четвртак, 29. октобар 2015.

РАСКРУЖЕНИ КРУГ

















Мили, с љубављу

Пустињска раздушја мене боле језовито
Губим те Соколице у празном несну зова
Нисам још претражио сводушје скровито
Надире из дубине праморја са корала слова

Браздама незнаног мира бол опет јако пенуша
Разломиле се уставе до поринућа изнад бездана
У доба ноћних раскорака и омеђене језе ко слуша
Глас Прометеја док беспућем броди без кафтана

Време откинуто у прашки расутог миља узмиче
Раскружени круг одавно нема своју царску пунину
Рзливају се црне слутње очигледно... Мене се тиче
Ко ми то бокове гули с лева и десна... Тмину

Слушкињу нећу... Ни блесак муње по шавовима голим
Раздоре сете... Никако гнојеви да се источе из устава ума
Губим те Соколице али не сустајем да Вишњег молим
Да ми те врати без узанси отету раном смрћу... Чума

Је опет и ове ноћи моје песме децу подмукло крала
Не цвале пупољке... Где су страже живота у глуво доба
Плима је згрнула брда песка на спруд душе... Од идеала
Ни помена... Испревртане шкољке... Бисери... Тескоба

И смртне спреме... Процепи... Твоји трагови затрпани
Ко ми то прекраја крај приче... У ходу шеталице сата
Губим те Соколице... Како те сустићи... Пупољак брани
Онај који те безгранично воли... Мила теби отварам врата

Ако не дођеш ја ћу за тобом поћи... Наш круг да се опише
Шеталицом велике казаљке... У нултој тачци песма се зариче
Вечност истине креће... По откуцајима мога срца мирише
И твој пупољ... Љубав је бесмртна... Овде извире и ниче...

©  29.10.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА /2015/
zelenakap.blogspot.com

недеља, 25. октобар 2015.

НЕЋУ ДА НОСИМ ТВОЈ РУКСАГ

Раскрст раскршћа још нисам преломио
Језа ме нагони у чудну полунесвест
Расцеп у очају главиња неразумну зубљу
Лични наук ноћас бих себи посветио
Последњу одлуку и одважни гест
У зборењу сам са собом распру дубљу

Црвене оспице краду ми нежна сећања
Луђаче рођаче заточениче у мени
Не вреде окаснели демарши и већања
Од када постојиш у мом запретању
Стигла је пресуда тешка и громовна вест
За овај трен кад све се у муку камени

Доста је ноћних рвања... Зар и дању
Први би да надгорња другог бар мало
Рукавица за двобој бачена је отмено
На жару ко пасхално јагње моја је савест
Живот није одсвиран до краја... А гудало
Се од муке сломило... У паклу је паклено

Премного лажи и заблуда човек верује
Колико још путача за све довратнике  
Ближи се језива поноћ... Помор је жестока јава
Није време да се испразно паметује 
Анђео смрти затире усред лелека и вике
Зло у злу своме напокон скончава

Само не обележене домове мојих крвника
Мени из ропства отвара једини пут спаса
Изласка и слободе... Имам заповедника
Небеске војске... Зора се већ беласа
Чујем позив... Остави Мисир и у Ханан крени         
Раскрст раскрћа мора да се преломи...

Моје друго ја  јутрос од стида порумени
Одричем те се... Тело неће да те удоми
Двојниче... Распретох сва тајна запретања
Ти припадаш анђелу смрти и помору
Нећу да носим твој руксаг у раздања
Раскрст задњег раскршћа у мени већ се ломи

Закладе Мисира са потером у мору удаве
Потопиће устављена вода таласи и пена
Без расцепа са старим пртљагом нема новог сабрања
Ко збор васцели и ја сухотом ћу проћи пут славе
Новом надом крштен и чуван ко зена
Божјом руком да наследим земљу обећања

 ©  25.10.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА /2015/
zelenakap.blogspot.com

петак, 23. октобар 2015.

СЛОВАРЕЊЕ


Збор се не може свезати у једном грсту. Распрштале се речи на све стране. Летопис као да траје сам од себе. Испис му у ветру спава. Грлато небо стрепи од најаве уздаха. Три позадинска слоја нису издржала. Врисак самоће тек ће раном прокапати на сечиву сећања. Глувим предвечерјем вуче се сама умишљена сенка луда за мртвим успоменама. Главно извориште наде усекло је своју свежину нејаком понорницом. Чини ми се да се и последња изјаловила. Ток прошлости заузела је зелена сига. Обрт будућности је само гола вртешка. Несигурно и једно и друго. Прошлост одавно заклња продану будућност. Окомито уздарје никако да се опамети.
По лапсусима препознатљива чаврљарка незаустављиво блебета. Укочен врат боли јаче но зубобоља. Густина туге никако да попусти. Младолика прилика затамњених очију јеца у запећку живота. По особитом науму ниско забрежје у помоћ дозива заклоне. Гугураво је несмотрено искочило на пут спознаје. Језиво је опстати предуго под отровним погледима сујетника. Самозвани чистунци су лажни. Намере су им подле и подводничке. На поцепаном решету не стоји ни жито ни плева. Залуд је сејати умље на закоровљеној њиви. Докле ћеш душо чекати окаснеле капи окрепе. Туге се свакога дана у гроздовима разројавају. Потмула музика сећања узалуд буди испране савести.
Вечерас никако течно не иде од руке ово словарење. Запетљан запис и саму цртицу одводи у замршено клупко почетног неразума. Тешко оном ко ће се мучити разгонетањем исписа. Закључак није лако докучити. Можда овде уопште и нема једнозначног закључка. Вешт је беседник онај који свесно закључа и сам закључак. Има много оних доконих који ће сутра разбијати главу уверавајући себе и друге да су нашли калауз. Нажалост калауза нема ни у једном музеју. Лажњаци и фалсификати се не признају.   
Сме ли ико трезвен да укоричи „Свод самоће“? Ко ће обелоданити ове узгредне цртице и записе? Ипак вас молим не сеците их у корену. Ластари ће неком можда негда истински запасти за око. Нико нема право да поништи слободу допадања. Слутим да се у допадању крије затурени кључ. На мосту љубави остају катанци да у времену пролазећем рђају сваки за свој грош. 
Када умиру успомене са њима умиру и приповедне речи. То је неминовни след и ништа му се не отима. Разумни ће разумети наравоученије. А они по све плиткоумни ко зна докле ће шљапкати по плитким барама. Гудачи су одсвирали своје. Избегли узалуд траже своју кућу у жудњи да седну на рођени праг. И он је дрском туђинском руком осветнички угљенисан.
Бездушници су окупирали човечанство. Смучило ми се од свеколике ружноће. Остало је једино да нема слобода ћутке погружена пролази сокаком заборава. Чини ми се да гаталица лаже. Празна му је филозофија. Узалуд разбарушени тршавко трља челенку да му се мисао врати. Стигло је за наплату расејано дуговање. Раскорак садашњи са оним будућим у бездан се закотрљао. Голобраде сујете јако су ружне и бестидне. Умишљени су смрт самима себи понајпре, а тек онима на које одапињу стреле пуне отрова. Неки пузавци предуго пузе изнад властитих уџерица и проваљених кровова. Мантијаши су јако агилни у черупању пастве. Свака им реч вреди истодобно подмитљивог и јако лукавог даровања верских затуцаника. Добро је када су им благоутробија и масне торбе надувене. Ваља се, зборе то они са пола шкрбина исту мантру у свакој прилици. Ако вам није јасно апсолут је апсолут и ту нема другог избора него узми или остави.
Не узех него оставих њима њихову спрдњу. Јес је да сам на штети, али не марим, будући да сам одувек био губитник. Зар је икоме тешко бити губитник у њиховим шупљим главама? Ако мислите да се јуначим, у заблуди сте. Говорим само истину, да се зна. Можда ће некад и негде истина да се прими. Ретко су срећни они што се кроз иглене уши провуку. Пролеће је нестрпљиво да у крилу зиме досања сан и да како тако презими. Узбудљиво је свако време буђења. Ко ће још да се сећа ружних дана и подмуклих ваших суђења? Ви сте од реда сви стрмоглавце пали на пољу части?
Гњаваже не волим, што би рекао врли говорник, са одлучним нагласком на крају, када сваку своју зачини оним кратким ускликом... И тачка. И тачка није увек тачка, но мрља, која кад се увелича буде брука и велика прича. Ко још сада верује у велике приче? Не верујте ни тамо неком мутавџији што тешко сриче речи и заплиће језиком на својој променади. Муцавац и пијаница удвојени тандем умишљено подваљују наивном правдољубљу и родољубљу. Свето црвено слово у календару одавно није црвено. Пожутело је од стида у наметнутом зорту. Празник сећања свео се на пуко метанисање. Кукавно бдење ако не прекорачи поноћ шта је? Прича о зорту само је пролив који с вечери стење а у зору се не мрзне. Трабуњала што баљезгају личе ми на корњаче. Очас забију главу у оклоп окореле традиције. Наш прозаиста опет је био прозиран у очи часа. О, изневерена традицијо, кукавна ти мајка, Од вечерас те у прозирном оклопу сујете чувају скретничари на слепом колосеку историје.
Зобнице се испразниле. За празним јаслама тешко је дреждати. Сада коњи, оглави, и коњоводци нису ни за вастерн. Њихово орловско време сменило је наше бљутаво. Никако да схвате да их је прегазило. Неприкосвеним комесарима су изанђале офуцане торбе. Постаменти су скраћени за главу. Бивши хероји су покрадени. Завршили су на фурди. Потомци рехабилитују издајнике. Ово је време других хероја и дисидената. Људски судови о било чему, па и о покојном родољубљу и издаји не верујем да ће се одржати на оном небеском. Истинита је она народна да ничија није горела до зоре. Вртешка времена почетак увек сведе на крај, а након краја заврти почетак. У нашем љутом кречњаку тако ни једна историја неће следити свој ток склона понирању.
Збор разборит о лицу и наличју нашем не може се свезати у једну грст. Можда ове  речи нису расуте узалуд. Изговорена реч се не може вратити к мени празна. Словарење нека вам је за наук.

© 23.10. 2015.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: СВОД САМОЋЕ – цртице /2015/
zelenakap.blogspot.com

среда, 21. октобар 2015.

ТОПЛИЧКИ ВЛАШИЋИ




Можеш ли свезати милине Влашићима ?
Или свезу штапима разрешити ? 
Књига о Јову 38,31.

У одсудној ноћи Јеремија мој легендарни деда
Брижан са Грабовачког брда кућу огледа
Не слути Голготу Албаније ни слеђене очи
Сан ми чува ново рођена звезда и сведочи

У које тајно предсобље воде Орионска врата
Куда то иду трећепозивци... Брат до брата
Легенда шапатом збори... Звезде су очи ратника
И ноћас бдију над Топлицом док тече хомилика

У ведрој ноћи са јатом треперавих птица
Све до зоре блиста и сјајна звезда Даница
Куда су зашли остали звездари одважни тићи
Седам братића умилно прозвани Влашићи

У некој мрклој ноћи нестало јато дозваних птица
Само мој деда Јеремија старина и извидница
Бдије на небеском положају и заповест прима
Карађорђева звезда законачила му на прсима

Дечији ум ми јаву не разуме... У страху очи питају
Страдију болну само наши Солунци ратници знају
Кад умре ратник.... Топлицом се збори... Роди се звезда
На нашем небу отуда је толико расутих гнезда

Последњи стожери слободе у мртви јуриш када крену
Ко штапови у свези Ориона... Ране им се у звезде преодену
Шта бива питам... Јуначки када умре цела ратника чета
На млечном путу свемира шикну пламени из завета

Приповеда ми дедина споменица из чађавог рама
И слика загледана у успомене... Избледела и сама
Очи ратника жаре дечију машту... Како звезда слови  
Неустрашиви с песмом силно јурну у пробој нови

Док ноћас у узлету небом господаре Влашићи вечни
Топлички Влашићи соколови утиру пут млечни
Гвоздени пук бије битке да пород му до звезда стаса
Поново гази орловску земљу и гудуре страве и ужаса

Устанак Топлицом пламти згариштима ојађених села
Комитске чете буде наду слободе... Бугарска злодела
Нису за опрост... Гвоздени пук на своја огњишта се враћа
Соколовице раскрили Гајтанска врата... Пристижу браћа

Легенду о очима ратника проносе Пасјача и Црна чука
Звонила су звона и клептала се чула... Важна је порука
Сваком горштаку објаве ове нису само по слутњи знане
Не стасала жита за ноћ су дозрела... Легенде у романе

Давно су зашле... Слушај предања... Снопље да се повеже
Звезде су очи ратника... Влашићи те чувају... Гробови бележе
У дожеваонице приберите што срп смрти обноћ пожање
Још ће небо Топлице звездане очи крстинати за ново раздање

©  Грабовац, 28.06.1971. Славими®  Ј. Зеленкапић
ЛИРОХОДИ - / ЗЕЛЕНА КАП ране песме /
zelenakap.blogspot.com

недеља, 18. октобар 2015.

КАД СВИТЦА поема














Мили, с љубављу

1. 
Између сна и јаве прострла се чудна шума
Запис настао сада и овде по ранијим записима необичан
Опет сам се нашао распомућеног ума
Не записује се често онај особени тон личан

Не надни сусрет на средокраћи увек не улепша дан
Дани су у досадама тешки и души горки повез
Желим да видим мога Анђела и да откључам сан
Мало је да Мила буде у мој белешци узгредни зарез

За вашу знатижељу постараће се јава а не машта
На хоризонту нека се пропне сунце ужитка
Драга прошетај перивојем душе... Она је твоја башта
И ја ћу осокољен стићи на дочек пре освитка

Са мирисном росом нека и осмех жељени бане
Чекам да песмом пропупољи инспирација јака
Жубор срца гргољи нежно да свемир гане
Узмиче ноћ несна лагано у одступници мрака

Куд воде инспирације никад се не зна поуздано
Не разграђујте их у развођу нагрнуле сузе
Залуд је певати оно што није оплакано
Искони су дар поезије негда везивали за музе

Они који не знају зашта су рођени
Страх и ситне бојазни у грч речи вежу
Ретки су Божанским даром похођени
К биљези горњега звања предани сежу

Да шапну ону умилну реч лепоте
Пружите им руку за целов свети
Тешко је несрећно живети празне животе
Колико само мало треба за мудрост памети

Дубина очију да се назре свуците скраму
Увек су лепше тако крупне кад су у чуду
Живот није једночинка... Нужно је одиграти целу драму
Коначница ће бити изречена на крају на Божанском суду

Срцу импулси не дају да се ни за трен примири
У твоје зенице Мила потања мој запис вере
Нека не затворе горућу искру капци ока и немири
Време је да се границе ума до зенита помере

Капија авлије је отворена твом световиду
Дубину очију премерићу ти за тили час
Милину а не језу исчекујем по самом бриду
А ухо спремно прижељкује твог срца глас

2. 
Толико милоште сада и овде већ је збрано
И мој је запис забасао у дугу причу
Исповедно време одавно је закључано
Нек груну стиховане речи и риме у покличу

Слободе за Анђела утамниченг оковом смрти
Посветом се улази у вечни ход литературе
Записан ток никако не могу променити мали обрти
Олује изненадне и страшне успутне буре

Не забрањујте мајстору вичном умовању
Оставите му да размрсује животне кануре
Нека га земља и небо запамте по необичном ткању
Он вешто прстима гради етно орнаменте и бравуре

Да ли сте упознали сличног поету
Што нагорелом угарку не допушта да се угаси
Предано разгони магле и распршује сету
Многи нису достојни да буду ни ордонаси

Сада и овде силно се распирује жар
Детиња радост не мањка док искре праште
У души млад и ако по годинама стар
Траје рођена слика наиве у поскоку маште

Праскају читави ројеви метеора   
Васцелу душу обузео је пожар љубави свете
Продисала је новим дахом свака пора
Запис нараста бајно и у велику се причу плете

3. 
Мила видим ти прву вијугу на љупком челу
Сагињем се да је немим уснама пољубим
Одувек сам те снатрио тако узвишену и смелу
Не свикнут да те у раној смрти губим

Дозволу дај мојим уснама Рођена моја
Нека се оствари божанствена слика
Доста је било жудње и неспокоја
Смрт нема више права да живот чика

Ја волим слику лепира на зањиханом цвету
Цвете мој... И моје усне на твом челу
Латице маслачка распршене у полету
И дар срца у недрима... Јабуку румену зрелу

Питам се Мила затиче ли те овај разброј сна и јаве
Небу је умилна мелодија у петом такту
Ал нису постхумне године и спирале вртоглаве
Желим да се будуће време диви љубавном акту

Кад сликар речи кроки потезима сусрет записује
Прошла је збуњеност у први мах и узбуђење прво
Ехо се из даљине враћа... Синапсе брује
Оваплотило се све твоје у мени и разгранало се дрво

Смрт више не сме ни једно срце болети
Набоје секу маказе љубави да гној исцури
Запис је добио залет и нашу причу носе нови полети  
Чекам те ко озебло сунце дођи Мила... Пожури

4. 
Нико и ништа забранити ми неће
Ја ћу те више од сна волети
Сада и овде час је за наше прамалеће
Само је једно битно Мудрице моја... Хтети

Песник вазда у души дете дању следи змаја
Увече смерно призива сан нови
И све оно што је пристигло из нараштаја
Нека умилне мисли веју по души и благослови

За нашим змајем трчаћу занесењачки и сутра
И памтити ноћи по њиховој властитој боји
Будан на стражи чекаћу наша јутра
Жељу за жељом сабирати да се свака разроји

Где престаје ноћ а где почиње дан  
Дивно је не познати час препорода
Анђеле дођи под мој љубавни кишобран
Ти си моја Једина испод овог бескрајног свода

Небо је свикло с јесењим кишама да јеца
Капи роморе... Ја и Ти... Ти и Ја... И скупно Ми
Тако је то кад су лептири дозвана деца
Обданица и ноћ пролазе а срце ми не спи

Идила снена наставља причу ил бајку нову
По белом пољу папира што глагоља
Захвалан сваком ретку и сваком слову
Загрљај Милин вечни Божја је воља

Знам Божја се промисао никада не пориче
И кад помислим да је крај краја нема
Сада и овде нови почетак ту је да га укориче
Корице нове књиге и пелцер новог калема

Да се прими док се расветава нови дан наде
Долазим опет Теби вечни знамену
Носим ти руже на дар из моје подграде
Да се поново заветујем нашом тајном... На камену

Нек твоје очи Мила запазе малог лептира
Помилуј благим погледом ова нејака крила
Ослушни зов песме из мог псалтира
Нек прву идилу смени последња идила

Још дуго дуго посвећен Теби он шестари
Анђеле да никад не спознаш изанђале речи
Љубав нема склоности да остари
Она столује царски и зна и да клечи

Не господари... Понизно моли
Збира грст по грст да увек пуне буду спреме
Напросто воли... И само воли...
Небеског је порекла ово семе

5. 
Не замерите што запис ороси суза и кад свитца
У оба срца засејано клија и расте
Љубавни свемир нема омеђења и граница
И сутра ће нови откоси да се косе и навиљци пласте

Да траје спона нераздвојна од земног до небеског раја
Не чудите се што негдашњи угарак овде и сада пламти
Ни запису заносној бајци причи без краја 
Мила љубави моја наша љубав остаје да се памти...

© 18.10.2015.  Славими® Ј.  Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА /2015/
zelenakap.blogspot.com

четвртак, 15. октобар 2015.

МАСЛОВАРКИ ШТИКЛИ















Мукло гласје у најави једном нужно схвати
Докле ћеш се речи ретка невољницо опирати
Шта ће масловарко ово вече бола да прекрати
Грумен чежње с треном јаве збори и још пати

Маску збиље пре урока узе тужно зорно поимање
Сваки корак неслободе јако жуља јавно посртање
Празне речи кошмар снашо... Боли твоје блебетање
Оштоумно око кришом жмирка само зашло у раздање

Мраморења трају летимице и још смртну причу зборе
Измаглице зачуђене ево тајне плешу кроз преворе
Испостила ми се душа... Трпељиво се носи кроз покоре
Докле ће тешко бусење да се ваља кад се ледина оре

Бритви са тупим резом оставила си да дангубу мрцвари
Мрске си ми нечаснице и уз тебе твоји окрутни господари
Како ставити тачку и стати... Ружни су ти путеви у превари
Ни пас масло више не би лизо... Не продајем се масловари

Твоје нељудско одавно базди... Само се песник на то згрози
Докле ће дух злобе да месечари... У поноћ језа расте ко рогози
Кукавице не подмећи јаје у моје гнездо... У мом крилу полози
Туђи да се не испиле... Ни твоји калеми дивљи на овој лози

Не могу да се приме и облагороде... Ја сам онај џигољ џикли
Што по кршу жилав корен пушта... На прљуш нисте свикли
Моја пета с набојима никада се није покорила шмизли штикли
Траг ми вечно небо и земља ова урезан нека носе самоникли

© 15.10.2015. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА /2015/
zelenakap.blogspot.com

понедељак, 12. октобар 2015.

СПЛАВАРИМ НА СПЛАВУ ОД ПРУЋА



Снизила се пролазна мелодија за октаву
Прелиставање ноћних снова узалуд бива
Сећање посрће лагано у мртвом забораву
Одустало је узнесење да врлину открива

Бравуре свисле јадикују онако полунемо
На старој капији звекир се не чује одавно
Једној нади од постања како да се закунемо
Почађавели дувари су мрки и свође тавно

У свој увир мрежама окриљеним тону пауци
Промаје листају бледило слеђеног страха јаве
Углевље угашено ко први приложници на муци
За искром живом жали... Кости чекају да се откраве

Мрзовоља није заузела престо елану и идеалу
Оскудне закрпе пуку сиротињу досуђену зборе
Јутарња звона су умукла и све се уротило по жалу
Тихог јецаја из полусвести без трунке љубоморе

Јарам је тешко носити исто као и крст судбине
То само дичне душе могу у дугом низу година
Никако љигавци и слабићи ни трошне урвине
У укорењењу колоси су ретки не због висина

Имају право на дивљење они који се не горде
Трули корени љуте олује издржати никада неће
Узалуд пљачкате мој живот ускочке дрске хорде
Жилав и стамен лелуја дуго ко крхки лелуј мреће

Пламичак не сме да се угаси док има задње капи
Нек живот истрајава ко клас који се српу смрти отима
Моја апокалипса још није прошла само сатрапи
У касу тупих одјека у даљни бездан гину са вртлозима

Док ме струје носе увира не може бити... Будим октаву
Све ове гргоље да надјача и урлик бујица страве
Не марим што ме шибају кише... Сплаварим на сплаву
Сплетеном од прућа... Кад ово мине ступиће зоре плаве

©  12.10.2015.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА /2015/
zelenakap.blogspot.com


четвртак, 08. октобар 2015.

П О Л Т А В А














Мили, с љубављу - мојој Полтави

Одавно путују спознаје преузорне духом
На модром своду осаме без прозивке свете
Напрегнут осећај смирило тражи са слухом
На концу удвојене мисли к средишту лете

Тако су узнесења за идеале путокази нови
Низ узречицу палу са усана у знак опроштаја
Пристигли са висина благодарја благослови
Да вежу прву и задњу тачку са почетка и краја

Миловечности света остани у жељи моје душе
На равни помањкања да не буде тупе празнине
Пусти ћу провале духа благог да злобе сруше
Овде и сада до разграничења прве линије пунине

Ганућа устегнута нек плимом потопе црне море
Да пропахуљичи прва нада бехарно умилно бела
Жељујем у оскудици моје самоће топле разговоре
За једно вече јесење мобе да ми срце нема раздела

Васкрсно хтење осећам пулсира узвишеном циљу
Умовање се разбистрило ко кад трен зоре рудне
Предано тражим траг моје Вољене по росном биљу
Отиснут давнином што у мени живи у часе будне

Вретенасто се упреда поетска пређа за уздарје мило
У постхумном колоплету... За Милу душевне риме
Пречасно складам у поетски венац... Опет се слило
У летопису туге и бола зрнце наде... Призивам име

Њене звезде из јата Ориона да се вечерас мени јави
Преко линије гробне живот васкрсли да прекорачи
Допусти поето да и ја верно певам о мојој Полтави
Нек љубави крик затиче стих... Вечерас је тако јачи

Роде мој жељени к престолу милости сада Ти приступи
Уз ружу за твој рођендан верно прими мој знак печатни
Хоћу да те прстенујем Миљенице драга у звезданој купи
Да поље свемира постхумно крстинају стихови  златни

© 05.10.2015.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА /2015/
zelenakap.blogspot.com