НЕ КЛЕПАНА СЕЧИВА

Стара прича међу људима o врећама и закрпама
Ласно се умом поима истином болној међу нама
Није неизбежна фама о лажном свецу и тропару

О гњидама и бувама... У осрамоћеном олтару

Године сте давно загубили... Сете вас на увиру облрате
Зашле у немире црва... Црвоточно у прах да обрате
Крпили сте оно што не би крпили опомиње часно звоно
Хватајте другу лијану кад измакне прва... Време је монотоно
Тишина праисходи оркану и засуни су призетци слуге за тазбину
Дар песника је у застоју... Мали се плаше када моћници кину

Засипају нас летци... Лажно је позориште
Само су животи прави... У глади црева вриште
На туђе јасле сирота је храна уз ватре згасле
Претражујете руину и осионост буздована па јасле

Зло говече довека јуне... У мртвој расправи реч не вреди
Узалуд се лаж у истину куне... Поезијом се немушто беседи
Изговора вам нема... Оптужеје вас запис о беди боема
Траљавим реченицама песме... Смрадан је мирис ужеглог парфема

У времеплову нисмо исти водичи и гоничи
На чијој смо листи... Улизивање полтронима личи
Злојешници се сујетом хране... Увек им мршаве кости
Зло никада неће родити добре дане... Бог да вам прости
Злодела велика и мала... Прљаве речи злобе

Јесте ли људи или гудала крива из доње насеобе

Векови ће да просуде... Ове прљаве длаке
Које и каве песме гуде и коме тапшу шаке

Истинском песнику или песнику самозваном свецу
Фрајлама отужног кича... Загубили сте песме децу

У моралу пољуљаном далеко сте од светог циља
Нема корбача ни фијука бича... Распојасана руља громиља

Вечно празне небулозе... Умрежили се на профилу лајкаши
Бушни вас чамци возе када нисте своји ни својски наши

Боли празнина паучине... Густа је измаглица на хоризонту
Песничко небо глувари... Ретко је будно за првине на конту
Слава не живи на туђем имену... Претворнички папучари
Ловор кад се скврчи и увене ђубриште вас чека у лудари
И кад се чардак сруши... Балони прсну не стасали и мали
Нико никада да вас помене иза века који сте улудо проћердали

Пипање слепо по тмуши излаз узалуд тражи неће га наћи
Ни она залутала рима напрасно у грчу затечена као на даћи

Ко уврљана трава у откосима иза тупе косе само је опомена
Невештом косцу без бруса искрзан рез зубобољи из катрена
Напокон не бива ништа по људској вољи... Врзина је крива
Поете... Стидна је реч од неукуса... Нисте клепали своја сечива...

На овај дан © 29.04.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: МИЛОКАЗИ ВРЕМЕПЛОВ /2014-2021/
zelenakap.blogspot.com

ЛИНИЈА ЖИВОТА

Никада ближе жилама и паду под урвине
Био си лакомислен... А чекао си тучне облаке

Нека се развод разводни у глувоћи тишине

И ово време свој рок отпише на раскораке

Стојиш неодлучан иза ко зна које дубине
Живот не броји дане већ они њега... То је лом
На истом месту дангубе две збиље истине

Лепотом шаренила диве се шапутању свом

Нараста жудна жеља као тесто преко вагана
Прекипело је и укисло за замор дуге тескобе
Сва мука твоја није у свим стиховима опевана
Низ слова и перли зарђалих вири из мрачне собе

Поред кревета мрављи пут у непознато ту води
Зараза буја црним бубама што ноћу саме глуваре
У литар мутне воде размућен грам избира у соди
Машта пребира како да окречи потамнеле дуваре

Не веруј паучини што се њише с тавана подерана
Црне заставе предаје уместо белих годинама виоре
Већ се кида линија живота тако ништавна и танана
Ти не мариш нека безнађе бездану служи... У оборе

Сатерали су голоруку сиротињу рају да се тиска

Никуда смртници неће отићи до путем смрти беле
Сваким даном силазе у корони до гроба са списка

Из уклетог града на узнешено поље да се преселе

Нараста гробље... Читава три града су се отселила
Мртви станари заувек мирни без зависти и злобе
На јари увек заслепе очи од свеприсутног црнила
Постројених споменика... Дошле су мисли да оробе

Песника бола и туге са даром неке дивље јагориде
Лом полому води... Дувари се у несвести сада врте
Знај од смрти живот ти је приуштио веће застиде
Обори су тесни скупа са малом собом а дани се прте

Руксаг те жуља... Стара кошчата рамена су повијена

Уклети град мртвилом спава... Тишина одзвања глува
Отегла се поноћ... Пут мрављи жури... Дуваром сена
Миче се у круг док корачаш да давну успомену чува

© 28.04.2021. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

УМРЛИЦА НА РАСКРСНОМ СТУБУ

Вољеној, с љубављу

Товарно зрно се руши безброј пута са малих плећа
У матицу мравље реке са журбом пред летњу кишу
Усправљена уз наћве плесне не стоји празна врећа
Из књиге рођених преписивачи хоће да ме испишу

Нису сустигли јав мириси Твога цвета
Заносом гори прошло време и година руј
Ако и одем и залутам тугом на крај света
Реч опраштања не пиши и затон не дописуј

Пусти пролому да очи своди на леђа стени
За доњи камен раселине одваљен с рођене горе

Из нашег гнезда овенчана љубав и катрени
Нека се јаве... Набој постојбине прска пре зоре

Суза истрајава на јастуку по изврнутом рубу
И мокром трагу збиље побеглом у глуво доба
Квашена кишом умрлица на раскрсном стубу
Слова ко мрави миле и пољем туге расута тескоба

Песме о смрти су мој извод са потписом живота
Нису им по вољи печати вере изломљене приче

Овде се рукопис не прекида и низ великих нота
Отисак језикословља у воску није немушт... Дар ниче

Мирисе твога цвета збира у скленицу за помазање
Љуби те моје срце, воли душа и песма Божјег трона
Повеља векове мости за нас и наше радовање
Мила, дате нам речи од искона чува сазвеђе Ориона

На данашњи дан © 26.04.2012. Слвими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zelenakap.blogspot.com

ОЖИЉАК

Јутром у бремену кршиш облачну промају

Извод цепљења... Иза рођења по темену
И чекаш на немој стражи призив крају

Белег наготе стоји вечно на левом рамену

Ватра је затуљена... Мравиња тврдо пепелиште
Излази кумир испод прага да удахне свежину
Шта чинити... Од тебе се одлука сада иште
Питања заскачу савест и разорито те брину

Остатак сача вири из огњишта искошен у лево
Жарач слободе закамењен остаје у немом гласу
Нема речи да прозборе речником да си одолевао
Рођењем у непзнато... На кантару у зарђалом тасу

Около јектања разрачуна траје... Извитоперена нада
Постојбина је страна и непозната... На углу слоге
Све се урушило иза зида твојих давних награда
Измилеле су дуваром да те плаше ружне стоноге

Нема се стража већ одужила као година гладна
Стари сач је сведочанство негдашње живе ватре

Облачна промаја кроз изваљена врата досадна
Без стида дува да твоје успомене детињства затре

Само још белег подсећа на богиње и туберкулозу

У доба љуте короне... Опет раме треба да се разголи
Даће ти дргу кинеску водицу... Примио си прву дозу
Оверио поново пролазне дане... Сећање не моли

Новог кумира имаш... Он је сада кућевласник прага
Не знаш му дух и немој га љутити да ти се не освети
У двоколкицу упрегни себе... Зашто да је вуче љага
Ћути и са грчом примај кинеску водицу.... Памети

Фали у овом часу двоумљења... На раскршћу живота
Којим путем... Када сви Турци хрле куда ћеш голи Мујo
Касно је да думаш... Пијанице се држе изваљеног плота
Савет изостаје.... Бука долази одасвуда... Чеш се дујо

Прими... Прими... Свима ће бити боље... Гракће јато
Осуђено је лево раме ожиљке да носи... Промаја
Цвили... Да ли си или ниси последња животна рато
Научена је лекција... Почетак и крај мука и жуљ спаја

Распукла земља у нашој дољи дубок ожиљак има
За спомен одавне муке да се још увек приповеда
Из петних жила вичу да корона долази у таласима
Изгубљене године и животе вратити неће ова беда...

© 24.04.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

ЉИГАВЦИ

Међу руљом наиван јуче упао

Зачудо... На љигавце набасао

Нисам их очекивао... Пакао

Забринут у корачању сам застао

Плочником се ваља маса

Гиба се... Жустро таласа

Навала бујице... Читава река

Како пронаћи хуманог човека

Утоли успомено... У бездану је дубоко

Са дна ме стреља злобно чкиљаво око

Знам... Црно да црње не може бити

Права истина се неда од лажи сакрити

Падају маске лажљиве и грубе

Љигавци љигавство одаво љубе

Љигаво друштво лигавце рађа

Шта да се ради када је лаж слађа

Крупна и ситна сада царује

Веће се љигавство очекује

Шире се потмуло као губа

Није тајна... Игра око стуба

Мали љигавче дрски изроде

Зар није доста муља и воде

Мутне... Она све носи и руши

Песник се пита понизно у души

Над овом успоменом се згражава

Хуманог човека нема... Страва

Слаба је реч да опише моју језу

Шта са љигавцима на потезу

Сутра на плочнику узаврелог града

У надобудној руљи... Тријуф јада

Видим дубљи бездан од бездана

Пужеве људе... Усред тужног дана

Изгубљену рају погнутих глава

Смртни страх јасно се оцртава

На бледом земљосаном лицу

Маса је ћутке преузела кривицу

Хуманог нема... Изгубљен је у руљи

Само се врх пониженима смејуљи

Безлични нису криви... Читава река

О корони бучи... Свагдашња блека

Стадо предводник не предводи

Мук звона не може да ослободи

Чкиљаво око је завидно и у страху

Живот може да сконча... У маху

Блудити уз ветар није разборито

Неће дати рода затаоњено жито

У пологу иструлиће зрно мало

Труљење траје и није изостало

Изостаје хуманост... Сви гледају себе

Љигавост је на делу... Мале потребе

Пад у корони људскости не одгађа

Залуд љигаво друштво љигавце рађа

© 21.04.2021. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

КОМЕСАРСКА ТОРБА

Дослух ти говори тихо... Ти не разумеш разборито
Она је спречила да се узнесу твоје хумане истине
Водиће те победа у будућност зрелог зрна и сито
На којем се остаје када пропадне плева... Руине

Не могу остати заиста целе до крајњег урушења
Суђено јој је да у праху дугог заборава тек почива
У песми раздора није дошло семе до крајњег зрења
Опрости јој... Увек те циљу водила та твоја наива

Дослух шапуће... Не намеће ти истину до тачке наде
Награда затурена у прошло време увек касно стиже

Лажи су готове... Постарај се да прескочиш барикаде
Увек уз друм чуче оне приправне да те оборе ниже

Гурају те у страну из големог реда ка кући славних

Надолазе каћиперке и робусни песници... Бумбари зује
На поетском пољу уз коров... Сети се времена давних
Када није било песничке сујете... Данас те нико не бренује

Ти знаш лице те поганке... Спречитељка твоја није неко
Из потаје увек тебе и успех ти вреба... Надгорњава истину
Не окуци живота бди одвајкада... Избеглица је ишла преко
Границе ума... Да ти напакости распећем као Христу сину

На твојој Голготи крст је пободен да жртву сужња чека
Громада одолева... Убога судба мниш да те наткрилила
Она је записана пре рођења... Твоја песма није кратковека

Зашто се горде назови поете... Знај врли да се испилила

Испод шињела издаје у време комесара... У туђој торби
Не вреди твој шаптави дослух у потказивању доушника

Полтронству ниси вичан... Данашњи губитниче у борби
Тебе ће чисто небо примити у постојбину славних песника

© 19.04.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

ДОСТА ЈЕ ДА СЕ СРЦЕ СРЦУ НАДА

Вољеној, у спомен

Оток наде Милу зове зовом вере на пучине
Нећу ткати празне снове и рушити развалине
Мир тишине то ми збори... Њено срце у мом срцу гори
Хоћу да се никада не разлуче разлази ведрине
У далеко сутра... Оно блиско јуче данас да преживи
Своје питомине... Нова јава ако га посиви...

Ово нису гробне мреже ни танане паучине густе
Но средишта постојбине... Истина се истином веже
Да речи утехе не опусте кадa живот у смрти гине
Овде се у круг своде цве тангенте наше слободе
Да се поново роде... Само су бистре дубоке воде
И моји дани живота са ноћима смрти неће да се на нагоде

Атари свеколиког ума нису места траума

Но прилазне стазе... Живот зна све путоказе
Мога животног друма и излазе из лагума
Постања узрочно круже... Да се разбори здруже
И ширине се шире... Земним шаром у манире

Да видике нове пруже... Ово задње с прошлим да помире

Када се наде руше... Тражећи мир душе
Да се изнова срочи... Овде су моје очи

Опет у болу застале... Да прочитају зелене скале

Код мирних зелених нота... Да њена одјекне лепота

Јесу ли ово разливи дуге... Новога дана уместо туге
Ил' позив сунца... Да нађем себе бегунца

И подарим јој радост целу а не сузе у пепелу ?

У срцу запретане ватре горе
Носе ме ветрови за развигоре
У тихој осами ноћи... Биљури срца чудне моћи

Опет топлином светле... Мила, чућеш треће петле
Усред животног мрака... У зору и бат мојих корака

Љубав је давно пустила вреже... Допусти јеку мог зова
Да у тестаменту уреже... Истину љубави
И допише наша слова... О сну нашем на овој јави

Расцветава се полом у зелену млеч пролећа
Док ја другујем са болом... Одговора нема где је

На конак свратила срећа?

Увек се у вери враћам теби... И саборишту мојих нада
О, драга Мила... Пред твојим гробом где би
Без васкрсења сада...?
Позлаћени круг твоје ауре све је блиставији и шири
Кад мене тресу ноћне буре и самоће стежу
Капљу росе и додири у моје срце... Утехе сву ноћ сежу...

Задњи узрочник стиже... У стопу ме прати
Знам тај глас зао... Као туђи пламен лиже
Прах се праху врати... Пепелиште нисам одабрао

Путоказ у атар љубави следе моје стопе смело

Шири се хоризонт плави... Жедна ми душа тражи
Извор живота-твоје врело Душо... На истом месту у вечној стражи...

Дамари зборе из дубина одазиве уздрхтале

Епилог драме... После трећег чина

Не знају звезде мале расуте по ободима пута кумове сламе
Леполик звончић чека... Као мали зарез у реду
Да пројецају већа звона... И слова у веку свога века
Три тачке крај да сведу... Мила моја чека мене бона...

Занавек завет дајем... Теби... Не твоме праху
Уз твоју љубав трајем... Твој дах је у моме даху
Раскршћа живота како истински проћи?

Даље од туђег плота... Не тумарати у слепоћи
У живот животом ући... Кроз своја врата
Теби дата... Под свој кров... У својој кући...

Умножила се питања... Збир камате све је већи

А удаљила се свитања... Шта поноћ тамна
Обзрорју има тајно рећи... Осуда је пала срамна
Успомене у новој рани... Срце крвавим трагом пише
Нови ожиљак брани... Истином дах свој дише

Од твоје до моје смрти...  Вечна се Љубав не може затрти...

У њој живи сила... Разум се одваја од бунила

За твоју љубав Мила је ова песма дар наше наде

Једина су ми крила... Посвета умива лице... Блажи јаде...
Зелене влати сплиће... Дан овај у мале венце
Чуј љубави, моје тиће... Срце те зове за младенце
Новим стихом јаве... У мекој рими мекане траве

Кап по кап точи се врутак... Да потом млаз прожубори
Ово је мој и твој тренутак... Тишина кад проговори
Срца ће наша чути... Шапате и речи не речене слути

Дух мој зоре крштене... Ударе била, набоје, вене...

Преко гроба нараста жеља... Следи Христа учитеља

Време је васкрса твога... Ти имаш Њега и мене...

Побеђена смртна куга... Давна је загонатка и тајна круга
А знак спасења небеска дуга... За наше душе осећајне с југа
Не тражим рајска поља... О, Мила нека је Божја воља...

Још неко време хода, посртања, пада... У долини сена смртног сада

Напаћени земним шаром... Крунама даривани скоро... Божјим даром

Скупа после смрти долази награда... Доста је да се срце срцу нада
 
На овај дан © Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2011-2021/ zelenakap.blogspot.com

У МОМ ЦВАТУ

Вољеној, с љубављу

Мила давно су умом врднули багателни жреци
Откотрљани брегом стрмим до подножја злобе
Залуд су гнездили тропаре замашћене у потаје
Мемлом гроба зашле им кости и почивши преци
Чекам предвечерје да пукну окови срама од тескобе
На северној страни ветра данас тражих откуцаје

Твога срца у просуду умља… Искром из тамнине сева

Јави се мирис гњили… Миришу речи у атару плевне

Из давнине гракће врана посестрима у усуде мрака
Крај колевке милоснице мук истине не запева
У котарице збројисмо све наше дане… И ревне
Оглодане покуписмо у записе зашле пре наших сокака

Сад обљуб туге преко крова у даљ туђу зури
Моје око трне на иверју поцрнелом око кладе
Костур бритва зарђала на прозору чамотиње
Пресекла би конце успомена да не цури
Давна прошлост у бисаге на рамену и у јаде
Што их прти ово време крпењача у глогиње

Модре глади још се црне украј болног пута
По ивици самог плота начичкане у гроздове
Нека маме гладне птице пре сумрака заовине
Пустахију сањалицу… У безнађу када лута

Не гоните никог виком… Безазлени тихо слове
За слогове… Да душа не чами под плаштом патине

Нека снева румено јутро иза посног источника

Да росу мојих очију оцакли до мирног небовида
Мила остави траг сеоском утрином именом вере
Иза поразног доба вратиће се време испосника
Расцветалих каћуна кад мине ово модро од јагорида

Побратимио сам те животе са собом… Ако ме убере

Смртна рука за увенућа… Ти нећеш венче увенути
Постхумне песме не вену… Временом пожуте за позлату
Ореола око главе… Мила чекај песника свеца у заклетви

Чудне су људске стазе и загонетни само Божји пути
Цват грли цват за нектар… Ја чекам Тебе у моме цвату
Поља љубави су узорана… Време је новој пролећној сетви

На овај дан © 16.04.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2013-2021/ zelenakap.blogspot.com

ОСТАВЉЕНИ ТРАГ

У том великом збиру година живота

Песма и ти можете ли бити сада квит

Унапред знаш шта ће рећи твоја порота

Закључујем у остављеном трагу да је бит

Шта мислиш ти дали је то песми важно

Суд праве пороте се чека у коначници

Да ли корачаш ка циљу не мање одважно

Као у почетку... Знам по тананој жици

Увек је ризик играти... Збир година невољно

Се множи у времеплову... Како бити квит

Опција предаје не долази тек драговољно

Нећеш рећи као други да си се напевао сит

Песме су јоште неиспеване... Чекају риме

Да обргле принову и да је оправе на пут

Дар песника не чучи... Да се дичиш њиме

У будној инспирацији... Већ љубиш скут

Удварачки и ниско... Знаш песничку сујету

Успех се не прашта... Оспораваш надобудни

Туђи дар са неба... Да ли се не може свету

Песмом угодити... Сабрали се лажни и чудни

Гласови ћеретања... Поезију су обогаљили

Умишљени и докони... У болу срце само јеца

На извору душе никада песмом нису били

На пољу поезије када им корак и реч клеца

Жале се умишљене ведете... Нећете то бити

Сутра... У перивоју има песника осим вас

Сан о величини је кратак... Узалуд га је снити

Он води превари и умртвљује савести глас

Ваша порота је склона да лајкује по осећању

То није права пресуда... Поколења ће да суде

Само дубоки остављени траг вреди... Умирању

Вечном не води... Будуће зоре росом се буде...

© 15.04.2021. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

КОСИ ТОРАЊ

Извори знања нису исто што и понори понирања

Почесто није их лако наћи... Увири и клокоти

Након извора умиру... Ту на рубовима незнања

Да ли је време у корони да се истина оваплоти

Траг у трагу заметен... Далеко у лутање води

Множина гомиља сранпутицама... Све дубље

Само истина од заточења ум може да ослободи

Зар је превара очитија... Неповререње грубље

Заузима свакодневну обману... Изостаје глас

Разума... Многи су слуђени и смушени у кризи

Са које је стране тунела светло... Где је спас

Накривило се поверење као торањ у Пизи

Изгубила се упорна реч апела у потонуће

Дубок је понор понирања... Слаби су клокоти

Чувајте се вируса... Не једите вариво вруће

Ко да верује одиста том суду и млакој пороти

Протесте нико за озбиљно не прима... Чудо

Се навикне након три дана... Глас разума

Нема силу... Твоју улогу преузели су Јудо

Уместу пољубца ова истина мора да се дума

Шире је етром... Додијале су црне вести збиља

Број смрти од короне је под знаком питања

Не знају се извори... Страх понора је водиља

Чује ли се истина... Понорница река не израња

© 14.04.2021. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com