понедељак, 30. мај 2016.

НОЋАС НЕ МЕРИ ГАЛАКСИЈЕ...


Мили, с љубављу

Ширине су недокучиве. Дубине маме док празнина паралише. Остатак изношеног времена заспало је у оскудици. Тешим се зборећи сам себи: Трпи и пати. Исто ти се пише. Ноћ је дуга и тешко схватљива. Гњаважу са собом докусури одмах. Пробало се много пута узалудно. Опет  се намеће мисао: Не изостави надања и започни јаву садашњу. Можда се нешто и збуде? Тужићеш неко време, и ако не свиснеш крећеш у трајање. Брзоплетости нема места. Вијуге живота су ту. Броди својим током како мораш и докле можеш. И то је напредак за корак више. На крају или почетку неке галаксије Мила те чека. И ова ноћ ће минути. Мисао по мисао и ту је започета прича. Пусти да се доприча сама од себе. Не крати је пре времена. Има дана који је исчекују. Немој их разочарати...
Ако су тебе неки пређашњи разочарали не свети им се. Ни једна ноћ не сме да суди прошлом дану. Следујући нису криви за раскораке прошле. Баци их у заборав. Испробај неки нови смер. Не обазири се на изокренуте путоказе. Шерети су се поиграли и све их обрнули наопако. Одступница у назад је погрешан пут. Врашки је такође тапкати у место. Бездану увек окрени леђа. За нова свитања имај вере. И она ће те ускоро задесити у часу ненадном. Граби уз брдо живота, упркос Милине преране смрти. Не одричи се пртљага искуства. Кад стигнеш горе немој се зашаторити. Нове хоризонте треба даље размицати. Галаксијама ниоткуда краја. Мами ли те царство знатижеље прешироко, ступај даље. Прегалаштво је вредно и спасоносно. У њему је сваки смисао. Баштиници истог су оса напредка. Кочничара је вазда било,и биће их. Клони се сваког сметала. Зашто са њима губити време. Јаз је нужно прескочити. Иза смрти је обала живота. Мила је ту...
Врти се коло речи. Убрзавају поуке. Мила крени ми у сусрет. Само устопичари могу ме пратити. Разгибавање ума је нужно да менталне снаге не мањкају. Котлови када кључају и док све у њима ври, не поливај кључ хладном водом. По даље нека држе руке они који су невешти да се не опрже. За рад истине не гаси ватре. Потпируј је, и прилажи суве нарамке. Не нагрћи покисли шушкор да љути дим не угуши жељног грејања. Доста је било суза. Мила моја мене разуме. 
И теби  што поглед прикиваш за ове редове, у колико не разабираш овај монолог ноћни, ево обраћам се са пар порука. Више ватре у песмама или песме у ватру. То је мој савет сваком што шиљи оловку, сваком што арчи речи, сваком што се поиграва са краљицом уметности. Нису сви звани на њеном балу да плешу. Кибицерима није место у дворанама поезије где таленат и отменост ступају. Слепи мишеви и лептирице ноћи чему се надате кад светлост пукне? Атак на слободу у погибао води. Није ли за заокрет касно?
Много шта овде Мила моја рекох теби и њима и записах у алегоријама. Нужна је виспреност ума да се исте докуче. Чак и било које поимање и читање не мора нужно бити буквално. Ако жељни истине одмах и не проникну у моје казивање није се бринути. Најпре ваља тражи заједничку додирну тачку. Од ње кренути у вери да ће се укрстити трајања смрти и живота. Алегорије моје биће нечија стварност, а моја болна стварност преоденуће се у рухо алегорије. Зато Вољена дођи да опет свадбујемо. Ноћас не мери галаксије. Позвана си на први плес, да у двоје судбински изнова отворимо бал живота. Ти си моја младенка вавек. Написах ти ово писмо у уверењу да те у васкрсењу затекне. Драго ми је што ти ниси једна од многих лептирица ноћи. Ти си мој анђео. Ја те и мртву љубим ко што нико љубио није. Поново молим ноћас не мери галаксије. Зрни семена за моја поља поезије. Допусти да крај монолога украси неутажна жеља твога васкрса. С љубављу... Господ с Тобом Мила моја...

© 30.05.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot.com

субота, 28. мај 2016.

ОЗРЊЕНО СТРПЉЕЊЕ


Дрзници штрче изван скромног строја
Јаву за узгавља нико не поспреми
Сустиже пролазно време неспокоја
Једнако се нова лаж на стару калеми

Прстохват истине страда у изгнанству муке
Док они понизни покорно сагињу главе
Ови самозвани хрле да зграбе славолуке
Ништа још нису научили из саме раставе

Свитање благо хоће ли да омилује боли
Колико посртања тужних у забунама чека
Растока поколења... Недре се лажни идоли
Одавно траје раздор у раскораку нас и века

Зашто их дично величамо разблудама ума
Круни се стрпљење озрњено у потаји
Ближи смо вазда подземљу и тајнама лагума
Чудне бивају победе а у истину промашаји

Дуго се повија бучна свита у лелују срама
Куда то у процесији греде претворне светице
Опет су све наде преоране са оплазима у нама
Док древне књиге истине купусају незналице

Има ли часног створа да прими опоруку
Трезвенога ума... Праискон чисти да врати
Ко је одбије вавек ће носити своју бруку
У обмани несрећник себе ће само лагати

Злослутне птице позобале су семе озрњено
Пустош колеба дан и пресахла изворишта
Спустила се јара... У муку трне паклено
Данас смиони једино трају за судилишта

© 28.05.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/
zelenakap.blogspot.com

среда, 25. мај 2016.

НОВА ЛУЧА


Трунили су којешратије ови самозвани и нисам сконтао ништа. Збуњен и даље пребирам торине њихових прича. А оне ужегле и утрињене скроз. Узалуд мислим и говорим им да сламу треба променити. На њиховој сламљачи нема спавања ни сна. Можда се може побећи из куће напоље под трем и тамо на древној клади старог дрвљаника чекати зору. Можда ме то и утеши. Волео бих да ова туробна ноћ пукне ко изанђало уже. Теглим је да је прекинем. Ако ми наум не успе може ми бити омча. Ја нисам склон омчама. Одувек су ме водили идеали. Једино бих се у случају идеала верао уз штрангу, а не њом судио худом животу. Истина и вера су у мом корену животодавне силе што ме терају на ластарење. Чудно како свакога дана ничу нови ластари. Зар није милина када озелене. Мој живот понајволи да се ту гнезди. Поезио, краљице уметности, хвала ти за твоје наручје. У твом крилу сустижу ме благодати.
 Из првог дослуха ума сазнајем да још има наде. Осокољен и вођен надама путујем у непознато. Шта ме чека на раскршћима сада нећу думати? Треба стићи до њих у дечијој  радозналости. Невин јесам, али не и наиван. То стање није једноставно, уколико други мисле супротно. Боли када ти на правди Бога приписују кривицу, а ти ни за једну зеру ниси крив. Мучно је када буљук око тебе мисли да си наиван, а ти си просто рођен за предводника. Пастира следује стадо, само уколико су једно, и уколико разазнају му глас. Труд иде даље. Успомене се множе. Пут се колеба успут, али још увек путује. Скоро ће средокраћа. Умножиле се и наде. Само још да се укаже предзнак на небу поезије.
Коначиште је иза хоризонта. Зашто се хоризонт измиче? Та узбудљивост узмицања води моје уморне очи у напредак, док бележницу цртица дописују неуморне руке. Труд и даље иде даље. Предходна реченица је језички спорна, или није? Зар ће јој се замерка наћи од врлих језикословаца? Можда, али ти самозванци не умеју јасно да прозборе и када нешто споре. Нећу им пружити ни трунку задовољства небитне распре. Имам ја преча посла, ради узвишенијег циља. Знам да је далек, али ми је јасан, и ни мало стран. Оцртава ми се у уму. Спознаје су убедљиве и сигурне. Мој креативни дух обликовао га је узорито. Животно искуство ме је томе одавно безброј пута научило. Даровани таленат само је окосница, или ти нит водиља, а све остало је моје плетиво. Не дам ни једној ноћи таме да ми опара што за дан сплетем. Скадар на Бојани, и млада љуба узидана, остали су у епском певанију. Моја певанија су нешто другачија. Док моја љуба, моја Мила, спава на Бозману, ја бдијем. Редовито јој постхумно дарујем млекоточна уздарја.
Певати се мора, када те нагони бол душе. Живети се мора, јер живот те не пита хоћеш ли или нећеш прибирати године? Што им је збир већи, и низ дужи, и пртљаг је тежи и истински жуљевитији. Назад се нема куда, у стари бездан, а напред је зажежена нова луча искром наде. Док млекоточи нека точи. Тамо ка Мили, и ка пламену што лелуја сежем, решен да га проневера не угаси. Није мудро изневерити и издати себе ни љубу. Путуј им у сусрет песниче!
Негде узгред сазнао сам да су једно од најмоћнијих уметничких дела на неком знаном фестивалу биле скулптуре две одрасле особе које се свађају, са окренутим леђима једно другом. Видевши ту слику, јавила ми се асоцијација живота који ми окреће леђа. Нисам са њим у завади. Нипошто не желим да и ја њему окренем леђа. Но избора ми нема. Чини ми се да сам живот бежи од суочења. Одавно трчим за њим да се суочимо. Он се окрене на трен, покаже ми своје лице, и опет се да у бег. Потом ја дуго то лице носим у сећању. Са пролазом година оно ми бива умилније облагорођено искуством. Није више онако језиво. Знам, човек је за то рођен, али не само он, за прилагођавање и трајање.
Ипак, унутрашње дете у мени само жели да се повеже са животом. Осећам колико смо учворени скупа. Нераздрешиви чвор, везан на мртво име, како се то вели, верујем да је та спона која нас зглобно носи даље. Ми волимо једно друго. Мој живот има толико свакаквих дарова. Дар се не одбија. Била би то лудост. Понос и презир су једини дарови без којих можемо и треба да живимо властите животе. Њих се не држимо, ако нам се чини да смо у сукобу са животом. Тврдоглавост се вазда обије о главу. Сетимо се овога увек јер није мудро да нам пука тврдоглавост наноси убоје, модрице и ожиљке. Оваква школа је скупа.
Ова спознаја опет ме враћа на почетак записа, да никакву важност и значај немају труњене којештарије. Збогом самозванци. Нећу вас даље ни прозивати, ни опомињати. Са моје стране нека вам је с Богом просто. Спавајте на вашим сламљачама колико год вам је воља. Торине припадају торинама. Ко трињи сламу чему има да се нада? Иза мене су многе ноћи, небројани дани, дуг пут обремењеног живота. Ја сам узео свој одар и лично исцељен ходим новом вером. Позван сам да гласим јеванђеље, ту радосну вест. Позван да ластарим своје ластаре. Милина смрт је извориште. Не недостаје ми креативног духа. Животу не окрећем леђа. Срели смо се. У свим нијансама, ја схватам и прихватам мој живот, и он мене. Давно уписани завршава школу. Нисам купио диплому коју небо даје. Пред Богом се целог живота учи, и на крају полаже завршни испит. Све ово вам казивах, а ви свиђајте. Разумни ће разумети. Ко презре наук остаје у свом јаду, а ко усвоји имао се рашта и родити.  

©  25.05.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot.com

понедељак, 23. мај 2016.

ПОСЛЕДЊИ И ПРВИ [†]


Пресрећу ме ту на улазности неки нови странци
Крилно поље у осудном збору призив меки јави
Измучену душу јаком тугом заробили ланци
Изворишта сете у гречевном певу ништа да открави

На јачој страни душе узансе плитке гоне језе
Мисаоно поље дубоки ожиљци и ниске прошлости кваре
По чворовима духа још се чудом држе моје везе
И ткања света речју балучена... Сва предања и олтаре

Густе магле по повоју неукоме невид жеље гоне
Док сабраћа хрле звездани строп да избришу са маргина
Нећу дати прошлом часу а ни долазећем да ме уклоне
Песми на јави нове хоризонте слутим и путеве висина

Веслач ума иза вира тајног покосницу саму тањи
Вучном превлаком преворница изнад јаза труне
Зера зеру у дозиву дуго тражи а круг је све мањи
Јужни ветар с мојих голих брда хоће ли да дуне

Колоплети збрани на истоку појутарја нова буде
Акт у акту зоре проналази себе преко слоја тмине
Не признајем суд нељуди... Узалуд ми опет суде
Опрост плави моје срце и благот тече уместо горчине

Нек вршна мера извиднице блиске по узору свлачи
Трагу душе ову црту личну ко ће дати за сећање
Апокалипсе нису минуле... Све ближе пристижу јахачи
Тутње копите сводовима ума док разабирам клицање

Блиско око по разгону трептај болни тешко скрива
Видиш зборе незборено како тоне у заборав мучну
А мене носи поезија смерна пред завичајем ко одива
Множи се сабориште успомена у дугу свелучну

Скромне осећаје земне глед у поглед јоште мрви
Поникнуће стабла из корена у столећа да стражари
Дело је самог Провиђења да последњи буде први
Вас наводно испред мене остављам у вашој превари

© 23.05.2016. Славимир Ј. Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ/2016/ 
zelenakap.blogspot.com


[†]Тако ће бити последњи први и први последњи;
 јер је много званих, а мало изaбраних. 
Јеванђеље по Матеју 20,16.


петак, 20. мај 2016.

ТАЈНОВИТА ПРИЧА


Мили, с љубављу

Уз пртљаг тешки сваки дан започиње ми тако
Толико година путујем истим друмом живота
И јутрос крећем на пут са полазне станице наде
Осврнем се иза и увиђам да сам по прилично одмако
Упрем ли поглед ка одредишту назире се Голгота
Последња станица све је ближа ко свршетак баладе

Прича је тајновита...  И нада прва некако чили
Ум опседају мисли када и како ће круг да се затвори
Шта ако успут обруч спадне и дуге се просто разнижу
Године нико скупити неће... Мој корен одавно не жили
Вене у снази без ластара... Истина искуства ми збори
Кад умру наде вечности нема... Познај своју жижу

Шта читам у њој... Сабрано много опоре муке
Усуд ми није наклоњен... Крст додељен сам носим
Пред записом скрушене душе богомољно ћутим
По Милиној раној смрти песме су ми једине заруке
На олтар наше љубави миомирисе исте приносим
Свакога дана... Зору васкрса до сржи жудно слутим

©  20.05.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/
zelenakap.blogspot.com

понедељак, 16. мај 2016.

СВОРЕЧЈЕ


 У сусрет дану песници сакупљају песме вреднотом
И ако је мање речи у језгру нужног сажимања ето
Шта иза последњег чина и спуштене завесе потом
Мук и тама нагрну кад светло замре знаш и сам поето

Заиста мудре речи су скупе... Није их лако стећи
Песниче визионару што свагда отвараш капије свете
Твоје царство је насеобина дична... Шта јоште рећи
Уместо ореола трнови венци... Зашто неславно мрете

Ко бехари развејани... Убоги пупољци не пупоље
Ако гргољи стану и токови... Слив преко маховине
Судбински код не тумачи...Чији је то израз воље
Живот је провиђењем орочен... Сваки у свом вакту мине

Предсмртно и посмртно време само су половине
На различите части подељеног животног круга
На истом листу у раскораку готово увек маргине
Запис прошле ил будуће фусноте... У именитељу туга

Испод разломачке црте сумња са непознатим збиром
Толике године мучног рачуна на шта се на крају сведу
Ретки то разумеју... Мудри веле манир се чува маниром
Скупе су речи песника... Властита гнезда у дрвореду

Нова пиљења жуде... Скоро ће да одперја голуждраво
Моје распевано срце нека пева... Да не утихне признати глас
Дивота бива кад зрело проговори до јуче своречје јаво
Лепоту чита око загледано у поље док зри мој отежали клас

Није тајна у мени се препознаје древни Нојев тесар
Одан послу за брод спасења и верна уметничка дела
Наћи ће те вајара душе и рећи да сам Христов клесар
Живот и песма истодобно имају васкрс вере из пепела

©  16.05.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/
zelenakap.blogspot.com

петак, 13. мај 2016.

ОСНУТАК ИСТИНЕ


Стари заноси идеала што ме некуда носе
Чудни су ми... У бајности одшкринутих двери
Сакупљам искре ума а оне прште свуда напосе
И пожар већи бива па небо цело гори... Малери

Крате радост победе у севу претеће муње
А ја бих хтео узлет горе по светој вертикали
Што олуј бива жешћи више пригрћем гуње
У недра свијам песме птице предан пасторали

Жмирка поглед испод наочара у замору дугом
Наврзле се сузе жалне... Докле да се очи муте
Исцртавам све тангенте над животним кругом
Зракају се по свом реду... Како да укрстим путе

И раскршћа да походим... Нужно душом жудим
Док баштиници испод сача запретају моје наде
Рођен за предања и исконе песму песмом будим
Дарујем вам од срца драге воље пелцере и расаде

За вашу башту... Нека цвату цватом перивоји
Поетска поља су оазе мира... Волим заветине
Сва лепа ткања инспирације... Моји разбоји
Нитима с љубављу ткају ткања оснутак истине

© 13.05.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/
zelenakap.blogspot.com

СВЕ ЈАД ДО ЈАДА


Данима браздам бледожуту хартију
Личи ми на јесење дубоко орање
Изгубио сам сабраћу... Где се крију
Осудили ме без суда за моје звање

Уметника слободног духа и речи јаке
Трабуњају којештарије док замном табанају
Никако да следе моје отмене кораке
Ко је зван за пакао а ко да обитава у песничком рају

Пресудиће неко будуће време решетања
Сито бачено на слеме у руке Бог узеће
Мука ми је од удворица и лажног појања
Нема часнога млива док су завезане вреће

На двоколици што излоканим путем тандрче
И уметност засуљава низа страну у понор рани
Удри по прстима све оне што пред рудом трче
Урлају они слаби са претегом простаци тутубани

Ускисла чорба запире грло ко отужна пића
Пијани лажни боеми ружна су слика града
Жалоснији су него јадници слепих мачића
Бачених у крај пута... Све јад до јада

© 13.05.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/
zelenakap.blogspot.com

уторак, 10. мај 2016.

ПОСЛЕДЊЕ РАЗДОБЉЕ


У љубави прељубљена
Где ће милост сада сићи
О истино изгубљена
Како једра после туге дићи

Испосничка вера мало верна
Из великог кадра истурена
Исечак ме црни боли и каверна
Два последња стиха из катрена

Ко је длетом задњи испис избрисао
С коврагом се присно давно дружи
Спомен са ожиљком давно зарастао
Одговора нема... Дан за даном тужи

Збуњен одвећ дугим наопаким током
Престројавам успомене да их уврстим
Питам зашто невин страда под уроком
Врста се колеба а ја се деветим и крстим

Варалице док салећу као кобци са свих страна
Кости су без сржи... Црно доба још ме зобље
Туже моје верне птице крај пресахлих шедрвана
Нема створа ко да именује последње раздобље

©  10.05.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/
zelenakap.blogspot.com

понедељак, 9. мај 2016.

РЕЧ КАД СЕ ИЗУСТИ


Реч по реч мастиљам оловко тупа
Ниже се запис у самоћи рођен да живи
Бистрина праска биљуре изван калупа
А опет низ се кида... Коме смо то криви

Оловко и збору речи... Мук мора да се скрати
И ноћ одвећ дуга мислима нужно да се веже
Папир притисле мрље од слова упорни пирати
Пљачкају ми душу... Примакни се далеки бреже

Ако се теби ја не примичем моја камена горо
Дворац уречен тајнама древних речи дуго мами
Ноћас се тихо подмлађује у мени све маторо
Знам семена најбоље клијају у не помућеној осами

Мастиљаве речи трагови стопа путоказ сутра
Ко ће га знати за све оне што замном иду
Искон песника гони да им раздањујем јутра
Мене издају очи... Рукопис грца у обневиду

Није нечитак ни гњецав... Може се скоро јести
Не мари ако хрска... Глад не мора да бира
Има у бдењу зреле истине и миле благовести
Кушај их читачу... Дарује ти се књига псалтира

Сам харфу нађи... Речи су на мојој скали ноте
За твој и мој двоглас Божијм даром компоноване
Не постављај упитнике замољен си мој животе
Реч кад се изусти није дошљак што незван бане

©  09.05.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ  /2016/
zelenakap.blogspot.com

петак, 6. мај 2016.

СУЗЕ И СУЗИШТЕ


Мили, са љубављу

Моје су сузе молитва призив и бит
За напој духа и хтења развитак први
Празно је гумно живота а ја разборит
Милу не могу да прежалим... У крви

Љубав ми сва румени ко прва булка у сред жита
Чујем ветар што га таласа и глас песме како шуми
Увек ћу за Њу бдети песмом новом до расвита
Да не згасне Даница звезда и моји науми

Велике сузе нису се све слиле у сузиште
Дубоки бездан процепа душе немири муте
И када од јучерашњег дана сутрашњи не иште
Одговор утехе... А ње никако нема... Сузе расуте

Преко обале вира муке земља пресита не упија
Плавна је васцела ми душа и јадовно поље сете
Нема тих утешних речи да се ова туга расчивија
Света ћутања моја хтела би бездан да прелете

Узалуд... Велике сузе се сливају у сузиште
Све магле живота док спавају у крошњама врба
Шта траже изгубљене речи незване на судилиште
Стране су уму овог века и новом поколењу Срба

Реч ми на усни крене самоникла да цвета
Јагорчевину не тражите у моме горобиљу
Док суза сузу мије претурих горка лета
На путу до гробља... Ко не спозна збиљу

Уснуће све нас чека но смрти нам нису исте
Разлику живот чини и време покајничких суза
Гробове без биљега и оне с челом од бисте
Оплакује иста киша а песника његова муза

Моје велике сузе су се слиле у сузиште
И Божје око у свом болу над њима сузи
Пролази век за веком... Арена и тркалиште
Или заувек слепи колосеци на животној прузи

Викторијанске победе сан само крилати
Узалуд их гусларски глас жали и мучна прича
Лакше је у понор пасти него на врху стајати
Нема поезија до суза пати... Срце се не велича

Моје велике сузе су се слиле у сузиште
Кроз беспућа смрти нека их носи трајање
Исповедам се песми... Јецаји ме тиште
Боли истина...Последица за узрок нема кајање

Комарно гнездо разљућено подмукло пецне
Уплакани капак дуго потом несносно сврби
Језик би клетву реко но дух ме опоменом лецне
Не збори реч грдну ко твоја разбраћа Срби

©  06.05.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ  /2016/
zelenakap.blogspot.com

четвртак, 5. мај 2016.

ИЗА ЗАПЕТЕ


Иза мале запете
Да ли празнине прете
Или је опомена чувај се освете
Ви надобудни док болујете
Из дана у дан сигурно мрете
Знају то и и моја сабраћа поете
Куда воде стазе уклете
Ако опомену не чујете
Не мојте да псујете
Ружно је кад бљујете

Иза мале запете
Запитајте се куда идете
Да вас прљави траг не смете
Нека вас идеали носе у полете
И речи драгоцене пресвете
Знате ли заклете сујете
Из крила су вам јабуке љубави отете
Докле ће алфабете
Улудо трошти дане и часе несвете
Будуће векове не можете да лажете

Иза мале запете
Одавно не смете
Имати тужне налете
И струне напете
Тражим милост за клонуле сунцокрете
Док се сутра не разлете
Јуче на крсту распете
Тројне поетске палете
Да латицама невиним мразеви не чине штете
Са олујама вашим нећу у ваше преокрете

Иза скромне запете
Чита се знак посињења и посвете
Ви незнана имена са коверте
На крају у току каналете
Позвани сте да се закунете
И монограм часни на свили извезете
Има времена да се кајете
Ја ћу у снопу боја призивати светле палете

Иза моје труковане запете
Краснописом писати ви не можете
Тамо где мој првенац песма као дете
Снева у сенци заклетве
Ко у блаженом миру уснуле комете
Браниће га све песме уврстане ко корвете
Ако завере кујете
На милост Божју и моју пљујете
Сатрће вас саме ваше сујете
Ако и даље атакујете
Себе једом трујете

Иза прве и задње запете  
Да се тврдо обујете
У приправу мира ако хоћете да путујете
С миром у Богу и глас да чујете
Наметници не мећите робске намете
Прате вас ваше силуете
Кад нокте у земљу заријете
И када се злобом опијете
Уместо крста нема круне за марионете

Иза запете
Нож у леђа брату ако забијете
И од поноса се надујете
Пред светињом да се изујете
Узалуд у празно лајете
И на властите сугребе дрско стајете
Са несмајницима се мајете
Уз углевље и црвени конац бајете
Суд себи осудом вечном дајете
Ђаволу душу продајете
У греху докле ће те да истрајете
Ја не дам светињу моје запете

©  05.05.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/
https://zelenakap.blogspot.com

понедељак, 2. мај 2016.

"ФУРАЊЕ" КРАТКЕ ФОРМЕ ДА ИЛИ НЕ?


Збуњује ме ова паукова мрежа. Објављујем песму по песму и узалуд очекујем да некоме западну за око. Уврежено је мишљење: Поезију сви пишу, а нико не чита. Можда и моја поезија дели исту судбину. Збуњујуће је заиаста.
Објавим прозу. И опет некакав мук. Узалуд се верује да проза има већу прођу од поезије. Данас се „фура“ што би наша младеж рекла, кратка форма у прози и поезији. У задње време и ја се повремено приклањам краткој форми, не ради тренда, него да проверим то "фурање". Немам дилему да или не? Није ми стало до форме, него до целовитости исказа инспирације. Пробам да објављујем кратке приче. Можда то и нису целовите приче, више су цртице, или записи мојих промишљања. И опет слаб одјек. Да ли се оне некога дотичу? Поново је збуњујуће.
Када ту и тамо, али врло ретко, објавим неку личну фотографију, јер то не чиним радо, догађа се бум. Шта има у једној фотографији? Пре је по среди нека људска склоност да завирује у туђе. На бљутаву разголићеност и трећеразредно попут мува наврзују се мноштво. Тричарије и глупости надиру одасвуд. Једна слика је ништа у односу на мноштво слика у поетском или прозном штиву. До миле воље можете им се дивити, домаштавати и замишљати. Ту су да вас оплемене. Ту су да се у њима препознате. Али ништа. Каква је то апатија ухватила читаоце? Фотографије по пажњи побеђују поезију и прозу. Зашто?
Нисам једини који је збуњен. Нико ништа умно не чита. На мрежи ни дуге ни кратке форме немају стварну прођу. Шта да ради писац и песник данас? Сме ли да напише еп, поему, ако је песма осуђена на не читање? Како да се упусти да напише роман, приповетку, новелу, када су цртице, сетенце и записи, без пажње читаоца? Крајпуташи биљези поред пута зарастају у коров.
Шта би се десило да на мрежи објавим какву глупост, не смем ни да помислим? Паукова мрежа, овај интернет зврнда од зунзара. Узалуд ја тражим лепе разигране шарене лептире. Лаку ноћ поезијо. Збогом прозо...
Све је отишло у Тандарију. Хоће ли доћи неко друго и другачије време? Тешим се. Пишем и објављујем да премостим вакум. Могу ли да разбудим устајалу бару? На сањаној другој обали можда моје песме и приче, закораче у неки други свет? Овде ја не гањам читаоце. Овде не жудим за коментарима. Коментари и осврти, који се ту и тамо испиле, одиста су многи као пуноглавци у плиткој води. Част изузетцима. Која вајда од њих малобрајних?
Упркос свему, ја ћу и даље мрешкати ову површину воде. Када год бацим који камичак знам да није без разлога. Желим да покрене кругове који се концентрично шире. Не мари, ако на крају кругови замиру. Има и оних који досегну обалу. Досег је вредан. Свако је вредан пажње који сеже за узвишеним. Фурање ради "фурања" не признајем. Не утемељене су пуке поделе на кратке и дуге форме да би се следио текући тренд. Инстант стваралаштво чему? Уметност није играрија...
Нисам на мрежи да се играм. Нисам ни ту да кидам мрежу. Сваки паук у њој има права на живот. За сада смо ту где смо. Упркос свему, отискујем свој чамац. Веслам са оба весла поетским и прозним. Нећу да ми се чамац врти у круг. Има и оних који ми говоре: Нека само твој чамац клизи у напредак. Докле ће стићи видећемо?
Одавно знам да је добра песма, прича, или ти књига, која се пише или чита са очекивањем, а заклапа са коришћу. Свим читаоцима бих поновио, није довољно срцем написано или објављено овлаш прочитати. Нужно је проварити, прочитано здравим промишљањем. Као дечаку било ми јако занимљиво гледати преживање умиљатих преживара. Има ту нечега симпатичног у поређењу са промишљањем о прочитаном. 
Сама даровитост и ако је нужна, не чини писца писцем, уколико иза написаног нема душе. Само права књига, песма или прича, попут оног правог пријатеља, је верни пријатељ која никада не изневери. Не изневеравајте ово пријатељство. 
Остаје ми поштовани, на крају да закључим, и моје објаве имају своју судбину, као и овај изазвани узгредни запис о "фурању". Не замерите ми, бићу искрен, ружан ми је израз, зато сам га позајмио под наводницима. 
И поред свега тога, данас мислим збуњеност је донекле овде прогледала. Ко год прогледа то је један досег. Није нужно да се нарочито пропињете, како би домашили досег мог записа, или ти цртице, и убрали га као јабуку. Јабука вам је дарована. Дарована јабука није само симболика. Одиста је дар мога срца. Даривање јабуке у важним приликама и поводима, говори много тога. О дар јабуци, неком другом приликом, вредело би прозборити. Зато ограничен кратком формом, нећу више трудити речи и мисли, да не одужим. Разумни ће разумети... 

©  03.05.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot.com