СУЧЕЛИЦЕ МИМОХОДА

Остатак живота у неслободи

Разграђен је ко тор муке

Шта ће бити иза завесе надања

Понор се отворио да се умље роди

Од кад су свезналци постали туке

Сирово не гори а дим прогања

На неочекиваној страни разума

Колорит буди на истоку сунце

Временска линија се откачила

Пристигло ружно време зулума

У песми стих живи за младунце

По такту вере једва чујног била

На поводцу кроз росну траву

Пукле су усне нејаким криком

И дозреле ко трешње преваре

С досадом линије вуку тврдоглаву

Нарав скота са ружном сликом

Подвалу испод црте док кантаре

Неслободе кулучаре и речи своде

У помрчину... Наше слободе света

Три сата након упале... Клечи немир

Учмалим морима истине не броде

Подушје носи товаре болних сета

И скори раздор чека велики свемир

У зарезима мозга не тражи запретано

Гњаватори рецитују тираду простих речи

Расуло пада гњили на сучелици мимохода

Носити покорно што је усудом само дано

Плот трња прескок чека сујете да лечи

У очи невиног разор дала бачена сода

Трагове ноћи покојна рзаврат сна утапа

Није стигла у праскозорје пре дангубе

У повезници смисла милости нема

Неће се раздвојити без Мојсијевог штапа

Море смрти... Чуј јеку Сионске трубе

У време Божанске мане несме да се дрема

На овај дан © 18.08.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

ШТО ПИСАХ ПИСАХ *

Корак у непознато истинољубље моје неће срести

Високе горе разуздан облак прикрива првом сетом

Вршне су мисли потискиване у запећак свести

Из груди вришти песма да ходи за сунцокретом

Медени месец прође у трошном руху слуђено

Гребени даљни плашљиво бдију панорамом

Узглавље згужвано мучи узалуд мором буђено

Очи се нису предале трептају заклетом с тамом

Развале старе у дубинама прошлим спавају немо

Два паука барабар супротне мреже плету жалом

Речи су сувишне кад голи живот проклињемо

Река је моја протекла и није се опростила валом

Ни белом пеном што се ваљала над овом стеном

Очитава се јесења језа у нервима опалог листа

Носи га ток у увир неки трули опрхрваног треном

Промину дангуба снужденог лица и нарав јој иста

Није ли нужно бранити у пожуди намеру глади

На моме длану урезали су причу докони дани

Зелен је овај пелцер за калемљење... Само расади

Мојих јутарњих јава ничу у измаглици растикани

Вртлар се седи није здомио испод камене клупе

У друштву с пужевима обескућен... Још трапуља

Стазама нечувеним... Неда да га простаци укалупе

У опште мнење... Људи су тежи од наноса муља

Сизиф и камен на стрмини у мом су случају бајка

Више је грлених гласова и урлика да камен победи

Но песник изнемогли... Веру ми даје из прикрајка

Пристигла нада... Једина сламка спаса... Изгледи

Су ми умирање... Знају то мехурови у мртвој пени

Без покрова ако заноћим остављен на првој слани

Још једну ноћ... Опростите ми све будуће јесени

Привиђају ми се колоне предака... Погроме стани

Да душа срочи последњу риму за епитаф бола

Оду отпалом листу у матици живота што плута

Пре него желудац струне глади... И пре раскола

Успомене су однеле магле заборава до распута

Раскрснице ми ове нису знане стари завичају

У туђем свету сироче јадније је од горке сузе

Зелени пелцер друга пролећа жуди у опроштају

Још се срце предало није... Тмурно небо ноћ музе

Млазеви кише мију прозорска окна... Од несанице

Узглавље скучено тескобом за запис страве

О песниковој коби ћути... О песмо одметнице

Ћути и ти у смртном трену... Пусти да се стрмоглаве

У понор тамног амбиса и Сизиф и камен низ стрмину

Из бездна јачи је вапај песника но глас с Голог брда

Судија смрти збори... Што писах писах...* Нек почину

Моје песме у миру и беседа ко она у Капернауму тврда

*Јеванђеље по Јовану 19,22.

На овај дан  © 10.08.2014. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ЛИГЕСТУЛА МЕЛОДА - ВРЕМЕПЛОВ /2018/

zelenakap.blogspot.com

ТРУБНИ ДАН

          Диван кума и кумашина јутром на клади дрвљаника

Кум: Нећу трошити тупост твоју да дознам недокучиво. Изломио си тестију ума и расуо гутљај питкости. Разочаран си спорошћу опасуљивања да смо прваци. Зашто си изгорео по глави? Љути те њихова не истина и жгаравица беса видим избија ти кроз неприродну румен. Ништа се јутрос не може сакрити у качару прошлости. Самилост једино Бог чува у небеском вајату. Он ће је у ноћи озвездану разастрти изнад наших јастука. Јутрос ти је кумашине доста моја самилост. Знаш кад ортаци засвирају… Па где ти је у свему овоме логика и горштачка виспреност? Тебе је мајка родила у недоба, као су говорили, ко трубну "замлату", а ти читавог живота томе још више кумујеш. Геачка посла, шта ћеш мили Боже…?

Кумашин: Куме, ти иди својим путем мудровања, а мене остави да свој дертам по моме. Ја сам рођен да умрем са трубом. Ако се више и не сретнемо на овом свету можда ћемо у оном другом. Немој у онај дан трудити твоју трубу у празно на мом испраћају… Небеска победа кад живот победи време је и да трубе ћуте. Одложи трубу и допусти да ти из ове тестије захваћене на бунару поливам руке да јутром умијеш своје крмеље. Можда си преспавао овај живот у мудролијама, а мислиш да ћеш тако табанати вазда. Твој упис живота је неразмрсив и теби самом, а други су те прочитали одавно, чујеш ли куме?

Кум: Чујем бленто блентави… Не ружим те речима, него се чудим чудом, зар немаш бар три чуке? Време је да се једном досетиш узети машице у руке. Још увек ти други џарају ватру и поје те несланом сурутком. Сурутка у глави се долева јутром и вечером трубљењем. Шта ћеш мили Боже…? Опет бих се истом чудио и чекао да се једном наопослено укошкаш у јарам разума. Докле ћеш да вучеш у страну и да засуљаваш двоколоцу? Маши се пољачком руком и покидај паучину која ти чело венчава. Труба не сме да спава у трубном дану…

Кумашин: А ти куме дурни маглу по којој трапуљаш јутрос излизаним опанцима. Можда и не слутиш да је иза брда сунце. А оно провирује да те погледа и да ти се у око загледа. Узајми од њега мало топлине и подгреј успавану самилост у себи. Може ти се некако наопослено одвезати језик и да усне промељу које какво право мливо. Зар се нећемо као кумови разговарати бар мало без заједања… И превише си ме натоциљао јутрос…

Кум: Смем ли милог Бога и по трећи пут призвати, да те њиме прекрстим и изагнам рогатог? Од мамурлука и онолике свирке ноћ те није дозвала памети. Кад се освестиш да смо победници чекаћу те за софром на фруштуку. Пошто мало замезетимо можда и која реч разговара буде. Кумови смо… ја шта. Ово су наша српска посла. Туђини не разумеју наше карамлуке. Нихове школе их затупе и зато су невични за наше мутљавине. Наше око мигом више казује но све њихове ћитабе о оним мушко женским намерама. А тек жуљевити прсти кад трубом играју… Кумашине, знам ја да твој прст кад га умочиш у карабоју има писменији потпис на тапији од њихових краснописа. Нека их нека они шкрабају своје. Ми ћемо Божјим писмом у кажипрсту уписаним сведочити да смо ближе Богу од њихових парада срама… … Овде трубе парадирају...

Кумашин: Куме, ја те слабо разумем. Окрупни га ти на велико. Пусти ту трулеж запада иза брда. Не крочила моја нога у њихове торове. Оно што они “блеје” не може се мерити са нашим блејањем овде. По причи старих људи знам да њихове клепетуше не могу са нашим меденицама. Они немају ваке трубе, фруле, армунике, гајде… Чудим се како трче на наше трубе ко буљук на солило кад им се даје кружац. Незна та “марва и пилеж” шта је наш сабор ни кад се брда проламају… Џаба се у коло ватају кад не могу са нама да играју. А тек наша и њихова софра… е, мој куме… Осећаш ли како мирише проја и како нам се бели мрс смије. Хајде да јутрос презалогајимо, да се мало подухватимо. Ваља ће нам ова окрепа. Јављају се трубе…. Данас ми опет свирамо “овчарску” са наших брда. Сва околина ће да јечи… Она су наша главна бина… Нека нам је срећно окриље. Славили ако Бог да и догодине трубни дан… Жив ми ти био куме!

На овај дан  © 09.08.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

Књига записа “ДЕВЕТА ЧЕКАОНИЦА”, цртице

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

OBOJIVŠI SAMOĆU / ОБОЈИВШИ САМОЋУ *

Udvojena pesma / Удвојена песма

Cjelivam smrskane misli,

Blago dotičući napuštene riječi.

На истом раскршћу где смо кисли

Чекајући једно друго кад бол гњечи

Stvorivši utvrdu koščate tuge

U svom prepoznatljivom svijetu

Под сводом тек рођене дуге

На модром небу у луку разапету

Gdje pohranjujem na sigurno mjesto

Još jedno izlomljeno pero.

Покисла клупа чами сама чекајући нас често

Ту је дубоко урезан траг љубави срећу смеро

Njime sam ispisala tvorevinu od želja,

Prijetvornih kretnji s pulsom emocija.

Од туге беле само је крилата нада беља

И једна крхка клица под грудвом црном што клија

Apstraktno obojivši samoću.

Otiskom plavog pečata,

Пишем ти опроштајно писмо ноћу

А дањну цепам у време позног сата

Tupim udarcem u potiljak

Izgubljenog vremena. Mirujem.

Све наше успомене боде трнови шиљак

Док гушчијим пером заветну повељу исписујем

Prolivenom krvlju probodenog srca,

Usmrtila sam svoje posrnuće.

И пустила грло бола и реч да опет грца

Куда бих данас сама расршћем из наше куће

Samo na trenutak zaboravljam voljeti pjesme,

Zakopane u temeljima obezglavljene kule.

Заборав се неда у прах загубити и Дух не сме

Нашу љубав да натруни ни једном речју хуле

Upravo na prozoru sljepoće

Dočekujem mnoga svitanja,

Око раздање моли утеху мира хоће

Дан да дотка сва она ноћа будна ткања

  

Raspustivši zlaćane niti sanja.

Noćima vrebam izgubljenu zoru.

Са тајних стаза враћена пре посртања

У твоје крило чекања да примим покору

Ukraden dan u bojama.

Uzalud privržena toplini svojih dlanova,

Побегла слика оку из црног рама

Дозивом гласа зове росу суза с небеског крова

Vjernim prstima. Zatočena.

Sebi dosljedna.

Још чека глуво доба моју стражу имена

И на истом раскршћу покисла клупа једна

На овај дан  ©  07.08.2012.  Славим®  Ј.  Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

* УДВОЈЕНА ПЕСМА:

Silence Blue Perla /1-2 stih/

Славимир Ј. Зеленкапић /3-4 stih/

Portal: OČARAVANJE

ДАН ДАНУ ДОКАЗУЈЕ... 19.Псалам

Пепели пали плитко… Пресеци посртања

Одасвуд одбој окаснио одлом окомито

Ткају тегобе тканицу трубну… Тврда ткања

Жетву жреци жртвену жању… Жуљно жито

Небосклони нехуда надобудни нискости нуде

Ринфузе ретке растачу раскораком… Роком рима

Залуд злураде зевају злобе злокобне заблуде

Дивље драме дурне дертом досадног дима

Илузију испијену истачу… Игра игру истина

Кулук крезуби кулучи кораке… Крајолик крша

Ветровит ветар вртлари… Вришти ветрометина

Мршава магла мили монотоно… Млитаво мрша

Засукани засуни зебње зазорне заокрете зову

Отпором опомене остављене… Остатак обљубе

Кованице крепке крестом крунисане крсне кову

Дан дану доказује… Дерт дугове доконе дангубе

Вашарска ватра врцањем вреле вртлоге вари

Криком кренули кукавни крајпуташи крстоносни

Вагоне вучне видокругом вуку влачегом влачари

Пролеће пупи поленом… Прелет поста призив посни

Милости молим мрамору мојој мучној муци

Рушеној руком… Реквијум разбором роморе речи

Славу славе слепи сокаци… Стасали славолуци

Заовина звонко зебе… Залог знамење згњечи

Наопако нанизани низ небулозе неважно носи

Вену вунена времена вишња вршена врхом

Опоро отекоше отоци… Остале осаме откоси

Свршени свршци сврбе сугребе… Сулудом сврхом

Гнојим гнојне грехе… Главињам гладном грудом

Дворском… Дворјани дерт дубиозом дижу дужни

Лудује лудост луда лакомислено лакомом лудом

Ружно ружноћу рами… Растоци ректују ружни

Тоцила трусна тоциљају тутумишке товарне туге

Разбор ратује расно реплике… Разум раштркан рије

Кругови круже кратко коловрат кривоверне куге

Коврагом класале кврге кланске… Кост крст крије...

На овај дан  © 05.08.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ”  -  ВРЕМЕПЛОВ /2018/

zelenakap.blogspot.com

ВАШАРСКА ГОЗБА глоса

                              за С.М.

 „Круни се наша домаја,

Песници хвале прозу.

Одасвуд бије промаја

Као у барском возу.“

              Перо Зубац

Круни се наша домаја

Ко стена коју спира прљава киша

Изгани песник истеран је из раја

И сада муке мучи црквеног миша

Песници хвале прозу

Они што нису вични царици рими

Јарци мекећу и ако музу козу

Самртно гори вековни луг и небо дими

Одасвуд бије промаја

На кући поезије разваљена су сва врата

Од балеге и воња заудара и стаја

У мемлу подрума чавке сишле са доксата

Као у барском возу

Гуди омамљена свита и јечи ларма

Ко то на питому калеми дивљу лозу

Перо брате убуђала се вашарска сарма

©  05.08.2018.  Славими® Ј. Зеленкапић

Књига поезије: ТАРПОШ /2018/ zelenakap.blogspot.com

ВАРИОЛЕ ГРЕХА

Упитници песму сколише а не глаголи голи

Осећам душу хоће да се опет разболи

Нико да именице сиротице пуке осоколи

А заменице узгреднице ко ће тек да воли

Не тражите од речица рогове док су се боли

Збуњује ме и ова рима зачин што све досоли

Једино разумем сузу из ока кад додоли

Ако не умем рећи где су свеци и свети апостоли

Придеви смоквино лишће слаба утеха моли

Опет је ту дрво познања и стари рајски расколи

Замрла музика неба... Ућутали се Божји престоли

Човечији језик је понављач лажи у људској школи

Да Ева Адаму у чашу греха грешни налев не доли

Јабуке раздора неби било и забрањено да се воли

Ђаконије на трпези нуди нечастиви... На изволи

Пре пута вере сујеверје... За пут среће воду проли

Херувимска стража на капији раја нису ђаволи

Тајну лозинку неће рећи тројанској патроли

Изван града на Костурници људи су крст поболи

Уместо дрвета добра засадили дрво зла... Руља раколи

Тороче тако кокош јаје кад снесе... Никако да утоли

Безбожни народ... Крастав од греха ко у вариоли

И кад су римско копље у часу смрти у ребро му заболи

Не разуме лажни знак самилости крст ил Он им дозволи

Упитници песму сколише а не глаголи голи

Осећам душу хоће да се опет разболи

Нико да именице сиротице пуке осоколи

А заменице узгреднице ко ће тек да воли...

На овај дан  ©  04.08.2012.  Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПОЛВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

НА КАПИЈИ ДУШЕ поема

1

Паук је гробни залуто у нигднине

По васкрсу тамо нема моје Миле 

У успомени записа и постојања 

Има ли ичега у затону до празнине 

Ни првога... ни другога... ни идиле... 

Камена душа болом каменим одзвања

Болује спрљена трава и заборављени поета

Када нема Ње дође нови час самоће

И спознаја... Ја сам сироче једнине

Долази други час када нема ни сирочета

Уже нико да спусти... И ко зна ко ће

Да походи давну хумку наше постојбине...

Дође тако час када писано и читано

Постану на гробу исто непостојање

Песник епитафе себи и Њој пише,

Не зна пише ли их или само чита

Колико нада трули у лесу закопано

Један у збиру више а на листи живота мање

На попису смрти отписани чека да се отпише

Ноћ је украла љубави време... Нема освита

Бесаницу тешко носе уплакане очи

Растанка време нужно једном дође

Нужност је случајна а случај нужан

Сну се примакне преплашено буђење

Све је исто или није на капији душе

Ова ноћ се разликује од њене ноћи

Сведока бола нема ако песма не посведочи

Тихо слушам црва што кост глође

Никако без језе да мине сан ружан

Коме се тиче у мом уму ноћно луђење

Касно се освести кад се куле снова сруше

2

Празан је мој сто... Седи уз њега столица сама

Рукопис тињава светлост не може да прочита

Подивљала је страница искиданог записа

Зашто је заспала истина живота у глуво доба

Имам све мање речи у пртљагу по сепетима ума

Још један паук ноћни гамиже чађавим веригама

Из пепелишта ка таваници ослобођен скита

Паукова мрежа се шири... Ћути шаптач иза кулиса

Монолог збори поета... Предуго траје дијалог два гроба

Мила, на ком само раскршћу нашега друма...

Једнина није једно лице ни два нису множина

Исти нам стожер заједничког живота и смрти

Моје оскудне речи тумарају гробљем ко свици

Дању уместо помена горе али не светле пламеном

Боже, не замери знам добро мане свога трага

И сваку устопицу... У блату паоке заглављене

Прекори нису за песму и риме... Дар Божјег Сина

Није хришћанска мантра што се вековима врти

Прича о жртви крста плаче на нашој слици

Мила заветовао сам ти се љубављу и поруком њеном

Срце и ум док је буду носили писаће се наша сага

Жива ћеш увек бити док живота буде и буде мене

Иза капије душе чека нас иста постојбина...

На овај дан © 02.08.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

ТРГ ПЕСНИКА

Населио сам се јужно од границе ума

Могу ли да изгревам источно од сунца

Наталожле се мемле душе из лагума

И јед се отопити неда са овог врхунца

Окованог зимом у сечиву запуштене пруге

Једини кораци остају пометени вејавицом

На тргу песника зборују нови проломи туге

Срце је у логору опасано бодљикавом жицом

Пропао двобој ума и срца… Обоје су пали

Црвени траг завејавају у заборав пахуље црне 

На потерници нису више они што су клеветали

Слободу песника да пева кад истина се изврне

Ко засукана пртена поњава на тврдом мразу

Преко нагорелог прошћа у дну авлије пусте

Јутро истине у ноћном запису тражи стазу 

Док витраж прозорски цвили мисли златоусте

Ниткови и несрећници у истом сродству нису

Лоза братсва се разлучила… Расцеп истине боли

Нема печата среће… Смрт је оверила полису

Живота на скори рок… На ране моје нећу соли

Прах се неће питати и жеља за дочек пролећа

Кад жрвањ самеље кости да се поспу поља 

Одлука кметска се не пориче ни суд великог већа

Писано ми је знам… Нека је вечна Божја воља

На овај дан © 28.07.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ 2018/ zelenakap.blogspot.com

КУДЕЉНО ВРЕМЕ

Срео сaм своју душу свислу у тами расејану

Облаци мушица безглаво надиру са истока

Градим седимент слободе у првом дану

На трвђи збиље преораних дужица ока

Преворница се није зајазила у плавно време

По сивом камену трагове увелих маховина

Читају ветрови са севера будећи багреме

Поцрвенеле очи од бола гребе прашина

Клишеји отрцани и приче калупе туђе броје

На сведеници искре милост се у румен буди

Витка мисао надраста себе саму и застоје

У обданици тражи се човек у мноштву људи

Бритко огледало воде грабљиви корморани

Заталасају лако двобојем вечних маскенбала

Полегла повијуша дрежди на западној страни

Елипса закривљена на теме истине je пала

Гиб ваља трауме и наносе прљавог муља

Несвикло градиво понавља туробни час

У људском глобалном селу људскост бауља

Потковани коњи у натрашке касају одбегли кас

Опоруку наслеђену бол цеди у вртачи ума

Гледне очи граорасте горе јужним жаром

Немирну децу још плаше... Ако их покупи чума

Доконе бабе куњалице у магновењу са кошмаром

Вест по вест и исповест пре олтара страда

Кудељно време векови више не снују у рају

Побегли у нужди са села побрали су муке града

Два живота у једну раку беде никако да затрпају

Ожиљк ружни ношен разбија ритам месеца

На клацкалици језичак падне безумних речи

Празнина пробој и рупа... Траг жила испресеца

Забезекнуто време за гором узалуд јутром млечи

Дубоки минус читају на левој страни кантара

Одступнице нетријараних речи брлога и шљама

По атарима душе зла коб ваша увек ће да се вуцара

Песма копиљуше никада није песма и свака дама дама

На овај дан  © 28.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com