уторак, 30. август 2016.

НОСЕ МЕ... ИЛИ НЕ...

1.      
Носе ме... Слуђено време високи набоји
Одскока на путу расутих даљина
Ко то разлева воду правремена
Пусти те ме да се заветујем у име Христа Сина

Носе ме... Дозиви заперка нишчи
Дозреле туге у зоришта рана
Од искона се гнезде загони и ватре
Простирем наде и јутра миром запретана 

Носе ме... Пориви вере до горњег стана
Седмога неба... Несрећни пород пишти
Где су слободари и буне преврата
Што дан посеје ноћ црна смрви и разбишти 

Носе ме... Дозреле боје и очи купинасте 
Тројане се мајке сузом у мукама
Расплетене косе дамарају прела
Бестидно је време на маргини срама 

Носе ме... Несносни наноси белине
Заклетву ти дајем огњиште пресвето 
Распућима дана украду празнине 
Што ноћ одснева заврши проклето 

Носе ме... Речи нерођене у пепелишта
Два се зова у натрашке зачикују
И разгон ветрова мете место сусрета
Две наде ум и душу тек тихо милују 

Носе ме... Побуне свести расвећене
У касну знамен милости су затурене
Векови се поиграли заборавом
А шта ће бити устава са провалом кад крене 

Носе ме... Неносници трагачи пустоши
Тужно јато по надсвођу плавом
У вакате ране на рашљама горе лиле
Дуго сам живео снове... Данас умирем јавом...  

Носе ме... Свици по сокацима туђе ноћи
Детињство се из повоја са сламљаче буди
У мук замучени слегли долови и брда
Скупила се руља радознала... Истини се суди 

Носе ме... Уздарја ретко срцу дарована
Реч је окопнела блатњаве су јужне стране
Приречци ту и тамо јоште северају
Нисам сигуран у исход... Кад ли ће да сване 

Носе ме... Откуцаји била једва чујни
Колоне мисли промичу умом
По окомитој страни засењене риме
Никако да се раскусурам са траумом

 2.      
Носе ме... Или не... Тешко је знати
Опет се дани недањени тоциљају
Шавови рубни и разделничке међе
Нагоном нестајања лако пуцају 

Тужно јато кликће по надсвођу плавом
Расплетене косе дамарају прела
Загоне ватре може ли дух верни да потпали 
Блатњаве су јужне стране... Реч је окопнела 

Претворно хришћанство опростило 
Издајнички пољубац проданоме Јуди
Тројанци синови пунолетни већ знају
Сакупила се руља радознала... Истини се суди 

Источне трансверзале тајгама модрим крче
Векови се поиграли заборавом
Мишице мушке одважене белегом мрче
Дуго сам живео снове... Данас умирем јавом... 

© 30.08.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПОЛВ /2016/
zelenakap.blogspot.com

субота, 20. август 2016.

ЗНАМ ОНО ШТО НИСАМ ЗНАО


Оставих јуче разум расејани
Затечен у грожђу необраном 
Нико живи не излази вани
На раскршћу раскитаном

Овде сад але разгоне змаје 
Знам оно што нисам знао
Мртва стража чуваће потаје
Глас истине није умукао

Витла ме ко сламку разгон ветрова
С преварама стигло и време пуко
Обод звона полукружно љубе слова
Изливена за призвање вишеруко

Враћају ме слепи колосеци
На источну страну просејања
Част тражи.- Oптужбу не реци
Кушање руке пре прстеновања

Не чини истини у залогу наде
У вајату труле узреле јабуке
Свето и рајско из раја се не краде
Храм Духа немој продавати испод руке

На сугребу са раскршћа пута
Класа зора обзорјем сванућа
Помодрела трне зора прекинута
У засеоку нашем иза опустелих кућа

Јуче у јогун извори млечни су просути
Зовом превратничким изоране стазе 
Не личе себи... Плачу извргнути
Путеви немира... И дан неће у разлазе

Руглу у посед разграђеног тора
Подигла се депонија и дим бели
Чело протествује записом бора
Ко јато кад прхне да се раздели

У прстену магме заточница гори 
Чудоређе продало је пуку веру
Умор вакту неда право да прозбори
Одавно верујем више лаику но клеру

Разложена патња саму тугу таји
Исту бољку по ребрима свиту
Умирило се срце... Замиру откуцаји
На нулу спао проток по мегабиту

Мртва стража чуваће потаје
Глас истине није умукао 
Овде сад але разгоне змаје 
Знам оно што нисам знао ...

© 20.08.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВЕМЕПЛОВ /2016/
zelenakap.blogspot.com

петак, 19. август 2016.

ХОД У КОНАЧИШТА

Носим убоје модре давне ожиљке и ране
Пожутели свитак нечитани радозналом пуку
Песму изанђалу... Зидом осаме ладолеж вене
Рaскoљeн нeмирoм срца тежим на моје стране
Трагом ветра у мутнe рeчи што доносе муку
Не иде ми од руке бекство дaлeкo oд мeнe

Мирис преваре залеђином није успео да ме слаже
Нечитак запис са гроба древни је белег дедовине
Приспео сам у коначиште ... Доле у селу пси лају...
Небом лутају звезде и покуњени месец траже
Пијани коридори губе усекли траг младине
Црне рупе душе урушавањем лако се осипају

Довратник сатруо искривљен у уму тупо живи
На испаши ни једне мисли нема отишле су у спокоје
У недоба прадавним трагом незвани гост ће доћи
Непролазно сећање у ископнелим очима посиви
Поломи живота уграбили су у процеп речи моје
Сањам ново јутро узмицања после олујне ноћи

Изнад села на пропланку зарасло гробље спава
Жуљају бисаге отежале и приштеви црног гноја
Преци су нема маховина... Набоји осули босе пете
На кућном прагу остављен ковчег заборава
Повија детињсто прежаљено без пелена и повоја
Буди године зреле... Неповратно у крилу сете

Непролазно сећање у ископнелим очима посиви
Изнад села на пропланку зарасло гробље спава
Моје кости уздарја њихове постојбинске препознају
По истом коду кроз векове моја фамилија живи
На помен збору служи најмлађа племенска глава
Приспео сам у коначиште ... Доле у селу пси лају...

© 19.08.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2016/
zelenakap.blogspot.com

петак, 12. август 2016.

У РАСЦЕПУ ОДГОНЕТКЕ


Развлачим невид да спознам Мила твој
Траг… Насад ума гнезди се противно вољи
Исто јутро је свануло болно… У неспокој
Сећање лута… Из шака да се не измигољи

Стежем у грчу узрујано срце… Како га задржати 
У грудима да не прекипи прсте
Утопила ми се нада ноћас у прошлим сновима... Схвати
Јаве су погубне… У самилост се не крсте

Висости узнесене пале су у хладну росу
Са сузама у дослуху растачу нови дан
Још једна песма чемер стихове просу
За ситну маглу… Разбијен земљани жбан

Не откри јаросну лучу скрханог ума
Ни поклич Гедеона* у трубном знаку
Душо моја је ли то овај вакат зулума
Што ме хара и скида змијску пресвлаку

Под родним прагом издајства време
На истој међи сустиже потомке и претке
Успомене жуљају срце… Отежало бреме
Записује нову бору у расцепу одгонетке

Невида више нема… Грли га дубоки пролом
Бездан у скрами утају чаура до поднева
Из зачараног круга куда изаћи урушен болом
Душо Мила само твој минули траг одолева

Ако се упутим њиме чека ли гроб тамо
Не поставља се питање јачој од наде јави
Живот опише елипсу своју и сви скончамо
Смрћу… На крају може ли живот да настави

Истим трагом спознања истине вођен умом
Срце је болом исцурело с дланова вере
Питам се песмо несуднице којим то друмом
Живота или смрти пођох јутрос пре намере…

© 12.08.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
Из књиге: ПСАЛМИ ЗА ЊУ
поновна објава: ВРЕМЕПЛОВ  /на данашњи дан/
zelenakap.blogspot.com
-------------------
*Свето Писмо-Стари завет; Књига о Судијама 7. поглавље

КАЖЕМ ЈА СЕБИ И ТЕБИ ПЕСНИЧЕ...

Есеј о поезији
Велики број умних људи писао је своје мемоаре. Пориви су знани зашто? Али много је мање оних који су написали анти мемоаре. Да ли су анти мемоари супротност мемоарима? Могу ли ати мемоари избећи и једно зрно мемоарско? Постоји ли писац који себе не уводи у своју књигу? Иако сам поставио ова питања у самој њиховој суштини су истине одговора. Анти мемоари су уистину мемоари са измакнутим кораком испред властитог огледала у чијем се одсјају не огледа само мемоарист. Добар писац није гост у свом делу него домаћин у својој кући који дочекује, послужује, гости и испраћа, све оне које је примио под свој кров.
Један од ретких, новинар, а ја бих рекао и врсни писац, Предраг Милојевић написао је књигу „Анти мемоари“ са поднасловом „Кажем ја себи“. И то што је он говорио себи уистину су велики мемоари дати нама. Покренут том дубином мисли и лепотом казаног, након бројног читања и ишчитавања ове изузетне књиге, пожелео сам и сам да Ја кажем себи, али не само себи, него и Вама, по нешто о себи и свему другом животном и важном. Лепо је делити животне мудрости од којих се умудрујемо. Племенито је оплеменити свој живот, али је још племенитије оплеменити и животе оних чији животи улазе у ваш живот. Море љубави се не препуња.
Допустите да вам мој сабрат по перу и ја казујемо оно што смо говорили себи. Немојте мислити да све знате. Живот је мали и кратак да би смо све и заувек научили што је у нама, иза и испред нас. Школа живота траје и после наших живота. Ако сте у заблуди да вам је свега доста и да вас иритирају многоучени право је време да се зауставите и да се сретнете са собом. Све што следи је само ту да би сте лакше стајали пред собом.
Прво позајмљени цитат за ову прилику из анти мемоара каже: „Многоучени тешко науче да лако пишу. Иза сваке речи виде нешто недоречено. Само велики писци имају право да пишу досадно. Има књижевника који напишу књигу у којој можда вредног читања нема ништа. Али написати књигу ипак је нешто - остане се књижевник целог живота.“
Шта је са мном? Нити сам многоучен, а не пишем баш ни лако и брзо. Недоречености има. Да је нема не би било новог изазова да се опет пише. Ја себе не доживљавам као књижевника. Једноставније речено ја сам песник. Песничка душа је тананија и мање загонетна. Књижевник је нешто компликовано. Нисам ни велики писац са правом да пишем досадно. Данас је много шта у нашем веку дугачко и досадно. Век журбе тражи кратке форме. Не бих волео да иза мене остане и једна књига у којој нема ничега вредног читања. За неке књиге које су ко зна како објављене ја мислим да је било боље да су остале у рукопису.
Написао сам више књига, претежно поетских, не да бих био песник и књижевник, него да мој траг живота, и певања, по некоме данас или сутра буде путоказ, утеха, његова љубав коју сам није умео да изрази, или да докучи неку меру човечности, бола, вредно- сти и трајања. То је одговор на кључно питање шта је са мном ? Проглашење од других или само проглашење ни једног књижевника неће створити књижевником. Ни написане и објављене књиге то дејство не производе. Ако књижевник није књижевник у правом смислу и пунини, осим пуког звања, привремене титуле, иза њега неће остати ништа вредно. Име много значи али не говори све. Процените сваког ко се надима празном титулом књижевника. Моје промишљање се наставља.
„Књижевник бира шта ће да пише. Али за добро писање /у смислу популарно/ потребна је извесна ширина интересовања и знања. Добри писци ретко су специјалисти. Још ређе су,ваљда, специјалисти добри писци“.
Новинар Предраг Милојевић у својим Анти мемоарима записао је горњи цитат.              Да ли би се са њим сложио? Не до краја. Сваки човек има слободу избора. Али сви људи немају то право. И књижевник може да бира шта ће да пише. Али често живот диктира. Моји избори нису самовољни. Ја нисам изнад и изван живота, средине и људи око мене. Не могу да програмирам себе на само својој таласној дужини. Дарована искра божанске љубави, прожетост осећајима, протканост чашћу и правдом, испуњење оним што носим из дома, од мојих родитеља, научен и васпитаван у школској и животној клупи, и још много шта друго, не дају ми право на хладну самосвојност и безобзиран избор. Тако су моје песме не само део мене него и мојих вољених, читанка мог живота и смрти.
Успомене и дани исписани су за сећање и читање, а особито оне посвете и поетски дарови почившој супрузи Милојки у спомен. Нисам тежио и нећу тежити популарном. Све мора бити верно и истинито. Живот се не да улепшавати. Смрти и губици се не могу оћутати. О лепоти се може певати лепо. Али и тамне стране осунчане љубављу просветле. Специјалисти најчешће сужавају своје хоризонте на уско поље. Ја сам увек желео да моји буду размицани. Погледи ка небу, у звездану ноћ, кишни дан, таму гроба, и све друго су погледи које моје отворене очи не могу и неће да мимоиђу. Песничка душа има очи и срце за све.
„Књижевник пише за вечност. Књижевник живи да би писао. У књижевности је главно ко пише. Што се писац мање види, већу важност добија писано. Додуше, понешто неписано или брисано остане записано у глави. Те »записе у глави« сваки писац би волео једном да испише. Истина не би хтео ни за њих да јемчи главом. И сећања могу да се мултиплицирају. Сувенира из Помпеје има данас више него што их је било у Помпеји. . .“
Ове наводе вреди читати и по други пут. Ако у први мах не схвататe њихову дубину поновно читање донеће вам благослов. У потпуности се слажем са реченим. Не може се спорити да књижевник пише за вечност. Ви ћете ми можда рећи да и Песник пише за вечност. Ја ћу вам потврдити и ту истину.Но немојте ми замерити што ја раздвајам песника од књижевника, или писца. То вам je све исто, чуо сам већ раније неке који све књижевне ствараоце у један кош трпају. Но дали ми имамо право да укидањем неких израза осиромашимо наш богати језик? Неко је негда увео различите изразе за различите књижевне ствараоце и њихова дела. Различитост је ту и мора се уважавати. Али за све је истинита тврдња да је узалуд писати, па макар било и популарно, ако написано не остане на решету времена и ако код првог просејавања буде плева. Само једро жито остаје у решету. Буди књижевник, или песник, тако да твоја реч написана остане непролазна. Не заборави да су људи смртни а да писана дела не умиру са њима. Живи да би писао и пиши што живиш. Не сакупљај сувенире само ради сувенира. Пепео заборава је најтежи. Безвредну плеву однесе ветар. Ево шта сведочи нови цитат.
„Једно књижевно дело, и кад вреди, можете да читате више пута и да нисте начисто шта сте прочитали. Лакше је писати компликовано него просто. Умети писати о свему и свачему, то је занат. Душевни напор изазива самозадовољство. Писац се труди да пише за друге. Годи му ако му се чини да други примају то за своје. Бертхолд Брехт је писао у једној песми: „Слушај док говориш“ То би могло да важи и за писање: „ослушкивати“ оне који читају.“
Ако се усудиш да пишеш било шта ли већ пишеш и певаш не пиши и не певај замршено. Нека књига или песма буду са мером. Увек пиши да буде питко, ни компликовано ни просто. Не пиши ни из самозадовољства. Мисли на оне који ће читати написано. Најлепше је кад твоје усвоје и за своје други приме. Поштуј свог читаоца, јер и сам мораш бити читалац да би био писац. Судбина твоје књиге није само у твојим рукама.
„Код објаве књиге често је важнији онај који брише - уредник, него онај који пише, писац-песник. Јер за написано и објављено одговара уредник. За брисано не одговара нико. Страда само песник-писац. Обично му се брише или скраћује оно због чега је сео да пише. Дешава се да песник напише песму или књигу због поенте коју је нашао или смислио. А песма или књига изиђе без поенте. Уреднику се није допала само поента.“
Ове истине имају тамну тогу. Мудрост животног искуства и година сведоче их јасно. Уредник није лако бити. Уредник је судија. Суд, судију, и његову суданију, поготову ако је строга, негативна и неправична, нико помирљиво не прима. Суд може а и често греши. Неправду по некад мора да исправљају векови и друга поколења. Колики су само песници распети на књижевној Голготи, осуђени површним пилатовским судом са опраним рукама судије у прљавом лавору. А ревизија процеса по некада никада не дође.  
Страдалника песника је премного да би се сврстали у једну кохорту. Данас има премного крстова а био је само један срамни довољан за сво човечанство. Уосталом и крст се преметнуо од када су га људи подигли на звонике, поставили на зидове, у олтаре, извезли на одеждама, барјацима, када је опредмећен на разне начине и украшен, па потом и први пут пољубљен и уведен у култ и амајлију. Срам пораза крста претворен је у победу, част и штовање и ко зна још у шта. Ето толико подвале, крсташења, да иде до гнушања и запитаности докле је хришћанство стигло са крстом без Христа? Мртви крст је преотео штовање и љубав живом Христу. Лакше је носити крстић око врата него Христа у срцу. Лажна позлата не може да засени таму душе. За подвалу не одговара нико. Поенте има, али је обрисана од следбеника. И данас се перу руке у лавору заблуде. Кајафа је био поглавар и судија, уредник трагедије невиног, чија се не пориче. Но узалуд и Пилати и Кајафе, они остају у сенци дела љубави. Жртва и страдање су подигнућем на крсту само узвишени а не кажњени и осуђени. Песници-страдалници, радујте се у пострадању. Сва времена су ваша времена, она у којима сте живели и страдали, и она за која сте живели, и ова која ће доћи. Поколења дела суде. Само суд времена је непогрешив. Певајте у славу поезије.
Мој сабрат по перу казујући себи у Анти мемоарима говори и вама своја нова промишљања пишући: „Књижевник пише да се сам искаже. Пишући за друге, мора да остаје свој, јер само таквог други га примају за свог. Писац мора бити свестран, али не и сваштар. Писац не жели да читаоцу намеће своје мишљење. Више воли да се њему чини како је усвојио његово. Тада му је мило што се његово прима за своје.“
Запажате да овде равноправно раме уз раме стоје књижевник и писац, а ја сам сигуран да се у овом наводу мисли и на песника. Писање је исказивање себе самог. Кад песник пева себе пева. Увек је свој. Ако то није онда је туђа копија. Копија није исто што и уникат. Колико људи данас самог себе на прима за свог? Отуђеност је болест нашег века. Није лако данас да будете усвојеници. Некада су песници били реткост. А данас су се намножили и разложили. Нећу порећи да и сада има правих песника и приученика. Признајем уз оне праве песнике из прошлих епоха који и данас живе са нама и међу нама, данас је све мање свестраних песника, а све више сваштара.Ослобођене песме закони- тости поезије намножиле су јато које креште гласно да се песма славуја гото и не чује. Празно чегртање речи и празни прапорци неминовост су кад се свако лаћа песме коме није дата искра и дар поезије. Ако читаоцу песма не легне на срце и ако је не осети као свој откуцај била живота, залуд је писана. Играње поезијом само ради поезије и само збрајање у песничко братство је губљење времена и издаја поезије. Песници, певајте да вашу песму други приме као своју. Увек у славу поезије.

© 12.08.2016. Cламими® Ј. Зеленкапић
ВЕЧНОХОДИ / књига: СЕДМИ КРУГ записи-есеј 04.05.2011.
поновна објава: ВРЕМЕПЛОВ  zelenakap.blogspot.com

четвртак, 11. август 2016.

ЈЕЗАВЕЉА

/одломак/
....
Луда царице Језавеља, кога да кривим што те упознах у кобном часу? Како и зашто су те окумили зло и злоба? А и име ти је дрско и погано. Језавеља... Језавеља... Ја га разумем и читам као велика језа. Веља је заиста велика. Смртна језа данима ме подилази. Зашто ми кљујеш срце и рушиш божански престо? Твој бог би да надвлада мог Бога. Од верника осећам да и сам клизим у идолопоклоника. Ти си охоло пресадила опоруком идолски невид у задњу путачу. Видим у царству ми, гори од горег разложно се инатом надгорњавају. Предуго траје претрес глупости у ситним душама. Нико се не своди на воду да није жедан. Колико бљутавости сипи из празних ти уста. Глупо и смутно су одавно на врху лудости. Гутачи ватре онемели су спржених ждрела. Твоји жреци раздиру мир и душе мога народа. Наша вера се љуља.
Тражио сам твоје покајање на погрешном месту и остао без спокоја. Одбегла јаво имају ли потере вере? Нико те не уме укротити. Пулсирају многе црне мисли у потпалубљу ума, тек да се чују. Круни се и дух слободе огребан о мамурлук. Треба ли повод да се прескочи? На изгубљеном путу остала је свака мучна дилема. Царска постеља је прљава од твојих мрља. Високо у горју кликтај слободоумља замире. Касно је за буђење црноока придошлице и бивше уседелице. Шта ћу са тобом распојасана дангубо? Ти ћеш се окаменити пре него учиниш корак за правду и моју веру.
На твојој постељи ноћас испитују ли те сведоци пораза, или си им утекла? Голем је страх суочења. Смрачило се време пропасти у густе подводице тмине. И ако су твоје утваре прошле, није се повукла страст твоје осионе освете. По правди мога Бога, знај царице, рачун ће ти без милости наплатити последњи крчмар. Мудрост народа говори: - Лија, лија, па долија... Већ је пристигло посрамљење на твој праг. Кауцију ти нико неће вратити.
Сутра на царском тргу пристиже и твоје осрамоћење. Од следа до разједа ожиљке нико ти неће бројати. Пази да ти не исчупају језик лајавице. Твоје товарне спреме опрхвала је буђ и плесан. Модрину једа ни једно сведочење не уме да искаже разборито. Пузавицо, узалуд си пузала уз туђе дуваре. Сажаљевам ти случај. И онако до опомена народног духа и моје царске речи није ти стало заљубљенице у криво огледало. Таштином звоне твоји прапорци, док се над угруваном гуком счуђају чудотворци. Пишем ти последњу поруку да се покајеш, пре него буде касно. Илија Тесвићанин сутра долази на Кармил.
Ноћас видим како за читаву вечност плешу самртне стране на сулудој кошави. Јавља ми се Илија громовник. По тамном прозору безнађа јављаш се и ти. У провиђењу две црне силуете плаше ме до бола. Свуда у царским одајама прокапала је злокоба ноћи. Асталски дуг чека ће прозебло јутро. Самртни плес ако утихне у цик зоре, знај нећу те будити. Ноћас су ме осудиле твоје осуђене очи. Језавељо, не долази ми сутра у царски врт.
У пркос свему, ја не могу да ти судим царице суђенице. Доста је што ће те властити суд стићи. Разгон ума нека бар затрепери осветнице у прикрајку твога смисла. Водиш порекло без порекла. Ко ће га знати зашто? Влага ти се увукла у бесне очи. Страши ме то колутање злих очију на помен имена пророка. Слутим да наша битисања неће још дуго да се копрцају по вијугама сећања.
Опробала си све и свашта, па ти сада и тумарања бледе. Трогодишња суша испила је и наше училеле корене. Колико ће још белаја бити? У твоме летопису слуђеном голема је мука наћи бар једну вилинску нит. Све си замрсила и проћердала одавно. Абдицирај са мушког престола царице Језавељо... Кармил ће нам се осветити. Небеска ватра показана ми је у сну. Гледао сам са ужасом док је пржила твоја крила поноса и дрскости. Чуо сам како је из тебе змија сиктала док сам ја дрхтао као прут. Не дочеках крај сна, и не умем ти рећи шта нас на концу конца чека? Не слути на добро. По евнуху иде овај свитак на твоје руке обеснице моја. Немој га бацити и пламену дати. Неразуму разум треба у осудном часу. На то циља ово очајничко писмо да те уразуми.  
 Твој Ахав
...

©  02.08.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot.com

понедељак, 08. август 2016.

ПРЕВАРЕ КУМИРА


Грешни кумир култног духа
По увелом кругу збира паучину
Потоњи се грози глувог слуха
Слик преваре истодобни мину

Ревно поимање злодух следи
Свитку древном машта прети
Из запећка јаве слика бледи
Испод прага слути кам уклети

Траг одласка кућу муке закључава
Искра плахе ватре кликтај буди
Под уценом у откупу стоји глава
Суд неправде опет правди суди

Са прозебом ноћи пале мртве птице
Вектор приче скраћен трули невесели
Кружи писак задрт муком посебице
Два су ока тамом духа преотели

Кратко слетом невид умље гута
На превари задњи уздах чами
Крај отока збиље неслобода плута
Увире бола удављеници љубе сами

Записе књиге мраморења и полутаре
На пресвлаци ума опрост чува
Глагол судњи тишти дар преваре
По ивици жуљне срме траје игра глува

Гњати старе сливом белим речи јуре
Касалице до набоја вишњег зида
Вакат дана прескок срочи у котуре
Пре урока одбол сувог кашља рида

Мртву маглу неблуд ума дуго носи
Просеве поучења ништарије ине трпе
Савест треском разваљују сви пркоси
Поткупљују мит несклада и зазоре крпе

Прошлост трулим концем… Себе саму
Обноћ пара… Дроње висе на све стране
Сузо мученице мртвом виду скини скраму
У ресама леске… Тражим зоре оплакане…

© 07.08.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
поновна објава: ВРЕМЕПЛОВ /2016/
zelenakap.blogspot.com

петак, 05. август 2016.

ДАН ДАНУ ДОКАЗУЈЕ... 19.Псалам


Пепели пали плитко… Пресеци посртања
Одасвуд одбој... Окаснио одлом окомито
Ткају тегобе тканицу трубну… Тврда ткања
Жетву жреци жртвену жању… Жуљно жито

Небосклони нехуда надобудни нискости нуде
Ринфузе ретке растачу раскораком… Роком рима
Залуд злураде зевају злобе злокобне заблуде
Дивље драме дурне дертом досадног дима

Илузију испијену истачу… Игра игру истина
Кулук крезуби кулучи кораке… Крајолик крша
Ветровит ветар вртлари… Вришти ветрометина
Мршава магла мили монотоно… Млитаво мрша

Засукани засуни зебње зазорне заокрете зову
Отпором опомене остављене… Остатак обљубе
Кованице крепке крестом крунисане крсне кову
Дан дану доказује… Дерт дугове доконе дангубе

Вашарска ватра врцањем вреле вртлоге вари
Криком кренули кукавни крајпуташи крстоносни
Вагоне вучне видокругом вуку влачегом влачари
Пролеће пупи поленом… Прелет поста призив посни

Милости молим мрамору мојој мучној муци
Рушеној руком… Реквијум разбором роморе речи
Славу славе слепи сокаци… Стасали славолуци
Заовина звонко зебе… Залог знамење згњечи

Наопако нанизани низ небулозе неважно носи
Вену вунена времена вишња вршена врхом
Опоро отекоше отоци… Остале осаме откоси
Свршени свршци сврбе сугребе… Сулудом сврхом

Гнојим гнојне грехе… Главињам гладном грудом
Дворском… Дворјани дерт дубиозом дижу дужни
Лудује лудост луда лакомислено лакомом лудом
Ружно ружноћу рами… Растоци ректују ружни

Тоцила трусна тоциљају тутумишке товарне туге
Разбор ратује расно реплике… Разум раштркан рије
Кругови круже кратко коловрат кривоверне куге
Коврагом класале кврге кланске… Кост крст крије...

©  04.08.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
из књиге “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” Мили, у спомен
поновна објава: ВРЕМЕПЛОВ 
/ на данашњи дан / zelenakap.blogspot.com

понедељак, 01. август 2016.

У НОЋ РАЗВЕЗДАНУ


Преорали ми умовање заразном тугом
Раздружују се речи свикле на истину
Тамне посејана поља бола истом вугом
Докле помори да требе блиску заовину

Гине добра нада усред кругова јаве
Вилорого крдо мисли разјурено лута
У прогоне на пашњаку душе… Окрваве
Муком исписану жељу што оком колута

Зле гласове зебњом истинитом проносе чауши
По зазору прапочетном тиња на обронку језе
Гребен миља сивом маглом додворење гуши
На ивици гробља капљу сузокриле брезе

Наружено биље још сакате дане снива
Преселила се васељена у покају другог пута
С ближњег плота у сутону скамењена шљива
Баук оку бива… Каква ли се тамо врзма кнута

Велесиле мрака табанају кужне муке
Како да дозовем самилости неслућене
Узмем љути камен бачен из туђинске руке
Са вечном жудњом да добро по добру крене

Великом мишљу пробуђеном из једине бајке
Властан нисам да свој живот осветом раскрчим
Уздарје са колевке песмом моје мајке
Вишњи јоште милошћу чува… Чело мрчим

Ако испод ребра рез зареже по катрану
Прокуљаће нова гнојем збрана тмина
Не рушите јој гнездо… Пустите врану
Да кров мој надлеће и слути преваре висина

Нека виси раздор над урвином ојађени
Док вашу злу сујету вишак мржње распродаје
На све стране света… Не вену песме невени
У моме перивоју… Небо је спознало издаје

Дописујем те у округ мојих сенки и жалова
У пасош вере за путницу брода до острва наде
Пучина се опет смеши изазовом у пени валова
Погледу ока залазак сунца у утонуће да не украде

Зором ће други зрак протрести јутро снено
Разложно једро привезати на каменом спруду
И појутарје позлатом извести у гесло омиљено
То снева песник невичан бури… За срећу луду

Наговештај нема… У одјеку звона зру дозрења
Ничега новог са учмалог торња до истога бола
Будилица свести окаснела залуд задржава хтења
Урушио се ноћни храм бекством лажних идола

Око свода развод грамзив нову збиљу мути
Опомена задој отровани разбистити неће
Истином све је изровано… Утопили се мамути
На прозору оста видик скучен у тињању свеће

Кратке су ми руке да те дохватом обгрле
Мила… У преломном трену тонем у катрану
Једино песме нису празне трлице… Хрле
Теби… У сазвежђе Ориона… У ноћ развездану…

© 01.08.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
поновна објава: ВРЕМЕПЛОВ /на данашњи дан/
zelenakap.blogspot.com