субота, 25. фебруар 2017.

ЧИСТУНЦИ СПАРТАНСКИ

Разлуђене вратнице искоса
Мори тмурно време
Негде су учене странице посрнуле
У дилеме
Моју песму чека твоја глоса
На колоплету збиље
Продана низу бескрајне нуле
Горе црни трнци не сувисли
Остављени локвањи
У бари сву ноћ су кисли
И рђали обешени тигањи 
На прозору гасарчићи чкиље

Ноћас удомљење нисмо нашли
Нашем путу у сепетима бола
Мину још један круг успомена
Са Божјег пута брзо смо зашли
Долап окреће витло а недра гола
Расипају сећања мучна и муљ смена
Оклевали су облаци сеновити
До уранка и грана ива
Поразе дуже од победа треба носити
Под разборитом гором
Нико се не заклања у времена сива
И збира стадо пред туђим тором

Подухват умља још нам не обзнани
И мучна песма у задњем зову
Огледало ми душе тмурни дани
О граматичкој грешци стиха
Ко ће зборити у наслову
Песма се маргином скрива тиха
Заводницама фуснота не нађе се место
Да се скрасе
Изневерених нада престо
Љуља се… Потпорни стуб клански
Неће бувљак и отпад масе
Љубоморни чистунци спартански…

На овај дан © 25.02.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

петак, 24. фебруар 2017.

ОВДЕ МЕНЕ НЕМА


Ноћас сам будно крстарио улицама ума
Тражећи одбегла раскршћа самоће
До зоре торбарио уснуле успомене
И испирао речи ко белутке по дну реке
А ругала ми се језа и страшила чума
Израслог трња на пољима људске злоће
Не рушите ми дечије ћуприје заноћиле у зене
И не подмећите оклоп корњаче дуговеке

Ако ме питате где сам се изгубио
Знајте стаза је смртна живот без путоказа
И опет звони у поноћ мук истог сата
Грешна ми душа опрост иште целу
Овде сам сапаници моји сиришта слио
У слане воде и леднике тешке од мраза
Шта да вам прича миротворац уочи рата
Са собом и гробом у ову зору белу

На крају села лавеж псећи опомиње
Штап се у претњу преодео осионо
Муштулук чекам одавно да ми јаве
Родила се мушка песма… За окриље
Опет ми трну зуби и глад бере глогиње
У подсвести са дна понора јечи звоно
Уз кичму миле трнци… Жалим мраве
Што мој језик не разумеју и зов пратиље

Трукујем стих по стих ко покрстице
Зеленим концем на бошчалуку глади
Имам новог незваног госта пре зоре
Вилинска кола и слепи мишеви плешу
На боре бледог чела… Кидишу птице
У бразде јесењег угара… Озими јечам нади
Клијање спрема… Пре послушања и покоре
Не светите се распаду и трулом лешу

По полутами занемелој у пустој соби
Оркестар успомена штимује гласне жице
Осветнички пожар се у углу душе спрема
Да спржи млади засад наде ко багремову шуму
Докле да кулучим заробљен у тескоби
Куда ме пусте улице ума воде… Моје очи невиднице
Раскршћа нова не познају… Овде мене нема
Зашао сам трагом песме иза леђа… У разуму

Шта ће човека да овековечи… Ко ће ослободити раздоре
Живота и смрти… Док су се цепале чете и умирале субаше
Са прошлим столећем у раскораку изгубио сам битку
Ни долазеће чашћу знатижељне видике не отвара
Сви моји преци одселили се у атаре гробља горе
Ако се скоро прекине линија наследне лозе наше
И овде никога не буде да тапије чува на пожутелом свитку
Прогоне ума у беспућу… Закључак горки нека сам глувара…

На овај дан © 24.02.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

субота, 18. фебруар 2017.

НЕ ЛУТАЈ ПО КИШИ

Нећу те више звати у сумрак зашло провиђење
Разлевам умља низ стрму страну да улогорене наде
Препозна освит што сунце чека и сунцокретово зрење
Разишли смо се давно узводно од токова умрли граде

Временом плетем песму уздарја у плетенице вите
Коштана срж јечи гладна око прозукле мемле туге
А ти си мој ковчег смртни и тамница своје елите
Још нисмо преболели све жутице… Стигле године дуге

У старом правцу лутања докле да гњили проседа зов
Укалупљене речи опоро секу опну тамне душе
Не мариш за своју чељад граде и безкућников кров
Што прокишњава у худу јесенску маглу кроз повијуше

За одстрел спремне вијуге ума муче празнину бола
На утринама плачних појутарја у зебње поводи гину
За зборно време презира не читаш посланице апостола
Умрла ти је давна поетска душа… Оплакуј пустолину

Неверно су проливене твоје сузе на узглављима немим
Стоика многих у дангубним беседама без самилости
Једином месту слободне мисли зборишту књига стремим
И опраштам ти моју туђину и полом Бог да ти опрости

Узалуд освита нема а плетива су однели умрли снови
Ковчег смрти све више жуља и трули злуради кров
Упркос свему на раскршћима твојим рецитоваћу “Благослови
Велики Боже станиште беде…” Да још поживи проседа зов

К источној капији у болном кораку урезује трагове вере
Да намерника дочека загрљај мира пре сваке навале језе
Неко је расуо нехајем полуда прах носећи модре калопере
Ново свратиште тражи пут да га не прегазе клановске везе

Не лутај по киши Првородни Сине… Не буди покисле славује
Свети закон у срцу запиши… Граду се као оцу песниче врати
Разуђених гора немој красти сенке… Допусти да самује
Тишина своје тајне… Несванула зора чекаће зраке у позлати…

На овај дан  © 18.02.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

среда, 15. фебруар 2017.

ПОД ХРИСТОВО ОКРИЉЕ поема

1.
У ноћном часу кад исписујем песму снова
Или тражим одбегли летопис мог живота у тами
Не допуштам никоме да мрак разгони уместо мене
И заборавом избрише моје оловке траг црни
Нећу из руке туђе не подрезану…Хоћу само своју
Недам да ми и ову ноћ судну потопи туга
Да ико стреља љубљви слова нема права
Песник и песма у загрљају нека буду сами
У тишини најбоље се ослушкују ритмови срца
Кад језом зебеш усред сене замахни крилом вере
Изнад стропа рођене куће у тајну душо прни
Млечна ме стаза мами без лукавства у спокоју
2.
Оловка пише срцем а збори из рукописног трага
За сведочанство читаоцу да себе у песми нађе
И откуцајем новим рашнира ноћ закопчану и тишину
Нек блесне мисао метеорска сводом истине
Далеке звезде уврстане у фонду небеске библиотеке
На рубу свемира заказан сусрет збива се Драга
Пружену руку прими Мила... За док кад вежем лађе
Прошетаћемо сами пучином даљном где свици гину
И змајеви дечијих жеља одлете неповратом у висине
Листање звезданих књига утешно дође под прсте меке
3.
Роман нашег живота нема споредне јунаке у тузи
Ни разуђене улоге по острвима расутим у метежу велике збиље
Ми нисмо залудни глумци понављачи за написане нам роле
На једном штиту гинули смо да нас без ореола славе носе
За сахране нисмо вични… Путујемо само у спроводима бола
Живот на рођењу додели штап сиротима и неми позив слузи
Да служи неверном стаду и да га нежно збира у тор прави
У ноћи љубави под Христово окриље небески олтар није далеко
Да поданици љубави своје воле ко што ја љубим моју Милу
Док скупа у Омару косимо младалачке зелене откосе
На пожутелој слици ко два цвета и узлетела сокола
Ноћас сведочи свемир… Под Христово окриље вољени се воле 

На овај дан © 14.02.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПОЛВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

четвртак, 9. фебруар 2017.

РАЗМЕЂЕ УМА И ДУШЕ

Бела огрлица ледника оплела венац
На мрви истине истрајавају гладни
Мраз оковао и несуђени студенац
Језици стрепње палацају горопадни

Дољом и брегом усеци цичом љубљени
Намети ко стогови зденути... Зора уклета
Не свиће. Разбоји векова окови ледени
У чвор везују трагове промрзлих пета

Испод шубаре беле љубав не чами
Јутром трагачи у смрти траже доказе
Време је стиду… Нико се овде не срами
Док песму торпедују смртне камиказе

Скучени пролом и рам бездани збиље
Грле краставу рану на челу пуну гноја
Не гаси ватру игром речи док очи пиље
У Њену слику сећања и задњег неспокоја

Пусти науме жудње да плешу ко виле
Грлено ждрело има промукли глас
По беспућу увојака сребрне искре чиле
Различак туге слуша речи… Издали су нас

Мало по мало у стиску јача оскудица
Испражњен разум трећином заточења
Завејане осуда жуља… Плаче трлица
Олуја чупа дивовско рашће из корења

Сугребе и слутње раскршћа крију
Дворења око софре у празној ноћи
Чађавим током низ оџак кад се слију
Трагови црни утекле мемле у глувоћи

Бездано време чита запис давне ударе грома
Стрче сводoви укошени у чеоном рогу
Зјапи препукла јужна страна сиротог дома
У сраму јеца човек дотучен до ногу

Нише се смеђа мрежа паукових нити
Кад љути вихор лаку сламку сколи
Тешко је залог на ветрометини снити
Размеђе ума и душе јаче од смрти боли…

На овај дан  09.02.2012. ©лавими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

среда, 8. фебруар 2017.

СЛАМКА И ЗМАЈ

Проматрајући законитости живота које ме окружују одавно сам запазио рецимо да се пас јавља завијањем кроз тмину ноћи, док овца стреса своје мокро руно, велика се шума загледа у засенку, жена бруси у љубави, филозоф у мудрим изрекама, а песник у поезији. Песник и поезија, није израбљена тема. Заслужује и моју цртицу, запис о спони поезије и песника. Како поезија рађа песника или како он њу рађа? Ко је овде мајка а ко дете, и зашто нису на одређено време везани само пупчаном врпцом, него вечним везама? Опседа ме и велико и недокучиво питање шта је поезија? Није до краја исправно поједностављено уверење иако се широко усваја, да је песник онај који пише поезију. Прави песник је вазда више од овога. Не волим ни оне офуцане дефиниције о поезији, из којих је исчилела душа и суштина поезије. Велики Виктор Иго чини ми се да је разумео сржну мисао, и ево његовог одговора: „Поезија је таква сламка која лети по вољи наше памети. То је змај од хартије који се лепрша међу животом и смрти, то је сенка коју баца од себе предузимљива душа.“
Из његовог одговора ја жудим да дохватим „сламуку поезије“ коју данас носе вихори у чудним вртлозима. Некада је слободоумно и високо летела, по пољи песникове памети, а данас врдуља, час у неке полувисине, а час једва изнад тла песничког приземља. Одавна поезија више није „змај“. Чак ни онај радознали змај од хартије. Жалим што је змај везан грубим узицама. Нека друга деца се играју пуштања своје „аждаје“ надувене лаким гасом. Балони аждаје заменили су раскриљеног змаја. Како жалосно изгледа та збрчкана поетска играчка, та вишеглава лакована аждаја? Данима је гледам на огради од жбуња. Сећа ме на беживотно страшило, оно које памтим из детињег доба, како претећи куња у сред конопљишта. Тако и у савременој поезији одавно нема живота, будући да је и она премрло куњало. Част изузетцима.
Лепршање змаја кад лепршавости и духа у песнику нема залуд је тражити на граници живота и смрти. Готово да је смрт победила живот. Велика поезија је абдицирала. Данашња беживотна поезија никада неће моћи да се отргне из смртног загрљаја. Нека вас не збуњује дилема јесу ли исто сен и сенка? Чија је тамнина већа, дубља и дужа? Поезијо, иза чега се заклањаш, и где си се скрила? Конопљиште се не разазнаје од начичканих страшила. Ни песничке душе раздушене не лепршају стихом како би треперење њених струна у брују било умилно и поетично.
Поезија се погурила попут изнурене старице. А знано је да је погурен стас само неминовно слегање живота. У слегању поетског бића, попут тла које слеже, све су већи ожиљци и распуклине које претећи зјапе и на пољу поезије. Када је у питању смежураност аждаје поезије, и њеног знака одумирања, ранија паралела са страшилом, и нова са старошћу и избледелошћу човека је очита. Вечита мудрост наводи „ Стар човек је рушевина која мисли.“ Има ли у поетској рушевини мислећих песника? Неправедно би било рећи да их нема. Има их свакако. Али колико и каквих мислећих, то је загонетка? Ако су многи ововремени назови песници из позије изопштили душу не чуди већ виђена смежурана љуштура аждаје поезије, која се у бледо и издерано страшило преодела.
Ако за кратко одвратим поглед од свакодневне лепоте поезије природе, птица, гргоља вода, говора животињског света и биља, мелодија звезданог свемира, и тако даље, и сву пажњу усресредим на човека песника, чини ми се да је човечији живот постао одиста страшан. Живот је знано трулежан и пролазан, иако овога има и у његовом окружењу. Но то окружење се стално обнавља, а човек се само перута и коначно умире. Тако из дана у дан над његовом једном бедом стоји друга, и дроњци му немају пола. Жао ми те је стварни човече песниче!. Твоју вајну саобраћу и сестре оплакују њихове песме. Није вредно трудити нове речи. Аждају а не поетског змаја од хартије расквасиле су млаке сузе, па читаоци пролазници и истински песници од ње одвраћају погледе. У вапају песме, у записима, у свести, и читалачкој бирљивости сви заједно јаве жудњу да ухвате бар сламку и спасу је вихора...

На овај дан  ©  08.02.2015.  Славими® Ј. Зелекапић
Књига цртица; ДЕВЕТА ЧЕКАОНИЦА
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

субота, 4. фебруар 2017.

КРАЉ И ШЕГРТ


Прочитао сам негде и негда: „У књижевности треба да будеш краљ, да не би био шегрт.“ Данас се озбиљно питам јесам ли био краљ или шегрт? Пре би се рекло ово друго. За краља ме моји савремненици нису прогласили, а шта ће учинити потоња поколења, то остаје да се спозна. Шегрту живота и није било тешко да буде и у књижености шегрт, када су настојници били мање писменији од шегрта. Како су дошли на положај настојника или краљева књижевних није тајна. Лактање, подметања и полтронство су степенице, или ти прљаве стопе на нечасном путу. Шегрт им не суди, допушта истини да посведочи кад дела речитије говоре од речи.
У књизи „Трагедија генија“ нашао сам ауторски поглед и запис који обелодањује ко су песници? Не бих да пре цитата помислите да себе бројим у геније. А не бих ни да помислите да у њему нема истине. Трагедија генија је истина. Ако и нисам геније, свакако јесам уметник, који у животу није имао само једну уметничку трагедију, него сијасет, а оне су честа коб уметника, а особито песника.
Но, познато и доказиво не треба даље доказивати, зато читајте цитат: „Песници не стварају своја дела, јер је Бог, онај који потчињава себи дух, узима песнике за своје слуге. Он хоће, да каже, одузимајући им памет, да они нису творци тих чудесних дела, када им је душа смирена и када су у власти разума. И пошто их обузме занос, стварају и изазивају наше дивљење. Запажено је да су знаменити песници, уметници и политичари били помало меланхолични, помало душевно болесни, а помало мизантропи. Лепи стихови стварају се у стању заноса. Све што ствара геније производ је заноса.“
Изазован је овај цитат, у намери да саопшти да песници не стварју своја дела сами од себе. Ту је Бог и његов дар коме Он да да буде песник он је песник. Велика је истина да су прави песници Божје слуге. Признајем ја сам био и људски слуга, у детињству служинче, чобанин који добро поима шта је и ко је слуга. Признајем и да сам Божји слуга који ево преко педесет година служи на Божјем отару књижевности, особито поезије. Инспирација, или ти по овом цитату занос, су одиста својствени песнику. До душе има и оних који га немају, а умишљају да су песници, што би се пре могло рећи да су квази песници, или ти занатлије без заноса. просто пискарала или ти жврљала, како би то народ рекао. Дакао да данас највише има овог друго песничког соја.
Неоспорно је, поезија није занат. А данас на жалост, поезија је многима постала занат, или још ближе речено докона окупација. Поигравање са поезијом није далеко од шарлатанства. Када се људи поигравају са животом, што неби послушали глас заводника, који их наводи да се играју и са поезијом? Колики данас у поезији играју преварантску игру шибицарења? Нагледао сам се, начитао, и презаситио шибицарења и шибицара, вајних песника, на друштвеним мрежама, у бројним трећеразредним зборницима, на конкурсима, манифестацијама и догађајима са преврнуто обученим кошуљама, сведоцима неукуса, неморала, плагијата, јефтиног профитерства, сукњичења, нечасних награда, и чега све не. Ова пошаст нема меру.
Меланхолија уметника је чини ми се прирођена им. Иако није истина да су „помало душевно болесни“ у оном физичком смислу болести, јер напросто наш земни шар би био пренатрпан лудацима, и неби их све могао носити. Ако је уметност лудост, а сви уметници лудаци, ко би за све њих саградио толике луднице? Болна душа јаче јеца, то је истина, али то је само узрок да се изнедри права песма из душе, или уопште узев неко уметничко дело. Дело настаје, рађа се, а не ствара, како то многи чине на задату тему. Стога за мене као песника није увредљиво што сам у књижевности „шегрт“, а не краљ који само држи жезло и господари.
Господарење никада није племенито као служење. Велики „Ја сам“ био је слуга и пастир у намери да службом и жртвом на крсту задобије човека за његово царство. Тако се и песничко царство задобија службом, жртвом, а не самопроглашењем и отимањем трона. Лепи стихови стварају се у стању заноса. Тако ја остајем у заносу, и ако овде не теку стихови него прозни запис. И ови редови носе музику поезије и мудрост. Шта је лепше од музикалности душе саме песме? Тешко је када песма није ни песма ни проза, него „модерни“ бућкуриш. Никад се неће завршити двобој у корист слободног стиха. Везаном стиху, слободни је бацио рукавицу, ругајући се вековима прошлим у којима је писана права поезија и у којима су тиховали прави песници. Они се нису слободним стихом утопили у безличну песничку масу као песници у време нашег века, него су исписали властити траг, а чије звезде и данас сијају, и светлост им је још јача у мраку, или сумраку поестског неба, од прегустих сенки данашње песничке бораније. Овим не поричемо право постојања и писања слободног стиха. Проблем је што њега могу успешно да изнесу само необично даровани песници, и то ретко, док песници без дара бесмислено табанају истим не поштујући никакве законитости поезије.
Говоркали су ми често неке поетске скутоноше, и још више успут сујетни заједљивци, будући да су пред собом имали другачију поетску скромност од њихове надобудности, поистове- ћујући у ово наопако време скромност са лудошћу, да скромност није врлина но мана. Ја се узалуд не супротим овој њиховој заблуди, верујући да скромност и унутрашњи мир иду руку под руку. То је лично необориво искуство које ме је охрабрило и очврсло у намери да будем и даље скроман, јер попут њих и не умем. Скромност ми је у коначници увек даривала мир, упркос пролазним немирима, губитку због скромности, и чак успутне жалости, не ради себе, него вечитих питања, зашто се губи и страда, где је ту истина, и зашто зло надгорњава добро?
Коначница на коју заборављамо је оно што је срж. А мир душе и срца нема цену. Научио сам и животну лекцију да није нужно да присиљавам себе и да се доказујем пред недоказивима. То не треба чинити јер доказивање код неразумних само појачавају сујету, завист и зле намере, да вас унизе, спутају, подметну клечку, да вам „укаљају“ образ и које шта друго. Они који образа немају неће марити ни за ваш образ.
Гранитна је истина да вам људи не праштају успех. Све ће учинити да не останете на том врху. Препуштањем осећају унутрашњег спокоја, надрастањем себе самих и завидљиваца, избећи ће те нове ожиљке на души. Доказивање је опасна замка. Пустите да време ради за вас и његово решето. Суд времена ништа не може поништити. Кад-тад поравнање дође. Они који се понизе биће подигнути и узвишени, а држници ће бити строваљени у прашину. То је закон Божјег милосрђа и правде. Иде време и већ је настало када ће се у истину знати ко је Краљ а ко шегрт?...

На овај дан © 04.02.2015. Славимир Ј. Зеленкапић
књига цртица: ДЕВЕТА ЧЕКАОНИЦА
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

петак, 3. фебруар 2017.

ПРИЗИВ ОСАМЕ

Мили, с љубављу

„Помени ме у молитвама, Мила,
И ја ћу знати у часове таме,
Кад опет груне нечастива сила,
Да добра душа твоја пази на ме...“
„ПРИЗИВ“ Милан Ракић

Помени ме у молитвама Мила
Пред престолом неба мој знамен
Млеком вере ти си ме задојила
По твојој смрти носим пламен

И ја ћу знати у часове таме
Да једна звезда горе за ме сјаји
По твојој смрти крадем осаме
Моје срце твог срца буде откуцаји

Кад опет груне нечастива сила
Чујем поруку утехе за дан васкрсења
Кад вера окрепом рашири орлу крила
Скори сусрет биће за празник Сретења

Да добра душа твоја пази на ме
Ко што те у срцу за навек носим
По твојој смрти крадем осаме
Жетву љубави и на гробу просим

„Помени ме у молитвама, Мила,
И ја ћу знати у часове таме,
Кад опет груне нечастива сила,
Да добра душа твоја пази на ме...“

На овај дан 02.02.2012. ©лавими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com