недеља, 22. октобар 2017.

ПОКРСТИЦА ДЕВОЈАЧКА


Певање прво: КО СИ… ?

Не кршите завет ноћобдије за немо зорење
Опет ме је мимоишло Њено чежњиво грљење
Сву ноћ Милоснице моја недозвана анђео ти плете
Витице на крилу … Ако ме јавом не дозовете

Пустите ветрове да витлају своју песму смрти
Док слепи мишеви парају ноћ и гласови задрти
Буде долину уклештену… Уз белу источну страну
Ја сејем наде у прошлу бразду муком разорану

Истином жалим на тротоару мозга прегажене птице
Не греју ме скончале у лету ватре поскочице
Залутале у коло слободе… Очи су давно заспале
На ремену снова… У поткровљу чуче туге окапале

Прошли сабрани дани баштине јаву и дуге истине
Дрежди окаснело време на перону… Само првине
Чекају миленијум острашћени да пристигне нови
Опречне су приче о расколу… Нужде жуљају окови

Истрошене речи беспослене бацили су испосници
Једноумно крваве трагове заноса скривају у тмици
Под шкрипом точкова несвесне да освећење нађу
Град пропасти у немиру тоне… Морен истом глађу

Пој несрећних птица мучи… Без одјека у залеђу
Староставно писмо по ободу исписано глеђу
Ватриште набоја немо засејано сузу бола роси
Како да преживиш ако си збуњен и незнаш ко си…

Певање друго: КУДА НИЖЕ…?

У дневнику живота крију се моје избледеле петице
Орахову љуску не здробише ласно шаке невиднице
И данас водопад муке млазевима разлива белу пену
Мемла се шири побочно ко осветник затоном у гену

Грло отекло пуца ко реско стакло на љутом голом мразу
Тајно су сметови затрпали пртину… Једину стазу
Доласка наде… Мила опет су ми се замутиле беоњаче
У пуста гнезда леже залеђене птице … Дан се растаче

Лупешки лако… Скоро ће нови сутон да се свуда завлачи
Космати двоглави урлик немим пољем умирати… Космачи
Слуђене откосе магле плести и некуд водити заклетнике
Уз који олтар пристају маловерни и задњи позив клике

Маловрази погружени уз брег гамижу језом сами горе
Слуте нову ноћ страве… У мртву поноћ свешће раздоре
Левог и десног ребра и помутити завађену браћу снове
Док их страшила пуде… Нечестиви на размеђу воде ратове

Са Кара-Бегом туђе Султаније… На нашој завађеној тромеђи
Раздељене тропрснице трну… Угарак црни сам плута у цеђи
За раскорак судбине и записа… Зеру чекам на празном длану
Неме сведоке звезде… Ни ове ноћи нису смеле да изостану

Лелуја сенка одбеглог трена… Протуве мрке плешу зидом
Нова се песма у души свлачи… Ко ми то дроње крсти видом
Док ме понори вуку јаче од земљине теже… Мила куда ниже
Скамењен ми је језик… Залеђени траг и мрље бола псето лиже

У уму сврдла врте муку… Развртеле рупе црнилом зјапе
Опет ће без кусура сва моја умовања дрзници да одрапе
Великом глобом… За нове патње душе нема места без стида
Закинутом ко задњи лист проклетим ноктима кошаве кида

Вртлог умора елипсу дуби… Узалуд тражи жижну тачку
Да згоди срце… Оно се неда предаји и бекству у мит убилачку
Није ово мој крај тек тако… Не режите ми кости кошаве луде
Мени припада покрстица девојачка а вама у наслеђе ваше заблуде

Пој несрећних птица не може да мучи без одјека у залеђу
Протумачио сам староставно писмо по ободу исписано глеђу
Ватриште набоја није немо… Стару сузу бола стих не роси
Засејах га новим духом да живи… Ниси збуњен и знаш ко си…

На овај дан  © 22.10. 2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ”БОЗМАНСКИ ПЛАТО”
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

субота, 14. октобар 2017.

ПРОМЕТЕЈСКА ВАТРА

Идиле нису стале законито у ток јужне свере
Одбегле су даље на путу погибли по злом зову
Тешко је бити стамен кад злоће скроје мере
И људски кратер пепелом затрпају… По рову

Гамижу оклопи сиви разбројени у старине
Док главом без обзира распуђени ветрови хује
Опет су земљу наслеђа свиле туђе помрчине
Све нас је снашла иста жалост смрти иза олује

На тврдом бедру страха глиб неистине не вене
Мало је утехе и вере на клацкалици туге било
На историјском мосту призор мучне размене
И сада цепа слику у уму… Залуд се шиљило

Раздеобничко шило на заједничком полулуку
Узбуном душе стратишта се болно селе у епопеју
Варварске чете поход разнородних тирада вуку
У узбегличом тору… Где си с ватром Прометеју

У глибу блата праоци наши изгубили су траг
На јужној окретници дуге невид се тмушом корени
Пољима прве слободе не уврежен соколи се враг
Вавилонску збрку вражи и не слути удаву у истој пени

Помрачење сунца узалуд сверичну лаж крије у корони
Са првим запеклим трагом она купује примат јаве сама
Крилатог бика… Потом су се листом одазвали патрони
И милосница ложе… За тајновите ћутње у искап милиграма

Вешто су сплели причу куглаши… Двојницом диве
На успаванку зоре мразеви рани опомињу голе гране
Зове узвишен поглед и слика из птичије перспективе
Запис угарка црни… И задње наде пепелом не затрпане

Ово је моја домовина… Не признајем царство лудака
Лучеви храбрости истину носе и светло слободе поети
У име побуне часне против погубне заосталости и мрака
Опет ће Прометејска ватра на мојим длановима горети

На овај дан  © 14.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “БОЗМАНСКИ ПЛАТО”
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

петак, 13. октобар 2017.

КРИВА ЧИТАЊА

Нисам сам се уплашио ваших кривих читања
У пустињи несвести како наћи спасоносна појила
Зашто по теби разграб износи поглед пре свитања
Који је то слог погибли испао из низа лудила

Чему последња исповест презреног свица
Не препознаје се човек у теби по маниру
На своду облачном залутало је јато птица
За којим опиљком упалим у око сузе навиру 

Машта се разгорела на првом превоју планине заборава
Тврда и скорушена љуштура лета још се некако држи  
У учмалим ходницима самоће маховина уместо трава
Прекрива беду постојања… Реч као огањ душу спржи

Без свете истине се не напредује у висине
Испод лука огроздалих година промиче само самоћа 
Тако ти испита савести преврни још једном камен судбине
Тешко је гледати траг слободе куда је прошла злоћа

На овој страни лудила горе исте луде ватре већања
Трећи је дан чекала заседа да се пробуди зора
Колона мимохода у пролазу мили промајом сећања
Не можемо више слушати утуке…  Доста је било прекора

Труле су цеви на трансверзали филозофије у сени
Зарђале још коју годину пре гарантног рока
У туђој школи не учи се смерност дилберу окруњени
Најжешћи луди напад очекујем онако мучки с бока

Барабама се не сме оставити отето право више
Да цуцлају свој безобразлук по намерама лудим
Даску у твом мозгу ко ће једном да претестерише
Остављам их Богу…Ја нисам позван никоме да судим

У прокључалом експрес лонцу одговора нема до паре
Са запушеним вентилом страшна несрећа се слути
На мојој извиђачкој страни нећу ваше тајне радаре
Ни шпијунажу… Нека се нико незван овамо не запути

Дрхти ово стубиште ума под петама капаџије
И заноси се у страну... Ко ће му намере знати
Моја жижна тачка ослонца се предала није
Сатрапе многе знам… Ко ме то тајно прати

На кривој стреји разнизале се горње ћерамиде
Ниси се јавио бледолики да санираш штету
На моју кућу песника насрће напаст… Нагрнуле су гњиде
Али не слуте чешаљ требљења… По нашем старом адету

Ви што кришом читате у шкрињи заборављене споменаре
Ходницима велике мемле док се беда потајно шуња
Чекају вас хајдучке очи… Не залазите у моје атаре
Зар нисте знали да је ово земља опанака и гуња

До јуче оно априори данас се изокренуло у ништавило
Пред поноћ не умире мисао збиље у замореном уму
Обогаљени запис удаљава се на периферију… А крило
Лево и накисело батрга се само по блатњавом друму

Тешке и мртве тишине попеле се на грбачу ноћобдије
Шта смо то људи моји дочекали… Нема епилога суда
У ово смутно сиротиште наказних сања касне кириџије
Да комору јевтиних речи у таљигама превезу било куда

© 11.10.2017.   Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ВАРВАРОСЕ /2017/  zelenakap.blogspot.com

понедељак, 09. октобар 2017.

БЕЛЕ И ЦРНЕ ГЉИВЕ

Посетих сећања у застоју корака тромих
Тражим да убрзају падом до прапочетка
С висине ума начетим у времену заборава
И ту у истом збору измучену душу сломих
Сручи се на поља њена плаха киша јетка
По која гљива бела из смонице васкрсава

Нисам сигуран… Потајно слутим да су отровнице
По ободима мастиљивим носе расуте црне пеге
Устежем руку да их у бисаге сећања понесем
Више бих волео да су невесте чисте… Лице
Да им пољубим нежно… Судбина тера шеге
Са мојим животом… И росу суза јутром стресем

Са нагнутих шеширића тек изроњених из земље
Кад се мокар од успомена кући уморан вратим
У дневник дописаћу још један побегли дан празнине
Не пуштам немар времену и поподневу да дремље
На кладу у дно дрвљаника секиром муке речи кратим
На иверје слова да овде труну трагачи Домовине

Животних сећања… Тужни путници прошли и будући
У дроњама илузија и снова... Oнако босоноги за сва доба
Папир у своја недра бреме успомена заборавља да свија
Од себе бежим ил се себи враћам кад се дом раскући
Залутале ти колоне расутих мисли “Чарнојевићу” пре сеоба
Отровно поље гљива за троме кораке земља је Недођија

Напуштам сећања у застоју корака тромих
Тражим да убрзају падом до прапочетка
С висине ума начетим у времену заборава
Никога нисам нашао… Уседелице не удомих
Поражен губим битку у двобоју са собом без иметка
Вратићу плен смрти истрошен живот… Победник јава

У очи прст забада и копа беоњачу из мутне дупље
Крвави трагови једини су записи сећања по мом лицу
У дневнику празнине… Лобања пуста црне гљиве чека
Самоникле за сва доба… Надах се да ћу продати скупље
Животопис у песме преточен… Књиге зарубих… Зарубицу
Уједом вештачких зуба… Два богаља… Зелена јед млека 

Шкропи из белих и црних гљива… Укорутила се слова
Штавни опанци подерани… Раскаишене опуте сећања
По блату се вуку… Упросјачени песниче у часу сумрака
Размеђа живота и смрти тешка надом нека мину пре отрова
Прошлости нема данас… Успомене ноћ и магла заклања
Будуће неће стићи… Нека им је црна земља проста и лака...

На овај дан ©  09.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ  /2017/ zelenakap.blogspot.com

четвртак, 05. октобар 2017.

НА РАЗМЕЂЕНОМ ПУТУ

Мила отвори двери за љубав с олтара
Да скончаш у миру након путовања
И бдиј ко на ивици листа бубамара
Заспасла у крилу мајке Шта ли сања

Усуди се и ти поето… Сан је на послетку
Недај да те меље врева урбаних трудова
Реци…- Песмо немој зборити муку јетку
У тврду бразду треба засејати истине слова

По разубљеном трагу касног времена
Понестаје старе жудне и ватре у костима
Срећом реч није нестала… Хоће кремена
Не љуте сузе што се лију у заплетима дима

Скитницу не тражи на мом друму
Не чарај духа невером бајања
Небовид се разлива по твом уму
Посеклих збиља јоште жуде трајања

Што криком најави јато и ове вране
У сумрак дољом било је премного граје
Сада се растоке гнезде и мисли преслане
Како докучити у кутку скривене спознаје

Вуку се опанци отежали од црног блата
И ове ноћи… У ранцу бола носим посртања
Док трчи упорно клатно старог џепног сата
Куда жури… Уснулој поноћи се не клања

Знам… Пропаст се одавно устоличила
Докле ће заокрет погибли мукло да траје
Ако се не одрекнеш мене песмо мила
Ја ћу ти дати срце на длану и откуцаје

Да се времешна блискост скоро разлучи
И раздвоје тамне сенке ноћи у кораке
Могу ли веровати сведоку небеској лучи
Налеглој ивицом поља у плитке размаке

Бол за болом у врзином колу појачава заврзламу
Знај нероднице песмо… Чека те свитак јутрења
Мука за муком тоне у густиш… Разагнај таму
У завету вере дозвана си да примиш знак посињења 

“Опасно по живот” изазивно стоји упозорење црно
На пустом путу нико да ми назове крсно име
Докле ће распукла земља чекати горушичино зрно
Време је да се вером засеје у бразде пре зиме

Подлегле језом колутају телом саме неурозе 
Збуњен у чуду морим себе Не предаје се воља
Зашто модра пуца крије лишће чемернице лозе
Док тражим разгроздани грозд с ханаских поља

Два се ока уочила усред тмине… Стража блене
Из окова тамнице ослободићу риму да прослови
По калдрми раскопаној ко у крвотоку прсле вене
Пустићу нека мирис скоре кише разносе ветрови

И по врховима брда да путују тешке магле
Нека век цели надничари песма за кору хлеба
Ти Боже душе што клече усправи и оне сагле
Отвори двери вечног града и саме уставе неба

И сутра ће на размеђеном путу таљигати муке старе
Упитници нагртати ко авети и отрови пенити пене
Док траје искра живота бранићу моје песничке олтаре
Ова песма има право да се достојно опрости од мене

На овај дан  © 05.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

субота, 30. септембар 2017.

СКУПЕ СУ РЕЧИ

Прљави повој детињстава и љути камен
У сећањима жудње ко поларно пролеће
Ја твоја жеља вечна и Ти моја једина знамен
Само смо један дах ињем окован што умреће

Бљеска замах косе што сече мразне дане
Бешћутан залог века круни мудросне речи
На гумну племенски збег и мисли збране
Може ли ова срдобоља досаде да се лечи

Траје испраћај живота у сумрак смрти
Ново распеће крста са разлазом истине
Чекам моје узетости а оне у круг задрти
Тврдоглаво падају са кристалне висине

Кљује срдобоља пљугу са попрсја риме
Пркосно истурене сузе леде се у очима
Прапорци расути у залеђу мучне зиме
Неће се вратити одбегли стуб врцавог дима

Кажипрст дана кроз таму уперен у глувоћу
Разара шавове попреко и уздуж шивене
Не варим очите лажи ни вашу прозирну злоћу
Страдало сунце на путу… Урлају западне сирене

Тоцила камена зелену јед искрама брусе
Подмукли убод у цик ребра отрове старе заче
Репати дани гањају страшила и ноћи кусе
Преклану омчу обешеног несрећне зоре свлаче

Са танког врата испијене песме и душе камене
Некоролог нико да не збори… Скупе су речи
Црнилом муке испило је располућене зене
Може ли ова срдобоља досаде да се излечи

Конци шавова су покидани… Висе тужне рите
Страшило мртво блене на белом хоризонту
Ако ми убијете књигу и мене мржњом спалите
Пепео ће певати изнад мраза на мом Пијемонту

На овај дан © 30.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

среда, 27. септембар 2017.

ХАЈКА НА СЛЕПЕ МИШЕВЕ

Спавају сакривени свитци у тамним крчазима вере 
Каснили су добошари доласка ноћника језе
Не престаје хајка на слепе мишеве… Потере
У круговима посрнућа трају… Снашле су мелезе

На истом неспокоју трагају и нараштаји 
Скутеви знатижеље у извиднице намере
Преплићу језике… За халабуку раји
Ситан је повод… Ко ће љагу да спере

Тужно је раскинут несуђени вилински конац 
Ко стара струна на испошћеном иструменту
У дугим откосима изгара расути звонац
Са песмом зрикаваца и повезом на орнаменту

Подножјем увале осењене набојем старе туге
У напетом строју колебљиве колоне миле
Дечаци опчињени по кошевини играли су пљуге
А небом горе у облацима вргле се чудне силе

Крилатим жељама за полет поскубеле су крила 
И развође урушиле сатрвено у прах постојања
Древни липови пањ сад снева што је снила
Негдашња крошња поноса… Црни угар израња

Из земље бола… Најездом ко мравља камарила
Наводнике су појели алегорије мољци… У заносу
Надимке одважни носе за препознавање стила
Пролеви зноја измешали су мирисе по откосу

Не престаје хајка на слепе мишеве… Потере
У круговима посрнућа трају… Снашле су мелезе 
Спавају сакривени свитци у тамним крчазима вере 
Каснили су добошари доласка ноћника језе…

На овај дан © 27.09.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ”
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 24. септембар 2017.

У ЗБОРУ СПАСЕНИХ...

Оћути душо понизно ћутњу на свитом току 
Разум нека ти је брана да се не разлије душа
Ако се закрче једом пролази воље у крвотоку
Не прим к срцу нискости што бунт речи куша

По самом гласу препознах те кушњо и јаво
Гласно се нећу тешити оскудним речима
На врелом камену поскок чека знам удаво
Уједом једним да печи и птицу у облацима

Слути ми душа скори пљусак оловне кише
У поплави муља пориве јединог цветка увенућа 
Надвисујем се са сенком три ступња више 
Вуку ме увис велики идеали и смер прегнућа

Недам да се исцеди жеља у колориту туге
Може се још по која истина за опрост рећи
Не гледајте у запис коже на красте и пљуге
Моје што крваре и гној расут… По трагу милећи

До довратника двери стигох… Близу црквеног боја
Не да просим било чију милост… Част ми то неда
Црквена врата нису спасоносна ни врата спокоја
Ко она небесна Орионска куд моје око гледа

Да Христа у видокругу доласка обгрли жељно
Понизно спушстам уморну главу за помиловање
Исцелитељској руци у ово време погибељно
Као дар примих изгон из цркве у ново послање

Да посведочим свету о ожиљцима душе и миру
Што срце у ранама Христовим има залог вере
Захвалну молитвену песму записах у Псалтиру
Моме Спасу… На Стакленом мору кад спасене збере

Анђео нека рецитује химну ову у славу откупљења
Небеском збору… Уздарје Христу Цару васионе
Давно посејана горушична зрна у пољу зрења
Примила су од круна позлату… Златна звона звоне

Опросну годину да јаве… Коначни Дан помирења 
У језеру од огња смртни је отров поскока угашен
Бездан у недра своја водама склопи моје ноћи мука и бдења
Спомена им нема… У збору спасених певаће песник спасен

На овај дан  © 23.09.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakapblogspot.com

среда, 20. септембар 2017.

МРТВО ВЕЧЕ МАЛОВРАЗА

Стечени ожиљци болно онеме 
По сред душе празно левичаре
Урезани давно разлучењем
Никако да се росом суза замладе 
И питомином да се окалеме 
Увек су бројније преваре 
Множе се црвотоци пренути хтењем 
Ко модре набрекле винограде

Поткрада па уместо вина точе јед
За бачве сиротињске у нова врења
Живот их оставом дуго муља
О којој гозби пиће се ово пиће
Тајна је ноћи... Замршен овај је след
Опет су не размотана остала хтења
Начичкан збир пликова жуља
Ускоро ће липтати крвопролиће

Гранају и дубе се боре
И клупко све се више мрси 
Прошли су пољем сами копитари
Била је јека урлика... И повици
Кад шуме ума све изгоре
Залуд је тражити разлог сврси
Ни један зарез ни јота не левичари
Трагове уједа сменили су крици

Тресла се гора душе васцела тамна
И ноћ је плакала дуго у јесен сиву
Олујним небом у праску муња
Зачеле се још жешће ватре
У бездан вечности времена срамна
Утећи неће вукући своју гриву
Покрадена су недра... Нема дуња
За уздарја у дане зиме... Очи снатре

Цела душа сад је згариште
Пепелом завејана до колена
Ноћас су тмином прошли маловрази
Тајно за гору зашли да месец краду
Прозеблу језу оставили... Прсти пиште
По залеђеном крвотоку рођених вена
Записи сугреба скамењених на стази
Сведочанство су немани и новом јаду

Насладе несрећну песму белином развлаче
Црне и црвене мрље нове су пеге на лицу душе
Лукавства превише има у глуво доба
Оштри очњаци дроб немилостиво черече
Празна очна дупља без суза да их исплаче
Ни крви ни гноја... Светови слободе сад се руше
Безгласна тишина запосела је грудобран гроба
Песмо ни песник није преживео мртво вече...

На овај дан © 20.09.2012 Славими® Ј. Зеленкапић 
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakapblogspot.com

понедељак, 11. септембар 2017.

БАГРЕМОВЕ СПРЕМЕ

Не растајем се са душом... Она је моја света светиња
У њу се преселила нежност игре у располућену тугу
Јекну ко некад плаво зелене пије у бехару што прамиња
Мила, никад се нисмо раздружили у нашем кругу

Болује немост жице у часу освита... Трагом обала
Нико се не јавља појутарју... Крик из умрлих снова
Мој центар љубави знане и твоје тежње од идеала
А данас тангентом жичаног круга омче беже ова слова

По воћњаку ... Младост се за блгородство тихо спрема
Из мојих трудовитих руку мигољи се да прне птица
Док у белој вазни заборављенe још стоје гранчице багрема
Уздарје мирисаво даривано из твојих густих плетеница

Враћа се јату мисли... А оне зашле за Варду на умору
Бисерну сузу језеро зелених очију дарује горштаку
Памтиш ли резана срца заљубљена и рањену кору
По дно Рујеве главице у папрати и старом шљиваку

У сан се необичан вратило време и оне давне слике
Мила можда је ово само знак да га досањали нисмо
Ниси прескочила последњи скок... Ја још читам песнике
Пукла је лоза исчупана из врзине... Довршујем ти писмо

Вољена започето давно... Године прођу и живот остари
У игри прескока тек смо избојали педесет два круга
Увек по неки крадљивац успомене смете и сан поквари
Под јастук олисто нови прут наде и лоза за прескок... А туга

И њу у појутарје искида лако кад нагло прекине се сан
Моје трудовите руке ископнеле остале су без снаге
Седим сетан на поцрнелом пању и скидам угарке незван
Прстима ваљам грумен смоле... Лепљиве успомене драге

Не умем ти рећи ко је посеко нашу спомен шљиву 
И изгорео урезана срца ватром... Виле за мајчин помен
Вилинско коло плету од багремовог цвета у кругу... Гљиву 
Још само помиловати смем уз пањ никлу ко спомен

Онако мрку и тврду... Овај труд камени за кресиво нико неће 
Носити кући да чибуке пали... Уз дим се више не приповеда
Гаврани гракћу злослутна смрти... Нови заперак лозе у младар креће
Узалуд... Ко ће га за игру прескока извући... Баш му се нада

Заборављене су песме и приче... Старе гусле су одгуслале лиру
Љуба је отишла пре поете витеза… И гавранови над Рујевом главицом
Бела вазна се заљубила у прошлост... Сутра ће чувати успомене у миру 
Багремове спреме... Светиња душе уместо лозе опасана је жицом

На овај дан © 11.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

субота, 09. септембар 2017.

КУКУ-ЛЕЛЕ ЊИМА...!

       "Беседа треба да буде попут женске сукње: довољно дугачка да би покрила тему,                а довољно кратка да би била занимљива.", умовао је Теодор Р.
       Ја се нећу држати женске сукње. Ни када сам био мали није било прилике да се држим мајчине. Одрастало се у сиротињи, па се тако од малена учило да се сам бориш, и избориш, за своје место под сунцем. И подој мајчиног млека био је узгредан, а камоли држање за сукњу. Узгред али у сласти и срећи подој се збивао за време паузе на моби, или под крушком за време ужине, у дно њиве кукуруза, који су по ваздан мајчин и очев срп секли. Тежињава простирка, мајчинска кецеља, очева кошуља, или она бошча, у којој се доносио ручак, биле су најчешће моја целодневна љуљашка везана за гране крушке. Ако се сам са собом нисам играо, када сам мало одвркао, да могу бауљати, док сам био макања у љуљашци сам чекао уплакан и гладан, док мајка не уграби прилику, да ме са врућине склони у хлад, превезујући исту ту љуљашку, на другу грану у заладку.
       Толико о женским сукњама. Нема више беседе о њима, јер се ни касније у животу када сам стасао истих нисам држао. Прерано сазрело сеоско чобанче, и мушко чељаде, увек је било на корист куће, у многим тежачким пословима, тежим и од година живота и снаге вижљавка. Ствар се није променила ни у женидби, и током свих година мог и Њеног лепог браковања. Нисте ваљда очекивали да сам се бар тада држао женске сукње. Не, нисам био папучар, али то не значи да сам био балканац. Волео сам ја моју младу, поштовао и слушао, јер је и она мене волела, ценила, и смерно слушала. И дан данас, од када Она није под мојим кровом, него тамо негде иза дуге, у сну без снова, говоре сва сведочења ближњих и познаника, да смо нас двоје живели и дисали као једно, а да смо у браку били и остали узорит пример јединства и љубави. Рука у руци је светија од руке на сукњи. Могу ли овде овим закључком окончати беседу или продужити даље?
        Умем ја беседити и довољно дугачко, а и када треба пристојно кратко, достојно самој теми. Како и не бих умео, кад заувек знам шта је губер и како се њиме покрити комотно, и како згрчити ноге да не озебу, у случају кад је губер кратак. Па ево ово би био пролог моје беседе, а могао би бити и поговор. Довољно и за прво и друго, јер верујем да ће разумни разумети. Но ипак сустиже ме мисао, која је тема, предмет, у сржи моје беседе? Срж вам је она средина мека као душа, као у хлеба између горње и доње коре. Нека буде довољно мека и укусна, а не тешка и гњецава, да се нико не загрцне, ако хтедне да је прогута. Желим да овај мој хлеб, ова беседа, вам буде на окрепу. У сласти га и са уживањем јели, као што сам ја јео проју, у она рана незаборавна детиња времена.
         Не бих волео да приметим неки господлук код вас који сте дошли за моју софру. Коме се не буде свидело, што износим пред вас, слободан је да устане иза софре и оде. Ваше је право да бирате трпезу, да останете, или да одете. Генерацији инстант оброка и брзе нездраве хране, то јест беседе, за мојом софром није место. Данас се протежирају кратке форме. Веле, да се не читају дуге и озбиљне. Изговор је, нема се времена. Но ја заговорницима по сваку цену кратке форме, и неодрживим изговорима, увек казујем да је кратко кусо.
          Ко има и уме шта да беседи, нека слободно беседи како ваља. Не треба се окивати у кратке и тескобне ланце, само зато што многи мрзовољни читаоци не воле читати. Зар велике романе, спевове, поеме… и све велико и красно, треба бацити на ђубриште, или спалити на злокобним књижевним ломачама? Колико ружноће има у кусом? Колико ли тек истинске недоречености и огољености у појединим кратким формама? Поредбено ради, мрзовољце морам да питам:- Јесте ли видели муке женске, кад натежу мини сукње, а оне инатне никако да се развуку, не би ли покриле бедра? Јесте ли видели муке женске и трпљење у тесној одећи и обући? Како ли је тек телу у тесној кожи, или неуспелој краткој форми у тесном и плитком уму?
           Они који не знају за глад, и гладне године, шта год да будем дробио, биће им од презира, попут проје коју су презрели и заборавили, још када је опанак постао ципела. Узалуд, ћу можда беседити, када је толико данас таквих, које још увек жуљају залутали каменчићи у ципелама. Није дакле срамота изути се, и извадити каменчиће, и жуљеве залечити древним мелемима. Којим? Оним којим су се исти лечили у време мога детињства. Нема ничега лековитијег и делотворнијег од праха из луше, на тек прслом жуљу и набоју, из кога се цеди гној и мука. Засута рана најчешће на петама и рукама, прахом из природе, зарасте за дан два, и нигде трага од ожиљка.
           Ето овим личним искуством, поновљеним небројано пута у мом животу, ја дотакох срж истине, и саму исцељујућу тему. Права занимљива беседа је исцелитељска. Није то Теодоре, само твоја беседничка мудрост, него и моја, научена и стечена, у личној мојој школи живота. Твоје умно поређење беседе и женске сукње, по дужини и краткоћи, јесте занимљиво и тачно. Али умна главо, кад би могао да чујеш, реко бих ти, данас се беседе не могу поредити са женским сукњама.
            Данас има много више самозваних филозофа и филозофије, него у твоје време. Данас има много оних који беседе све и свашта, на дуго и на широко. Језика лажи има толико, да оно што изблебетају, како то мој умни народ мудро каже, да ни пас с маслом не може да полиже. А тек да сада устанеш из гроба, и да видиш женске сукње нашег времена, ја верујем да би пао у несвест. Данас сукања и нема, оних отмених и дугих. Кажу да је мода крива. Ја то не бих рекао, јер су криве усијане и шупље главе, што су сукње скраћиване, и скраћиване, од чукљева преко глежњева, до испод колена, па изнад колена, све до оних званих мини сукања.
             Дуго време хит су биле мини сукње. Но у нашем веку и оне су готово протеране. Госпође и госпођице, су се одавно прво преобукле у најтешње панталоне и хеланке, па у шорцеве, а сад перјају и обнажене. Да само бар један дан видиш како парадирају у некаквим изрешетаним и подераним панталонама, са голим коленима, ти би Теодоре заплакао. Ја ти признајем да се увек згрозим када видим ову глупу моду. Не бих да повредим било коју женску, нити да посегнем за поређењем са гускама у магли. Некако ми буде жао сваке цуре, госпођице и госпође, тако жалостиво одевене. Увек помислим, и сетно се питам, зашто се у свом изобиљу враћају наводној сиротињи? Када се ето тргнем и освестим без ваљаног одговора, ипак себи признам да ово јадно женско, а богме и ређе мушко модирање није беда и сиротиња, него лудост. Казаћу ти Теодоре, да не помислиш ни ти, ни било која женска, да сам ја женомрзац, и да сам неко закерало. Беседим о овоме, не из пакости, него из чистог сажаљења и љубави према посрнулима. Куда и докле иде ово поколење, питам се са болним сазнањем, у који понор срља? Ако још има разумних, ваља да се опомену, и да се врате натраг са ивице амбиса. Ради спасења бар једне разумне особе, сваки редак овде записан вредело је рећи.
          Ипак се сиротиња духа и лудости не могу поредити са материјалном сиротињом. Далеко је то од наше сиротиње која је била и остала часна. У оно време није се показивала чедна голотиња, и пука подераност. Јесте било закрпа на закрпу, али све је било чисто, и са мером стида. Ретко је ко одударао од већине и закрпа. Стајаћа одела, она свечана, сукнена, од конопље ткана и везена, нису се носила свакога дана, осим о благдану. Од ових данашњих намерно подераних, мој Теодоре, да те Бог сачува. Шта да ти више и даље беседим. Знам како би крикнуо:-Куку, леле,…! Не љути се што ћу то ја рећи: -Куку, леле и теби и мени, али и куку Њима…!

© 09.09.2017. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ИЗ КВАДРИЈУМА /2017/ zelenakap.blogspot.com

среда, 06. септембар 2017.

ПРОМЕТЕЈУ ЧУВАЈ ВАТРУ

За даљна брда умире прозукло сунце
Носећи умор немира и мој глас
На гори душе сретох себе и бегунце
Где верној небеској ваги претеже леви тас

Не чујем одјек док у мени пишти црв
Пламса несагорив купинов жбун
У долини бића растрзају ме зуби ко стрв
Иза пакости ваше не оста ни трун

Гладне хијене оглодале ми кости
И нерођено сунце с истока неће да зури
Обимна књига не чува све жалости
Покисо живот зебе изгубљен у бури

Несвршен глагол запада у крвав сплет 
Библијски опрост седам пута седам
Нова збирка Псалама моја руковет
Музику није чула... Болну је гледам

У ковраг зарасли пути и вечни мир
Бог је спустио сидро љубави на Голготу
Са мога храста пао је тропрсни жир
Не стигох да напишем оду животу

Толико векова иза још влада исти мук
Нема су раздобља обе ере стала под исти свод
Из књиге живота живот се исписа пук
Нојеве барке нема…Куд иде наш самртни брод

У храму вере миропомазујем се сузама
И јецај капље јесени живота… Препун ми длан
Докле да корачам сам а хтео сам са вама
Знам шта ми се спрема фарисеји... Ваш клан

Идем на ходочашћа своја и за вас ридам 
Будан да чекам зоре свете и блага сванућа
Док замке снују зло се спрема... Раскидам
Нити ваше паукове вере изгоном са беспућа

А ви ми преоравате безочно личне међе
Јаву јутом не сањам не уснио без узглавља
И рушим пећину хајдучку ко чудоређе
Да кљасти живе и хроми ходе Бог се јавља

На Гестиманској стени у зноју крвавог чела
Чува ме анђеоски загрљај у свакој ноћи бола
Подижем вером Нови завет из старог пепела
Ја песник и пророк са посланицама Апостола

Коњаници Апокалипсе касају... Силно јуре
Кроз опаку ноћ... На све стране земног шара
На гиљотињи времена нико не подмазује котуре
Уши нам навикле на шкрипу... Од лажи до превара

Добује мозак... Мука прождире стоглаве мисли
Облаци посивели по путевима неба куда језде
Све кораке избојисмо... А они се загубили... Свисли
У амбису таме... У апсане... Гује и акрепи се гнезде

Месец се скрива плашљиви... Никако није стамен
Само је овде чврст и одважан Прометеј луталица
Узалуд купинов жбун гори... Све је блеђи пламен
Нико више да опржи крила на фењеру свица

Историја се поновила ето... Ала и врана кидише
Из кљуна сурога орла истина смрти језиво кричи
Позлило ми... Под оловним небом даноноћне кише
Прометеју чувај ватру да се не угаси... Из свег грла вичи

За младунце у гнезду тражим очински залогај спаса
Људи су оставили дужност људскости.. Везују чвор
Овај век гоморски може ли чути вапај у лонцу ужаса
Што кључа... Орловску пилад не дај да уграби твор

Не бежи са лађе… Неће да потоне... Нојевом тесару
Илија небески ковач што поткива ате у жару ватре
Вели… Разгоревај нову купинасту жељу... Ка олтару
Дођи да Богу мили истребљени сами истине не снатре

На овај дан © 06.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com