РУБИКОН И КОПРИВЕ

Међу нама људима, а богме и песницима, толике коприве настоје да загуше руже и љиљане. Шта чинити са копривама? Одговори могу да заболе. Колико се мој животни ход ближи западу толико више чезнем да се родим на истоку. Овом дану фали сунце. Размишљам зашто мудраци долазе са истока, а лудости отуда где сунце тоне и откуда тама надире? И успут некако примећујем да само зрело воће пада са стабла живота.  А и стабло живота започело је да копни. Чему и коме се приволети? Неодлучност увек лелуја између два осећаја. Заричем се самом себи. Нећу да почивам у погрешкама слободног стиха... Волим слободу и одшкринута врата за зрак наде. Истински разумем да ко жање сузе сејао је љубав. Нека љубав обрише сузе. Досегните рубикон моје љубави. Изазов трагања опија. Пауза тишине и преиситивање добро дође. Оскудице речи нема у свадљиваца, а ја нисам од тог соја. Сваковрсну опрост носим за све заблуделе, за сујетнике, и надобудне. У Богу за њих молим помиловање.

Дуго, озбиљно дуго сам на позорници живота. Од када сам дошао и спознао све ове године мислим на онај час који долази да напустим трајање преласком на другу обалу. Увек се на крају тунела тражи светло. Али где има светости ту је и сенка као нераздвојна пратиља. Бол срца буди заспали разум. Упитник заувек остаје, откуда толико грабежљивих двоглавих орлова са два кљуна на бројним грбовима широм света? Нећу да мој летопис живота пише ни један издајник Јуда. У мом животу нада држи сталну гозбу на коју сте позвани и ви да будете ми гост. Загонетне риме чекају. Схватићете и сами да у овим сулудим времена остати невин знак је велике личне храбрости, снаге и поетског дара. Боли ме што је ход људског мишљења некако шепав и спор. Запитаност остаје. Како ће пасти коцка ако не пређем Рубикон? Коприве вену. Нека руже и љиљани цвату...

©  08.11.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: СВОД САМОЋЕ, цртице /2015/

zelenakap.blogspot.com