ВИТЕЗОВИ КРСТОНОСЦИ

Прискочи налетом муње у посед мојих звања

На светом послу милости нек срце просања

Колико уста зборити могу нек се гласно чује

Јачи сам од громова и чвршћи духом од олује

Последња јавка уступа место глувоћи мрена

Не стај на трули праг мемљивог сутурена

По законима плиме избачена је сва прљава љага

Уклети усуд проклео те је да одеш у бестрага

Младари дивљи шикљају око родног прага и жала

Како те не заболе разјапљен уста и испљувак жвала

Бестидне речи кореном злобе утувљене у маглу сиву

Докле ћу да те гледам срамото тако бедну и метељиву

По сукну простом мољчаиво у плесни стоји легло

Оковратник истине одвећ је тесан... Повечерје стегло

Тескобом ума уморну главу још једног доушника

Караван језди избразданим пољем... У рзању одметника

Проламају се мргодна брда призивом страшљиве језе

Крај пута уврстане у двојну врсту стражаре брезе

Ћутљиве одвећ давно... Замро им и дрхтај свети

Овуда су прошли витезови крстоносци и дани распети 

Трагови брабоњака просути у трку назиру се слабо

Докони народ узалуд је легенде празне тако разглабо

Бездан разделнице тајну скрива и векови трну неми

Ретки су они што у игри са животом извуку реми

Јачи сам од громова и чвршћи духом од олује

Смем ли поново у искушењу рећи кад се атакује

На саму жижу живота и последње језгро наде

У приповести сутра нагорели бедеми и ограде

Шта да посведоче спаљени у јези пепелишта сами

Ко је спустио завесу на позорници у личнпј драми

Позорје глуво ветрови сада преслишавају често

Грабово шибље затире редом... У ковраг зараста престо

Праведно небо не очекуј светковину устоличења

Никада више неће се збити... Пакост презрења

Урезала је свој код у камену и печат је отиснут

Узалуд нам зелена маховина сакрива смртни пут

©  12.03.2016. Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/

zelenakap.blogspot.com