ЗАПОВЕСТИ СУ МОЈЕ И БОЖИЈЕ

Средовечни муж својој немарној жени једног јутра кже:-Устани, не устала... Иза прозора осећам зора већ дрежди. Ускопиштило се ово дете. Целу ноћ није се смирило. Види жено шта му фали? Можда је мокро, или је се љуто поткинуло? Сигурно га мокраћа пече,те сву боговетну ноћ цмиздри. Устани превиј га сувотом.Обуци му ону пртену ђуду што виси на штранги изнад шпорета. Претреси бешик. Замени сламу. Видиш да се сва утрињила. Подај му варенике. Ваљда ће мезимче да се смири и коначно заспи...

Поспреми ову запуштену кућу. Разгрни пепео и на жар навали коју крљу да огњиште оживи. Синоћ сам на вериге ставио велики бакрач са тиквама да се до зоре скувају. Ја идем под тумбас на дрвљаник да одељем држалице за мотике. Ваља их и насадити. Не заборави и ти да насадиш квочку. Досади са квоцањем. Ја данас имам одвише посла. Свако на свој нека прионе. Заповести су моје и Божије...

Како је жена сматрала мужевљеве и Божје заповести, можете и сами да закључите. Није угодно,али је истинито. Прича се допричава. За сада увод,тек назнака. Рекао бих прва филија. Располућено се не саставља. Треба научити целину поуке. Можда ви никада нисте видели или чули како се кошка неучевна јуница. И то ћу вам испричати. Нужно је загристи другу филију. Располутио сам их ко прозуклу јабуку. Тако ће вам мање трнути зуби.

Касно увече муж се вратио кући. И опет креће распра са немарном а чангризавом женом. Она звоца,а он ћути. Дуго су му се кострешили бркови и плавило лице од једа. Није му до свађе. Хтео би нешто да презалогаји и да што пре загрли кревет. Кад му женино звоцање дојади, пошто је превршила сваку меру, он почиње да се брани: -Уморила су ме твоја лапрдања. По ваздан не затвараш уста. Доста је било звоцања. Прокљувала си ми мозак.Узми обремачу иза врата и тестије па иди по воду. Чекам да ми полијеш руке да се умијем. Не заборави да спремиш пешкир...

Знаш ти зашто сам те довео у ову домаћинску кућу. Овде мора једном да се зна ред, и то ко коси, а ко воду носи. Ако ти се не свиђа а ти ај својој нани па се још држи за њену сукњу. За мене немој бринути. Немам ја педаљ међу очима. Овај горштак је од горе одваљен. Научио сам како и када се камен котрља...

Утуви једном злоћо, паметнија си када ћутиш. Ако одмах не завежеш следује ти по лабрњи. Видела си како се свињама намећу брњице. Ако устреба наћи ће се и нека челична за твоја лажљива уста. Тај дуги језик треба у тор затворити. Изровала си ми душу. Не дам више. Твоја "авлија" мора да се затвори и "разваљен тор" да се затрни...

Злурада жено, све ово решио сам чврсто. Слушај и свиђај. Збиља ово није шала. Навуци на "врата" резу сама, да је ја не навлачим. Цмиздрење и улагивања код мене не помажу. Нисам лак на женске крокодилске сузе. Не голицају ме женске претворне речи. Давно сам ја претабанао те женске странпутице. Не заборави да се не закопчавам на леђима...

Шерет и луђак нисам. Уз то и да знаш да нисам наиван. Нико се још није похвалио ко је мене жедног превео преко воде. Сад завијам гвинт до краја, пре него кола засуљају низа страну, и пре него задња пређе предњу двоколицу. Тада ће бити касно...

Укошкај се сама у јарам моја јунице неучевна. Доста је влачег претеге био на мојој страни. Нећу више ја да теглим сам. Мораш и ти да се убарабариш. Знаш и сама како сам ти опраштао прве оплазе. Нове свакако нећу. И не могу. По својој вољи пристала си да заједно браздамо наш живот. Утуви несрећо моја. Овде ја држим рукунице плуга а ти гредељ носиш. Мудар је наш народ који је зборио што „сејеш то ћеш и пожњети“. Опомињем те на ову мудрост. Прихвати је и владај се по њој. И на крају упамти још једну подуку: „Не једе се све што лети!“...

Већ је ступала поноћ а распри се крај није назирао. Плач дечији из бешика закратко умири распру. У мужевљевим рукама нијано детенце је опет заспало. Жена се сво време инатила. Није ни за јоту попустила. Думала је, заповести су ту да се прекрше опет. Сутра ће он сам кошкати неучевну јуницу. Ја нисам јуница. Ако одем мојој мајци, оставићу му и овог дрекавца па нека му он буде и отац и мајка... 

Тако је жена богорадала, док је он љуљао бешику и промишљао. Неучевно се не учи тако лако. Но лећи ће она на руду. Само да сване нови дан. А нови дан носи нову нафаку.

© 01.04.2016. Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/

zelenakap.blogspot. com