Нарасла душа од бола молитву шапуће до подне
Два мала врапца чаврљају на крилу ђачког споменика
У објектив се смеше младе даме са писте модне
Док парком Шумарица шета пролећа дах у два клика
На благо узнетом пропланку никле љубичице
Ручицом малом неспретно бере једна љупка сека
Тамо доле јуре се пуштени штенци и мале пудлице
На платоу цркве усамљен на њиховој клупи Он чека
Не зна да Она данас по први пут неће овде доћи
Јутрос су је одвезле кочије смрти на Бозман поље
Док поглед зури ко тупо провиђење... Чекање ће проћи
У празно... Коме да се пожали на зглобове и костобоље
За име Бога опет га боле... Но више душа сама трне
Ражаловане жалосне врбе онако меко напупеле
Крај Ердоглиског потока шуморе нејасне слутње црне:
- Никад се више нећете видети... Иза ње су остале ципеле
Са покојника скинуто кад оставе на прошће преко плота
На домак потока титрај у оку роди мрљу кануле сузе
Нико их више неће носити... Задње знамење живота
А сутра на овој клупи вапај ће будити ум: -Што је узе...
Цестом безглаво јуре мотори… Све пара потресна рика
Погнута бела глава дуго тражи знани мрављи пут
На платоу пред затвореном црквом Новомученика
Неће познати опроштај што казује му цветић жут
Опет пребира успомене опхрван језом мучне истине
Ко пролећне кише када спирају дан у налевима збиље
Време се мења понорима... Замире врева у сан тишине
Прозукле очи плаве преко звоника у залазеће сунце пиље
Једино заљубљени пар оста да своју љубав растаче
На клупи иза црквеног зида у предвечерје снено
С товаром сете на плећима старина нечујно измаче
Отежале стопе... И оде с молитвом на уснама носећи име Њено...
На овај дан © 26.03.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар