ЛАХОРИ МАСЛАЧКА

Читаву боговетну ноћ капље наша наквешена стреха. Добовање кише мом сну неда да се наврзе на уморне капке. Незнано време сам будан у ово глуво доба. Поглед ми је загледан у гараву таваницу. Гледам неуморног паука како смирено плете своју мрежу. Заиста је вешт мајстор. Када бих ја умео моје мисли тако да исплетем. Зашто се кидају? Цури тама ноћи а стреха никако да утоли.

За то време приснива ми се стара улубљена очева чутурица донета са фронта. Докле да чами окачена о зарђали мертекаш. Годинама је замотава паучина. О, када би могла да развеже своју причу. Претварам се у ухо док стојим на вратима мемљивог подрума. Можда ћу је чути. Хоће ли ми можда казати какве приповести? Можда неки незнани детаљ његових ратних догађаја? Отац је давно уснуо. Остала је улубљена чутурица. Остаје и болно питање. Зашто је све немо што је заостало иза њега­?

Са гробом се у дијалогу не може зборити. Ратних дневника и записа нема. Бурна времена ватром су прогутала све, па и старе фотографије. Ретке су биле. Драгоцености нема. Ја бих да допричам очеве приче. Како? Имам маште, али не желим да измишљам. Можда је и сама улубљена чутурица са свим њеним ожиљцима, прича за себе. Нека тако и остане. И ова моја прича ми је запрла. Осећам горчину која запире ждрело. Јед је јед...

Не ваља остати у једи. И од твоје муке увек има нека туђа мука која је можда тежа и већа. Сетио сам се, причали су старији у селу о неком убогом Малиши. То му је било име. А успут говорило се: Он има багљиву памет. И руке и ноге су му багљиве. Сав је багљив и ружно кљакав. Малиша је служио за сажаљење код оних са срцем, а и за поруг код оних без срца.

Можда нисте знали са багљивима је тешко општити. Требају вам клешта да са муком исчупате коју реч. Чудите се зашто су му речи мутаве? Једино вам остаје сажаљење, или подругивање. Такав нам је био наш сеоски пољак,чувар поља. Но он за сеоска сажаљења и ругања није давао ни пет пара.

Багљивко Малиша је херој своје сујете. Њему и свима му сличним рекли би сте. -Сује- тници застаните мало! Но узалуд њихове колоне надиру све упорније. Мене су плашили ови уљези, док сам био чобанче. Личили су ми на најезде скакаваца и губара. Те ружне слике пољака промичу ми и сада пред очима. На коју страну да окренем главу? Нећу. Сажаљење ми не допушта. Опомена савести ме трезни. Данас је багљива памет на цени. Умни устукни!

Ја сам устукнуо да бих вам испричао још једно болно сећање. Шулава девојчица моја комшиница стигла је у наше село после толико година. Једва сам је препознао. Одрасла и раскрућала се. Више није девојчица. Сад је заиста зрела девојка. Где су се загубиле оне ружне пеге са њеног лица и руку?

Загледам је са неверицом. О, Боже, зар сам ја са њом некада чобановао? Види ти ње сада! Како да је поздравим? Шта да је питам? У нелагоди сам. Више је стида у мени него у њој. Она прва прилази, готово у два корака. Већ сам у њеном незграпном загрљају. Узалуд би да се отмем. Једва сам се некако прибрао. Брзо сам спознао шулава је остала шулава. Нисам стигао да довршим закључивање, а луцкаста је већ неповезано торокала, а ја сам ћутао и климао главом и само несвесно угињао раменима.

Однекуд ненадано је дуну ватар. Велики шљокасти шешир полетео је са њене главе. Само тако су лахорали маслачци док сам из све снаге дувао у њихове крунице. Лахори су летели на све стране док су их ужагрене дечије очи пратиле. Она крикну псовку и јурну као лептир за својим шеширом. Пригушено сам се смејуљио неко време на њену незграпност. Није успевала да стигне шешир који се враголасто котрљао по гумну. Несвесно са усана отеле су ми се речи: -Шулавко једна, сада ћу га ја достићи. Дао сам се у потеру и сам за њеним шеширом. Недуго потом шешир је био у мојим рукама. Скоро да сам зажалио за мојим гестом. Шулавка је из мојих руку дрско отела свој шешир. Изненада је отперјала без збогом са гумна низ пут до кућа Петровића.

Од тада Биљу никада више нисам видео. По некада се питам где сада живи? Да ли се удала? Да ли је уопште жива? Какав шешир сада носи? Можда опет неки шулави, или не? Јесте ли још увек остала онако шулава? Чему ова питања? И данас ми није јасно шта ће девојкама и женама несташни шешири? Шта ћеш ти шеширу у мојим развејаним маслачак успоменама? Данас нисам дете да се играм са латиицама маслачка. А хтео бих све да их одувам и да бленем за њима. Лахори маслачака одавно нису моја забава.

Лакше је било држати један несташни шешир у рукама него се носити са сетом. А сета увек некако доноси мање лепе слике. Уместо шешира наметнула се једна дирљивија. Гледам на јави како је ковражник око куће све гушћи. Стеже кућни праг, довратнике и пуже уз басамаке, па досеже строп. Обгрљена пустош око куће и у кући је одавно не дирана. Истински није заспала. Овде јава смењује сан времена, и ако деценијама ни једна нога живог створа није крочила. Прозори су ослепели. Цреп се осуо. Ћерамида се болно разнизала. Дувари се ољуштили. Цела кућа је пегава. Прекриле је беле и жуте мрље од преосталог креча и блата. Туга једна.

Стари дух успомена лебди над нашом кућом. Када би хтео бар да законачи међу ове дуваре и под батаљеним кровом. Врата нису резом запрта. Све је широм отворено. Овако је кућа отворена само када је мртвац у њој. Станује ли овде пустош или смрт? Где су се залахорили лахори маслачка?

©  02.04.2016.  Славими®  Ј. Зеленкапић

књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/

zelenakap.blogspot.com