субота, 27. мај 2017.

У ПРОЧЕШЉАНОМ СРЦУ

Прстима лако чешљам седу косу
А мишљу прочешљавам срце моје
Занешен мирисом сена у откосу
Док љубим знак дуге и њене боје

Сузе у очима вирују само што не кану
Водоноше нема да ми донесе воду
Ливадом лутају у даљ лакосану
Одбегле мисли по њеном ходу

У гробљу иза брда траг јој се загубио
Међ старо храшће водених извора нема
Једино извор туге са ког сам и јуче пио
И данас гргољи строфе прочешљана поема

Коса и срце белину носе али се не предају
Уместо заставе маслачак лебди на видику
Сузе и наде пре гробља на разбојима ткају
У дно откоса видим њену анђеоску слику

Водоноша је ту на домак испружене руке
Пружа ми тестију хладне воде за жеђ моју
Глас птице однесе ненадним кликтајем муке
Умор неста у мирису липе и реч се породи у зноју

Стихове посвете за моју Милу пригрли долина
Да предвечерје мир обгрли и приспе трен јаве
У прочешљаном срцу испуни се једна празнина
Сабрах успомену у откос мисли са мирисима траве

И кад сe све распрши ко маслачак лаки на вихору
По њеном трагу до изворишта вере ко очна дупља
Ова песма нека чува тајну нерасчворену за нову зору
Ја данас косих горобиље а Она нека га сутра скупља…

На овај дан © 27. 05. 2012.  Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspt.com

четвртак, 25. мај 2017.

ЗАСПАЛИ ТУМАЧИ

Вазали туђега царства

Јесам ли толико поетиком загонетан
Да се нико не бави сржном тачком у кругу
Мој поетски стил можда је вечно сетан
Па нико неће да чепрка нараслу тугу

У болне ране кажипрстом да дира
И опече душу истом љутином гноја
Тужбалицу како да буди из чира
И јавом распрскава тешке грашке зноја

Одговора нема… Заспали тумачи
Не клоните се мојих болних рима
Рођена песмо не брани ти нико… Плачи
У сваком ретку налеве суза истина има

Она се тешко подноси у ери сујета
Чудни ми рођаци и рођакиње по перу
Хтели би да су једини на свету поета
И песникиња… Зашто продају веру

И част Прометеја и Витезова речи
Вазали туђега царства… Чанколисци
Небо вас примити неће… Да се спречи
Може ли ваша издаја самозвани писци

Јесам ли толико поетиком загонетан
Да се нико не бави сржном тачком у кругу
Мој поетски стил можда је вечно сетан
Па нико неће да чепрка нараслу тугу

Без тангенте ова кружница постаје тесна
Неплодни гени генијалност неће дати
Иза времена затона трају паукова и плесна
Наноси муља све заравне… Морате знати

На решетима сијана испада ваша плева
Вихор је развејава у облаке беле прашине
Песма се лаком руком пише и срцем пева
Плагијати утопе име сâмо у жабокречине

Нико загазити неће… Бежањ од смрада
На извор изворишта… Пут су мога хода
Молитву опроста зборим кад ваша завист влада
На постаменту части рађа се вечна слобода

Јесам ли толико поетиком загонетан
Да се нико не бави сржном тачком у кругу
Мој поетски стил можда је вечно сетан
Па нико неће да чепрка нараслу тугу

Одговора нема… Заспали тумачи
Не клоните се мојих болних рима
Рођена песмо не брани ти нико… Плачи
У сваком ретку налеве суза истина има…

На овај дан © 25.05.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

понедељак, 22. мај 2017.

САБОРИШТЕ ИСТИНЕ

Уморна раскавешна земља пије моје уздахе
Дуга се ноћ дели са жељном зором на тенане
Поранили су ваши пљускови срџбе плахе
Крај отвореног прозора врве у вреви вране

Потмули крик из даљине са сокака
Пара језу и буди време немо из кутње
По следу тромих узорних корака
Плету се мојом собом надолазеће слутње

По орошеном окну титрају капи ко лутке
Чудна се сета вратила да тихо смени немир
Одлази дремеж у првом гласу гугутке
Слива се у око благо усталасали свемир

Вратите се науми моји из круга заточења
Разум измиче орбити нејасне путање
Празан ми је длан отворен за запис хтења
Чиме да испишем завет да га чита свитање

На обронку изворишта живота стрмином
Још цуре истине у белој пени силаска
Не разумем изреку “клин се избија клином”
Ласкавце не вари мој ум и кад се ласка

То је светогрђе и људска рак рана
Сабориште истине пати недозвано
Буни се савест тупоћом вашом изорана
Горко је увек зелено воће у крађи брано

Уморна раскавешна земља пије моје уздахе
Дуга се ноћ дели са жељном зором на тенане
Поранили су ваши пљускови срџбе плахе
Крај отвореног прозора врве у хору вране

Вратите се науми моји из круга заточења
Разум измиче орбити нејасне путање
Празан ми је длан отворен за запис хтења
Чиме да испишем завет да га чита ново свитање

На овај дан  © 22.05.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

субота, 20. мај 2017.

ДОСТА ЈЕ СВАКОМ ДАНУ ЗЛА СВОЈЕГА

Свањава… Па шта? Смењују се ноћ и дан а мени се смркава. Одкуда то? Ни сам себи да објаснима а камоли Вама којима свиће. Сиротињу нико не разуме, или она не може оне друге да схвати? Буди Бог с нама, па још смо живи. Трајемо и претрајавамо. Али докле ћемо, то је питање и наша мука, а одговор је непознат? Ви се згражавате и у чуду питате где ти је вера? Смеран сам па ћутим, а рекао бих вам на глас. Данас је и вера на продају. Висока трговина. Све је подложно динару. Услуга цркве и свештеника кошта. Кошта и те како. Одрежу тарифу за час. Јучер сам чуо да један попа наплаћује освећење куће по квадрату. Одрезао тарифу па је множи са површином и сума за домаћина коју треба да да очас се одмери. Чист рачун-дуга љубав, или ја теби-ти мени, просудите сами? Грозим се да коментаришем најновији скандал у нашем граду у коме свешетник претуче монахињу стару око осамдесетак година, док на улици испред црквене капије сакупља добровољни прилог за градњу манастира. Имам лично питање себи и другима, докле је догурало Хришћанство, и где су умрли његови узвишени постулати, љубави и толеранције? Социјолози религије су неми, а моје у овом осврту на Библијску максиму да је доста сваком дану зла својега, није ништа више од људске и хришћанске запитаности.
Распричала се причалица. Скренула са главне џаде. Не замерите јој. Увек је оно туђе ту да засени личну муку. Тако нам она за трен побледи или измакне. Али мука се враћа. Никако да од ње побегнемо. Ево и мени је стално за вратом. Још сам у чуду како да некима свањава а мени се смркава ? Већ ме боли ово јутро. Болеће ме и цео дан данас, па тако сутра, прекосутра… Никако не престаје ова спирала мрака. Никад једна невоља не иде сама. Мука муку прати. Ко зна шта доноси нови дан? А ја се још једном изнова тешим оном библијском максимом: “Доста је сваком дану зла својега…” Доста је дану, али доста је и мени… Дан за дан, а ја за мене и моју муку…коме да ишта кажем? Бездушни, докле ће те зло да чините? Знате ли да ће те и сами једном доћи на цедиљку времена. А кад вас време процеди, и остане од вас само талог, шта ће поколење да чини са талогом? Завршићете на ђубришту историје, у ништавило, у беспомен… Можда ви и не марите за сутра, ни за сметлишта историје? Ваш је презент. Чујем како говорите -Данас уграби, отми, прегази, очерупај… Данас се шири, шепури… Данас живи, уживај… Само сањалицама, занешењацима, песницима, и сиротињи је остављено сутра… Мало сутра… тако ће те ви рећи. Идеали, наде, жеље… све су то само трице и кучине… Реалан живот је стварност… Илузије нека илузијама… Немамо времена да се са тим нематеријалним и неопипљивим гњавимо и замарамо мозак. То цвеће од кактуса нећемо на нашем прозору… Пустиња је за пустињаке. Ми данас градимо свој рај и рајско насеље. А рај илузија смо оставили грешницима. Ми смо свети и праведни, узвишени сој који је река човечанства на својим таласима избацила. Ко уме да плива нека плива, а ко не уме нека се удави… Једноставан је закон природе… Само ви песници и занесењаци пливајте уз струју а ми ћемо са струјом…
Опет је прича залутала… Распричала се… Можда је зашла на слепи колосек. Можда неки мој сапатник чека да у мом искуству сретне себе. Док слуша моју причу може му лакнути, за кратко ако заборави своју муку док разабира моју. Морам да се вратим почетку свањавања и смркавања. Наврзла ми се мисао: Доста је сваком дану зла својега… Мени се смркава једноставно по трагу предодређеном. Нисам се родио под срећном звездом. Родио сам се на њиви, у берби кукуруза. Прва пелена мог детињста била је знојава очева кошуља. И пупчану врпцу отац је пререзао српом. Замотан у очеву кошуљу и бошчалук, мајка је замотуљак макањчета на обремачи донела кући и положила у породичну бешику, у ону исту бешику у којој су лежала моја браћа и сестре пре мене, на сламљачу напуњену торином. Из пртене сламљаче никада нисам ускочио у перје, свилу и кадифу… Данас ме понекад ослове са господине, а ја се запитам где се то загубило господство? Тужан ми буде тај призив. Некако ми ближи онај осећај слуге. И тако ја читавог живота служим другима а не себи. Сеоско чобанче, није сељачина и чобанин у оном пежоративном поимању… Израстао сам у отменог, бистрог, стаменог човека, хуманисту, космополиту… Потврдио сам се као песник, изродио пород, одрадио радни век… Данас сам слободни уметник… И тако даље… Није упутно да сам о себи зборим. Али шта ћете? Ово су стварне истине. Ово су само моје мисли које ми се врзмају умом. Овако ја беседим у осами. Но коме је стало до спомињаних истина? Свако има свој живот. Ако се и занимају људи за туђи занимају се у доконој злурадости, да нађу нешто за подруг и завист, за оговарање, за сеир, тобожње сажаљење… Кога је брига за мене?
И времена су се променила. Много чега данас нема, што је било свето јуче. Кумства и пријатељства су погажена. Солидарност и хуманост су заспале, или ти пале на најдоње гране. Корумпирано је све. Људи су се одаљили једни од других. Сви се затварају у себе. У великом граду усамљенички живе у бетонским кавезима, самосвојне животе. Кад пролазе поред вас без поздрава пролазе као поред турског гробља. Сви су спустили свој поглед у врхове своје обуће. Поглед им је прикован за замљу. Никога нема да га подигне ка небу, ка звездама. Многи од неонског светла и блештавила по доконим градовима, у свом мравињаку никада и нису видели звездано небо. Новорођенима у гарду је стран цвркут птица, жубор потока, мукање и блека стада. Млади не знају шта су меденице, нити знају да од зове направе свиралу. А тек колики никада нису помиловали јагње, или ти чули пој петлова…
Доста је овог носталгичног… Данас је друго време. Лебди око нас други дух… Данас се живи виртуално, а не стварно. Кажу хаос је у реду, а хаос је запосео свуда… Пали су сви ауторитети. Отац и мајка, породица, учитељ, старији, школа, вера, Бог… Морал је изврнут на тумбе. Оно што јуче беше неморално, данас је морално. Наопако је ето нормално. Од тога ми се смркава. Свиће блудни дан, стижу параде поноса, истополни се венчавају, боду се ножевима, разлећу се куршуми, гину и горе младићи и девојке, пребијају се монахиње… Из освете или ти из необјашњивог послератног синдрома, укидају се читаве породице, и у црно завијају куће. Црна хронике су најгледаније и најслушаније. Уместо светлог блица севне зачас црни. Мито, корупција, криминал, политика, лажи, преваре… толико ружних речи одомаћиле се у нашем свакодневном говору и причи… Оне друге речи, попут љубави, човекољубља, истине, првде, хуманости, части, достојанства, вере, Богољубља… као да су истрошене, излизане, или су зашле на маргине речника и енциклопедија… Можда ће неки језикословци сутра морати да их описно представе и протумаче кад се већ не живе… И од овога ми се смркава, а не свиће. Кад се узме све до сада у овој беседи, црни се закључак, попот црне ноћи на измаку. Моје смркавање је краткотрајно. Опет се клатно вере враћа на амплитуду позитиве. Нови дан је мој. Доста је сваком дану зла својега…

На овај дан © 20.05.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

среда, 17. мај 2017.

ЉУБАВ СПАСИТЕЉА

Љубим први пупољ расцвале руже у Њеном врту
За моје стадо разлучено чеках Христа пастира 
У свежњу жеља и постојања подвучену црту 
Да дочекам Њен дах лепоте на скверу немира

Дани су развукли маглу похаром у поља освете
Тражим утеху на појилу наде за трг слободе
Из бележнице побегле песме у срце тужног поете
Не пристајем на разлаз у непознато мој Роде

Ванвремене су зоне устукле после олује
Гребен се слизао са небом модрим у даљине
Пркосна песма из дна душе још протествује
Саучешће молим са твога крста Христе Божји сине

Без уступака веле нема корака за опточење
Вреди ли будан крити поруке бора уморног лица
Сва моја поља жудње класају за дан утехе у зрење
Не признајем суд људски и страх толиких кукавица

По тврдом знаку посвете гацају табани сећања
Млеко и мед уврели са небовидом празнине
Утвара смрти у бесаници предуго већ ме прогања
Саучешће молим са твога крста Христе Божји сине

Опет су утваре крочиле иза ноћи усеком страха
Несносни жмарци трепте путем по трагу свица
Свраб и црвенило шире уједи мрављи ивицом краха
Не признајем суд људски и страх толиких кукавица

Нису ме питали шта то главиња превојем душе
Чудим се откуда снаге у уму за двобој вере
Туробна магла јесење сете и мемла док ме гуше
У корену отровних гљива поље не иште чемере

Чемерна душа не булазни стихом празне речи 
У бесмислу одмакле ноћи шири пут у посвећење
У молитвеном кругу тело и срце с миром клечи
Сва моја поља жудње класају за дан утехе у зрење

Бирам речи да песму зори носе крилатих жеља
Браним се од досаде и уљеза Божанским током 
Христов ме глас теши новом љубављу Спаситеља
Хоћу да те испратим ноћи пенушава чистим оком

Промукли створе из постеље не мами заносом
Ништавила су прошлости ружне у пауковој мрежи
Поранио сам за дан Богојављења да се умијем росом
Стари се мирис новим мирисом руже јутром свежи

За моје стадо разлучено дочеках Христа пастира 
И љубим први пупољ расцвале руже у нашем врту
Стигао је Њен дах лепоте у круг вечног чаира
Испод записа жеља у постојања Бог је подвуко црту

На овај дан © 17.05.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПОЛВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

петак, 12. мај 2017.

СЕМЕНИШТА ВЕРЕ

На светом месту душе нове пукотине… Зјапи рана
Развођем бола разломиле се уродице из посејања
Дубином понора тихи дар била кљује без преседана
Злосрећни грабеж погубне врсте траје до умирања

Неморално је о моралу пуко и празно главињати
Гнездити истине у малим главицама црних чиода
Град уточишта хоће ли икада бегунац упознати 
Пре него пресуда однесе валом пене траг слобода

Песници ће изнова узалуд окивати звездана сунца
Тражити од човечанства да не парадира освета
На губилишту части нико да им некрологе не бунца
Заветне песме у сенци пратиће их устопице до лета

На полукругу тамном у галопу доступне висине
Кад се дрско у раселинама рана јогуни назеб бели
Из самониклог црвеног цвета пурпур питомине
Жариће свеколике наде док не изгори свемир цели

У трагу северног ветра иза прошћа сконча име
Предано забораву и чкаљу трухлост само да сања
Насилно и преваром у наиви злодух покрсти ме
Но ја се безбожном току нећу дати… Дух се не клања

Ране су семеништа вере и ленгер за избављење душе
Заокрет ума следиће нове путеве наде изван круга
Обележеног на рођењу… Познај моја поља након суше
Риме расцветане… Песник је песми увек верни слуга

Разапињем једра и змајева крила да ме живот носи
Само мојом реком и високим сводом на збориште
Правде у атаре мира… Сапатниче ако незнаш ко си
Следи Божје стопе и зов вере… Дух слободе душу иште

Без предања нема штита Божјег у данима људских мука
Једна лична луча и теби је дана… Испод Божјег славолука
Нек је носи часно пест стиснута… Победничка верна рука
Да је преда даље. Силнима се свети грабеж и пристиже брука

На овај дан © 11.05. 2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

четвртак, 11. мај 2017.

ИСПИС ИЗ МЕМОАРА

                                     Мили, у спомен

Ако прозебло сунце ускоро не заблиста
И ноћ окаснела законачи у лахорима снова
Различком вере у долинама ума
Када посиве успомене и бронзана биста
Падаће густе кише речи белином душе ко олова
Мила, немој ме тражити у засеку крај зараслог друма

Нека протекло време грабуља пусте котаре
У одјеку са Голог брда умуклих меденица
Још једна жеља модре перунике у дивит да плави
Пусти да набујају речи исписа разливене у мемоаре
И нека остављено гнездо нађе наша грлица
Икона кућног свеца на дувару сама себе ће да слави

Док се на почеоној бори зачиње друга клица
Већ пола века троножац мога детињства црвоточи
Уз оглодану кладу испод амбара и пустог дрвљаника
Долазим ти Мила у трагу залуталог свица
У поход немој стражи на којој бдију твоје очи
Не могу да одолим изазову што чучи и моју душу чика

Не замери Љубави, ако се сузом бол огласи
Не тражим у поздеру завета век трлица
Пртену кошуљу изаткану на брдилима живота
Може ли наум ове песме да ме пролома спаси
У старој урушеној кући празни су рамови без драгих лица
Скривени паучином коју мотавило смрти још мота

Куда су одбегле слике кад дима изнад огњишта нема
Да их кроз оџак искраде у небо за неко ново јутро росе
Повратк одавно чекају пепелишта и усамљени кућни праг
У орошене траве запис мог трага вечност када задрема
Окамениће се... Пре него зрикавци у летњој ноћи покосе
Распукли звончић у њему је твој осмех и глас наде јоште драг

Мила, Моји мемоари су довршени исписом твога дана
Извод из књиге умрлих не важи... Пише се поема наша
За књигу рођених и књигу васкрсења Исуса узети
И откуп на Голготи Његовом крвљу светом из светих рана
За наше причешће живота никада више нећемо пити из смртних чаша
Сонете и посвете уместо трновог венца Љубав ће плети...

На овај дан © 11.05.2011. Славими® Ј. Зеленкапић  
ВРЕМЕПЛОВ/2017/ zelenakap.blogspot.com

Мој коментар уз песму: У разговорима о поезији Фридрих Шлегел је написао: 
"Поезија зближава и сједињује нераскидивим везама све душе које је воле...
Једна муза тражи и налази другу, а сви потоци поезије се сливају у велико заједничко море. Разум је један једини, и то исти код свих, али како човек има своју сопствену природу и своју сопствену љубав, тако свако у себи носи и своју поезију" 
А мој одговор је Поезија је царство стварности и љубави... да живе успомене.
11.05.2011. Славимир Ј. Зеленкапић zelenakap@gmail.com

среда, 10. мај 2017.

ПЕСНИЧКА КУЋА НИЈЕ БЕЗ АДРЕСЕ

Рaстрчaлa сe рeч ко стара мрдалица сата
Мисли се разлетеле у подворју разгибаног ума
Моја песничка кућа није без адресе
Песник пособка нема млађег брата
Радионица књишка затрпана снева украј млечног друма
На ојуженом небу утегнутог стиха тужне ресе

На песниковој врби висе у спомен парку
Мноштво устрељених луталица у недужној хајци
Иза обала закоровљеног мртвог потока
Одавно потамнело сунце прозирном сенком двори варку
Овде су лажни принчеви прибегли бајци
У Недођију туђим крилима пре рока

Како укротити лирску магму у цик зоре
Припитомити хаос у галопу разузданом
Киселу постељицу зачетога плода мајчинске утробе
Не дам суседу моје међе да их безочно преоре
Живим и трајем с болом и крвавом раном
Веран песми и надама наиван без сујете и злобе

Згаришта и гробља посветом монаха чувам своја
Каменим предањем венчан вером просејања
На решетима живота котрља се зрно истине и части
Долина душе иште милост сунца сва бледа присоја
Још једна песма избеглица с огњишта изгнана
Потуца се домовином Одисеја на рубу пропасти

Загледан у овај понор жалим што ми се он руга
Изазовом ко клас штури док ме муком жуља
На узглављу опустеле њиве у гротлу паламиде
Заточеник себе не тражи у центру властитог круга
Ни тангенту што ће к небу вриснути из муља
Пречисте очи рођених суза неће да се стиде

Заљуљах клатно на старом зидном сату
Жалосне казаљке не путују кругом догме описане
У знаку смрти укочен је ток лепих рима
Приносим пешкир и лавор мом судији Пилату
Да опере прљаве руке а не савест помрачени дане
Ушанчен на барикадама палим искре у пркосима

Главу дајем истину не дајем небо нека опет поклич чује
Ни окрајке мојих поља за зулуме туђе
Голи камен песниковог брда мој грудобран слободе
Живот на растанку ослобођен може с миром да путује
Милу што вољех до сада у смрти волећу луђе
Божански извор није замућен...! Почуј жедни роде

У присенку куће сновидело детиње невино спава
И стручак босиока за довратак покропљен знаком крста
Боли издужен лик на графици засенчен црнилом
Покосиле ме косе цијуком... Тугује зелена трава
Изроди се накотили... Гамиже уоколо чудна врста
Све песме сам отровао заливом сете и модрим мастилом

Заумног гласа не тражи у разгласју буке
Посмртни пољубац жудњом сатире ломне кости
Пустићу пролећу да разлиста дах развигора
С латица руже читам записе загрљаја и пружам руке
Ка трну свом... За убод бола тражим грст опрости
Похранио сам семења саме мудрости у браздама бора

Рaстрчaлa сe рeч ко стара мрдалица сата
Мисли се разлетеле у подворју разгибаног ума
Моја песничка кућа није без адресе
Песник пособка нема млађег брата
Радионица књишка затрпана снева украј млечног друма
На ојуженом небу утегнутог стиха уресиле се ресе

На овај дан © 10.05.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com