СЛУЂЕНА А НЕ РАЗБУЂЕНА

Како данас жалим што сам га много пута корила. Када би могла да тргнем речи. А љутито сам му говорила. Тебе је ухватио куњавац. Цео боговетни дан жмијеш. Ко зна шта думаш? На големо ће да испадне. Спрема се велики белај. Узалуд ја себи зборим, женска главо притуви не таласај. Доста је забуне. Ти си ми помрсио рачуне. Ова земља ће да те прокуне. Докле ћеш ватати зјала овде на тргу. Она не падају са неба. Блесав си  мајмуне. Како да те растрезним? Разболела сам се од твога назеба. Одавно ниси пио расо. У нашој кући годинама се не кисели купус. Расушене су нам каце. Спали су давно зарђали обручи. Све дуге су распојасане. Туга Божија. Подрум нам оневеселио. Мемла се осоколила па свуда господари. Мемљиви дани и године освајају. По чему ћу их памтити? Ко ме је удружио са овим несмајником? У шта ми је живот прошао?

Данас увиђам и ова успомена стари. Речи су избледеле. И заборав напредује. Није ми јасно одкуда толики људски немари и плитке женске свађе? Ми жене џангризаве, а они толико дуго терају свој ћеф? Може им се. Многи су дрвени и дрчни. Јежи ме сва та тврдоглавост. Диче се што су Балканци. Но то им није алиби. Ко ће да их вади када им се ћеф заглави? Свакоме своја плата неће изостати. Сви се варамо да се правда либи. Спора је, кажу, али је достижна. Кукала нам мајка. Батал нам поуздање. Проклет мушки инат и женски језик.

Но и мени је закукала мајка. Ништа се олако не троши као године. Постале су јефтине. Само их неразумни троше и живе на вересију. Вересија је ружна омча. Кад тад стегнуће за врат. Речено је, дуг није мио брат и друг. Сви ми смо дужници година, и наивно је веровати да су оне наши дужници. Пажљиво са годинама. Када се осврнем уназад да прегледам потрошене године чини ми се да се све није угатало. Мислила сам да ће бити. Штетовала сам, а нисам морала. Штета се не може надокнадити.

Дужник самој себи, то ти је голема мука. Како од себе зајмити? У мојим бисагама, има ли чега? Кад извучем шаку збуни ме болна празнина. Чиме посејати гладно поље? Ако не буде сетве, неће бити ни жетве. Мука је кад се некада домаћинска кућа нађе у пукој немаштини. Мој домаћин је зашао тамо негде, ко сунце кад зађе на запад. Но оно се поново рађа, изгрева јутром на истоку, дању путује свој пут, а пут мога несмајника је неповратан.

Ни мени ето ништа друго није остало до куњавица. Куњај кукавна куњавицо. Ноћ ће и онако проћи, и дан ће као лупеж доћи. Зашто сам урасла затрављена болесним кореном? Никуда се нисам и не могу се одмаћи. Све моје друге, недруге, и моја браћа Пеленгаћи, отперјали су пут својих промаја. Сулудо време никога не чека. Слуђује успут свакога. И ја сам слуђена. Нисам још схватила да сам слуђена, а не разбуђена. Куњај... Куњај... И онако ниси видела бели дан. Господин Цензус година је давно прошао. Пред зору питаћу се, и ако касно, за ким звона звоне? Још неко је данас отпутовао у Недођију.

Моје душевно растројство је за неку другу причу. Бламажа је пукла комшилуком као развејани маслачак преко сеоског атара. Бруји цела околина. Заковитлана прича у кихот се дала. Још мало абер ће стићи и до Магарева. Ујдурма плитка сазрева брже но тикве. Потаје траже сараје и лагуме историје. Чујем јогун ветар како манда разапету траку над раком попут оне са опоменом: Стоп ! Опасно по живот... Одбијам омчу. Чему вешање? Увиђаја нема, а што би га и било? Жртва се сама жртвовала. Нећу... Живот је мио, ма какав био. Јес пасји, удовички, безнадежан... Из ове се коже у другу не може, збори народ.

Бежите од мене црне мисли. Једном у животу морам бити херој а не кукавица. Исплакала сам цео овај монолог. Чврсто сам решила да остварим бекство у поље. Ево бежим у росу. Нека ненадно придошла слика мога човека, та болна слика са трга, и цела ружна успомена буде у пољу затурена. Одбијам дангубе. Куњавац је опасна зараза. Идем у природу на молитву. Тамо ћу тражити за обоје опроштај. Бог мира, знам слуђеној души пробуђење и мир даје...

©  03.05. 2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/

zelenakap.blogspot.com