РАЗМЕЂЕ УМА И ДУШЕ

Бела огрлица ледника оплела венац

На мрви истине истрајавају гладни

Мраз оковао и несуђени студенац

Језици стрепње палацају горопадни

Дољом и брегом усеци цичом љубљени

Намети ко стогови зденути... Зора уклета

Не свиће. Разбоји векова окови ледени

У чвор везују трагове промрзлих пета

Испод шубаре беле љубав не чами

Јутром трагачи у смрти траже доказе

Време је стиду… Нико се овде не срами

Док песму торпедују смртне камиказе

Скучени пролом и рам бездани збиље

Грле краставу рану на челу пуну гноја

Не гаси ватру игром речи док очи пиље

У Њену слику сећања и задњег неспокоја

Пусти науме жудње да плешу ко виле

Грлено ждрело има промукли глас

По беспућу увојака сребрне искре чиле

Различак туге слуша речи… Издали су нас

Мало по мало у стиску јача оскудица

Испражњен разум трећином заточења

Завејане осуда жуља… Плаче трлица

Олуја чупа дивовско рашће из корења

Сугребе и слутње раскршћа крију

Дворења око софре у празној ноћи

Чађавим током низ оџак кад се слију

Трагови црни утекле мемле у глувоћи

Бездано време чита запис давне ударе грома

Стрче сводoви укошени у чеоном рогу

Зјапи препукла јужна страна сиротог дома

У сраму јеца човек дотучен до ногу

Нише се смеђа мрежа паукових нити

Кад љути вихор лаку сламку сколи

Тешко је залог на ветрометини снити

Размеђе ума и душе јаче од смрти боли…

На овај дан  09.02.2012. ©лавими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com