ВАГАБУНД

Уз обалу поноса јуноше набусите и орне пристају свакога јутра. Млохави дан им се нерадо предаје у трајање. Голорук облак измиче у залеђину да сунцу обзнани невино лице. Господствен торањ самоће ни гласа да пусти. Занемела му звона у историји патине. Толико глупости има под овим плавим шатором небеским. Пролаз у неко боље залужје се не назире. Првак и трибун народни се рађа тек једном у сто година. Народ је у оскудици са звонарима предводницима. Раштркани буљук никако да се свије. Умешног чобанина заробило је време заборава. Од чобанчета до вагабунда угнездиле се бремене године јадовања. Ко ће оставити запис о његовој промаји живота?

Разбрујено јутро тек се гобеља да ступи у наследни дан. Расути густиш освете ко проливена вода још је за петама испраћених на пут неповратни. Минорне анегдоте збијају свој круг без записа у некорисној поуци сутрашњице. Велике теме не постоје у балавим устима којештарије. Блентавом народу забаву дајте, и он ће је дудлати као свој рођени прст. За то време има оних који ће да се окористе на њиховој глупости или наивности, сасвим је свеједно. Благодет и онако не припада сваком у стварности, као што о томе зборе илузије. Идеали су умрли давно стрељани стрелама губаве стварности. Не трабуњајте више о томе ви који сте их издали. Круг се затворио тамо где је искидан, па је зло надгорњало добро. Вапај из бездана нико не чује. Вагабунда сви презиру осим жена.

Ако се икада деси, а неће, илузије су му на концу конца само преварна заблуда. Много је оних који од овог хлеба живе. На софри заблуда нема глади. Сваки дан се постављају нове. Моралисти послужују алави народ као оне сеоске стрине без часне здравице. Никако да се јави мудрост старине са дрхтавих усана. Испод зашиљених бркова и замућених очију сена смрти се разастрла. Потамнело зборано лице у очај зашло поодавно. Шта слути, Бог ће га знати? Срољани капци висе рубно ко урушени доксати са тесним прозорима. Запећак има своју непокорно набуситу територију досаде. Перутају се догађаји заједно са данима лињања. Вагабунд је у заносу опијен поезијом.

          Сваки сељак своју тикву хвали, рече Мистер. Мудрости и истини се нема шта замерити. Од Мистера није само мистерија, но дубока умност. Замислите се над њом празноглави. Какве тикве тиквани носе и које им је врежје? Све тикве без корена са ђаволом су сађене. А оне без врежја нису се укорениле на лозу предака. Пре времена увеле вреже бескорисне су за заперке врежа потомака.Ако се игде упише траг битисања ни један изворник га у целости неће сачувати. По струку изниклом у пукотини једва се живот трајања да назрети. Паучина је засторима заклонила милосницу наде. Од вајкада су пљувачи запљувавали боље од себе. Понижење се одомаћило. Пупчаном врпцом везано је за суђај вагабунда. Измицање као и увек и сада касни да уклетнику пружи одступницу.

          Књига се без оловке не пише и не чита. Има толико тупих оловака које би ваљало заоштрити. Читач без оловке је попут кусача таране без кашике из дубоке зделе. Пре него до уста донесе захићено шаком распе му се по прсима. Она лако кроз прсте процури и ружну мрљу подари. Ако вам је ружно подвлачити књигу, корисно је у свеску преписати ретке који су вам затитрали душом и умом.  Са књигама ретки умеју водити тихе разговоре у бојазни да их промисли не прокажу. У дугом читалачком набоју и стажу битно је остати на истом правцу. Супроћење ветру најчешће погубно бива. Сношај судбине неће да се усели у свако срце драговољно. Познајете ли вагабунду?

          Правило земљине теже нико још није обневажио. Бачено увис стрмогави се доле исписујући силазну линију живота. Тло или бездан, свеједно је, о шта, и у шта, ће треснути идеал и посрнула нада. Мрља је једини сведок бивше историје битисања. Оне су лош залог и одбрана од замирања. Кад се прозукло време укисели ништа му неће помоћи. Узалудни су вапаји. Искидане елипсе беже ван своја трајекторије. Осакаћени разум не може сузе да обрише. Суботно јутро постхумну вертикалу погрешно залива обиљем млакости. Ту и тамо прозев још отвара уста за глупи уздах. Бравуре не лелујају истодобно по сивој завеси дивљине као језе мргодног чела. Вагабунд се несрећно трезни од љубави.

© 19.09.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: СВОД САМОЋЕ, цртице /2015/

zelenakap.blogspot.com