РЕЧИ У КОРЕНУ

Авенија туге предуге ко ће је знати

Ражиљена просеца душу у смеру истока

У исту постојбину рађања прворотке

Друга авенија устопицом још је прати

И само уливање бука притоке с бока

Никад не зађе без пене у увире кротке

Водопад ума не збори тихо чаврљање

Дамарање усколеба прилеглу ноћ мрклине

И јека траје у појутарје ношена зовом

Неке се авети црне распојасале у кикотање

Болно већ бива сурвавање току са висине

Претоварен чамац тоне у налету новом

Круг је изврнут наопачке заразом наде

Ружан му час у нечасима пожудом гине

Окомито се руше млазеви ледни и бели

Подсвест из безнађа запитана шта ми раде

Одговор знани у заплету продане истине

Не докучи у речи… Реч не уме да опепели

Причу за запис и опомену о авенијама туге

У срцу муком започињу… Где се завршава

Распукли коридор у путељке и уске стазе

Залуд је бројати убоје и привијати на чворуге

Облоге утехе из снова… Бесом их руши јава

Немилосна бујица однела је у бестраг путоказе

Руке спасења нема… Давно су прошли сплавари

Плутају низводно разуђени балвани мрље црне

Затон их у доњем току немилосни труљењем чека

Глас прошли и оно јуче данас за сутра не господари

У процепу кањона загубљена песма новом језом трне

Постеља тврда жуља назебле кости тонућем века

Животна стаза горштака у опанцима поету не плаши

Када мајчино млеко пропишти животом сва задојења

Сведочим болно преживелим траговима нашем колену

У иста зборишта авеније не воде моји и путеви ваши

Законе нужде никада нисам следио… Чувају моја зрења

Збране житнице… Чисте и благороне речи трају у корену…

На овај дан  © 12.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/   zelenakap.blogspot.com

ОБНЕВИД УМА

Суспрегнућа стара истине и лажи одавно не важе

Они су бранили чистој души да изусти песму духа

Мало је часних што истину знају… Одувек се лаже

У глувоћи века понестало разборитог смисла и слуха

Пустите антиподе да се на средокраћи сами размину

Под грбом без барјака нека се скамене њине домовине

Говоркају уоколо заглушну подвалу мука ко истину

На рзмеђу две епохе зачкољиво досадне и празне чине

Јавност да се не спрема да суд истине истином прими

Лакше ће веровати простоти лажи и обневиду ума

Затуљеној ватри узели слободу да гори… Опет дими

Отпад се разбашкарио свуда… Чили у повечерју траума

Грозе се несвети… Шта ће реци “свеци” у својој стихири

Умни нису читали међуредовље расуто по пергаменту

Архиву појели мољци… Баук по кад кад из мемле извири

Изгубила је истина битку… Вилинске лажи у елементу

Играју коло ивицом свести… Бива невешто тек могуће

Парада глади буђа на депонији одбачених кругова и брига

Затворили су врата вери и светлост прогнали из свете куће

На ломачи у пламу кроз тмину времена гори нарамак књига

Чему ова јава и излив поретка чворнатих речи и рима

За коју кућу је збрано коначиште искрених казивања

Лигештул црвоточни старост носи док га промаја клима

На пилатовом балкону… Лавор од старог штита умивање сања

Правично јесте или није… Уз самилости осуђенику Варави

Шибају Христа кажњеника за наук и опомену нараштају

Дебљи крај тољаге увек извуку они непослушни и тврдоглави

Змајевићу незнаном није допуштено да руши славу великом змају

Чудна је ова поема заталасаних поља подно моје Голготе

И пут бола за крстоношу душе а не за груди и рамена

У залеђеној бари првог сумрака вир је узео слепе накоте

Узалуд куја цвили на бледи месец у мркој сенци пласта сена

Ни једну стопу проласка не памти гарави сокак у залеђу

По завејаном смету црне врсте разнизаних плоча заборава

Разлучен разум на двоје чему кулучари… Поделили су међу

Размеђари отимачином дрско… Зло се злом мрско закуцава…

На овај дан  © 10.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

ПОТПИС СУЗЕ

Затварам причу као кључаоницу калаузом

Преваром је исцурила у задње поље самоће

Још један запис исписа душа и потписа сузом

Извор под шумом лишћа мртво клокоће

Вид се сироти није уселио у исколачене очи

Грешна се душа покајању нада на крају пута

Заборављена кућица пужа уз локвањ срочи

Спомен љигавог живота што белим трагом лута

Расута магла наде по истом трагу кумове сламе 

Опрост ми може доћи са дна бескрајног свемира

Олуја је поломила дубове и испревртала осаме

Чујем и усамљеника цврчка што тужно оркестрира

Маглом и обореним деблима пут је запречен 

Кушање осионо надире бридом кроз барикаде

Гасне дах живота… Слутим остаћу недоречен

Од моје сете поље и шума трну… Цврчкове јаде

Строфу по строфу моја скитничка песма сакупља 

Док се макљају неке старе тмуше по залеђу дана

Сутрашње доба затупасто скриваће у ова дебла шупља

Истину палу… Провући конце кроз иглене уши немана

Једино провиђење уме… Како без песникова познања

До узнесеног брега… Кад опроштајно загрли долину

Погледом вере остави те га на мртвој стражи да се клања

Своме будућем веку… Овај издајнички оде у помрчину

Иза кључаонице смрти с копреном без ореола 

У поход безданима копите вране мумлају јеку

Ово су времена проста и не мењива… Без глагола

Читавог живота градих и не саградих једу чеку

Ко је допустио да се врзмају комесарски шињели

И суде поезији преким судом из тамне љуштуре

Жалостан сам… Ко су ови што се попели и заузели

Видиковац на брегу… Кроз мој двоглед у шта зуре

Залуд сте отели моје поље поетско царство бедни тантузи

Незрели… Ви нисте дорасли до првог ретка предговора

Није ли свељудски злочин танетом стрељати истину у сузи 

Убити њен потпис и разапети на шиљак кожу питомог створа

На овај дан  © 08.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” Мили, у спомен

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

РАКОВИ ПРИВИЂЕЊА

 Претражујем истином станишта ума

Газим по гноју умрљаног завоја

На раскршћу дрема стара траума

Светачки испијена у дан неспокоја

Пршти под петама пискава лудорија

Дупљом језик замуцкује плитке речи

Збуњује ме ова пустош и туга птичија

Узгој жеља на ченгелaма гадно се черечи

Разломци климаво деле судбину

На трубном гневу јастука успомена

Још једно залутало псето вуче непасмину

У подвијеном репу крије се уцена

Ракови привиђења спрудом гамижу смртно суђени

У чељустима им остао окамењени горак грумен соли

И слепи мишеви у чкаљу бездана… Израсле стене слуђени

Пропаст ума снују… Дан неће знати колико станише боли

Завичај заборава тугом болује подно истине

Млако извориште обмане прокислим умом цури

Буде се сећања и зарасли лазови у чкаљу иза утрине

За кога ли то чувају језу страшне бајке у канури

На бујном грму шипурка разастрте црвене пређе

У сливу ума још пенушају потрошене муке

Освајачи дрски преклињем вас не прелазите ми међе

Мога атара и не залазите у котаре… Вратите се у пашалуке

Велика брука пустоши цароваће сокаком

Ако ветрови разломе љуте проломе па кане

Не желим да све пође по злу наопаком

Са ваше стране зачкољице стишајте узрујане

Поникле печурке отровнице ко бере

И излаже фурду на бувљак памети

Мора знати куда га воде подле намере

На крају свака освета сконча у освети

Гламура одавно нема у сенци пале таме

Иза сиротињске куће спржени сланом ладолежи

Хрле… Колоне барјака црних и црне мараме

Закриљују уснулу зору… У студени се јежи

  

Покорушена земља у скраму презира умотава

Вилинском вражју реслове ноћних утаја

Под петама прште смрскани… Бела трава

Гнојне трагове збира сажаљиво иза белаја

Замор осуде мумла последње речи пред утруће

У кужном балегару сустигле су воњаве вести

Барка вере је на издисају олупине пред потонуће

Погажена реч не може да се врати у заповести

Олуја удави вапај …Склоните гребен са пучине

Обљуба душе заносом прошлости мук усекла

Бродоломник се никада вратити неће сине

Свршила се још једна судбина тужног порекла

На овај дан  © 04.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” Мили, с љубављу

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

ТРАЖИМ МЕНОРУ

Сва моја разгласја зашла у празно

О дубину бездана болом се ломе

Кроз одјек траг сам погибли сазн'о

Напуштене мисли срљају увиру своме

Колоне разбора закржљалих куте

У процепу је ово тајновито време

Никако да опоравим рођене путе

Глас нови прошли тражи… Лута племе

По раселинама уоколо џиџвари расути

Кржљају од памтивека заточени растом

Стазе и путељке нико да јутром запути

Запекли набоји пета великом крастом

Несносно мртвило црно данима сврби

Да се почеше жуљно место вапи свраб

Клати се празан самар на магарећој грби

Разломљен запис нечитан… Урушен граб

Располутили на две поле ветрови силни

Тужно је поклеко дуговеки старац испод паса

Ја тражим своју урезану менору… Заперче жилни

У црној смоници обаљени… Утаја туге неће да стаса

Не марим животе за закот ситних црва

У разједање што се брзо и лако дају

Шта вреди задња молитва и она сирота прва

Безгласне опет су остале у пустом опроштају

Разгласја даљина коме смрт да посведоче

Никога нема зором да их будан чује

У мртвилу орница векови кад се расточе

Залуд ти поето песма… Ко да је одболује

Прамиња прозебла магла мрким кланцима

Јесен се првом језом ћутке свлачи

Разболела се последња строфа... По брдима

Прозукле очи пронесе самар… Ноћ се смрачи

На овај дан © 30.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogpot.com

ПАПУЧАРСКИ ЕПИТАФ

                                                   папучарки Ж.М.

На пауковој и људској мрежи толико папучарки

Сусреће сваки дан невере у зачуђењу згрожен

Преваром беде што вуче у крило опсенарки

Опсену јалове наде… Чиме си данас дане обожен

Љуштуром измаглице и росом мртвог увенућа

Зар не осећаш задах и смрад у брлогу срама

Од кад је све на продају до бола раскућена је кућа

Улагујеш се ко љигава пијавица и тапкаш папучама

Од твога сумора зачудо није суморнија јесен

Што те скрати па ти кратко обданица траје

Ноћ папучарска до гроба те следи… А ти потресен

Шепртљаш алејама мокрога лишћа из утаје

Ко је уз узглавље већи папучар или папучарка

У свакој уклетој мрежи иста је клопка обмане

Глупој муви она јутарња или вечерња варка

Све глади су алаве … Време испраћа караване

У тамно гротло бездушних расуканих црева

Несвесна смрти сестре муве друга већ зуји

На истој капији исте мреже папучарка зева

Кад пригусти сваки реп лако се врчи… Куји

Вреди ли прича о папучарењу без опомене

У песми заглушеној од брундања мува и клепета

Папуча везених у кичу … Вазда су јаче опсене

Од јаве отрежњења… Заблуда остаје до краја света

И оно мало трезвености раздробљене у чарки

Искру истине не донесе… Пепео све затрпа положен

На замршеној мрежи окачило се толико папучарки

Нико их више не сусреће у зачуђењу згрожен

Између њих двоје у лажној свили превара је ушушкана

И тик уз врата рођене собе расути пепео преко прага

Док ласкави пољубац на врату утискује нову лаж усана

Црвену мрљу папучарке на крагни… То је једина сага

Папучара и папучарки о којој се прећутно заветнички ћути

Да се не размрси врзино коло затварају се невиднице очи

Кремењачо ума помешани су бели и црни димни барути

Папучарски епитаф нико се не осмели да уклеше на плочи

На овај дан  © 29. 09. 2013. Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” 

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

ОД НАДИРА ДО ЗЕНИТА

Од надира до зенита

На слободној вертиклали

Док ми поглед болан скита

По висини и дубини да се жали

Слабом виду мутног ока

Замућеном сузом јада

У арач је зашла стока

Сиња кукавицо шта ћеш сада

Чим да плати неутешни јадни гољак

Мало слушче само сузе може лити

Окорели чувар поља прек је пољак

Штету без откупа ко ће опростити

Сеоско чобанче усуда неће да моли

Нити просити призив лажног свеца

Зна да докони лаж љубе кад се досоли

И вуцибатине подземља… Геачка деца

Узалуд страшилима веру му плаше

Виспрени дечак слути правду свету

Извикани су им фазони ко снаше

Копиљуше кад пород крију и плету

Приче обмане селом за лаковерне

У пустом сажаљењу нема простоте

Падају на првој провери кочоперне

Ласно изгубе част потрошне квоте

Поверења кад им се отрцају

Презрено име љага укаља

Клетве не вреде док се бусају

У прса срама за по фртаља

До откупа остаће сирота стока

У тор за рачун поара и штете

Не вреди ни прича сузоока

Пољак самилости нема… Дете

Чувару ниси било ко чуваркућа

На каменом крову верно своме стаду

Горка је ово лекција твога посрнућа

Себе у откуп подај пољаку гмаду

Без ајлука чувај и његове овце

Опросна година док не мине

Морални закони за “богословце”

Нису писани… По своме чине

Правду осиони… Кад се осиле

Суд глобе и неправде ти је писан

Обриши сузе да очи не исчиле

Сирото чобанче… Ти ниси иксан

Као распусници газдинска деца

Ругачи на твоју смртну муку

У дрском иметку имају свеца

Дерани се опет тољагама туку

Кад твоје сунце истине једном буде

У свом зениту нихов надир биће

У часу док задњу осионост прогуде

Бездана тачка пада… Ево свиће…

На овај дан  © 27.09.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” Мили, у спомен

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

У СТУПИ

Мамузају нас галопи јаве

До судњег дана узвратном муком

Грубијани су ту да грубост сроче

У речнику без исписа

Мудраци мртви не расуђујте главе

Није време на утук ићи утуком

Шта у голом седлу може сироче

На оне с маскама иза кулиса

Мостовље сујете над понорима бруке

Сакато корење штрчи кроз забуну

Јаву о јаву као у ступи тучком туку

На гумно пристигли ненавидници клана

О неродну шљиву окачене куке

Ко прошће за ватру одбачене труну

Мрчи се црни облак и завија чуку

Голети суре лепљиво тону до бездана

Остаје повојница на бешику младости

Да у тиховању црвоточи време

Кажипрст се грчи једним словом

Хоће ли оскудица да се своди

По гробном бувљаку продају се кости

У бесцење црвима вере и анатеме

Печатају се уместо воском оловом

Колико гнусна мржња изрода породи

Глистајиво је време јесење

Расуто успут за сећање

Не мислим туђом главом јaдиковке

На спруду одласка смрт чека

Ноћ је ноћи заветовала моје бдење

Да чува душу и реч милости за већање

Небеског суда без ураниловке

У зениту неког постхумног века

Древне су поруге упрљале акрепима

И црном бојом каталог бивших спознаја

Обљуба нискости крчми љубав свету

Заветрине се крче поломом

Ко ће се сутра дичити људским несојима

Наситили смо земљу и кипи од издаја

Губитници су погубили своју планету

Неће то да знају непомирљиви сломом

 На овај дан  © 26. 09. 2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” Мили, у спомен

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

НА ЗАЧЕТКУ КРВОТОКА

Запела је песма и стих у зарезу

Тама умотава под свој губер црни

Дроње касних жеља и буди језу

Нова мисао пре освита тек утрни

Не крцајте ми коштице од сна

Мождано језгро нека чува поноре

Наду је тешко извући са дна

Никако да стигнем прах и лахоре

Оцртава се слутњом заједничке глади

Нанос талога муке иза испивеног дана

Модрином јесени закорачили су распади

На покислом прозору тескобе и кљун гаврана

Песник са црном птицом стражари

Да не утекне поноћи глуви тренутак

И осуда се обзнани пре зоре у брвнари

О зарђали клин живота окачи оснутак

Неиспрдене пређе и прекинуте нити

Чађаве штранге са заборављеног ведра

Зашто је песнику суђено два пута снити

Исто погубљење и дар жара у гола недра

Ни песма чвор тајне не уме да развеже

Оклоп коштице између два камена

Одолева… По шавовима јаве ноћ преже

Успомене у нови јарам за тамна времена

Да здробе наду слабе су људске руке

И расклопе поноре окамењене душе у болу

Љуштура ума крије шифроване поруке

Док тајновити запис сузи лепљиву смолу

Густо црнило ноћи у левку катрана

Никако да исчили из убоја и отока

У освиту се нису отворила врата запретана

Болна се песма закључала на зачетку крвотока

На овај дан  © 23.09.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” Мили, у спомен

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

ДИВЉИ ПЕЛИН ЈЕ ПОНИКО

Црне су прогнозе… По разуму коров нико

Ђубриште нас сваким даном превелико

Затрпава… Ружно… Смрадно… Разнолико

Може ли нас од удаве и помора спасти ико

Због немара немој и нас људе рамит слико

Сами смо у безнађе заурлано ружна вико

Стигли кужни... Док се небо језом стреса… Рико

Волујска и лавља… Век је овај на ружноћу свико

Ружној причи о ружноћи не клони се поетико

На крв и проломе осветничке злобна патетико

Распуђену пилеж страх је авлијом растико

И згулио нашу кожу као кору сломљена јасико

До поднева смрт би саму кад би мого човек чико

У поноћи у превари да је мимоиђе… Пркосна бељико

Црну пегу узалуд је крити… Тесно скројен смртни трико

На повоју дарoвани уместо пелена… Сваком разнолико

Исти задој сви смо пили смртно млеко или млико

У наречју своме за црно наручје горка варенико

На сметлишту пужу нове вреже… Дивљи пелен је понико

Таму историје не разагна пламен почађала лепетрико

Црне су прогнозе… По разуму коров нико

Ђубриште нас сваким даном превелико

Затрпава… Ружно… Смрадно… Разнолико

Може ли нас од удаве и помора спасти ико…

На овај дан  © 22.09.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” Мили, у спомен

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com