субота, 22. април 2017.

ПРОТРЕСИ ДРВО ЖИВОТА...

Посебно важне крилатице опседају ум упорно и смело. Краичком душе живим са њима у знак дослуха. Пламени путоказ нагиње утехама и спознаји истине. Празнине не отимајте ми ове листове ницања и протицања струје живота. Нужно је да постанем и опстанем. Човечанство жуди дух и око савести. Оружан њоме преиспитујем моралне постулате поколења зачауреног у себичлуке. Погубно је затулити ватру и са димом отићи у заборав. Лучоноша ће светлети и кад му краду бакљу бакљом властитог живота. Цртица у запису гарави траг исписује да сутра не зађу ноге луталице са путељака. Зденац се копа у време суше да извор истине буде поуздан. Напојити жедне моја је света дужност пастира своје и њихове душе. Најчешће су ми песме испаша а понекад се и прозно лишће разастре за нова сновиђења. Дамари срца бивају жустрији што свраб зависти се чеше о моју просветљену кожу. Не дам да ме окраставе злобници.
Мислити слободно није само моје гесло но стил битисања. Једна миомирисна мудрост саветује „Протреси дрво живота и нека падне воће за које нико никада није чуо“ /Робинсон/а друга је подупире „Обнова коју нуде богаство и лепота кратка је и ништавна, умна величина је изврсно и трајно власништво“ /Гај Крисп Салустије 86-34. Пре н. е/ Можда овим ја недовољно снажно тресем живот и немојте се разочарати ако не падне очекивано воће. Али свакако обнову духа чинећи „сежем к биљези горњега звања“ за трајно влaсништво мога ума. Свестан попут Медлин Бриџис схватио сам одавно да „Постоје одана срца, постоје храбри карактери, постоје чисте и истините душе...“ и потом упућени им позив „онда дај свету најбоље што имаш и нјабоље ће ти се вратити.“ Није упутно зборити о личној оданости да се не схвати као горђење. Али не могу и нећу прећутати оданост мога срца. Колко је храбрости у мом карактеру суд година и времена ће засведочити. Ако ми сутра и небо буде признало чистоту и истинитост душе верујем још сада да сам се трудио да свету око себе и својим ближњима дајем најбоље што имам. Другу половину ове истине не могу да потврдим до краја. Најбоље ми се није увек вратило у презенту мога времена. Не марим за то. Но држи ме уверење да је Медлин на уму имао вечну перспективу која доноси најбоље као узвратни дар. У ово верујем као што ме искуство и народна мудрост учи да „оно што посејемо то ћемо и пожњети“. Ова цртица живота је семе за будућу жетву најбољег.
Устрептале мисли разноси преврат намера и хтења. Гласно израста полет у досег нових поља. Занете трком и лахором крила раскиљене спознаје напустиле су гнезда. Стремен ће ока још дуго тражити хоризонт збиље. Тамо истана чека. Тамо је моја Mиљеница за појутарја будна. Отвара ми свет нове књиге. „Свет књига је најзначајнија човекова творевина, тврди Кларсен Деј, додајући, да ништа друго што је изградило није трајније. Споменици падају, нације нестају, цивилизације застаревају и изумиру. После раздобља мрака нова генерација гради све ново, док величине у свету књига остају које су и даље младе и нове као онога дана када су биле написане говорећи срцима људи о срцима људи који су вековима мртви“. Ово је говор срца за ваша срца да буду жива. Ово је запис посвете мојој Мили. Ово је уздарје и цртица из књиге чекања за повратак из смрти. „Ум није суд који треба испунити, већ ватра коју треба разгорети“ беседио је знаменити Плутарх. Не долевам ја у ваше чаше вино моје мудрости, но разгоревам своју ватру да би сте ви узели нешто жара за ваше распламсаје.
Мој велики отац у време мога детињства умео је да ми каже „Ако пуцаш у сунце, можда ћеш погодити звезду“ Признајем да то у то доба нисам разумевао савим. Још ми је ова истина била даља док сам читао роман „Далеко је сунце“. Сунце је као слобода вечером измицало тонући на запад да се јутром на истоку роди и никако није бивало ближе. А расуте звезде над мојом главом док су жмиркале нису се могле ничим добацити. Срећом никада нисам подлегао самољубљу. Далеко сунце и узнешене звезде су ме научиле колики сам трун у бескрајном свемиру. Но волети себе је предуслов да волите друге. На ум ми пада сјајни Шекспир и једна његова велика мисао: „Самољубље, мој господару, није толико зао грех, колико самозанемаривање“. А потом на ову мисао се везује савет великог Апостола Павла „Не пусти у немар дар који ти је дан... „ Самозанемаривање води у оголелост ума и душе и неизбежан је пут просјака. Не допуштам да зарђа мој плуг и да рукунице изједе жижак, ни да се запарложи у орнице плодоносна њива ума. Још ми њиме одзвања позив „Протреси дрво живота...“

На овај дан © 22.04.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ДЕВЕТА ЧЕКАОНИЦА, цртице
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

Нема коментара:

Постави коментар