи
Убијају збиљу потмулим тоном љути
Тешко ће венац о довратнику
Следећи пагански празник дочекати
Одзвања рефрен хора „љубим своју слику“
Ко жели да игра коло мора да плати
3.      
Од знаних имена очекивало би се више
Човек отрежњен тек се болан запита
Величина зашто разочара... Дух им балдише
Зарђали су тријери и загушена сита
Зар су ово наше перјанице и главари
Гроза грозу мори и мањкава елита
Како су се устоличили самозвани хазнадари
Тешко је следити скитницу кад се проскита
Литургијско путујуће позориште
Од тврдих корица богме какве вајде има
Гњиде се тешко требе узалуд се биште
Пркос на пркос... Гинемо на пркосима
Коме допаде столица а коме трон изанђао
Рекоше да је сабран мирисни цветник
Претерали су с хвалом зна и онај ко га је брао
Далеко је од истине замршени заметник
4.      
Сакрили су са јатацима хајдучију
Племенска братија под туђи барјак ступа
Овдашњи бербери на суво брију
Никада то признати неће савест им тупа
На једном месту сустигли се сви сломови
Чудан плишани вашар и посна трпеза
Нема дизгина само оглав и амови
Жвалавог пегаза кроте док копита језа
За таљиге не гајите превише наде
Од скитње завртеће вам се у глави само
Шта на концу остане иза лакрдије и параде
Потуцање боли а ми се добровољно потуцамо
5.      
О Спасе колики овим шаром корачају
Шопави нису загледани у звезде
Небо се тужно смрачило у уздисају
Куда ли наши месечари по мраку језде
Ко овде пали фењере а ко гасарчиће тули
Издале су вас бивше лучоноше
Певачи престони на другој обали уснули
Некрологе у спомен пишу лоше
По азбучју узваница на гозби превише
Колико старих дама и седокосих дилбера
Одбацише трнови венац и круну снише
А круне нема... Слаба би им вера
Има и оних што не знају за корзо стари
Уместо ордења диче се сјајем демоде броша
Свако своје свиђање фура и час глувари
Мало је косаца на моби нико од водоноша
Неће да се одазове и да служи
Гура се протува до протуве без фрака
Подворица ко плеве... Ко кога тужи
За истом софром много je дошљака
6.      
У сред тајновитог топољара
Велика граја креја и сврака
Ни од куда видарица и бољара
Само јефтина журка бучи са сокака
Ако се сувише предате машти
Може вам се свашта причинити
Одкуда копривњака у овој башти
Како кукавичије јаје из гнезда избацити
Хоризонт преширок ипак је скучен
Иживљавање смутно и наручено
Ко је од детињства правди учен
Не признаје ништа непоштено
7.      
Зна ли се ко коме узвраћа уздарје
Под трулим ниским доксатом
Красно је наше вароварје
Покорна послуга кличе јатом
У горобиље идемо на уранак
Они тамо из брда су трице и кучина
Погосподио се опанак
Не жалите умље на сабрању балдахина
Хајде да трућамо руку под руку
Огласите се добошари врли
Даје се на знање пуку
Нека трлица стара у празно трли
Касно је за чарања
Кад ова литија мине
Спремамо будућа величања
Нашем чеду славили смо прве бабине

©  30.04.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/
zelenakap.blogspot.com

среда, 27. април 2016.

ИСПОД ЦРТЕ


Велике истине нема у скочањеном уму
Бремене тајне исконом заветоване трају
По размацима силазишта и отуђеном зуму
Надсвесне нечасти празноглаве тумарају

Сокаком ужљебљен тупо извирује мук
Превратничи ешалон некуда мравиња
Трен се уписује у запети набрекли лук
Пламичак иза решетака слабашан тиња

Од јутра заклоном уденут визир чучи
Иза ограде просте завезаних врљика
О кад би могло повечерје да се случи
У исти ритам постојања свих одметника

Акутна грешка све је већа ко чир мрки
На потиљку... За песничке снове живим
Изазов месеца изостао и мудрац белобрки
Излуђују се суђаји сами... Никога не кривим

Адути неважни изборнику пуклом мисаоно
Више су омча око грла... Извитоперена сена
Ливци су несвесно давно излили лијаво звоно
Чекам да врисне искра раздања из мог камена

Одасвуд гњурци преоравају застакљену сверу
Одбегли свици неће се вратити скоро у круг
Још нико уман није срочио оду личном малеру
Израбљен ланац цвили... Само што није беочуг

Разједан рђом пуко на пола... Дангубо ћути
Речи су излишне пред скрамом мртве тишине
Уз стазу гробну прилегли су белутци расути  
Разуму су до сржи противни закони гиљотине

Овај глас се буни на подворништво и издаје
Земљописна карта карактерних чиме се црта
Цртачи љубави то знају... Злобу и промашаје
Неки не збрајају у рачун... Одржавањем врта
  
Ретки вртлари поезије знају умилно да облагороде
Висинске разлике савладавају куражни с трудом
Дође на концу конца време када се рачуни своде
Шта траже они испод црте пред поетским судом

© 27.04.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/
zelenakap.blogspot.com

недеља, 24. април 2016.

ПОЉУБЦИ ЖИВОТА,ПЕЛЕНГАЋЕ,И БЕЗОБАЛНА ЛАЖ


Нека умна глава Горјана, тог необичног имена, своју књигу насловила је „Пољубци живота“. Нисам је читао, али промишљам по наслову шта би то могли бити и какви су то пољубци живота? Пољубци као пољубци. Аналитичари, свезналице, паметњаковићи орни на реч, свакако би рекли: Пољубаца има разних, од оних лажних до правих. Потом од страсних до нежних, или ти брижних, заштитничких, утешних, па чак и оних издајничких, којих је поготову данас премного. Тако ће осуђивачи споменути Јудин пољубац. Има оних који су чули за тај пољубац, али не мари што ништа о том пољубцу не знају. Просто тај оцрњени Јудин пољубац је сваки пољубац издаје. Тако је он жигосан за сва времена.
Али шта рећи себи као истину, или је оставити другима као спознају, ако вас саме властити живот изда? Дали је и то Јудин пољубац? Како властито издајство обући у туђу кошуљу? Нећете да се помирите са том истином јер је живот ваш. То боли много више него када вас изда туђин. Властито издајство. Каква мука? Питате се, зар сте живели туђински живот? Разочарење у свој живот после толико година трезни ли или убија? Проклетство, рећи ћете, а порицати да вас то убија, да вас је дотукло.
Шта збори Горјана у својој књизи? Можда о горким пољубцима? Они који су јој дали име Горјана били су несвесни да су нешто пророчки знали. У духу имена чекао је  горки живот. Она га свакако не би бирала. Живот који горко љуби и оставља горке ожиљке, ни ја никоме не бих пожелео. Ако сви ми носимо горке ожиљке, а особито песници, и у песмама их разголићујемо и пребрајамо, зар нисмо сви од реда „горјанци“? Зашто су наше горе изнад људских низија? Како то да читавог живота стојимо на ветрометини? Можда допуштамо да нас пољубци живота очврсну до пркоса. Можда их призивамо:-Падајте горки пољубци на гору, на стене, падајте на ове борове песнике, и јеловите песникиње.
Осећам приспело је време да и сам отиснем низ стрмину мој камен избраздан пољу- бцима живота. Био сам Сизиф који га је сам годинама гурао уз брдо, па имам права сам и да го отиснем низ брдо. И онако мој живот се круни и осипа. Али ова гора неће да улегне. Опире се. Неда камену да се угнезди и остане ту на пркосном врху. Браним се од Јудиног пољубца. Само се Христовом пољубцу не опирем. Жељујем га сваки дан.Знам он је мелем за све пољубце живота. Сећа ме на онај очев или мајчин пољубац пред спавање.Та милина која се понављала сваке вечери још ме и данас обузима. И вечерас кад главу полажем на јастук уморан од пољубаца живота чекаћу Христов пољубац. Очевог и мајчиног пољубца одавно нема. Обузима ме туга и сан.
Како да завршим овај запис? Ако наставим забасаћу у дубоку поноћ. Шта би сте ви саветовали? Ако раширим започету причу разводнићу је. Ја не волим разводњавања. Ако је прекратим бојим се биће кусо. Ни ништа кусо никада нисам ценио. Казаћете:-Све са мером. Али шта са животном издајом која је превршила меру? Куда ћу са жуљевитим пољубцима живота? Опет у запис, у причу. Опет у неку недрагу цртицу. А кад већ мора нека се придода још једна или две. Дошле су ми у сећања као незвани гост. Дошљаку се не затварају врата.
Пеленгаће су неки недраг. Којим добром дошљаче? Има ли шта драго од недрагог? Не љути се, недрагим те сви у селу зову. Ја нисам равнодушан. Не могу те тако ословити. Откуда одбојност према теби? Опоро би било питати те зашто мржња? Сме ли човек човека да мрзи? Лаконски је одговор, не би смео, и неби требало, а мрзи. Шта га на то нагони? Какви га то црви изнутра нагризају? Чини ми се човек је гори од црвљиве јабуке. Свакако си безброј пута чуо да човек збори о некаквој „јабуци раздора“ а сам прави раздор.
Именујем те именом да никога не увредим.Ти си Пеленгаће. Сељаци ми неби опростили да признам како ми у кућу долази Пеленгаће. А ти у истину јеси. Има у твом презимену, или ти надимку, нисам сигуран шта је по среди, нечега тајновитог. Пелен или пелин, како ко вели, је истински горак, а гаће свачије обично смрдљиве. Дакле „горке гаће“ су мој дошљак или „јабука раздора“?. Колики их носе скривајући голотињу мржње, не умем вам рећи, а ни то у чијим је све недрима сакривена јабука раздора? Сва је истина да има небројано много завидљивих људи. Земља је отежала од завидљиваца. Шта са њима? Како се искупити? Све јадан Пеленгаће недраг до недрага. Нема тог и таквог пролома у коме би сви и све пропало и скончало. Хоће ли се бездан отворити?
Бездана времена се тешко листају. Не бих да отварам ову књигу. Ни књигу мржње нисам читао. Знам да је књига љубави лепша. Њу читам и њу ћу читати и ако су књиге љубави ретке. Верном љубави не досади да стално чита исту књигу љубави. Ретки су и они који пишу или исписују књиге љубави. Такви метеори брзо гасну на нашем небу мржње. Ускоро ће ово мргодно небо да се ороји љубављу и Христовим пољубцима живота. Пеленгаће ће лелујати у засенку месечине. Пеленгаће ће се лепршати овалним свемиром. Звезди Даници остављам да чита моју књигу љубави. Ова књига се не затвара. Прва два слова „не“ су остала не земљи. И сада је драг једино драг. Нека тако и остане....  
Ономад чух неко је споменуо „безобалну лаж“. У први мах био сам збуњен. Зар и таква лаж постоји? Ја закључујем:-Лаж је лаж... Шта ту има да се дода или одузме? Однекуд ми као одобравање шапну:-Ништа... Али заврзох свој ум у помисли да постоји и „камуфлирана лаж“. Шта ћу са њом? То је она неодређена лаж, ни тамо ни овамо, што би рекли полуистина. Ја не верујем у такве квалификације. Полуистине и полутани код мене нису на цени. Претворна камелеонска лаж је гора и опаснија од чисте лажи. Мука је када ниси начисто са лажју.
Шта је то безобална лаж? Свакако мутна лаж. Лаж која се излила и разлила преко неутврђених и плитких обала. Многе усне данас зборе лажи, и тако имамо поплаву лажи. Лаж је елементарна непогода. Мало је рећи елементарна непогода, она је катастрофа. Лаж људе уваљује у ванредно стање. Како се изборити? Безобална лаж доноси шљам и за собом оставља пустош. Људски род се дави у муљу и глибу лажи. Докле ћемо тако каљуге  гацати? Нисмо очистили корита савести. Јадно су запрљана свакојаким смећем. Запрљана савест увек се немилосрдно освети.
Бујице лажи погубније су од водених бујица које су нас недавно скољивале. Од вода се бранимо, по нешто и одбранимо, па потом накнадно и поправимо. Само су штете од бујица лажи не надокнадиве и не поправљиве. Ниске су нам обале части. Плитка су нам корита ума. Загушили смо канале љубави смећем и чкаљем, и ето катастрофе због наше немарности. Када и како ће мо безобалне лажи да укротимо? Лажи су сувише подивљале. Опаметимо се. Пољубци живота су неумољиви. Пеленгаће су смрдљиве. И нас ће однети матица прљавих безобалних лажи и смртна неукроћена бујица. 

©  24.04.2016. Славими® Ј. Зеленкапић 
књига: „БЕЗ ФЕЛЕРА“, цртице /2016/  
zelenakap.blogspot.com  

понедељак, 18. април 2016.

ПОЕТСКЕ ТАЉИГЕ


Расписујем се по навици за дијалоге са собом
Пред истинољубљем забрањујем пролазе лажи
Са друге стране моста нико ме не чека раздеобом
Саучешћа у мојој муци... Свима су драги багажи

Љубоморно их прте и вуку кроз живот свуда
По дану дангубе отписали би сте их лако
Ретко се среће човек слободан од заблуда
Никада крив сам себи и када падне наузнако

На другом кругу појутарја грли вас моја жеља
Куда бих испловио из синоћних снова у јаву
Из романтике у хаос... Срели сте „сочинитеља
Разумних песама“ писаних зрело... А не удаву

Пискарала намножених ко коров што гуши
Узалуд неће ме потопити таласи олујне освете
Све ограде су пале и авет се инатно рогуши
Не самосвојне стилом време ће заувек да помете

Претражујем сигурна места у будном уму
Крилата слутња шестари изнад збуњене главе
Мени је страна и не бих да уђем у ову прашуму
У свакој песми хоћу тон виши јаче октаве

Под прозором изниклица штркља у копривњаку
Препознајем јој лепоту и опој кад очи мами
Бљутаво је и бездушно развлачити исту жваку
Из песме у песму... Велика слика неће да се урами

У мали рам скучен осиромашеним језиком
Три пута порушену ограду опорављам гласом
Тешко ми пада корида са разјареним биком
Окрутна борба и ниске страсти воњају расом

Пригушена реч се ослобађа да пропупољи
Висину ума жуди моја нова песма сама
Силно желим да данас у односу на јуче бољи
Будемо бар за једну јоту у поетским таљигама
  
Уловили је као скитницу шинтари злобни
Нажалост азил заточења за песме не постоји
Како сада романтичар бити и „кул“ истодобни
У поезији нашег века... Обузимају ме неспокоји

Поетске таљиге никако да изађу из глиба
Заглављене све дубље тону до главчина
Тршчани кров прокишњава муком... Колиба
Склона паду неће опстати сведочи ми истина

© 19.04.2016.  Славими® Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ  РЕЗ  /2016/ 
 zelenakap.blogspot.com

МОЈЕ ЗЕЛЕНЕ ТРАВЕ


Мили, с љубављу

Докле ћемо ја и песма да се прегањамо
Најбољу чини ми се још нисам написао
Боље од бољих има узгред ту и тамо
Толике године пишем и нисам одустао

Ко је коме и чему узрок можда прерасли
На разделници мога ума и света дивоте
Увек пред зору палим жишке што су гасли
Ноћас на промаји... А они се у песму оваплоте

Не гушите се риме сливом у поетском левку
Нектари моји и хлорофили рођеног стиха сами
У време преседана слободног стиха нећу задевку
Знам да сте умилни и тихи у свеопштој галами

Запенушане братије од заноса песничке славе
Самониклице у прошараном открављеном пољу
Мило ми је кад крену бујати "моје зелене траве"
И весници пролећа облагороде расцвалу дољу

Множе се венци... И струк по струк се уплиће
За овенчање најдражег чела орошеног росом
Вољеној Мили дарујем постхумне венчиће
У њеном сну без снова... Свезани небеском осом

Истом љубављу живота и смрти за вавек трајемо
Најбољу песму посвете Мили тако приснивам
До скоре средокраће на путу сусрета не сустајемо
Бескрајни свемир зна... Не умем то да скривам

© 18.04.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ  /2016/
zelenakap.blogspot.com

субота, 16. април 2016.

ЗЛОСЛУТ ИЛИ ЗМАЈ


Негде на закосини постојања
Суревњиво и свето у двојби сами
Бат сујеверних корака одзвања
Тражи се светло умрло у тами
  
Голи сумор га узалуд скрива
Пре истине заставе лажи старе
На ђубришту у бокору коприва
Лепршају поцепане за нове преваре

Умрљану истину по разводу остатка
Ко ће да тражи када црв сумње ровари
Лаж је умиљата... И прича није кратка
Жабочречина све је гушћа у нашој бари

По обалама рзливен је црни хумор
У опоруци нагорелој уз врбаке
Нечитљив рукопис замире у умор
Пук следи луталицу и његове кораке

Пред мутним очима опијених људи
Небеса трућају колоплет измаглице
Кад разум забразди трезвено да просуди
У истину како разлучити поздер од трлице

По нашем тврдом каменом путу
Поникла трава у запуштености очаја
Опомене што збори прогласе за злослуту
Искобе из свог круга песника витеза и змаја

Густину муке ничим не разреди
У поеми исконска најава наде
Пролог и епилог ко ће сутра да следи
Ако остану неми за плотом заваде

Од светих тајни није остало ништа
Офирали се самозвани свеци у лажове
Истински верујућих нема... Светилишта
Жуде часне речи док се заблуде слове

За истом софром сујеверја се служе
Ројевима мува данас је дан гозбе и радости
Домаћи и дошљаци до сржи се гложе и туже
Велики Бог је на муци да помири кости

Магарци у празном обору одавно њачу
Урлик смењује урлик... Језа урликања
Не слути на добро... И црни гаврани гачу
У бару бачен камен на концу у ило потања

Просјак песник ко на косини косник
Нек држи на пола испружену руку
Можда ће проћи неки самилосник
Испред црквене капије... За моју муку

Суревњиво и свето одавно не маре... Сила
Закрвила се двојба... Луча светлости тиња
Плам пева...Неда се стучена трска свештила 
Песнику витезу указала се другачија светиња

© 17.04.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ  /2016/
zelenakap.blogspot.com

петак, 15. април 2016.

ОД СЕЈАЊА ДО РАЗВИТКА


Неукоме: Д.Р.

Не реметите поноћну сифнонију песници гудачи
Риме да умукну пред далеким појем зрикаваца
Ретки су велики мајстори стиха звездани берачи
Написано и окот у ватру и воду не сме да се баца

Ти би сваким стихом да те расчитава на тенане
Читач ко кад обедује с бошчалука простртог по њиви
Сит је твог првенаца... Чему плитке бразде не сејане
Ум лењи неће да замара... Ни куда то путују живи

Беспослено у ово поспано време после ужине
Нека болују ћутке књига и жгужвана страна
Доста му је песника што дахћу оморине
Небулозних строфа... Ако се буде бунила не читана

Још даље тамо преко закоровљеног јарка
Нека је листа ветар ил оплакује млака летња киша
С вечери кад се дан растужи ко за Лауром Петрарка
Станите била живота и успомене... Глас да се утиша

Опхрван вревом у бледом засенку спокојно спава
Јастук му увела трска довољан за дремеж несуђени
Читача уходу можда је у потаји скрила блудница Рава
Не крећи потеру песме... Штитоноше опомињу сени

Изгубљен рат тешите се није прва изгубљена битка
Последњи чин исчекује у атријуму пробрана свита
До клице много времена мине... Од сејања до развитка
Годишња доба се смене... Читач ће да се начита

Не реметите поноћну сифнонију песници гудачи
Риме да умукну пред далеким појем зрикаваца
Ретки су велики мајстори стиха звездани берачи
Написано и окот у ватру и воду не сме да се баца

©  16.04.2016. Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОДЕКЛИ РЕЗ /2016/
zelenakap.blogspot.com

четвртак, 14. април 2016.

СУСРЕТ ПРОВИЂЕЊА


На платформ ума устоличе се језе
Мој знанац стари опет успоставља хипотезе
Узалуд ја не болујем од заборава
И када није дозвано сећање васкрсава

Три копља увис шикнуло разуздарје тупо
Тоцило смисла лежи на размирици глупо
Вештину занесењака ко би да позна лепу
Иза угљенисане стигме запале у процепу

Количник у негативном салду збуњен касни
Програм једва чујан још крчи краткоталсни
Дворјани избеглу свиту крију да је ико прокужи
Умрљан летњи дан скончава да пун месец лужи

Моју заљубљену песму испод уснулог дрвореда
Волшебна тмина заливено ћути ко глава проседа
Излизала се прича давно утамниченог ордења
Несрећу слутим иза твог задњег огласа и презрења

Јачег од робске кладе за осуђене невине ноге
Све си ексере почупао из сандука за брлоге
Иверјем ложећ ватру моје свеколике муке
Није ти доста изроде што одслужујем кулуке

Приморан дрским нагоном окрутне ти власти
Обману твоју знадем сваку и све подмукле преласти
Не држи те ни једно књишко гнездо прелетачу
Селидбар уз нос тера своје... Не сломи ову грбачу

Крадљивче истинољубља у опоруци завештања
Исписујем ти последњу вољу речју коју песник сања
За свебор и сабор бораца у досуђеном дану јаве
Чека се нагоркиња вила да узабере лековите траве

Са тајног присоја дивљине заборављеног света
У загрљају успомена и круцијалног аманета
Призивам муштулук првог носиоца незнане вести
Провиђење унапред знаде место где ћемо се срести

©  14.04.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/  zelenakap.blogspot.com 

среда, 13. април 2016.

НЕБЕСКА ТРИЈАЖА


Олуја јака немилосно зелене шљиве млати
Нисам позван да браним звиждуке ветру
Свако ће пред Богом за себе одговор дати
По сујеверју када се збори о „светом“ Петру

Опорука ко у трагу муње за неке резона нема
Утврда ума до јутра сумњам да ће часно издржти
Оросила се тугом рођена стрмина испод бедема
Просев мога духа ако ову ноћ осаме не прекрати

Обездушени свет опет ће јетко и ружно да громиља
Оптужбе... А тупа и безосаћајна савест пориве плитке
Жучно у жалној богорадки сву јед да ратосиља
Нико не мари јутром за моје ноћне жртве и губитке

Плесњива прошлост ваша опсеном све би да утаји
Начет је ореол душе злобно окруњен у глас без риме
Испод жита кријете истину свету... Зли насртаји
Узалуд врљате моје поље рођене рукосаде и пркосиме

Танана бит провиђења за вавек века трасира пут живота
У исту тачку жиже времена и циљеви нам се не слажу
Недам да се укрсти са вашим путевима пробисвета и идиота
Време небеског суда објавиће скоро неизбежну тријажу

И у прекраћеној аналогији препознаће се кукољ и уродица
Згасле су ваше ватре варке... Свуда су расута гола пепелишта
Песме ове не дугују ницање вама узурпатори буновница
Мучних... Не трпи вас праведни стих ни историјска ђубришта

©  13.04.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ  /2016/
zelenakap.blogspot.com

субота, 09. април 2016.

ОД РАБОША ДО БАР КОДА

Да само знате како је мој отац правио и читао рабоше? Када се те вештине сетим, постидим се како данашња младеж властити рукопис не зна да прочита. Очеве скале биле су тачне, бистрином срачунате, а ово поколење шатровачко,о овоме појма нема. Имам ја одговор, можда га и ви знате? Сиромашно је у речнику. Залепило се за туђице и нелогичне кованице. Зна ли оно шта је краснопис? 
Данас се у школи не учи лепо писање. Убеђен сам да велика већина не уме да напише сва велика и мала писана слова простог нам писма. Оловке су бачене. Палцима се пише, то јест куцка ошишана латиница. Видео сам неке смислене речи како су у порукама постале бесми-слене и неписмене. Стари очев рабош не би измерио тако показану плиткост. Инстант генерација где је на нумери кода од рабоша до бар кода? Упала је процеп. Тешко јој је одредити нумеру.
О нумерама ми се вечерас испреда дуго промишљање. Нумере се у немушт губе. Краде ми их самоћа. Има ли шта теже од самоће. Рећи ће те, самоћа је и Богу тешка. А разговор са самим собом? То би могао бити последњи стадијум самоће. И тако речи крену саме од себе да капљу из препуног облака самоће. Када се ови облаци навуку на иксановом небу, тешко их је разагнати. Ветар невоље који се копишти све их више нагони. Облаци самоће сваки дан  се ковитлају, и олуја бива јача. Ни ноћу се не смирује.
Када ће једном да патине, пита се усамљеник док к небу подиже очи и руке у вапају. Запамтио сам када удари суви град,онај велики као кокошије јаје, из црног и пепељавог облака, па немилице туче,мајка је пред кућни праг усред авлије износила плехане тепсије и гласно говорила:-Иди у камен... Иди у гору... Прођи се поља, наших воћњака... Прођи се нас и наших кућа... Нисам сигуран да ли је њена молитва допринела томе, или је то чинио загон ветра? Неочекивано градоносни облак би отишао пут Голог брда. И невреме би стало.
И невреме самоће једном ће стати. Неће га заменити неко друго време. Самоће нема само онда када ни човека нема. Дан смртни само костима запечати вечну самоћу. Између живе и ове вечне и мртве самоће време је распада. Самоћом првом започет распад сада се убрзано збуде док се кости не оголе. Из једног затвора,затвора тела, кости се ослободе, али опет остају у земном затвору. Затвор овај или онај, осуђеним костима на затвор како пада, нико их никада није питао? А и да ја питам моје када буду трунуле шта би ми вазда неме и казале? Ту су да постоје и да тело носе. А када оно више није усправно, но положено, и зглобови се раздруже, нестане сржи, нека се слободно распу. Остаје човекова вечна дилема. Хоће ли се кости икада пробудити и сабрати? Којом силом, и на који позив, ће се то збити?
Човекова самоћа се зачиње кад душу напусти утеха. Утеха је готово увек слаба да преласти самоћу. Шта је родило веру? Можда трагање за утехом. Вера збори о будућем васкрсењу. Чуо сам како над раком зборе:-Оживеће ове кости... Чека се тај дан... А он никако да дође. Самоћа грана своје пипке, док смрт краде наше вољене.
Однекуда ми се у глави врзмају давно читани искази: -Буди способан бити сам. Немој губити предност самоће и друштва са самим собом... Збуњујем ме ова суштина. Тешко је самима да самују. Где је та предност самоће ако није стваралачка? Зашто се жалимо на самоћу? Тражимо човека да зборену реч чујемо. Зашто су нам туђе речи драже од рођених?  Не налазим задовољавајуће одговоре. Ни једно самовање није истоветно са другим. Све самоће на овом свету тешко је сабрати под овај небески свод. Од њих се небо наоблачи и прокапље великим сузама. Песничке сузе најлеши траг у овој киши оставе. Тако они друштво са самим собом, уплету у успомену језиком песме срочену. Песници ће вам рећи да су срећнији у самоћи него у издајничком свету. Велико узвишење и полет песникове душе није могуће без самоће и тишине. Тишина роди стих за стихом, и уплете их у строфу. Благо поети коме самоћа прави друштво...
Памтим мој велики отац Јован говорио би: -Орао лети сам, а врабац у јату... Не питајте ме јесам ли попут орла или врабца? Прошестарио сам свој живот,и није ми га жао. Знам, самоћа је судбина само посебних духова. Дух се да и изгубити, ако га не чувате и уздижете. Велике мисли из тишине су замах његовим крилима. Од рабоша до бар кода, човечанство и цивилиза- ција, исписа скалу трајања и хода, рецку по рецку. Генијалци су их урезивали прекраћујући самоћу. Резачи и читачи рабоша, ваша писменост и генијалност када би могла да се врати... Сумњам да би то био корак у натраг. Ово поколење белих нарциса именовано је именом суноврат. Застрашујућа су ова наша бездана времена. Отуђени једни од других куда гобељамо?
Нико још није рекао збогом самоћи. Множе се јадиковке, а мислим да не би морале. Шта казују уста, или какве белешке бележе оловке? Тако је настала и ова цртица да осени самоћу. Ако пресретне вашу, не браните јој да се испречи.Знајте, дијалози нису увек јачи од монолога. Када будете читали ове редове, ја ћу са вама водити дијалог. Хоће ли бити икакве вајде? Сетите се очевог рабоша који ће најтачније очитати моју и вашу меру. Верујем бар код нећете умети да прочитате, без читача. Очеве нелажне дрвене скале и моји краснописаом исписани записи без фелера, трају и трајаће ...

©  09.04.2016. Славими®  Ј. Зеленкапић
књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot.com