четвртак, 30. март 2017.

У ВРЕМЕ ВРШЕ

Поема Њој, с љубављу 
1. 
Из ковчега заветне лире 
Давно сам пустио голубицу
Да се под мој кров врати 
А срце потопљено пева псалтире 
Неки су хтели да ми ставе брњицу
У смраду барке уз харву протичу сати

Од часа када изађох први пут
У велико време историје
Са надом у оку чекам године 
За голубицу моју нисам забринут
Иако на врелој жудњи легу се змије
Развршио сам лисник све до подине

Само је смрт непролазна црта
У заветима мога постојања
На хоризонту земаљске историје
Суламко љубљена украсу мога врта
Чујем ти глас из таме гроба одзвања
Презирем поворке смрти... празле литије

Хоће ли сутра бити постхумно
Културног сећања на бивство ово
Све је плића река будућих дана
Вршаја нема... Пусто ми рођено гумно
Украли су речи опроштаја и свако слово
Празне су наћве... Срушена брана

Замрсило се уже... Џелати реже ко бретонци
Када неко незнан у новој ери сутра буде
Распакивао с чуђењем садржај мога жића
Данас не нађох човека међу толике људе 
Давно су скувани језици без котлића
У паклу неће врелином кључати лонци

Да прах костију ми моја лира надживи
Не обећава омча око врата пре пресуде 
На вешалима умрети невин жртви част чини
Савест ко дан у предвечерје брзо посиви
Један песник и песма нека живе.. Укор за нељуде
Исусов чамац мирни таласи њишу на месечини
2. 
По аренама живота тражим поглед вере
Грст бодрења да преживимо заједно ја и лира
На прагу родног ума у сећањима сам био 
Вратили се гоничи крвавих њушки из потере
Штап се у змију преметнуо... Без пастира
Остало стадо... Тагора у гору се скрио

Отварам улазна врата моје прве књиге
Предуго замајаван у туђем предсобљу
Дали ћу икада ући слободан у своју собу
Борови млечар од талпи и старе вериге
Заогрнуте прошлим дахом успомене ми зобљу
Завете како да збројим Мила на болном гробу

Откуда се овде у дан погибли слегла незнана раја
Гост без столице не седа за заједничким столом
Дошљаци песнику одузели право гостинске собе
Са ким ћу скупљати смолу четинара... Празна одаја
Душе ко празна чока наливена је катраном и болом
О, да бар могу наше смрти да откупим животом обе

Моја дарована реч и рукописи писама твојих у епохи рима
Кад време брзине заборави све и испрегне уморну запрегу
А пепео окамењен прекрије земљане лонце на огњишту
Нек буду међаши на ветрометини а не пале влати у откосима
Жели смо жетву скупа Босно сваког лета у Арсићима на Брегу

Све се преселило колицима смрти у талог историје
На гребену трајања лири је тешко да опстане
Нисам спремио мирисни тамјан... Нећу опело
Не верујем у његов опој... Превару људске мирођије
Презиру моје сузе... Пустићу небу да проплаче у те дане
Преко реке живота на другој обали чека ме наше село

Не упутих ноге на стару знану адресу Бознам гробља
Једини мирис што ме опија моја лира молитвом шири
На тријеру прошла је давно тријажа мога логоса
За мене ко Оштри поток зарасла су сва предсобља 
Боли ме време испраћаја... Враћају ми се ноћу немири
Цвилела су слепа штенад... А Ти си газила росу боса

Ја имам лиценцу песника оверену педесетлећем
Освајам културни Олимп обавијен облацима магле
Велико време историје у моме веку за чудо касни
Како распршити маглу... Смрт стигла... Плаћам поузећем
На мртву трку маратонци без почасног круга јагле
Толики врсни одустали ... ја стиго мали и џгољав а не расни
3. 
Јужни Топлички ветре дуни с Јастребца белог
Побрђем Црне чуке с мргодне Радан планине
Свака моја песма је попут мене... Моја је душа
Преточена и опточена у њу истином љубави... Целог
Поклањам себе Теби ... Мила врати се из гробне тмине
Туларевина још нас сања и чека стара оскоруша

Танане нити мојих мисли звоно је прекинуло 
Виде се чворови што сам и с муком повезив'о
У ковчег заветне лире није се вратила голубица
Ако је нашла своје острво... За моје наде то је расуло
И тамо занавек остала... Жалим песму и тупо сечиво
Што је закла... Тражи се сведок а не убица...

Не могу да заборавим песму у зову Њеног ока
И трен на размеђу два живота уклесан у камен
Згужване године на ђубришту најзад заврше 
И све друго... Разнизан плот трули и прескока 
У њеној Равни у хладу шљива серџада ко знамен
Пребира љубав прву... лето у Босни... У време врше

На овај дан © 30.03. 2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 26. март 2017.

НОСЕЋИ ИМЕ ЊЕНО

Нарасла душа од бола молитву шапуће до подне
Два мала врапца чаврљају на крилу ђачког споменика
У објектив се смеше младе даме са писте модне 
Док парком Шумарица шета пролећа дах у два клика

На благо узнетом пропланку никле љубичице 
Ручицом малом неспретно бере једна љупка сека
Тамо доле јуре се пуштени штенци и мале пудлице
На платоу цркве усамљен на њиховој клупи Он чека

Не зна да Она данас по први пут неће овде доћи 
Јутрос су је одвезле кочије смрти на Бозман поље
Док поглед зури ко тупо провиђење... Чекање ће проћи
У празно... Коме да се пожали на зглобове и костобоље

За име Бога опет га боле... Но више душа сама трне
Ражаловане жалосне врбе онако меко напупеле
Крај Ердоглиског потока шуморе нејасне слутње црне:
- Никад се више нећете видети... Иза ње су остале ципеле

Са покојника скинуто кад оставе на прошће преко плота
На домак потока титрај у оку роди мрљу кануле сузе 
Нико их више неће носити... Задње знамење живота
А сутра на овој клупи вапај ће будити ум: -Што је узе...

Цестом безглаво јуре мотори… Све пара потресна рика
Погнута бела глава дуго тражи знани мрављи пут 
На платоу пред затвореном црквом Новомученика 
Неће познати опроштај што казује му цветић жут

Опет пребира успомене опхрван језом мучне истине 
Ко пролећне кише када спирају дан у налевима збиље 
Време се мења понорима... Замире врева у сан тишине
Прозукле очи плаве преко звоника у залазеће сунце пиље

Једино заљубљени пар оста да своју љубав растаче 
На клупи иза црквеног зида у предвечерје снено
С товаром сете на плећима старина нечујно измаче
Отежале стопе... И оде с молитвом на уснама носећи име Њено...

На овај дан © 26.03.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

среда, 15. март 2017.

БЕЗ ПЛОТОВА И ЗАГРАЂА


Не љубим наметања и пука сугласја
Драже је мени моје умље и разбор свети
Мили ми је чисти одјек мога самогласја
Зборио је отац ваља вазда имати памети

И свој глас и име… У једноумљу беде
Ваља на брегу части упркос смутњи
Стајати ко граб и имати своје доследе
Песник стражар бдије кад олуја тутњи

Јадна су сугласја стечена туђом главом
И оно кад си понављач речи и мисли
Искићен туђим перјем и туђом славом
Голуждрави ружан је гавран покисли

Црно још црње бива у предвечерје срама
Са изгубљеног хоризонта претећи се јежи
Тад затон умирања славу обрлати и јама
Другом ископана твоја бива… У мрежи

Паука заробљеничка смрт да ли је спас
Сугласје исисано тужан је ожиљак мрље
Лажни кантари криво су мерили… Тас
Мога самогласја претегао је гњиде и крље

Пуку се отвориле очи да напокон види
Подвале и преваре једноумља у блејању 
Ново трезвено време да се оног стиди
Приспело је ненадано… Разбору и кајању

Уступите време нове свести старе сумњалице
Пискарала да не буде касно… Ако дилеме стоје
Растресите разум на решету части… Питалице
Компас мој вам смер казује… Небо источно је

Нови хоризонт се пред очима вашим јутрос рађа
Поклик младом сунцу што се на пут дана спрема
Са усана јуче гордих… Без плотова и заграђа
Небо чека ко граб стари ум да бдије … Друге нема

До песме чисте срасле са душом… Сплетена у корену
Срчаном… Тихо пулсира у самосвојном ритму била
Миленијуми ће мимоходити своје путе али ову мену
Ништа потрти неће… Жива је куцавица поетска жила

И моја река без ушћа са извориштем из стамених груди
Да поји ваша жедна поља… Меандри разуђени нека драже
Зовом на појила… Умилни гргољи шуме таласају разбуди
За сву лепоту импресија преливе боја посребрене витраже

Благородне јесени богате берићетом… Препуне су канате
Крцкају бремена кола… Данас се ређе иде путем самилости
Обале се нуде и одрођенима ако су готови да се  врате
На мосту раздела чека их загрљај поете… Уздарја и опрости…

©  15.03.2017.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ВАРВАРОСЕ  /2017/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 12. март 2017.

РАЗДАЊЕНИ ДАН


Нећу да знам за издајничу причу апсолутно
Зборе ми наврле мисли истините за нову веру
Презирем башибозлуке од реда и време смутно
Моје су наћве празне а они превршили меру

Потказивачи и издајице нека вам је Богом просто
Давно смо раскрстили путеве наше у пукој нужди
Црвену линију прешли сте сами а ја сам испред осто
Да стражим видике части кад злоба ко гром ужди

Не разазнајем вам гарава лица ал памтим имена
Раскршћа спаљена и пепелишта опомињу у болу
Свако ће своје плодове брати… Изметнула су семена
Јабуке раздора… Ви сте бездушно кумовали расколу

Раскрсте крста немилосно ваше прљаве руке носе
Опогањен је васцели свемир… Векови прошли и будући
Ја овде на мојој поетској ливади сакупљам своје откосе
А ви тамо…  Пагани хоћете ли се икада вратити кући

Хришћански дом пакост не гради… Мржња разграђује
Темеље и зидове обара док промаја прозорска окна клати
Невољни дане утоли… Срце ми жуди заклон од олује
Велики Боже услиши молитву… Агонију прекрати

Снажи ме горушичино зрно вере… Истрајати се мора
Само Бог ће у коначници да сведе и поравна рачуне
Црвена линија хоризонта све је ближа… Рађа се зора
И пролеће слободе стиже… Пољем је осуло прве каћуне

Озвездано небу на земљу сашло… Моја доља сва се злати
Распев песама звончиће буди… Божански мир поново клија
Срцем и душом… Кућанице драга лепо ти пристоје дукати
Од пољског цвећа Невесто дична … На дар ти Божанска арија

Ово је твој праг и твоја кућа… Ходи да те унесем чедо моје
С пламеном жељом у овај спокој чедном љубављу овенчан
Живот ми сведочи небеске силе увек су јаче кад се удвоје
И од сваке несане ноћи увек је драже дочекати раздањени дан

©  12.03.2017.  Славими®  Ј.  Зелнкапић
књига: ВАРВАРОСЕ /2017/ zelenakap.blogspot.com

среда, 08. март 2017.

ПОСВЕТА ЗА МОЈУ ГРЛИЦУ И ДИВУ

Бистра су уста свела Босанско развође мрака
На свелом длану Шумадије умире ноћна птица
Долином зовном у Арсићима мами задња прескака
На трулом плоту не градим отклон без питалица

Десетогодишињим расеком чекања грлице
Невиди исклизнули са стазе затурене
Ко је са лире два срца покидао танке жице
И умље песниково изгласао за катрене

Васкрсни врисак чежње кочоперно расте
Дамари изродници пулсом прескачу јаву
Не говорите пусте речи и мисли затупасте
Умној глави у оскудици... Ко жутом мраву

Путеве пречи... На струку горке млечике
Визија бубамаре полетно у свет одлеће
Псалтир ме сећа како сам волео Милине кике
Очи жудње и писма са краснописом у пролеће

Вољене Диве у очи њеног празника нема
Збуњена душо нико ти не отвара врата
Још један кишни дан мину и ноћ се спрема
Боли ме смрт и језиве слике Украјинског рата

Све смрти људске су неправедне и грозне
Љубав се са злом не прегони кад одступа
Ово су мучне године осаме малициозне
На чекићару самлевен живот груба прекрупа

Ватришта затуљена смрћу разум усудима броји
Налеви туге плинућа ваљају јендеком страве
У болној строфи тескобе мучи тишина и неспокоји
Нико не пита куда из тора и заточеничке енклаве

Избеглице песме лутају распршене у подвижењу
Док рогуља растура дечачке лиле и сламу пали
На Бозману спомен књига и гроб изничу у хтењу
Ноћас ме плаше буљине и снови у сећања залутали

У женском дану мушка љубав претворна тако
А где су остали дани у годишњој бројаници
Празне љубавне речи и ситне лажи разнижу се лако
Ја не могу да пожелим срећу мојој уснулој грлици

Напокон убрани цвет увене зар је то дародавна воља
Песма без повода нека радује моју Диву и поклон посвете
Од моје тескобе овде шира су тамо њена рајска поља
Хоћу ли скоро по њима садити а не брати букете...

На овај дан  © 08.03.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: МИЛОКАЗИ 
ВРЕМЕПЛОВ  /2017/ zelenakap.blogspot.com

уторак, 07. март 2017.

МОЈА РАНО ЖИВА

У смрти се снива [1]

Мила зашто ми је усуд уделио Голготу и жртву
Сат у глуво доба тупо бије… Броји прамалећа
Гледао сам те синоћ. У сну. Тужну. Мртву.
У дворани кобној, у идили цвијећа,

Восак капао није… Канила су се укочена пролећа
 И твоја слика у раму... Снатрио сам ту истину мртву
На високом одру, у агонији свијећа,
Готов да ти предам живот као жртву.

Читаве сам сате као твоје плетенице расплитао
Успомене дуге… Да оток бола спласне
Нисам плако. Нисам. Запањен сам стао
У дворани кобној, пуној смрти красне,

Срце је у песми срочило ти завет речи часне
Док је паук црни ноћас тканицу мирно ткао
Сумњајући да су тамне очи јасне
Одакле ми некад бољи живот сјао.    

Пауковој мрежи кидао сам славолуке
С чађавога рама и бојао се да не скривим
Све баш, све је мртво: очи, дах и руке,
Све што очајањем хтједох да оживим

Призивао сам свемир и песме сведоке за наше заруке
Љубав да посведоче… Без Тебе не живим
У слијепој страви и у страсти муке,
У дворани кобној, мислима у сивим.

Оштрицу смрти тупу умље ми у рез раскива
Докле ће бдети снови... Мила моја рано жива
Само коса твоја још је била жива,
Па ми рече: Мируј! У смрти се снива.

©  07.03. 2017.  Удвојена песма:
Славими® Ј. Зеленкапић  и Антун Густав Матош
књига: ВАРВАРОСЕ /2017/ zelenakap.blogspot.com    





[1] Стихови трећи и четврти Антун Густав Матош

понедељак, 06. март 2017.

ЗАКОСИ ГОДИНА

Реквијем Мили, мојој Ленори са љубављу

„Ах! Златни врч се не пенуша!
И заувек тај дух прхну!
Нек бије звоно!-Света душа
Спушта се низ Реку црну!
Нек почне обред на гробници-
Нек се песма смрти склада-
Реквијем драгој покојници
Што умрла је тако млада!“

 „Ленора„ Едгар Алан По

Суше се зaкoси расточени узнети падином ливаде
Трагови широки и једнолични... Рани откоси у жуљу
И ја сам моје године закосио одавно без отаве и наде
И оставио да самују под наносима туге... Чуј мој драгуљу

Плећа ми слаба за ово бреме... Везујем ли то задњи сноп
Чекајући заход сунца и јато врана што лети јатимице
Однекуд потмула бука копита ми душу... Чујем галоп
Разузданих мука у најезди... Година зрелих пре белице...

Сву моју касну косидбу и жетву чудне опсене дробе
Стара крушка жутара опада ко да празни брашњенице
У крошњи раскриљеној уморни поглед тражи давне мобе
Окачена коса и срп рђају... Иза њих је стара прича летимице

Опет бих је слушао до предвечерја ко одбеглу песму немира
Зелени скакавац у заструг са сиром скаче из њему знаног сеира
А гавран по мојим откосима ко да успомене давне пребира
На дозиметру мога ума клизи запаљив барут нико га не дозира

Живот је скупио превише багова у дугом предугом ходу
Мој ум је сирот. Не може да разлучи свеколике грешке празнине
На старом пању никли трудови. Жути се ниска на огроздном году
Огромне дрвене печурке ко ђердани скриле су бразде старине

Залудни труд испод слемена куће не диме љута кресива
Не одазива се прва искра... Недра би хтела да је угнезде
Прошла су неповратом ведра времена... Ова наша мемљива
Заточила су ме... Плаше ме губари изјелице... све најезде...

Ко ће моје сено и руковети жита у пластове и крстине зденути
Пре но их залију плахе кише... Ако побуђа мука и проклија
На овом брегу нема човека... Игра гаврана и скавца знам слути
Украдену наду животу... Обневажена оста моја тапија

На њиве и ливаде власништво мога ума одјек је тужне песме
Скорелу траву и класове на моме гумну туђе ће газити ноге
За трошарину немам нове дане... Ни један стих празан не сме 
Да буде свезан и зденут за проклетство по суду судија без тоге

Мени су моји закоси свих година свети... Не дам их ником
Да их на раскршћима времена отпусти у загрљаје вихора
И сад их браним песмом... Господом Христом и светим ликом
Посвећујем их мојој Мили... Тако је било и оста моја Еленора...
 
Уочи празника Дана жена © 06.03.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 05. март 2017.

ЗЕЛЕНИ АКРИЛ

Бауља ониско квргаво време
Склупчано у дух затајњења
По жижи сочива истине
Свеци изгнани бацили анатеме

Величам свевидећу намеру
Иза последње навике
Учворену у зубљу свитања
Споменари су однели слике

По туђој разрованој зони
Раскорак магновења искаче
Стигао на прелет прве црте
Колико тога плећа ми прте

Виси опута жудње
Пред довратником ума
Заденута за слеме
Пожелите ли време судње

Амбиције се вечне гнезде
Под покровом смртне истине
За уста ћутљива и луде намере
Још један дан мучни кад свине

Висости хоћеш ли се удостојити
Малог сагињања на тргу охолости
Болан је сваки руб искушења
Самилост ти дајем а не презрења

Ако се исток буде руменио од стида
Пре сваке муње из низа освета
Нико се усрећити спокојем неће
Ни куса мала проклетница гњида

Бозманско гробље уздише тугом
Прозваних дана из загубљења
Ономад у сутра клечи пред јуче
Залудна су му празна додворења

У клици праузрока слика је трукована
Памте је само ожиљци и набоји рана
Милошћу обојен покров зеленим акрилом
У не скривене линије заостатка времена

На овај дан  © 05.03.2014.
Славими® Ј. Зеленкапић  књига: МИЛОКАЗИ

ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

субота, 04. март 2017.

ЗАЗОР УСПЕЊА

Покопао сам у подушју прегрште вере
Набреко набој модри неће да спласне
Растурили су растурено до задње зере
Пребивају скотски у све уставе класне

Вашарски развод кљује починак света
На труду ужеглом ломи обрубе тврде
Зли траже где ми је она Ахилова пета
Моје су спознаје да им духови смрде

По воњу климавих речи незреле части
Месечаре сами… Луцкасто ко испреда
Законитости нема на спруду пропасти
Чељуст у грчу кад шкљоцне плен неда

Асталске таксе пијанци платили нису
Вересијом гомилају кужно дуг понижења
Венчани испис замрљан једом… За полису
Нема монограма класног… Осим презрења

За округлим столом траје празна полемика
По турској калдрми пала је сенка поспана
Ваистину љигав је шатровачи полом језика
Подземни ров кртице у лавиринте се грана

И зазор успења распуклих двојби глувари
Недела им опчињена крилом слепог миша
Развлаче мемлу давну стиснуту у кошари
Док ускогрудо поротно веће са јавом околиша

Народу у беди како истину рећи кад се развласти
Тешко је бумбарима служити наивне бубамаре
У процеп пало може ли играти у колу власти
Издана земља обруче нема и не позна полутаре

Вајкања чему… Пркосне песме како свести у болу
Сверична огледала до тешких поестских суза
Истинску слику искриве… Више се верује ђаволу
Ко ће спорити человођи нечовечје угурсуза

Мрезгају туђа језгра лажи… У невид туђег плота
Некастрирани мужјак запоседа територију свите
Док крдо дивљих подмукло следи самозваног скота
Нећу се предати… Узалуд су хтели да ме подмите…

На овај дан © 02.03.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: МИЛОКАЗИ
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap@gmail.com