четвртак, 28. јул 2016.

КУДЕЉНО ВРЕМЕ


Срео сaм своју душу свислу у тами расејану
Облаци мушица безглаво надиру са истока
Градим седимент слободе у првом дану
На трвђи збиље преораних дужица ока

Преворница се није зајазила у плавно време
По сивом камену трагове увелих маховина
Читају ветрови са севера будећи багреме
Поцрвенеле очи од бола гребе прашина

Клишеји отрцани и приче калупе туђе броје
На сведеници искре милост се у румен буди
Витка мисао надраста себе саму и застоје
У обданици тражи се човек у мноштву људи

Бритко огледало воде грабљиви корморани
Заталасају лако двобојем вечних маскенбала
Полегла повијуша дрежди на западној страни
Елипса закривљена на теме истине je пала

Гиб ваља трауме и наносе прљавог муља
Несвикло градиво понавља туробни час
У људском глобалном селу људскост бауља
Потковани коњи у натрашке касају одбегли кас

Опоруку наслеђену бол цеди у вртачи ума
Гледне очи граорасте горе јужним жаром
Немирну децу још плаше... Ако их покупи чума
Доконе бабе куњалице у магновењу са кошмаром

Вест по вест и исповест пре олтара страда
Кудељно време векови више не снују у рају
Побегли у нужди са села побрали су муке града
Два живота у једну раку беде никако да затрпају

Ожиљк ружни ношен разбија ритам месеца
На клацкалици језичак падне безумних речи
Празнина пробој и рупа... Траг жила испресеца
Забезекнуто време за гором узалуд јутром млечи
  
Дубоки минус читају на левој страни кантара
Одступнице нетријараних речи брлога и шљама
По атарима душе зла коб ваша увек ће да се вуцара
Песма копиљуше никада није песма и дама дама

© 28.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
поновна објава: ВРЕМЕПЛОВ /на данашњи дан/
zelenakap.blogspot.com

четвртак, 21. јул 2016.

ПУТ ЧАСТИ И СЛОБОДЕ


На путу части и слободе
Упамти мој несрећни роде
Да те заблуде смутне не воде
Не срљај у понор... У разроде

И кад се с нејачи пиштало
У кожи на шиљак шиштало
У глибу опанцима гацало
На ату вере нужно се касало

Туђинској чизми и кад се подало
Вазали су чекали дан буне и преостало
У суђају... Мудрошћу се знало
О слободи се у ропству вазда сањало

Мрмљало се мрмљало
По често се срљало и срљало
На туђој влаки дрљало... Врљало
И на концу смртно надрљало

Крвљу се прљало и прљало
Ништ и силни... Крљало се крљало
И дуго се у негвама батргало
С ралицом се хранило и орало

Са неба је у жучи и једу капало
Од кусура ништа није остало
Разрезом зулума све се отимало
И црно под ноктима узимало

На гигаљама док се гигало
Са будалама будалало
И торокушама торокало
На паганској догми се јахало

У пасуљ док се лаковерно гатало
И кисело грожђе с вињага крало
На вашару шеге блејало је трућало
Увек се нађе по нека бена спадало

Са пракљачем се прало
Ноћу се мотовило мотало
А на гуслама вазда гуслало
И у дипле сетно свирало

На жегама се у зноју изгарало
Жарачем се огњиште џарало
А мало дете прутем карало
И оплетено дању ноћу парало

Умирало се мање а више рађало
Бреме живота се ћутке тоциљало
Текло је ил цуркало... Мало по мало
Мање се у зијан ишло и шарало

Дом и брак су били свети... Чуј смарало
А не у неморалу распети... Стварало
Се... Стварало за поколења и глагољало
Сетовање свето... О свему није се тандрљало

Указивала се чест и није се зановетало
Јавно на стуб срама качио се изрод цалало
Име потказивача од уха до уха се јављало
На збору незван је изопштен ко закерало

И кад се у грчу тешке жучи појало
Јуначким гласом родољубљем се напајало
Младо искрено срце да би разабрало
Пут части и слободе... Тако се умље ткало

На путу части и слободе
Упамти мој несрећни роде
Да те заблуде смутне не воде
Не срљај у понор... У разроде

©  21.07.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ  /2016/
zelenakap.blogspot.com

ПРИРЕПЦИ


Из оскудице пуке не долазе прелети
Повлашћени се лако одвоје од слугу
Јутрос су овуда минули мршави скелети
Високи зидови зла не задржавају тугу

Муку уздаха болних сироти у муци знају
По овом пољу климаво време растаче дан
Небеским сводом громови осионо парају
Несрећу куд ћеш већу да не досањаш сан

Чуде се умни и гласно зборе који нам је враг
Класика је погубна за верне креатицве  
Властити бољитак у куражи не налази траг
Жалим вас и молим да ми не кидате живце

На јавном степенику оклизнули се простаци  
Док на крову приземљуше зборују челенке
Колико дуго још се могу тражити имењаци
Од свода до пода где нам дувари чувају сенке  

Једва смо се убоги извукли из ове удаве
А још се ободају врућине уз јастуке славе
Молим џелате чвор на омчи да олабаве
И не газе моје уплакане снове ни росне траве

Прирепци имају петљу за подмуклу издају
Посрнули никако да се усправе
Доконе жене аброве вазда претресају
Испливао је свакакви мутљаг у лонцу јаве

Исписе счињају прирепци умишљени давно
Шкраба се преко мере без наслеђа и дара
Заблудели... Каљуге ума не стоје усправно
Узалуд их подбочујете пречагом у сред немара

©  21.07.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ  /2016/
zelenakap.blogspot.com

понедељак, 11. јул 2016.

У ЗБИРУ ИКСА И ИПСИЛОНА


Раскинут сан угљена по судњем току цури
Преврнут утег разлив превратника носи
Велико срце љубављу долива задњу жељу
Низ стари друм безредно промичу костури
У зделу сете ко ноћне капи падају пркоси
Још нису утихнуле воденице речи... Јауке мељу

Са бројем година ако се ико сретне у несвести
Низови раскидани падаће по хумкама малим
Нарамак сировог прућа затеже пртено уже
Злурадост смрти урезала је опоруку на пести
Крвавим млазом запекли траг... Узроке жалим
Ко давну слану што поље спржи... Да се растуже

Љиљани моји... У сневу ока по здушној вертикали
Без речи млади месец испосник у срп се преодео
Одјаву ноћи каћиперни кристали с грана казују
Нови ластари мојих рима још се нису у Њој рзлистали
Нејасан рачун у подзбиру истину у разломак свео
Мраморни споменик збиље... Милине нити снују

Задато у осмине... Избегли набори падају ко равни
У глуви час... Мртве се страже смењују иза хоризонта
Чете мешетара и протува преоравају огртач тмине
Још једну подвалу испод жита учинише кукавни
Нису узели у залог вересије са постојећег конта
Докле ће да ме чепрљају... Шта крију ове рушевине

У збиру икса и ипсилона... Малер се не рачуна
Испрано грло још пече жал истине... У тихој сети
Коначи песма спасења... Скакавци не сакатите дан
Заталасале траве... Вољеној припада царска круна
Ни мени није вакат да свенем... Мним јоште живети
Све Њене потке и започете оснутке чека мој стан

Руке спретне да нови ћилим балуче жељне балучења
Кроз вечно време сећање сâмо прамиња небеске нити
Обзорје је на видику... Грлица чезне да гнездо свије
Признајем зоро световида жудан сам њеног грличења
На пољу кукурека нектара нема... Хоћу ли росу пити
Не сакривајте ми Милу... Биће моје свето и најмилије

© 11.07.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛИГЕСТУЛА МЕЛОДА
поновна објава: ВРЕМЕПЛОВ /на данашњи дан/
zelenakap.blogspot.com

петак, 08. јул 2016.

ПЕСМЕ НАМ НЕМАЈУ ПАМЕТИ

-Хоће ли ову поезију Бог да спаси…?

“Песме нам немају памети
ал имају жара…” Бранко Миљковић

Песме нам немају памети
Ал имају жара
И оно мало лако им је одузети
На концу од поезије остаће можда превара

Опростите ако се варам… Песме имају памети
Дух и душа ми сведоче… Немају жара
У пожару од поезије све врви… пршти па пролети 
С прљавих усана у чаврљање без срца из недара

Неки ће… Има памети али нема риме
Види… Жар се у пепелишту гаси
И песме ружно плачу док се диме
-Хоће ли ову поезију Бог да спаси…?

Песме нам данас немају памети
Затуљене су све искре жара
Намножило се царство поета…Шта одузети
Од жабокречине болује поетска бара

Ко ће судити нашем поју и добу вртоломи
Празноглавих песмуљака…Сишлих са гране
Језик и зубе ако читаоц о љуске поломи
Сричући незграпне строфе не талентоване

Пећинсаки записи са чађавог зида
Носили су лепшу и јаснију поруку
А слепи гуслар имао је више вида
Од слепих код очију… За нашу бруку

Немају ове песме смисла колико и графити
Чађаве трагове спраће векова кише
Песниче сабрате не пристај у обмане и ти
Лажу… -Данас се модерно пише…

Пусти су ови прапорци и звона
Топот Пегаза само прашину диже
У мимоходу спровода и плача икона
Сахрањена је песма у распад… Ниже

Од пепелишта… Превише плитке памети
Угарке не могу да запале мртве искре жара
С неродне њиве срп истине нема шта жети
Ти незнаш шта су машице и како се џара

На огњишту душе поетска ватра
Од циркузаната и кловнова
Разломила се вашарска шатра
Ко стада без пастира лутају расута слова

Тужна је слика без рама
Разтоврзен поетски стог до подине
Докле ће се млатити празна слама
И заклон бити шикара беспућа…Нема крчевине

Језива саблазан вара очи… Претећи се шири
Врзино коло одавно играју самозвани свеци
Сумњиве награде делкају кланови и жири
Песме нам немају памети… Утопљеник у реци

Утопљенику у мутном узалуд руку пружа
Давне не умрле ватре ваше лажне ловоре пале 
Брдима јоште горе лиле… Увеле ките ружа
Гробљанско смеће чека а усуд песнике мале

Песме нам немају памети
Али немају ни жара
И оно мало лако им је одузети
На концу од нове поезије оста само превара…

© 05.07.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
поновна објава: ВРЕМЕПЛОВ
zelenakap.blogspot.com

среда, 06. јул 2016.

РАСУД УМА


Колико врли смо од Божје доброте
На сугребу сујеверја у страху будни
По људском пророчанству што бива 
Има их језичара... Никако да се укроте 
Не враћају се тренутци узалудни 
Где се то част у нечасти данас скрива

Кораком прошлим лута кроз време 
Узглавље мртвих хероја вере не чили
У историји прогона нечујно нису свисли 
Слаба нам плећа за истину... Речи онеме
Затрвен оста траг... Где су Богу мили
На расуду ума чекаће праведне мисли

По страни разуђеној пала расута роса
Несвикли отисак печата одавно бледи
Јахач црни велможа велмоштвом каса
Испод црте у остатку остао збир поноса
Здробљене ногом у прашини Заповеди
На дну доње маргине чувар бола и ужаса

Крепост свеца се загубила у потонућу
Родоначелник вере држи кључ преваре
Мало по мало исцури дах тајне „јереси“
Лажно су властела и црква чували кућу
Тим истим митом и данас господаре
Док лажи гњече уместо грожђа у преси

Зашле у легенду по лози некалемљене вреси
Пасторалну песму прогону народ кличе 
И данас за туђим стадом тешко је Боже ићи
Преварним путем... Богу мила истино где си
Невина крв браће и жртве вапе отклон приче
У истину они јерес нису били... Дуг ће стићи

Оне „правоверне“ за истребљење без савести 
Милост се урушила у тору жезла и круне
Нагриза мемлу... Праискон истине није збуњен 
Летопис се нови пише да зраче нове Благовести
Раскид тмине лажи пупољи чашћу... Истине се буне
Народ Божји у прогону Божјом круном је окруњен

06.07. 2012. ©лавими® Ј. Зеленкапић
поновна објава: ВРЕМЕПЛОВ /на данашњи дан/
zelenakap.blogspot.com

УВОШТАНО ВРЕМЕ


Жуљ на уму мучи ме предуго
Истрајава сен у сени... Гадне
Све бих муке са трона саструго
Безочнике ко да трпи горопадне

Трем у трену ћути... Заспале су наде
Из призива душе искра се не јавља
Ноћ замора црна сан ми опет краде
Трудан живот боли и тврђа узглавља

Круноснице без латица к небу туже
Продор тмине кланцима се душе вуче
Како болан да учворим прекинуто уже
Раскораци други данас смртнији но јуче

Правдољубље изанђало о клин трне
Разброји се разбројили у туђинске стране
Нема руке ни милости да ме заогрне
Увоштано време стало... Никако да кане

Ујмим дане а наћве ми празне грле плесни
Маховина скрива бук живота... Нарасла у јаду
Расток и расуло обујмили завет... Пожар лесни
Руши слеме избе...  Истина је... Идем своме паду

©  06.07.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ  /2016/
zelenakap.blogspot.com

уторак, 05. јул 2016.

ЛЕЛЕЈ ГОРА


Прадомовина где је заум пита
Мозаик постанка градим дуго
Жеталачке успомене пре расвита
Атови пролећа језде по теби каљуго

Стабло бездана разгранава корене
Уклете могиле у коров закрите
Дно продола време ће да раздене
Лесковина тек оресала чека освите

Узда времена судбу не држи да јури
Вододелница кљује растоке свуда
Изникли прут год нема где да учаури
Плодоносно тле чувам за дан расуда

Без имена оста затурено сећање лично
У очима ужаса не тражите искру вере
Ветрови пену носе на сапима пословично
Док мене држи корен милосрђа и намере

Докле ће скелет да носи тело
У сан да се враћа забран и крчевина
Дуго већ тражим окрајак чежње за опело
Загубљена су лужишта у пепелу првина

Пупчану врпцу очев срп давно је одрезао
И витло мајчино појео жижак из досаде
Не вратило ми се детињство... Нисам знао
За бајке... Набоји пета у гноју канонаде

Исписом песме кратим јалову ноћ ову
У хитњи долазећа зора забораља да је породи
Несвитцима благодар и страницама на одазову
Хвала бистром уму што успе све да разгоди

Исповест старости нема лакоћу збора
У раскораку речи сета времена застаје
Све је мање чељади а ближе Лелеј гора
Пут смрти живот конча и круни нараштаје
  
Док песма одсуствује са прозивке росне
Истину не чује куд одлази песник седа глава
Гласник недраг нек не јави... Провала ме косне
Мила драго биће тамо негде у спокоју обитава

©  05.07.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ  /2016/
zelenakap.blogspot.com

понедељак, 04. јул 2016.

И ФАРАОНИ УМИРУ...

Шта да зборим са мојим расудом кад се већ заплео у проформу знаних истина? Но варам се. Заплет још није досегао не размрсиви врхунац. Остало је простора да својски  поразговарамо ја и он. Расуд је оно друго лице у мени које ме преслишава, утишава, подбуњује на прегнућа, изводи на поље разума, и по некада шаље уходе да извиде моје слутње. Не стидим се да их обелоданим.
Тако ја смерни саборник искустава грчевито се држим оног што кроз живот набрах у котарицама за род знатижеље. Лепо је и тајновито закорачити у свет истине и јасно дотаћи далеки звездани тренутак, и доскочити своју рођену сенку. Брзо мислити, дуго сневати, и усхићено зборити, то није дано свима. Недокучиви дар бежи у склоп реченица да се разговетно осведочава. Умни ће рећи:- Уметник има стила. А стил је карактерна црта песничке душе, са раскриљеним мислима. Мисли су слободне као лептири.
Хоризонт се сам од себе размиче пред прегрштима хтења. Небо је штедро улило у мој суд лавину благодати. Просто, не могу бити незахвалан. Моја колевка није трулила забадава са сламљачом подамном. Ни кукурузна шаш у њој није се узалуд гужвала. Ја знам које су ме то анђеоске руке љуљале, уз хајдучке успаванке гусала. Жалим што моји родитељи, први свети учитељи части и љубави, сада са својим хумкама другују, док ја крај ових Шумаричких корачам. Када бих још који пут могао да чујем мајчин глас сличан шуму ових лептирових крила што ме надлећу. О, када бих чуо и драги звук и одјек из очевог грла, уз лепе струне, попут цврчака који се оглашавју по скоро покошеној трави. Није се чудити како преко ових успомена Шумаричких грувају друде Топличке успомене са извора детињства.
Милости иштем у зову опроста и ступам напред пред олтар њихових расутих костију захвалан и са пијететом. Часно је признати дуг им. Дуг није никад у целости враћен, у пуној мери, њима који су живели за мене. Уосталом овде и нема дуга, осим захвалности, па се тешим што ја данас живим за моју децу, и тако од свога века круним узвратни дар љубави за све миле а мртве, као за оца и мајку. Небеске књиге неће остати празне. Знам, тамо горе у књизи за спомен већ стоје записи и печатне повеље на век векова.
Порука поруку стиже. Мисли се сусрећу и преплићу. Воз живота је крцат. На свим узгредним перонима чекају раздеобу мога пртљага. Пишем и делим песме, понајчешће ове постхумне, мојој Мили с љубављу. Неки би волели да приме дар мудрости и утехе. Но и ја за узврат примим по који дар од њих да мој ранац не остане убог. До оне крајње станице још ће се улевак моје душе гушити од доживљаја који се слевају.
Све бих да вас загрлим, пригрлим, и свијем на груди, у ова олујна времена. Надам се да ће моја недра издржати и моје срце у њима. Још нисте до краја чули причу живота. Напокон ће те имати и право да судите о овом клатну, које се још њише, и ако у све краћим амплитудама. И колевка се још клати провиђењем зањихана. Љубав столује у мени и око мене…
Не замерите ми што овде зауздавам причу. Не би ваљало да утекне у нигднину. Потера ума зна истински да боли. Не волим вртоглавице и стрме низбрдице. Увек су ми били дражи висови, и то особито они узнешени и кочоперни. У подножју долине је вазда лакше беседити, али се са висина даље чује. Чујеш ли ме небо ? Јесте ли ме чули сури орлови? У вашем оку ја сличношћу тражим моју тачку ослопнца. Не намеравам да преврнем земљу, ову негостољубиву планету, којој Божја промисао није у почетку одредила да буде ваше и наше људско станиште. Небо све зове и чека да дарује благодат. На овој долини сузној корени греха су предубоки. Од памтивека преваре су се уврежиле. Ковраг до насладе боли. Затечени су филозофи, а песници су прогнани. Овде тумара пигмејско племе, мало по духу, и расте ситна боранија. Свуда уоколо се беле и црвене дивље шљиве. Деца се око њих чичкају као осице. Доње гране су већ обране. У чилим погледима гнезди им се само пука помисао, као дохватити и убрати оне на висини.
Хоће ли човек икада искорачити? Изгубљена змијолика пертла самује испод зелене клупе као знак усуда. Она ме сећа на онај остављени црвени конац на шипурку, из доба мога детињства. Црвеним концем се дечија страшна болест жутице тако предавала трну. У молитви за узврат од шипурка се тражила његова румен. Загледам се у шипурак што штркља ту на домак мога вида. Шипурак је безродан и зелен, На њему не лепрша црвени конац. Језа се све јаче увлачи у моје старе кости.
Поглед лута за згужваном папирном поруком. Њу лаки поветарац гони пољем развејавајући срећу неког разочараног пара у љубав. Тако се завршава или почиње прича у недосањаном парку слободе. Мени се намеће слика пламених мачева херувима који још чувају прилазе рају,из кога су изашли постиђени Адам и Ева. Стварне истине о источном греху оковали су свешеници фарисеји ледницима лажи. Нећу да ме одведу они у тај вртлог.
Брзо настојим да се смире моји прогони мисли. У даљини чујем плач бебе. Хтео бих ненадна јава да ме не враћа на први плач човечанства. Окрећем поглед и зурим у ретки варљиви хлад кестена што је обљубио стазу. Беседа за мој расуд се одужила. Изазовне су ове бравуре жила, што нехајно стрче по врх земље да ми саплићу ход. Загледам се и у моје надланице уморне од писања. Модре квргаве вене што меандријају у сплетовима посебна су прича. Упркос и даље грчевито пишем да се не замерим промислима што се у сваку дубину загледају и попут процепа испуцале коре браздају моје маргине живота.      
Прича је кренула трагом стихије, а у паузама ми се доима да овде приче и нема. Ток не следи догађаје. Чини ми се да ово прераста у запис мога умовања. Но и поред свега он не сме бити сморан. Подвалама су склона само шкрабала. Трудим се да ми се узгред не поткраде ова грешка. И вас што ће те неде и некада читати га видим како заједно умно предемо причу. И превише напрегнутог умовања уме да буде шкодљиво.
Мудрост је дар прошлости, а наде су само искрене кад ускачу у будућност. Људи из трећег доба се увек враћају у прошлост. И ја сам забасао у ово доба, али умем да  прекорачим и будуће међе. Чиме ли ја то искрим моју душу када ми се мешају наде и успомене? Драговољно пристајем на распеће знајући да је само у њему истина.
Како вама изгледа слика крста распетог песника и испод крста бездан и ништавило? Свака Голгота има своју епопеју, али се само од једне деле ере, на ону пре, и ону после. Не умем вам рећи да ли бих радије живео у оној првој, или у овој потоњој? Потоња је на издисају. Уосталом, све има свој крај и почетак. Клица распада роди се са почетком, а умре на крају, да опет почне нови почетак, како би се све смењивало.
Немо стојим крај горионика тражећи згасли пламен вечне ватре испред музеја бола. Уклесани натпис подсећа на нашег „фараона“. Он је запалио овај пламен. Ко га је угасио, не умем вам рећи? Неумитно време пролазности све потире. Овде пред музејем чудно јавља ми се истинита мисао. Укратко сажета вели:-И фараони умиру...
 Чудан је овај земни Вавилон. Он је искуство збрке. Знам неће још дуго трајати. Теши ме велика библијска мисао: -Земља и небо проћи ће, само Његове речи остају. Ове непролазне речи ме инспиришу. По њима управљам своје кораке. Знам да је много оних који се врте у круг, док веслају своје животне чамце, само једним веслом. Спаси ме Боже ове пропасти, у овом јулском дану.
Врата музеја у Спомен парку су затворена. Шумарице је давно успавала Крвава бајка. Осећам траг смрти како у поднебесју корача. Потиштен сам. У уму се рву ове и оне мисли. Коме да их кажем? Хоће ли небо да ме чује?
Ни овој несрећој цркви овде није место... Зашто су је подигли? Зашто се ругају збору цврчака? Докле ће немушто црквено појање да ућуткује опомене невине деце? Чујем побуну из хумке крај распуклог цвета... Осећам и небо хоће да чује зов уклесаних речи са камене плоче... Допустите поеми песника да из траве проговори узаврелом дану и савести. Ви сулуди тркачи на моторциклима зашто сада лудачком буком изазивате судбину? По ком закану слободе је света тишина протерана? Подругљиви графити дирају ми душу. Очи сузе... Ово све скупа, са новом формом, искрено по мени, унижава многе раније успомене из Шумарица. Чему опела што скрнаве школски час? Слутим не исписане ђачке свеске постхумно допуштају овом запису да се оваплоти на њиховим страницама пре него до Ердоглијског потока стигне бол одјека: И фараони умиру...
                                               
©  02.07. 2013.  Славими®  Ј. Зеленкапић
накнадна објава: ВРЕМЕПЛОВ /на данашњи дан/
zelenakap.blogspot.com

субота, 02. јул 2016.

РИМЕ ИЗ БОЗМАНСКОГ КРУГА


Мила, седми је сат у новом јулском дану
Неки ме шапати тихи вуку у страну 
Душа још није свикла не заборавни сан 
Из ове тесне собе умовање би хтело ван

У свет лепих речи под скут расутих књига
А оно у почеоној свери прилега скрама стига
Ломе се драге успомене на точку што се врти
Опет ми на длан пада паук мали слутња смрти

Браним се призивом вере и другим током
Усколебане мисли у издаји сузе с притоком 
Новога једа из гнојне ране што се модра плави
Са таванице бубњи комшијска лупа у нарави

Да сваког јутра ларме свађом ко црне вране
Са наше шљиве из баште кроз фиронге поцепане
Пљуште псовке неслане речи на великога Бога
У појутарју разочарења уз дувар мили стонога

Не знам откуда и она у раму мојих слика
Што ово јутро изложбу отвара без узвика
Потајом простом из јучерашњих успомена
Песник се ко првенче смео безазлена бена

Зори у под као да своје изгубљено име тражи
Прокишњава ми ум у горком залогају лажи
Од једне даме профаног писца приспеле са екрана
Уврнут бол чира може ли прогутати кратер рана

Сву ову дрскост песничког света од мравињака
Трнци што уоколо пузаво плазе у доба раскорака
Бунцају чудне строфе и краду моје свето време
Где су бисери што их душа тражи у безданима дилеме

Казаљке не чујног сата прескочиле су половину круга
Пркосно се усправља сунчани дан а мене стеже туга
И песму роси иста сета у гладном кљуну мале гугутке
Са прозора невидљива рука вуче конце за плес лутке

Чији ме то прсти уплићу јутрос у паукове мреже
По атарима смрти драгог ми бића у спарушено вреже
Успомене будим да уз мене у мимоходу времена стоје
Нову новелу тка живот разбојем вере за твоје перивоје

У витражу мога ока анђеоски чиста Мила се јавља
Била је тако близу ноћас иза снова уз моја узглавља
Куда се тако јутрос сенком удаљава на хоризонте које 
Жури да сведе моје жеље у подножје планине у присоје

Сунчана страна душе отворена и раскриљене двери
Још те чекају Мила… Зове те срце моје кад затрепери
Дахом новога јутра колоплетом рима из Бозманског круга
Пркосно се усправља сунчани дан… А мене стеже туга…

© 02.07.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
поновна објава: ВРЕМЕПЛОВ /на данашњи дан/
zelenakap.blogspot.com