недеља, 27. септембар 2015.

НА СТРМИНИ ПОСРНУЋА


Не читам празне песме докона... Нећу у дангубе
Нисам збуњен неукусом твога плитког гласа
Умље распарано како да ушијем... Грубе порубе
Не трпи осетљива кожа ни црвени свраб појаса

Тврдоглавој залуд опомена... Просто хоће да надрља
Не питај ме луда главо шта бих теби да прозборим
На стрмини посрнућа... Жалим куда тако ум ти срља
А лудог језика свраб указује ми се некако још горим

Док постељу туђу прљаш гледам заложницу у превари
Стихује се нестихано... Подводнички жмирка свитак
Калем се никада примити неће знајте неуки калемари
Рез вам је груб... Пролазна срећа кратка... И јефтин добитак

Слепилом опчињени скупа не препознаје заблуде своје
Дрским кораком бесрамно непосвећен ко закаса 
Старе болести су непреболне... Замршене повоје
Ни једна старост не расчвори... Ужас до ужаса

Оспе су предворје великих богиња... Ти не пелцована
У чировима на језику... Жватаћеш болове нанете
Са осудом и казном што те стиже... Да муку рана 
Које невини мучише спознаш... У песми нема освете

Ни једне речи клетве... Ово је задња опомена моје љубави
Из смерног срца... Ако већ није прекасно опамети се жено
Озбиљна мудрост опомиње те... Почуј шта збори рави
Учитељ древних врлина... Веће безбожника је окужено

Не иди тамо... Блуднице речи псалма вечна су истина 
Стигле су на твоја врата... Са злог пута да те одврате
Да те расчине злобна вештице од твојих помрачина
Ако нећеш нека ти је Богом просто... Зађи у глуве сате

© 27.09.2015. Славими® Ј. Зеленкапић 
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА /2015/
zelenakap.blogspot.com

недеља, 20. септембар 2015.

ВАГАБУНД


Уз обалу поноса јуноше набусите и орне пристају свакога јутра. Млохави дан им се нерадо предаје у трајање. Голорук облак измиче у залеђину да сунцу обзнани невино лице. Господствен торањ самоће ни гласа да пусти. Занемела му звона у историји патине. Толико глупости има под овим плавим шатором небеским. Пролаз у неко боље залужје се не назире. Првак и трибун народни се рађа тек једном у сто година. Народ је у оскудици са звонарима предводницима. Раштркани буљук никако да се свије. Умешног чобанина заробило је време заборава. Од чобанчета до вагабунда угнездиле се бремене године јадовања. Ко ће оставити запис о његовој промаји живота?
Разбрујено јутро тек се гобеља да ступи у наследни дан. Расути густиш освете ко проливена вода још је за петама испраћених на пут неповратни. Минорне анегдоте збијају свој круг без записа у некорисној поуци сутрашњице. Велике теме не постоје у балавим устима којештарије. Блентавом народу забаву дајте, и он ће је дудлати као свој рођени прст. За то време има оних који ће да се окористе на њиховој глупости или наивности, сасвим је свеједно. Благодет и онако не припада сваком у стварности, као што о томе зборе илузије. Идеали су умрли давно стрељани стрелама губаве стварности. Не трабуњајте више о томе ви који сте их издали. Круг се затворио тамо где је искидан, па је зло надгорњало добро. Вапај из бездана нико не чује. Вагабунда сви презиру осим жена.
Ако се икада деси, а неће, илузије су му на концу конца само преварна заблуда. Много је оних који од овог хлеба живе. На софри заблуда нема глади. Сваки дан се постављају нове. Моралисти послужују алави народ као оне сеоске стрине без часне здравице. Никако да се јави мудрост старине са дрхтавих усана. Испод зашиљених бркова и замућених очију сена смрти се разастрла. Потамнело зборано лице у очај зашло поодавно. Шта слути, Бог ће га знати? Срољани капци висе рубно ко урушени доксати са тесним прозорима. Запећак има своју непокорно набуситу територију досаде. Перутају се догађаји заједно са данима лињања. Вагабунд је у заносу опијен поезијом.
          Сваки сељак своју тикву хвали, рече Мистер. Мудрости и истини се нема шта замерити. Од Мистера није само мистерија, но дубока умност. Замислите се над њом празноглави. Какве тикве тиквани носе и које им је врежје? Све тикве без корена са ђаволом су сађене. А оне без врежја нису се укорениле на лозу предака. Пре времена увеле вреже бескорисне су за заперке врежа потомака.Ако се игде упише траг битисања ни један изворник га у целости неће сачувати. По струку изниклом у пукотини једва се живот трајања да назрети. Паучина је засторима заклонила милосницу наде. Од вајкада су пљувачи запљувавали боље од себе. Понижење се одомаћило. Пупчаном врпцом везано је за суђај вагабунда. Измицање као и увек и сада касни да уклетнику пружи одступницу.
          Књига се без оловке не пише и не чита. Има толико тупих оловака које би ваљало заоштрити. Читач без оловке је попут кусача таране без кашике из дубоке зделе. Пре него до уста донесе захићено шаком распе му се по прсима. Она лако кроз прсте процури и ружну мрљу подари. Ако вам је ружно подвлачити књигу, корисно је у свеску преписати ретке који су вам затитрали душом и умом.  Са књигама ретки умеју водити тихе разговоре у бојазни да их промисли не прокажу. У дугом читалачком набоју и стажу битно је остати на истом правцу. Супроћење ветру најчешће погубно бива. Сношај судбине неће да се усели у свако срце драговољно. Познајете ли вагабунду?
          Правило земљине теже нико још није обневажио. Бачено увис стрмогави се доле исписујући силазну линију живота. Тло или бездан, свеједно је, о шта, и у шта, ће треснути идеал и посрнула нада. Мрља је једини сведок бивше историје битисања. Оне су лош залог и одбрана од замирања. Кад се прозукло време укисели ништа му неће помоћи. Узалудни су вапаји. Искидане елипсе беже ван своја трајекторије. Осакаћени разум не може сузе да обрише. Суботно јутро постхумну вертикалу погрешно залива обиљем млакости. Ту и тамо прозев још отвара уста за глупи уздах. Бравуре не лелујају истодобно по сивој завеси дивљине као језе мргодног чела. Вагабунд се несрећно трезни од љубави.

© 19.09.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: СВОД САМОЋЕ, цртице /2015/
zelenakap.blogspot.com

ЗЕЛЕНИ НЕРВИ

Мало је оних који су узрасли опкораком до висине мере преко сујетних манира. Велики одлив умља скучено се негде затурио па умоболује преко језе. Гласно су одзвонили постојбином сећења прошли дани. Вратила би се спознаја у пролом сећења, али су је осакатили. Сад богаљише улицама разврата. Чудим се колико бојазни има у једној наћви празнине? Голотрбље се среће на сваком кораку у кварту сиротиње. Муштулук немојте тражити од скитница. Мало је стварних трагача по мојим расејаним записима рођеним у трзавицама ума. У расутој путањи поткрадају ме неки чупавци, док мој змај води битке ослобођења. Господарима сујете неће задуго ловори красити усијане главе. По освитку дана расрде њихове распршаће се у јари моје љубави.
Густо истинољубље тријуфује кад налет ослободи пролазе паклене. Знај умна главо од твога до њиховог узрока укотвила се читава вечност. Још се није угасила твоја искра на рубу јеретичке узенгије. Узалудно им је мамузање пегаза. Твоји виспрени предоли су за три копља умакли испред њих. Око њиховог уснулог циља још се нису разишле маглине. Отмени знају да катакомбама живота не господари нико други до поводи битисања. Можеш им јасно поручити: -Не атакујте на наслеђе небеске истине. Горки су залогаји усуда који вас чека на задњем басамаку ваше лудости. Отпусну листу неверној удавачи ни један век неће потписати као веродостојну. На збору акрепа нико вас неће бирати у удружени клан. Акрепи нису интелигентни колико сте ви брутални стрвинари. Одавно више тепаваца и муцаваца у овој братији није било. Једна зунзара мути вам мозак. Примакао вам се адски полом. Потрошили сте све каландаре ружним прозивкама венчаним са сујеверјем. Полом и пад су неминовни.
          Почетни залет није досегао преко црте. Подбацили сте у сваком скоку у даљ. Лаж има кратке ноге. Није ми мило што вам се и гусенице смеју дојучерашњи губари. Моји зелени нерви пуни су хлорофила. Нећу вам допустити да брстите по плодним гранама. Бог вазда брижно орезује и негује свој воћњак. Калеми су добро поднели прошле мразеве. Ја исчекујем моју родну годину.
          Мило, ем драго, говорили су неки, а ко те пита зашто? Устока свија разлазе. Гори је посед нерадника него преврат. Труби ли опомена класно и жучно? Варају вас порукама предложници снисходљиво, али и подмукло. Остави набуситост у клинч, па следи мирније импулсе. Не иду мисли слободним током. Сметен је овај почетак. Импулсивни би хтели жустро изустити властиту мудрост.
Пребрзо настаје милосница да обрише задужбину. Пресек се усводио по набоју десетлетнице. Миле су објаве прекорачиле дужности падалице. Други се узноси ваљају под осеком наума. Блесаво трошно подушје густишем снова патини дан. Мислило се превраћа у бучну реакцију поноћних мора. Не посустаје скорела досада да нас дави покудама стидним. Несмионо је време претекло завојницом по осоју. Губи се трен затрављен у корову понорнице. Муке нису количником издељење но се умножиле. Ако ћу с тобом нарубницу рубити бес остатка тешко и теби и мени. Зелени нерви све покажу. Питам се, хоће ли издржати?
©  02.09.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: СВОД САМОЋЕ, цртице /2015/
zelenakap.blogspot.com

ГНЕЗДО СТРШЉЕНОВА И ЗМАЈА


Радо ћу ти вратити задње љутовце
У мој пашњак не загони твоје овце
Не арај ми крадом баштину пресвету
Шта ће бумбар на мом милом цвету

Радо ћу ти вратити задње љутовце
Мораш знати не подносим ситне ровце
Ником недам темељ да ми поткопава
У башти да се врежи коров и трава

У мој пашњак не загони твоје овце
Змајево гнездо не трпи мутиловце
За отрове против отров дајем речи јаке да се бране
Рушим стршљеново гнездо да ме се жаоке окане

Не арај ми крадом баштину пресвету
Ход за сунцем генски живи у сунцокрету
Ружна сенко не прати је... Ево залуднице
Трај песмо моја жива... Зоро мрзенице

Шта ће бумбар на мом милом цвету
Твој ми полен грчи душу будећ сету
Невиност се срцем брани и у овом дану
Зашто си се сврстала на издајничку страну

©  19.09.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/
zelenakap.blogspot.com

петак, 18. септембар 2015.

ВРТЕШКА НИКАКО ДА ПРЕСТАНЕ




















Једва да сам свестан њене злурадости црвљиве
Оно некада грлено небо самоћом се надвило
Напале ме неке чудне језе по истини тугаљиве
Мука ми је како да обојим дан невољни и црнило

Хоћу да се уздигнем изнад једне простакуше
Она ме злобно смуљује у давеж њеног хира
Што с вечери плази пољем пречисте душе
Моје срце у сваком импулсу увек опрост бира

Измети разни засипају земљане и земљу худу
Сваки дан се немилостиво јавно фекалише
Ко све није зашиљио оловку у свом разблуду
И ко све и свашта овде и тамо прозукло пише

По загађеној земљи у смраду изметнуо се измет
Коме се све не по срећи да га полуписмени хвале
Збуњује кога сада лицемерно служи тобожњи кисмет
Осоколила се разна боранија па збиља нема шале

Колико ли је несрећника што балаве своје бале
Докле ће измет да измеће ружне и подле земљане
Отежали су... Земља не може више да носи „але“
Расули се обручи земни а вртешка никако да престане

За тили час и ноћ црну ко печурке ничу пре но сване
Пружају губаве руке да сиротињски лајк испросе
Подарја своја жучно завијају у ружичасте целофане
Врљају жито и клашњају по стрну туђем у своје откосе

Ко још од Вишњег проси чисту памет и уздарје талента
Не маре што им измети разни засипају бронзану главу
Умишљају попрсја своја на врху сумљивог постамента
Јуришају немилице изданци с покличјем за пролазну славу

Знају... Али не хају… Збирају је бучно ништавну и ташту
Претачу глупости у ситна слова недостижна великог досега
Клептомани краду све од реда чим им ишта заголица машту
Ретки се усуде да осуде прљаве појаве што се ваљају иза брега

Простакуши не држим слово... Она је устоличила своје лажи
Сујета прска маглином заразу језика... Гуруи учестало руже
Засејану истину поетске речи у трулежи гину згужвани багажи
Сурутку њену кусати нећу из њене сиротињске балаве муже

© 18.09.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић 
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/
zelenakap.blogspot.com 

понедељак, 14. септембар 2015.

ДУЈА ПОКВАРЕЊАКА



















Са гумна вреве сазив ума гурнуо је у нулу
У сплет трске разводом опкладе да труне
Јадиковке не помажу... Свет нам је у расулу
У крај друма љутићи жути узалуд се буне
  
На судару трпно плаши дрскост исте језе
У коси збуњенога царства са маглом сивом
Испредају се језиве легенде и страх очај везе
Нема дозреле свести... Опхрван сам наивом

Размилели се скакавци покошеним пољем ума
Покварењак је априору одузео искљчиво право
Песник одважан подиже глас буне због зулума
Док узурпираном земљом осионо господари ђаво

Од досаде тежег посла нема... Лењивци мрморе
У мемли тињавој влажне очи несном колутају
Рашље бездана зјапе... Вртлози свијају уморе
Душа ми је у носу... Зли језици опако палацају

Заблуда пораз не признаје... Воља кути отуђена
Болно је гледати истину одвећ дужну у процепу
Док по пустоши лута неспокојна горча од пасдрена
Пијучу голуждрави птићи... Ко да докаже акрепу

Да сунце сјајно восак топи а блато камени
Он образ продаје будзашто у дану јефтиноће
Људскост је давно пала... Част је на стрмени
Река понорница у пени злобе тупо клокоће

Не касни допев почетне строфе и наслеђе ми нарави
Докле ће зарђали мандал дреждати на капији света
Острва моје прошлости да не населе тупи заборави
Још једна стрела смртна из лука живота је одапета

Кужни пород се подло одродио од прамајке... Судбине  
Саборишта разума гину... Давно су јавно пала у чаму
Умножили се по кожи ожиљци и ружне одеротине
У потуцању не расчворих ни једну његову заврзламу

Осакаћено време на мртво завезани чворови жуљају
Овешталу обућу штавну опуте  једва држе уз глежње
Мој бешик искоби са празном сламљачом ветри љуљају
У плесни паучине... Храстови и гробови тамниче тежње

На закоровљеном сеоском гробљу старине... Легла гуја
Оставила су свлакове беле уплетене ко седе плетенице
Мучно је кад те оговарају погана уста... Осећа се дуја
Покварењака... Смрад свуда разнеле стрвинари птице

©  14.09.2015.   Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/
zelenakap.blogspot.com

четвртак, 10. септембар 2015.

ИВЕР ПЕСМА ИЛИ АМАЈЛИЈА



Песнику одмажу кад га блате

Док је дреждала ноћ
Киша је лила као из кабла
Умом је газио шљап
Сагињала су се уморна стабла
Још се вуку тешке магле
И рогуше слутње

А очи невине и плачне
Боловале су нове туге
И ја сам упадао у каљуге
До сржи мокар и сморан
Није се предавала душа
Ни дух ми ратоборан

Сиротиња се сублимише
У густи чемер ткања
Никако да патину кише
Мучне су јесење уроте
И болна моја батргања

И дан је заиста ружан
Суморни двојник ноћи
Путник ненамерник
Мним... Песник сањалица
Са олујом не сме проћи

Залуд је мамузати сате
Рага од дана је инатно трома
Боле и ови кратки трзаји грома
Песнику одмажу кад га блате
Забасалом у пустош сиву

Обамрла су околна поља
Стисли се шатори града
Улице су крвоток пусти
Овладала је зловоља Златоусти
Разјурене су поето твоје наде

Видиш свуда трагови смрти миришу
У баре зашла сва људска потонућа
Наивни народ криви милога Бога
Зашто је пустио убилачку кишу
И не признаје своја верска изврнућа

Чему опела и тамњан иза верског помора
Не сахрањује нас ни једна јесен
Ко лишће трулиће само кварне кости
Знај нико са тобом и за тобом не жалује
Нису се удвојиле жалости

Истом претегом дан и ноћ слепа
Вуку у досадном јарму
Заглавила се народна кола у глибу
Док мамурлук богаљно шепа
Тољага владичанска слабо припомаже

Раја крстина раскршћа живота
Белезима разлаза и раскола
У шуми које каквих традиција и идола
Сад ничу печурке отровних заблуда
И блудни народ кумирима се клања

Докле ће празна прича хранити наиве
Истине вечне остале су у запећку заточења
Ал не сме ова песма ивер од камена
И ако није пала далеко од подножја
Залуд је чека покров маховине сиве

У сивом дану клонулом од сивила
Није умрла чим се родила
Ни песник са њом не умире
Док сања далека пролећа
Религије му је доста одвећ је гњила

Крај се вратио на почетак
Поново ноћ нова дрежди
И неумољиве кише лију
Песник је изашао из каљуге
Љуби своју песму а не амајлију

©  10.09.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/
zelenakap.blogspot.com

понедељак, 7. септембар 2015.

ТРОПЕВ НА НЕМОМ ПРАГУ




















Злобном старцу Налим Вуку

         1.         
Касачи чудни касају набреклим умом
Низ пораза мимоишао се са друмом
Искидани гласови дозивом се траже
Језик се завезао... У ћутњи дрхте страже

На месечини белој чами головрат створ
Облаци тмасти некуда журе у ниски смор
Праисход тучни гине за ињем затурице
Све је умукло бесаном жудњом грлице

Гороломно успење од прекјуче занешено
Који би песник збрао у несрећи раздељено
Док сиротиња дрежди пука под месечином
Затрпавају нас злокобе здушно са урвином

         2.         
Питале су бојазни скупљену незнану срамоту
Куда даље стићи... Пристиглу до краја живота
Како бити жива ватра... Ко ће на вечну уроту
Чему изговори... Лажна причо старог идиота

Блентав умом старомодних речи безуб чова
Од брбљања десетлећа просте песме шкраба
Злобни старац на немоме прагу кварног зова
Гадан здушник злокоба за себе несносна татаба

Сулуд још се гласи уз дрвљаник трули по иверју
Саможивим егом подлац гнусно збори и тењезга
Тужно звечи збраздана челенка прозукла у неверју
Горчи му црвљива воћка и она сама црна мрезга

Налим Вук вучјим гласом моју дољу разјарује често
Док  улизице повлађују сујетнику за сујету му криву
Подвалом окупира оснивачка права на клубски престо
Клубаши преварни жању маглу и мемлу метиљиву
  
         3.         
Оваплотила се истина... За моје риме нема злог тумача
Давно сам изашао из зверињака... Минуо све туђе таме
Ново се слободоумље жари у пепелу испод мога сача
Песме нису усплахирене сиротице ни остављене саме

Неминовно је да са човеком узгред и време остари
Докле неизбежни сејач да смртна поља још засејава
И распад низова се свије у мучну мрљу што господари
Недам да ми дух рани на концу клоне и вера малаксава

Урезао сам све трагове личне... Има ко ће да их следи
Рођени тучак обгрлиле су латице цвета... На родној страни
Разродиле се дивоте по раскрућалој крошњи...Труд вреди
Нећу допустити да ме загуши закоровљеник марионета

Плевим поетско поље да кукољ не пева на овој њиви
Брижно молим да се оплоди све што се плодити може
Наше забране зајазио је уклети губар мучки насртљиви
У песми нема места за ситне душе... Нека се још гложе

Остављам заробљенике у њиховој сујети до скончања
И Налим Вука... Дроб и душа су му кварни до сржи
Хвала великом Богу што татабе и гњиде са пута склања
Усуд им се јежи... Увелу траву слана правде већ пржи
  
© 07.09.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/
zelenakap.blogspot.com

петак, 4. септембар 2015.

ГАЈТАН

Латио сам се писања нове цртице да ми се не разбеже мисли умовања. Треба се поново огласити. Није свеје- дно шта ће у запис ући обисерено јутрос новом истрајношћу. Неке ће ноге сигурно у неки сутрашњи дан овуда проћи и оставити свој траг у моме трагу. Била би то издаја да будућег намерника наведем на криви пут. Све што је срочено овде мора носити печат јасноће, сигурног путоказа, и вредног напора промишљања. Не питајте зашто је неко и негда ово записивао? Запис треба да дарујем у наслеђе незнацу који табана по мом трагу уписујући и свој. Повода има, намера је ту, а и разлози не недостају. Пролазе умовања, а записи остају. Траг се у траг слива, да се трагања продубе и зававек урежу и упишу у баштину поколења. Хоће ли оно, или неће бити достојно, то није моја дилема? Где се вреже сумње, ту нема места искреној предаји. Бистроумни и наивни не сумњају. Пророчки промишљају и детиње верују. То би се дало звати врлинама, а не маном. Добро разумем шта је мени небо даровало, и по тим промислима исписује се лична животна прича. Тако је било јуче, тако је сада, а тако ће бити и надаље.
Позван да градим а не да разграђујем. Позван да стварам а не да рушим. Позван да мењам а не да каменим, мењам колико знам и могу, градим а не разграђујем, стварам ново, и не рушим раније створено. Само себичњаци чауре и егоистично згрћу за се. Учаурено и окамењено најзад само маховина препокрије. Чаури и камењари нажалост, ипак нису срећни, као они који себе дају другима без остатка. Највреднији су они цветови што на камену процветају. У усамљености својој познају се и издвајају. Просто и јасно речено, реткости привлаче поглед. Док се и посебни цветови у мноштву осталих цветова на цветној ливади лако изгубе у мноштву. Бити јединствен и редак то је оно право. Сведочи вам ове истине истинити делитељ, који делећи множи, а не ситни и дроби. Они који ни мрве неће дати ближњима од надутости своје и ждерања брзо цркну. На супрот њима су дуговечни и благородни, са даровитим рукама и чистим и часним срцима.
Свако цвета тамо где поникне. Свако плете свој гајтан. Неко за украс на раскопчаном прслуку, а неко за омчу око врата. Витез и витештво нису што и потурица и кукавица. Прозваше ме витезом уметности, зато им хвала. Титула је истински тешка, и ваља је носити као оловни панцир. Но у име тога, радост на штиту части није оловна. Витез и штитоноша неће осрамотити титулу, ни одложити штит, ни по коју цену. Тако је то, кад си под знамењем. Знамење се заслужује, а не купује. Песнику су његове песме највредније знамење. Знам да знамените најчешће забораве савременици, и да то бива жалосно. Но патина никада не може да прекрије сјај и лепоту знаменитих. Искуство и историја сведоче, да увек дође време у коме знаменити запламсају небосводом човечанства пуним сја- јем, као новоспознане звезде. Има ли шта лепше за дивљење од непрегледног звезданог неба? Убројити се у звезде није дато свакоме. Пада ми на ум народна изрека по којој је пут до звезда посут трњем.
Гунгула се разбудила. Троношка је измакнута. У празно висе обешене идеје. Шта ће се догодити док се буду клатиле на ветрометини? По самом разуму тешко је докучити праузрок овој ујдурми. Глуво поимање замениле су гласине дрекаваца. Језу је тешко слушати. Гине у зебњи преварени дан. Шта носи остатак прибежишта, ко ће ми рећи? Прибежиште и није заклон од зла, но покисла шиндра. А прозеб се у кости увлачи. Овде је саучешће одавно минуло. Потпис катранског црнила на огубареном лишћу завичајно се удомио. Господари иста посивела слика на све стране. У гро плану скитница и просјак грчи празне руке. Голубије сећање се врежи под балконом самоће. Од јуче се нема куда пред законитом нуждом.
Губимо се у маштањима нестварним. Преварно нам је осећање блаженог тренутка. Он је уствари осудни час. Следећи корак води у бездан. Каналише се погубни ток. А он се неда свести у једнозначну петљу. Ко и како бунари по успоменама да их испреврће по порубу и окачи на сеоски плот? Које га то задовољство нагони на преметачину? Успомене нико више не може да сакупи са родољубне депоније. Опомена се цери са тужног бреста крајпутника с леве стране друма. Гладишевину је тешко истребити. Гули се тужно ознојен ум у безумљу удаве који га потискује под воду досаде. Малверзације су уносне и сваковрсне. Имамо много експерата којима су преваре и проневере једино занимање. Лешинари се увек занимају само за туђе. Развучена дроб заудара од злурадости. Галопира зло узводно и нагиње у стрмину. Бољитак не очекује уветована нада. И њу су раздробили канџама грабљивим идиоти. Наврзли се и накотинили ови несмајници па миле одасвуда.
          Мој гајтан није поружњао. Чини вам се да су се мисли разбежале и растикале као пилеж пред олују, али нису. Ово мајчинско крило кадро је да их сабере и сачува.И ти се чувај од чаурника и камењара. Они су све опаснији кобци који вребају плен. Плаши ме помор. Урлик којим покушавам да се огласим нема ко да чује. Истрајно браним да ми овај запис не однесу вртлози олујни. Будући намерниче, ово је пут којим се ређе иде, али у истину није криви пут. Ступај по њему, моје искуство биће ти сапутник, а не злокобна сенка. Најзад, намерниче знај, свака гунгула једном протутњи. На заосталој пустоши тражи необорене путоказе, оне који су запечаћени и оверени мојом вером. Природно је да сутра она буде и твоја баштина на коју се можеш ослонити. И твој раскопчани прслук ширит овог витешког гајтана нека краси. Витез уметности како је произведен тако ће и тебе произвести у наследника реда витезова. Срећно ти витештво!

©  04.09.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: СВОД САМОЋЕ, цртице /2015/
zelenakap.blogspot.com