А ако вас ко не прими, нити послуша речи ваше... отреси
прах с ногу својих
/Јеванђеље по Матеју 10,14./
Јуче сам се поново срео са
једним који помишља да је надри. Истине ради морам рећи да му је ум закржљао.
Но његово убеђење се ничим не може уздрмати. Просипа све више и све жешће
глупост за глупошћу. Са једним оваквим можда се некако изађе на крај. Али шта
са множином надриума? Верујем да је мудро учинити једино оно што Христос каже. „А
ако вас ко не прими, нити послуша речи ваше, излазећи из куће или из града
онога отреси прах с ногу својих...“ /Јеванђеље по Матеју 10,14./. Ја мним да
је разумно продужити даље. Не доказуј заблуделом заблуду. Пусти глупост да буде
то што јесте. Немој сметнути са ума да оставиш запис личног искуства. Мисли на
некога ко се сутра наивно може спотаћи у распри са глупошћу. Твоја прича треба да буде опомена да се и он не угрува.
Свако ко је разуман дуж свога пута нека оставља белеге опомене. Ево једног
белега. А ако вас ко не прими, нити
послуша речи ваше... отреси прах с ногу својих.
Замериће ми пуританци. Не
марим, и они су умрли. Летаргија је поњава наше праве стварности. Опет смо тоцило живота обрнули
наопако. Доконе жене васцели дан трућају којештарије у кружоку оговарача.
Марифетлуци су им заиста ружни. Ђутуруми се по ваздан јогуне очито без разлога.
Јогунице су несносне као вашке. Надриуми сваки дан граде свој осињак. Чувајте их
се. Непоновљива игра клиса и машке буди се из старог дремежа, тек толико да је
обруч заборава не зароби. Тескоба се предала тескоби. Лажу ме кад показујем
наивност. Отуђеност и самовоља куда воде? Одстојања и растојања све се више
удаљавају и растројавају.
Враћам се повратнички са сетом и умрљаном слободом
опстајања. Главиња стара ужљебљена промаја сећања. Гурнут на маргину тежи у
средиште са вером да му се неће измаћи. Апсолут одавно није апсолут
височанства. Кренуо сам попреко путељком. Толико прескока на огради живота нико још није
подигао. Запут није далеко. Чудно је како брег испред мене у потаји расте.
Зараван се уздиже све више и све даље. Хоћу ли пре мрака стићи горе? Влажи
росуља умом и душом, а моје тело не мари. Подрхтавају празне руке. Зар и то
смем признати? Радије бих да порекнем. Порицање коме и чему? Влашићи су побегли
са хоризонта.
Од свода до пода ума само је једно посртање. Згодило ме је
пре него сам се освестио истином. Усплахирене очи жмиркају не би ли одагнале надолазећи
страх. Знам само тврдице неће изрећи ни једну реч покајања. Ја сам мека и танана
душа, па покајања спонтано прескачу дрхтаве усне. Лук на мосту што виси над
амбисом пребијен је на пола. Градитељи наде су се несрећном смрти одселили у
вечност. Мумлање таласа шкрипавим гласом одудара од мог прозирног мука тишине. Оковратник
надриума је тесан. У касној предвечери одступница жуљања са сврабом не одустаје. Никако чудом да се начудим
зашто људски простаклук на вашаришту продају прости? Откуда толико доконих што
хватају зјала? Надриуми узалуд нуде свемоћни лек. Душе су нам све болесније.
Покорно признајем венчан сам
са болом од искона. Не питајте ме јесам ли свој или не? Њихов засигурно нисам.
Тору блејалица и надриума не припадам. Након моје смеле изјаве њихово подругивање
просејаћу на исто решето и ветру оставити да развеје последњу плеву. Слутим
ускоро долази трус. Нећу ликовати ни једног трена када се земља буде колебала у
земљотресу. Видим да се отвара бездан. Његов загрљај нећете избећи ви надриуми
и несмајници. Моја сажаљива суза нека вам је частан испраћај.
© 16.02.2016.
Славими® Ј. Зеленкапић
књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар