1.
На размеђу неба и земље
У сред гробља мучи властито Јечиште
У сумрак небројаног дана
Исту тишину иште
За узрок постојања
Да се последња јека чује
Нека се и ова незвана сама
У одјеке болне преименује
2.
Тако се последња бол
Извору срца удвојена врати
Увећана и умножена у новој сузи
Грудву душе још нико не схвати
Узалуд безосећајни умрли свете
Сав раздор бола вас болео није
Преци моја патња и мој живот
Само су моје неписано житије
3.
Чему прича ил песма
О Јечишту моме
Кад се врбе пре јабланова
У свој атар удоме
Свако води свој раст к небу
Жудно стреми у издигнуће
Са граба стражара пада лишће
По гробовима уоколо у труло посрнуће…
4.
И испуцала кора
Невољно се данима круни
У моје време
Прошлост се истином болном збуни
Уморном садашњошћу
Ову будућност жудели нисмо
У време старости и самоће
Коме написати опроштајно писмо
5.
Суђено ти је да сам слушаш
Јеку рођеног Јечишта
И да се враћаш успомени
Давном завету из Пландишта
Времену кад си киселијо у дубоком виру
Младу конопљу
И руковеди јаре пшенице
Са песмом збрајао у снопљу
6.
Па оштрим српом у јесен
Резао с тикава пузаво вреже
Стигло је зиратно жалосно време…
У јарам стоку нико не преже
У пустој кући згасло
Прадавно огњиште моја буваро
Црни пуловер ноћи
До бледе зоре усуд је опаро
7.
Вредне руке твоје кућанице
Неће га крпити и плести
Никога нема молитву да прозбори
И сриче благовести
Нејакој чељади…
Па потом малу…
Да моли за скромни берићет
Злослутне птице позобале су све…
8.
И овај самоникли сунцокрет
Покуњено је спустио уз дувар куће
Празну округлу главу
А осамљени собни светац на зиду
Не чека свој дан ни крсну славу
Дремљиво чкиљи онако уганут
У кривом расушеном раму
Никуда не путује
А годинама рамље продан сраму
9.
Стари домаћин је умро
И веле “у гроб однео славу са собом”
Син му наследник “нововерац”
Покудно шапућу… “Прекрштен новим добом”
Следи свој пут и правду
По своме бразда и живот оре
Шушкају да је “црвени јеретик”
Ал јавно свој грешни суд не зборе
10.
На крају свих крајева
Бесмислена је ова прича о вери наслеђа
Јечиште је остало глуво
И утихнуле су свађе око међа
Живих међара више нема
Да се узгредно годинама гложе
Ни правоверних ни другачије верујућих
Да се једним Богом истински обоже
11.
Лелеке и јеку однело време у гробље…
Минули су ко јесење кише
Свеопшта пустош тишином глувом
Записе живота и смрти престала да пише
По гробљу коприве шипурци и купињаци
Властито царство чкаља слободно шире
12.
Трњак до трњака… Болно црнило
И духови немани свуда се шире
Са чуваркуће и великог граба
Пада лишће у труло посрнуће
Зелену јед и маховину с гробова
У исти загрљај стеже ово беспуће…
На овај дан © 28.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар