ИСТИНА ИСТИНУ ДУБИ поема

1.

Прилепила се реч болна на ивицу ума

Стрепим да не падне у понор у грчу

Путеви смисла беже у трену двоума

Занет гробом смерно скупљам срчу

Уоколо разбијену од огледала душе

Тешко је у њему видети измучено лице

Пуштам сузама да песак у очима бруше

Свраб боли црвеном муком бесмислице

Стазама гробља прошле су све туге

Бездани склапју сенком обале гробне

Последњи корак блатњав из каљуге

Не искорачи реч утехе из мемле добне

Пасторала идилу како да овенча жудна

На рубу минулог дана пало залазеће сунце

Ноћ уседелица троножац чува судна

За конац зоре предају песме и младунце

Васцеле стихове похођења глувог доба

Дубоки рез за нови ожиљак танане вере

Растурено гнездо опет свија смрти злоба

У потпазуху плитке јаме слова се цицере

Малом мером… Нечитко тражи шифранте

Песнички рукопис не крије поруку тајну

Прозивка савести је мртва за фолиранте

Чему молитвене мантре за срећу вајну

 2.

Празна су коначишта између земље и неба

У пауковој клети злокобне разапете мреже

Зараза расутих гробова песникове очи вреба

Да по хумкама бере тикве и скупља вреже

Уз мучну шкрипу старих гвоздених шина

Труцкају претоварена кола јесење спреме

Каменим друмом враћа се душа мајчина

Са гробља у срце успомене дошле под слеме

Да се на промаји и мразу у венцима њишу

Заокрет неће донети устока зиме у смету

Дробићемо причу губитнички у ситнишу

Песма је закључала у грчу покајничку сету

За годишњицу операције… Мука и бол иза

У моје наручје донели су њену смрт рану

Патња душе огрлицу љубави у године наниза

Пострхумне песме са сваком сузом кану

Посвете додају под стрехом срца низ низу

Хоће ли конац издржати песма не зна рећи

Причесна вечера на домак истине тако је близу

Песниче на олтару вере кад нови опет мећи

Жељена реч са ивице ума у сан ако се врати

И срча мозаик огледала склопи… Нек душа пева

На њеном гробу мала ружа расутих цвати

Црвени траг мога срца у времену нека одолева

У њеном биваку док не ојужи пролеће кости

За нове ластаре наде набрекле мајчинским млеком

Над њеном хумком блистаће дуга Божје милости

Васкрсли знаман спасења вечни у трену неком

Што иза двоума стиже путем Богу само знаном

Децу да грли мајка док муж јој очи на порцулану љуби

Дах развигора живота у рајском пролећу раном

Чувамо скупа успомене... Даровано… Истина истину дуби

На дан годишњице  © 11.11. 2003 - 2012. 

Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com