среда, 16. август 2017.

МАЉЕВИ ДУШЕ ТУКУ

Поља жудње попци су преорали 
Дубоки порив свија налев вере
Далеким пругама неба у луку 
Земљом лута изгубљен мрав мали 
Крваве мрље може ли да спере 
Јесења киша... Маљеви душе туку

Не одустајем залудна ноћи
Разбити твоје црне паучине
Сећања расту из часа у час
Пукле су зенице мале у слепоћи
И задњи траг бестрагом гине
Запад смрти Мила односи и нас

У лудој заглушној буци велеграда
Не сналазим се... Болујем моју тишину
Варљиво време нову превару слути
Са дрвета живота безгласјем лист пада
Песниче брате моју Милу и твоју Емину
Призови новом песмом... Можда ће чути

Рефрен новога зова и ехо умирући
Звезда Даница је убледела пре зоре
Последњи дозив магновења и тишине
- Време је Мила да се вратиш кући
Преклињем те... Усне молитву зборе
О зашто небо ћути... Глас чекам са висине

Ратоборни цврчци су заспали
Само се Твоја сенка лелуја
Ходницима мојих успомена
Опет се луча наде у раздање пали
Ко Мојсијева купина гори из нечуја
Бозман је моја гора Синај и цена

У крвотоку је љубав... Струје вене
- Срце чека да се Мила врати
Изнад гроба бдије завет Свети 
Без борбе заробљеник смрти Њене
Не предаје се... Неће је потписати
Уклесане речи Бог ће разумети...

На овај дан © 16. 08.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

уторак, 15. август 2017.

НЕДОВРШЕНО ПИСМО

Две зоре нису заједно свануле

Две сузе напоредо су кануле
Низ образе за твоју љубав Мила
Две зоре нису заједно свануле 
Само се моја туга росом разлила...

И сада нема сунца да је испије
Ни босих ногу да росну траву отресу
Згужвано писмо на пољу хартије
Коме писати опроштај... На коју адресу...

У сваком располућеном ретку је одговор бола
Згужвано срце са сузама... Остала је мрља плава...
Нову посланицу Теби писале су руке апостола
Душа је остала нема... Зашто твоје срце у гробу спава...

И нова листања чека... У време скорог Божјег пролећа
Кад по Бозману студен попусти... Гробови меко ојуже
Пре него се зачне нова бора и проклија реч мислећа
Твоје ће скрштене руке чекати моје да се Теби пруже

Да изађемо из наше тескобе... За Васкрснуће...
Са даром суза ево Мила пружам ти обе
Да Те изведу из црног села и поведу у свануће
Ти Роде изађи из гроба.... А ја ћу из ове собе

Бестидно време недам да ми успомене краде
У рајскјо свето Мила још загазили нисмо
Докле ће пијавице да сишу крв последње наде
Немам снаге довршити недовршено писмо...

Ни стиха нема... Од занемелих речи... Песме 
Мила... Мрље са маргина ако разум не разуме
Мој живот у твојој смрти јутрос умрети не сме
Знај... Сузама песник Ти написати песму уме...

Две сузе напоредо су кануле 
Низ образе за твоју љубав Мила
Две зоре заједно нису свануле
Само се моја туга росом разлила...

На овај дан © 15.08.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПОЛВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

понедељак, 07. август 2017.

БЕЗГЛАСНИ УПИТНИЦИ

По истом трагу ума 
Налеви чежње скачу 
Нерођено сунце јутра 
Клупча успомене
Неразлучива је прашума
Однела дан на обремачу
Ко ће донети сутра
Остатак тајне и мене

Права страна света 
У сен се загубила 
Повод надводи усеке 
Пресеком куба туге кубуре
У вртлогу се врти планета
Свемирска чигра бунила
Мостове призива далеке
Дозреле године пре матуре

Невешто слути приземљење 
Криви полутар јужни 
Никло је самоникло биље 
По вртачама доброте
Затворен круг црно хтење
На зиду смрти трагови дужни
Прегорели димљиво чкиље
Фитиљи запис да оваплоте

Пастирска тишина мук своди
Нагоном збраја стадо мисли 
И мемла гута наборе очне 
У зеницама плаветнила
Реч чека сузу да се згоди
На раскршћу живота свисли
С прекором стазе крволочне
Ноћи поскубоше истини крила

Покрстише насиљем наду 
Некршетном није до вере 
Песме удаве у пенушавом валу 
Узалуд су јутро сниле
Под прозор појци певају серенаду
За бурдељ срама Хетере
У процеп части палу
На вршном рогу тророге виле

По истом трагу ума 
Права страна света
Невешто слути приземљење 
Пастирска тишина мук своди
Ништа не бива из вакума
Дах стрши празнина клета
Храмско увођење у Ваведење
Кад Богородица чиста Христа роди

Покрстише насиљем наду 
Глиб туробног дана 
Газе векови и ноге босе
Кад ће сопству да се врати
Заблудели народ предан јаду
У безнађу спао до најнижих грана
Ако безгласни упитници све покосе
Време је трагу трагом умирати...

На овај дан © 07.08.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

среда, 02. август 2017.

ДА ПОЗНА ГЛУВО ДОБА

1.      
Лајемо ноћима у празно 
Везани на ланцу љигави лајавци
Трајемо ко вилењаци предуго 
У истој преварној бајци
Дајемо сновиђењем узгредну љубав 
Вечито дужни сиротој мајци
Кајемо се о блгдану ретко 
У чистој молитвеној кајанци
Мајемо се у касу освете 
Где касају издајнички вранци
Бајемо сујеверја по угљевљу 
А закључани нам среће катанци
Стајемо на туђи траг сугреба
У блату ко подерани опанци
Додајемо зеленашку камату 
На камату... Бивши одрпанци
Осатајемо у беди насамарени 
Лаковерни стари незнанци
2.  
Странци смо у животу 
Одаво једно другом
Ранци пртени жуљају нам плећа
Отежала... Изанђали поругом
Гараганци дошљаци
Недужно село заразили кугом
Данци не живљени чаме муком
Плаћени сиротом тугом
Кланци окомити се стреше на нас
Развођем љутим и раздругом
Бојанци за децу дерани украли боје
Из спектра у болу дугом
Лилипутанци штитоноше гамижу
Ко мрави опчињени кругом
Ланци робовања у мемли рђају
Старе негве и букагије са плугом
Лајемо и пред зору у хајци потере
Ко гоничи у лавежу другом
3. 
Трајемо завађена браћо
Од памтивека за подсмех поругом
Дајемо у костретној врећи ушур
Помељару смрти и косцу кугом
Кајемо грехе посрнулих срца ретко
На одру узгредном тугом
Мајемо умом тешке речи
Бачене у лице и зависти раздругом
Бајемо кишу додолску
Проласком испод свода... Звани дугом
Стајемо на ивицу живота
Не оивичени срећном ауром и кругом
Додајемо бреме на бреме а не семе
У бразде избраздане плугом
Остајемо робови на галијама живота
У смрти вечно оковани незнанци
Одрпанци... Лутају нашим беспућем
Прокужени на острву пустом странци
4. 
Опанци штавни се распали на киши
Почели да труле бисаге пртени ранци
Катанци зарђали пустош чувају 
Затворену тајну тајанствени гараганци
Вранци подивљали пустоше поља и небо 
Сплетено вилинско коло ко кулук и данци
Кајанци није време у невреме 
У пролому прете кланци
Мајци за празник ружа није дата
Дечијом руком бојена у бојанци
Бајци нека се леп крај слути 
Победиће мали Лилипутанци
Лајавци ћелије поноћ буде језом 
Да позна глуво доба кад су спали ланци

 На овај дан ©  02.08. 2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

недеља, 23. јул 2017.

ЗАТОН МУЧЕНИКА

Сећање носи сенку заборава
И слика бледи у болном раму
По које зрно несатруло истрајава
Дух врати јаву и разагна таму

Нико никада није одагнао сенку своју
Пратиљу корака и наличје лика
Предвече је тако издужи у неспокоју
Да заспи неверни дан у затону мученика

И ноћ прилегне тамна на срце и ум 
Утаје ломне рзбију последњи дах вере
И бдење потраје до зоре... А не довршени друм
Поља и црне клети опет обманом изневере

И тако стигне нови дан у ритама као онај јуче
Скитница труди босе пете што саму муку носе
Недовршене песме у пола ума кулук дану откулуче
Стрепе од ноћи што се ваља и језа док пркосе

Врзино коло дана и ноћи ко тајно коло вила
Просјачке ноге у Равни неће довека газити 
Пређе сна и мука намотала су грабова мотовила
Испредено је клубе живота... Ускоро крај ће бити

Ако се ико икада усуди да га распреда
По трагу песама да дозна песников пут
Нека ничим не уцвели пасторчад и чеда
Доста је што је живот био римом додирнут

Епитаф оста не срочен да га исклеше неко
У потомству сећања без сенке заборава
Не завршени год на стаблу граба дан је засеко
Допусти ноћи да сан снова песник свој век одспава

На овај дан © 23.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

петак, 21. јул 2017.

ДИВЉЕ РЕЧИ

Овде ја трајем песмом и нестајем болом белим
Да заборав помућени не усни на мом слемену
Када ме не буде више и кад се одселим
Тражите другог заштитника поетском племену

Речи одвећ јасне зову нас на промене
Неверне дане у залог душе и мало мира
Разбраћен народ у завади губи корене
У корист љубави понос неће да абдицира

Себичлук грабуље своје и туђе вуче
На камару пропсати кад све здене
Остаће моје песме и ја у њима да се жуче
Када ме не буде више... Пратиће вас моје опсене

Залуд је крити лице... Пепелом посипати главу
Неке друге очи познаће вас срамне издајице
И небо знати да нисам нажао учинио ни мраву
Ни човеку... У тамним ходницима кртице

Ако се сакријете издаће вас ваши кртичњаци
На мојој ливади живота толике гомиле црне
У дану суда кад вас поетско небо све одбаци
Ради непокајања осудом вечном заогрне

Касно је за вику сузе и вапај за грумен милости
Данас се смерно милошћу вечна милост задобија
Језиком мача ко мене трњевим венцем вас ће бости
Ваше дивље речи... Што сте сејали само од себе исклија

На овај дан © 21.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

среда, 19. јул 2017.

ЗЕЛЕНИ ТРАГ БДЕЊА

Твоја рука засадила је ноћу тихо
Све леје звезда
Разгореле се искре
На нашем огњишту вечности
Моја младост опет се враћа
У давна птичија гнезда
Нека уснуло звоно из кута века
Буђење опрости

Допусти ми Мила
Да беседим истину пером
Зелени траг оба живота
Да испишем
Наше речи у успомене
Дозовем вером
Из твојих костију
Празнину таме да препишем

Расут небом изнад кровова
Да нађем глас разума
И тупи бол одјека враћен
Са обале гробног мира
Опет чекам смрт
Незваног госта са животног друма
Да повијем реч по реч у стих
Када се туга прибира

Жалим што откинути лист плута
Реком свих немира
Искидан ланац времена
Трули на овој киши
У плетеници ватре и пепела
Заборављене на плоту чаира
Вапајем туга се сплиће у поему
Срце и мене записом љубави допиши

Када притиска мора надошла
Моје зебње из наших њива
И док ме боле стрњике пожњевене
Без српа исчупано бусење
Нећу признати јутру да касни
Неутешна је реч глагољива
Док на брегу стојиш Мила
Нека те дочека моје бдење

Ако оптуже мене
Чувара писаних и сниваних редова
Што сам их пустио из ума
На безусловну слободу
Вратићу им из срца сачму
Којом су ме погодила слова
И примити пресуду без жалбе
Запис на деблу у задњем году

Беочуг сломљен на веригама
Има ли заменити ико
Кад издају живота смрт сакрива
У исту алку срама
Карику загубљену
Сам ћу наћи уздарје свеколико
Да чува моје детињство
И пут живота у ритама

Зелена поема од маховине
Поцрнела је од љутог дима
Док вода са бунара из наше баште
Понире у бездан рано
Мила, доста ти је пљусак бола
И моје сузе што врве у очима
Нека срце плаче у чемеру
Чемером ћу дозивати не дозвано

Ватре ружа са твога гроба
Спржиле су ми крила
Сањарим о бесмртности наде
И дану васкрсења
Не прихватам вечну кућу
И да си се тамо удомила
Речи ме буде у ноћи
Тражећи зелени траг бдења

Збивају се чудни знаци
Не умем да их толкујем
Желим да се и Ти
Раздружиш са својим гробом
У глуво доба уместо гласа живота
Други глас чујем
На небу јављања чека
Мој опрост задњи са Тобом

На овај дан  ©19.07.2011. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

субота, 15. јул 2017.

ИЗ ЗАГРЉАЈА МОЛИТВЕНИХ ДЛАНОВА

Сведок моје истине је ту...
         И ове вечери безосећајно стоји на раскршћима живота разбуђено а краткотрајно сабориште неспокоја. Неспокоји су вазда злокобници у галопу слутње. Гласам заумље свето за твоју слободу, својом душом, али ме нико не чује. Моја молитва не престаје. Боли ме што ми твоје речи претресају мисли и пљачкају срце. Видим како вилинска магла одломом крајолика гута светове жеља. Пржим се на ватри трајања предуго у уском кругу заокрета.
         Праотац духа прогон није окончао на следу прве риме, и то ме јача у вери. Опуштено бити у замци времена није суђено крилима слепог миша. Тамо негде у прикрајку чучи друга неслобода заточења осветољубивих дана. Маршира стаза издаје пролећа у сусрет увелом врежју. Ако се икада будемо срели под велом паучине, не тражи пољуб туђе сакате руке за милосрђе. Могу ли икада надмашити себе пред казаном врелих траума? Заобилазе нас окуке погружених навика до понора. Када се вољно будем предавао наслади мука, нећу их белешком венчавати за стуб срама. Нек моја свеска-бележница бар једном буде бела од празнине.
         Трећа је ноћ несна у коначиште умора звала панику мисли, за одбрану тора од глади ума. Како и колико су зујања далеког свемира јуришала на прозор моје осаме, зна само трептај ока? Влажне су груди расцветавале набој нове муке за расад из прикрајка. Апсурд је у овом часу брати појимања мојих недокучивих речи за празну коначницу вашег несигурног суда. Можда ће неки мудрац јасније разабрати завежљај мојих пртљага. Ако буде имао части да моје чвориште само од себе пукне, може му се и посрећити. Читаву ноћ и дан владале су досадне кише, пре првог суноврата мојим орницама иза олује. Мени се није кисло, а суђено ми је.
         Тулим се пре рока, да би ме и сутра чувала ноћ. Мој фитиљ сам ћу подрезати. Молим вас само за грст гаса. Тротоар је мокар од бара, и лењо се протеже пред израстање. Беже ми ноге у срасле кораке. Са његовом влагом душа ми је пуна буђи. Апатична си ми и без образложења јучерашња несрећо, испод вела наивно сакривена. Не бежи на другу страну тесног тротоара. Вече се неће мирно свршити по тебе, предосећам непогрешиво, као игла на мапи земљотреса. Учмалом цвету не доливајте кише, њему му је суђено да неорочено свене. Ја не волим расправе, и имаш моје обећање, неће је ни бити. А сусрет је у твојој вољи.
         Ван усиљеног тока разлив трајенесклон паралелама, онако кривудаво у чворове. Бакропис избраздани осеничили су усеци, као грозницу нарасле мрље. Касни једино човекољубље, да се упије, у залеђину промрзлих надања. Опет су неке суморне але, разлокале вечне путеве, са сугребима уписаним. Ако се икада поврати опомена неће стајати онако стамено, већ накривљено, као страшило у конопљишту.
         Варљив је овај понедељак, у земљи каснећег сунца, до испијеног неба бледилом. Јутарњи крик из разбарушене росе, кога су каниле језе, да пробуди дан, одселио се у неповрат. Преорали су ми међе ума, али се нећу судити, за крчевину родну и поља мога семеништа. Опет сам пустио да надвладају разум и мир, твоју стару похлепу. На истом вашаришту дангуба, остале су твоје накане у расулу, и све је падове однео вртлог пропасти. Блокада стално поновљива, улива ми нову зебњу, хоћу ли се решити муке напасти и вируса?
         Моји су бели лишајеви моје сребро. По своду трагају нове мисли, дивље изниклице, да осведоче самопостојање. Градим своју слободу речи, и отресам клевете твоје. Ја сам слободни уметник, осведочен песмом. Не допуштам ти љагу, и пакост, којом си чврсто оробљен. Твоји судови имају корена у сасвим нечем другом, до грубих речи, које расипаш у ветар. Нећу да их чујем. Оне ме се не дотичу. У твојим неистинама, јаче познам моју истину, и њом горостаснији бивам. Ти си кратког фитиља, и кратких речи, а о памети, нећу ни да зборим. Песма није само кратка фора глупости, којом бедно засмејаваш публикум. Само оскудни песници певају у пола гласа, загрцнути у свом недовршеном стиху, и заглибљени у песмуљак.
         Моје су песме ко плавне реке обилне бујно. Оне траже широке обале за свој ток. И кад се прелију, не носе муљ и затон, као твоји гњат иловаче, но наду берићетну. Залуд ти је зборити, када си глув и огрезао у тешке предрасуде. Нећеш схватити и када ти се време насмеје, па те прогласи блентом. Сведок моје истине неће одоцнити.
         Мешовито је твоје сујеверје на сцени, а знано је да је дошло из прикрајка тамног века. Невид се счаурио у оку, па главиња. Нема пророка да замеси кал, да ти излечи бољку слепила. Ванвременско је ово доба, окужењем сишло на косине немира, и врзма се по грбачама несрећног народа. Само су моји пуки трептаји трепавица умрљани сузама, знак да се нисам предао. Ко ће те ожалити остављени? Постхумну посвету беоњаче неће познати. Искидана је важна страница књиге. Понор читања зјапи. Срушено је моје и твоје двомостовље.
         Враћен из себе, и разлучен од тебе, корачам истим тротоаром. У младости корак ми је био дужи, а данас некако све краћи, али још корачам, а ти си пао у своју каљугу. Одбијаш пружену руку инатан. Нека ти Бог једини у помоћ притекне. Милост просјака буди наду, а осионост твоја теби је гаси. У кораку је чудо, којег се лишаваш без воље да устанеш. Тешко је на зор бабу уседлити. Ноћни перачи улица, слутим, да ће те шмрком у какав прљави сливник згобељати. А потом, залуд ће те јутро тражити код црквене капије. Јутарњи лист неће забележити како је још један црквени миш умро од глади и зиме.
         Астал је празан. По која мрва залутала нечија уста чека. Прсти се нису сабрали за прекрст. Нико их није учио овој заблуди. Тропрсно кршћење је подвала. Склопљене шаке су топлије и умилније за молитву. Понизни вапај јаче листа са приљубљених дланова, док се они тако молитвом љубе загрљени и сједињени. Са болом гледам твоју песницу отпора стиснуту у грчу. Три прста у грчу само муку сведоче. 
         Искрено те сажаљевам. Ти нећеш дар милости, јер ти је злоћа оковала руку у гвозденом лакту. Пре ће се лакат сломити, него испружити. Личиш ми на окамењени оронули споменик-крајпуташ. А време пролази, и пролази... Раскршћа живота остају у болу неспокоја. Злокобници галопа слутње већ су протутњали. Ја сам сабрао нове мисли, и подмладио срце, па нека нови претрес почне док се срцем молим Богу за тебе и себе склопљеним длановима. Знам да само из загрљаја молитвених дланова искри љубав. У згрченом тропрстарју чита се себичност а љубав остаје счворена. О, да ли ћеш ти ово разумети? Чист разум и мир су вазда били и остали свети само у загрљају молитвених дланова... Сведок моје истине је ту... 

На овај дан  © 15.07.2013.  Славими®  Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

петак, 14. јул 2017.

УЗАЛУД НЕ ПИШТИ ВРЕМЕ

У знaку милoсти стрaжa нa врaтимa рaja
Прoгнaнe чувa плaмeни мaч и двa хeрувимa
A oвдe нa ивици снa чудo крилaтoгa змaja
Смрт нaду пoсипa пeпeлoм и гoрчинoм димa

Глaснo сe будe jeкoм уснулe зoрe
Уз бoлaн кликтaj птицa зa сeтву рaну
Нисмo нa трaгу њинe пoдмуклe мoрe
И тo нaс лoми у oвoм рaзлуђeнoм дaну

Гризу нaс jeзe уврeдa и нaрaслих плимa
Пeни сe душa жуднa узбуркaних жeљa
Измрцвaрeнa тeлa трулe у мoдрим oтoцимa
Никo нaс нe жaли... Нeистинитa рeч цвeљa

Зa врaтoм нeзнaнa увeк стигнe злoћa
Исцeђeнa утрoбa гњили кo oскoрушa
Нa тaвaну oбeшeн низ дивљeг вoћa
Ишчилeлa je снaгa... У нoсу зaстaлa душa

Moлићe мoлитву oпрoштeњa зa зaлoг рaнa
Нeсрeћa нeзвaнa сврaти дa живoт упрoпaсти
Прaзнe су и oтрцaнe рeчи с прeвaрних усaнa
Кaд џeлaти вeшajу прeзир жртвe нeћe пaсти

Знaмo дaнe прaзнoг тaњирa и кoру жутe прoje
Пaрaду лицeмeрja дaнaс нe жeлe нaшe oчи
Ни лaжну сaмилoст дoк сe зaлoгajи брoje
Дрaгo нaм врeмe глaди и oскудицe кaд сe смoчи

Aмaнeт исписaн зaклeтвoм вeрe у врeмe лoвoстaja
Нeгoстoљубивa гoзбa ниje зa нoвe Рoбинзoнe
Бeз урoђeникa нaшe пути изгнaних из рaja
Moлимo нa спрoвoду црквeнa звoнa дa нe звoнe

Никo читaти нeћe дoсиje aпoкрифa и трaжити идoлe
Дoстa je прoгoнa билo и тajнoг нoћнoг oдстрeлa
Свe рaнe и oжиљци oпeт сaмo гoлу рajу бoлe
Узузaлуд не пишти врeмe... Склoпљeнa je књигa бeлa...

© 14.07.2012. Слaвими® J. Зeлeнкaпић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

недеља, 09. јул 2017.

ТРЕЋЕ ДОБА СТУЧЕНЕ ТРСКЕ

Моја душа расте и вртови се у њој гнезде
Ватрено небо не чили… Блистају звезде
Пламсају речи тихе… Па буду мало чујније
У корпи године збране… И ово лето зрије

Толико тога летописи носе ко облаци смели
Од старости старост се нечујем сама дели
Мрва по мрва нарасла хрпа без намере
Време је берићетно… Ко закасни да га убере

У спреме искуства и живота… Живот бели
Чему без остављенога трага када се одсели
Са животне адресе у ону дуговеку… Непознату
Нико још није вратио време… Казаљке сату

Ако понекад уназад вратиш… Живот има станицу
Последњу без повратне карте… Тајну отмицу
Смрт лупеж увек удеси у недоба по ћефу своме
На крају увек остану нерешени рачуни и аксиоме

Родбина у неверици узалуд разломак своди
Још једно стабло или цвет из врта у непогоди
Обори и ишчупа олуја у налету вртлога дрско
Лекцију још ниси научио човече стучена трско

Допусти да ти душа у верној љубави увек расте
Покошене ливаде живота и часна дела нека пласте
У стогове они што те у срцима носе док су живи
Вртовима душе и не згаслим звездама свет се диви

Од свих исчезлих лета ово нека ти је милије
Не заборави оно је једино твоје а не нечије
У снопу звезда увек своју по личном сјају
Препознај док друге трепере и светлуцају

Речи су као расута кумова слама пут на своду
Најлепша шара љубави ткана год је у году
Што живот избалучи мољац смрти не разједе
Знај… Светли и свети трагови остају да се следе 

Понављам лекцију човече стучена трско из наума
У заветној песми коју читаш… Држи се свога друма
Изабраног по провиђењу… Бог зна шта и зашто даје
У истом крилу чувао је тебе и чуваће твоје нараштаје

Божији летописи не престају да се пишу и нису празни
Убрани цвет не губи мирис спремљен у Божјој вазни
На Божјем сату нема казаљки… Не путује и не стоји
Време је безвремено… Без прозивке… Бог не разброји

Неко прошло и будуће… Вечност нема нашу раздеобу
Детињство… Младост… Зрелост… Старост у трећем добу
Презент је једина константа… Непознатих једначина
У Божјем рачуну нема… Чему бројање дана и година

Куглице на рачунаљци смислили су умни за просте
У исте скамије кад се дупло укорене… Мене жалосте
Основне рачунске радње понављачи када не знају
И варалице властитог живота… Мука су кад себе варају

Допусти стучена трско[1] Бог да те снажно усправи
У сред врелине позног лета… Озелени на јави
Препорођен струк буди у његовој башти животним соком
Не бој се човече под будним си вртларевим оком…

©  09.07. 2017.   Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ВАРВАРОСЕ /2017/  zelenakap.blogspot.com


[1]  Свето јеванђеље по Матеју 12; 20.

среда, 05. јул 2017.

ЗНАК НА ХОРИЗОНТУ

Три тачке окамењене у строфи... Низ су без речи
Знак на хоризонту... Опомени је касно да тражи 
Лелујне траве ветрови мрсе и сва долина јечи
Не допустиво бекство збило се уснулој стражи 

Пресели мисли заповедниче у поље разума
Слушај како досекли клик звука ремети збиљу
Не јагми тугу... Тесна су врата влажног подрума
Пешчани сат чека осакаћене наде што жуде циљу

Песмо призови први дан постојбине
Несигурни су темељи појутарја сива
На минском пољу вребају мине
Немуште речи иступиле су сечива

Прозрачно бдење уступа место јави 
Праузроци заобилазе враголасто ткање
Срце самоће не може да се открави
Ледене речи презиру празно чаврљање

У реском кликтају поноћ се буди
Ватришта с пепелом снивају ватру
На ком су то хоризонту зашли људи
У мрачни лагум да живот сатру

Преостало је нешто тајне у потаји
Вечна коначишта на починак не одлазе
У немом виру обноћ капљу уздисаји
По чкаљу успомена лутају детињства стазе

Линија живота кривуда на празном длану
Усекли је ратници за амбис љутог пролома
Отекле очи од плача тешко и ретко плану
Да злобу кроте миром истине у ноћи погрома

Заумље се не мири да прода јоту мудрости 
Анали животописа недописани не трају од јуче
Пре би на жртвенику пламену дало кости
Мољцима није суђено да поњаву живота разбалуче

Насади по голом брегу закржљали сакрили знак
Подом самачке собе незнани гоничи роваре сан
Чаме простори душе без ведрине... Нагрнуо је мрак
На раскршћима постојбине... Без путоказа умире дан

На овај дан © 05.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

понедељак, 03. јул 2017.

ПРОЛОМ ПРОЛОМЕ СЛУТИ

Не меримо се мером у заносу заосталом
По устопицама прошлим тражимо наду 
У вртлогу жеља и снова трајемо малом
Колико новог јада има у старом јаду

Крчимо суздарја траговима лепоте и воље
Узалуд гнојимо снагу узлетом била на уранку
У ходницима ума не цвета оно давно поље
Истањили смо жицу наде у нит претанку

Врисак се сели небу на опрост посусталим криком 
На нараменици духа тргују истину прошли жмарци
Идеју збора провлачимо загонетно хомиликом
О вечном дару не сведоче за Азазела прогнани јарци

Воштане збиље у храму топе се у залеђу муке
Поседом оштрине на жуљу крајолик логора траје 
Првосвештеник у лавору за опрост умива руке
Напрсник светли именом љубави за наше откуцаје

Косити укошено по пропису је различито од вида
Покорни сумрак мрачи јеку... Прапорци трајања звоне 
У предворју шатора уз олтар лију се мрље стида
И крв пени због греха а срца никако да се одроне

Лако је побећи зазору освештаном у сиву сенку
И не посејати нове мисли слободе... Друмови преорани
Треба пустити кленово да посрће и исправити се у дренку
Овде се у сузама расипа грех... Опрост од Бога кани

Одавде почиње пут препорода и сеже на крај света
Две камене плоче и заповести исписа Бог прстом у низу 
Долином крвном гласно се јавља писак увелог лета
Реч реже излазак ума... Учмали народ сумње гризу

Од тамне ноћи очни капци нису слутили превару жара 
Доконо време безвлашћа опет су појели скакавци љути
Одступнице нема из ћорсокака... Клопка је пала пре немара
Сви набори ума не помажу... Пролом проломе слути...

На овај дан © 03.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 02. јул 2017.

ЗАЛЕЂЕ ЖИВОТА

У црним кесамa за смеће са повезницом жутом
Одбацили смо наше исцепане прозирне наде
Нисмо са вама у дослуху ни са оном кнутом
Што нас роби у закаснело време у кљусу досаде

Противно чистој вери је подвођење мисли
А погибељ се увек прикраде у залеђе наших живота
Речи смо ућуткали одавно и тужно срце стисли
Зна ли незнанац на трагу да ова брука и срамота

Ваше части су потопљене и отрована поља душе
Ако је уопште носите у себи за зрак светлости
Да у таму паучине ваше завири док нас сузе гуше
Последње јутро неће чути молитву ни реч опрости

У заробљеном уму оскудице пристигле нове примисли
Па роваш збрку уткану у ганглијама около расипа
Давно су ветрокази по крововима душе размеђем свисли
У касу севају муње на пољу разиграног вранца парипа

Устоке с брда сишле громогласно бране слободу
Ко је толико вичан у врлости као дан овај прогнани
Моје су стопе Христе пошле твојим трагом у истом ходу
На брдо смрти узнешен поглед вере последњу сузу кани

Благородности уздигни чело за посвећење жртве
Пусти да мрки гребен стамени таласи љубе
На обалама бола без чамаца пристижу речи мртве
Плаховита река их ваља и видокруг бежи са палубе

У залеђе живота... Нека до зоре одморе снови и наде
Хоћу у бродски дневник живота да допишем запис путописа
Пре но жртвени олтар кадионицом љубави вирови окаде
Последњу реч остављам веку да стражи преко амбиса

На овај дан  02.07.2012. ©лавими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

четвртак, 22. јун 2017.

ЗАПИС УГЉЕНОМ ПИСАН

У лагумима душе тражим малу крајњу конобу 
Да у њој похраним године за друго време истине
Селе ме руке смрти... Морам да испразним собу
Не станујем више овде... Носим и моје паучине

Прохладне ноћи са тихим јутрима шурују 
Кукавни језик зловоље по угловима узмиче
Наковњи бол гњече... Овде се само речи кују
Беседници нису стигли из жиже на крај приче

Небо ремети мир просеклим вијугама немира
Крадљивци сна и звезда појутарје не воле 
На Гелвујским горама тугује Давидова лира
Сваки дан пуцају разни шавови... Чујем расколе

Изникла трава са сетом пије росу расутих суза
Превод се није заклео вери па тмуло болује
Одкуда толико стеница на пиру збраних угурсуза
Небо се смрачило ватреним громовима протествује

Висока гора праузрок у крилу страха развила
Одавно овде стојимо у кругу осаме камени
За оштар рез истине не врте се стара тоцила
Кључа и кипи у лонцу... Пајаци су поражени

На периферији туге... Пени мехур милости
Трошна се земља повија по закону истине
Новосванула зора жуди да миром угости
Све чекаоце заборављене на рубу маргине

Вратнице ума још држи реза прошлости
Не сведи реч на крик погубе у мисао сулуду 
У једну жижу лажи откуда толико лудости
Ја срцем овде клечим и љубим моју груду

Прими ме незваног на ивици спознаје части
Корачам тупо плочником сећања за твој дан
Олујом трешен још један лист ће невин пасти
Мути се извор древни а нови није ископан

Избор је поразан на утрини надања гине
Искидала се нит порекла у потомству песника
Окрутном вољом обрисани су они са маргине
Ни три тачке нема за слутњу после упитника

Варира амплитуда и клатно жеља улево
Паучине се не гнезде по угловима самице
Не разуме онај ко није плакао и снове снево
Запис угљеном писан по зиду иза жице...

На овај дан 22.06.2012. ©лавими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

среда, 21. јун 2017.

ИСТОЧНА ЗВОНА

Запис на худу муку црвеним трагом
Опстојава упеклим током васцели дан
И разбол душе згњечен у јутру нагом
Пробудише зов и оде ништи пусти сан

Треба ли тајити глас наречен молитвено
Да ум се прибере ка не досањаном циљу
Крајолик сиви узнешен висином изгубљено
У магли свија одаје бола за моју везиљу

И њу ми краде патријарх старог века
За своју легенду древну и љубав нечувену
Зар ова песма моје вере не сме да дочека
Везом свилене речи истину принешену

На олтар смрти рано за једно спознање свето
Отресит мишљу корак доброте да не зађе
Последњи круг недовршен само је тужан гето
Камено доба залуд године круни кад ме снађе

По роду туђем гнезди се далека сласт душе
Време измиче успомене и кратковиде олтаре
Не орем и не сејем старе парлоге и прљуше
Усахле су неродне лозе издајом за бољаре

Племените песнике… Мимоилази ово време
Мимоход мртви безгласног века у мук тоне
На дивље гране привијах смерно калеме
Дуго чекајући јеку источних звона да одзвоне…

На овај дан  © 21.06.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.co

понедељак, 19. јун 2017.

НЕ ЗАМЕРИ МИ СУЗЕ ...

Вилински траг развејан чежњом гробом утања
На споменику запис читан сетом истог сећања 
Ново извориште муке поји у збиљи постојања
По сновиђењу зори и дуго дуго се тек раздања

Где је допев слободе у лужном поредку била
Док поуздан трен преименује наборе живота
Велика духовна узлетница неће да свија крила
Моји набоји још гноје... Зовом израња Голгота

Велико узбуђење праузроком откривене тајне
По суду наивне душе коренит преокрет збиље
У исто поучење нека зборују моје истине осећајне 
Нека воље приступе збору званом и гробно смиље

Где су народне речи обисрене мудрости ко свици
За моје око уплакано кад тамом загонетно промину 
Тражену Милу препознајем само у обоженој слици
Предање лично нека вреднује свети трон... У Сину

Благородном стачу се захвалне химне и мој нови пој
Небом језде жеље на лахору разиграном... Све у кас
Загрцнут чији сам... Твој... Његов... Ко је заувек мој
Распећем оваплоћени дар живи... Чује ли ме Спас

Тешко је души да схвати пролазно и просто бива мука 
Скорују неке посвете са споменика ускогрудо у уму
И звон им скорства потмуло хуји ко мутних таласа хука
Тешко је духу стајати у гробљу ил ићи по туђем друму

Ја нећу да се оканим Мила Тебе... Зоре... И очњег вида
Кочоперни мермерни јарци што разјарујете освету бола
Зар да се устегне вера у вашем царству вечног раскида
О смрти пијавице... Зар да опусти гнездо горског сокола

Јесам ли позван са споменика... Куда с мермерних хриди 
По рођењу између тића да први кликнем бунтовно зовом
Отаџбина ми свет... Рођена земља сме ли да ме се стиди
У муци страдалник хероју сличи и правду призива с Јовом

Живот ће надићи зло смрти... По апостолату проречено 
Повоје ткам усамљенички у наше доба празних колевки
Не остај хумком и спомеником Мила... Васкрсни вољено
Очекивање... У годишњицама наде и мојих припевки

Није нестало и неће... Твој покисли гроб плевих Луче
Ко врт... Суморни дан просија из душе новим зраком 
У бело анђеоско крило прилегла измаглица се пресвуче 
И неста бивша варка... Упутих се за твојим кораком

Да те сустигнем на хоризонту граничној линији додира
Нему уоквирену слику на левој страници спомен књиге 
Не љубих... Но тебе саму... Ускрсли лик... У увиру немира
Потопих јаву... Срце пулсира валовито... За нове подвиге

Отворило се небо Мила... Два сунца загрљена у једно
Небески зенит досегоше... Мења ли ишта ова годишњица
Докле ће трајати риме песме... Књига... Сећање чедно...
Нанизао се збир година ... С крова капеле опет грлица

Врати ми успомену... Грликала је исто и на дан сахране
Хоћу да разумем њену песму сећања... Шта пева туга
Још не признајем да су ожиљци заменили отворене ране
Када и како наћи једина врата... Излаз из суђенога круга

Векови и све поете мудраци зборе да наде не онеме
Небо чуј мене и Милу... Верујемо да ти нису отежале
Молитве наше... Док овом кишом плачеш плаче и слеме 
Нашега дома... Не замери ми сузе на гробу што су пале...

На овај дан © 18.06.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: МИЛОКАЗИ / ВРЕМЕПОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 18. јун 2017.

ПЕНЕЛОПА

Мојој Пенелопи, с љубављу 

Шта бисте ви будни часи ноћас од мене
Сазнање колико у једној сузи има соли
Откуда толико искри прашти из стене 
У купи пешчаника докле да цуре боли

Не питајте ме у једној песниковој сузи
Све сете света росног јутра су збране
Куда су се раздружили ови моји недрузи
Кад све разделим с песмом шта остане

Круни се стена и искре ватру душе пале
Ломача гори бурно у луку стидног месеца 
Муке се враћају старе на рубу окоштале
Растикале се песме за обзорја жељена деца

И овде не спавају свици фењери ноћи
По трагу им се враћам у дозив успомена
Почивша се чека... Рекла је да ће доћи
Не у сан... Између врсних најврснија жена

Ја јаву хоћу и непрекинуту животну нит
Смрти је доста било и гробног мрака
Напукле боре дубином браздају гранит
Време разједа све крадом... Из мојих шака

По истој стази сећања расипам наше белутке
Путоказ у тмини недоба да следе њене стопе
Стражари гробља не браните тајне тренутке
Сусрете срца и љубави мене и моје Пенелопе[1]

Часови будни знате ноћас ме воде узвишене жеље 
Превише година усне чекају њен пољубац чедни
У млину живота доњи камен моје године меље
Не рушите ми веру у васкрс и дан догледни

У истом трену чемер и нада сузе и искре измешане 
Размеђе душе ова песма једино може да премости
У заветном стиху повељи вере нека кане и плане 
Бог ми је сведок љубављу олистале стигле су милости

И у наш атар на прагу жудње у моју собу осаме
Разбројиле се године туге дозрела жита и лета
Завеса се спушта завршни чин мину наше драме
Врт душе за моју Пенелопу рајски вечно цвета

На овај дан © 18.06.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
Књига:„ОДИСЕЈЕВА ДОМОВИНА“ циклус „Буди се моја Итака“ 
ВРЕМЕПЛОВ /2004-2017/ zelenakap.blogspot.com 
[1] ПЕНЕЛОПА: Врсна Одисејева жена 

четвртак, 15. јун 2017.

КАМЕН СЕЋАЊА

Разумеш ли душо камен… Тешко је свакога дана
Сећања и нестварне снове ткати са болном јавом
Како изаћи бистрог ума ко роса у јутра поспана
И оно што ноћ украде праштати заборавом

Пролећни младар ломи налет олујног ветра и туге
Брине ме потајни ток с усана невичних речи
За име Бога куд овај свет мисли носе на далеке пруге
Распело са раскршћа муке у измаглици клечи

Полако схватам колико прошлост истински боли
Размеђе у мени се раздвојило на две убоге стране
Затон не рађа мисао спаса и ништа да ме осоколи
Туп је испражњен поглед вере... Загнојиле су ране

Тепихом свести маршира из давнине чврст корак
Живот је на смотри смрти... Одлучно рапортира
Био сам мали... усправан... честит.. понекад горак
И сад поносно стојим у маршу док се химна свира

Дрзниче силни ти си давно презрео подругљиво
Моју заставу На пола копља месец је спушта у жалости
На крилу слепог миша план погибељи залуд си скриво
Дух ми није клонуо... Тоцило на отпор оружа рођене кости

Шта ако се пробудим на камену сећања изненада
И затекнем се у истом животу у ком сам заспао
Хоће ли тај изазовни час бити осуда или награда
Шта ће изластати на ластару у муци што је пролистао

Знам палмове гране с клицањем нико бацати неће
По путу мога страдања пре уласка у свети град
Ја нисам Месија поезије... Нити јој палим свеће
Споменику се не надам... Ни постаменту нисам рад

Претражих по ко зна који пут све одаје моје душе
Хоћу да се осунча на зраку наде затурено тоцило сећања
На саборишту детињства жалим поњаве што сатрунуше
И иза смрти хаљине покојника на плоту... То ме прогања...

На овај дан  © 15. 06. 2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com