ВЕЗ ОД СЛОВА

Песник је поникао из сиротињске постеље

Ко из древног записа украсно слово повеље

Први још тражи место под сунцем на јави

Други је изгубио најдраже острво љубави

Слово црно од кованица смрти… Рукопис боли модар

Тестамент тек ће да се чита и прими подар

Олистале идеје на дрвету слободе проређен хлад

Опет је прерано зашло сунце… Умро је песник млад

Пољем љубави и света остале растурене песме зова

Превише једа у души у чистим венама траг отрова

Поета сањар сме ли на самрти својих снова да се одриче

И кад су ко близанци истоветни никада исто не личе

На истим извориштима напајан гениј мудрости

У опроштајној песми заветном писму неће да се опрости

Мапу живота исцртале су сени дубоке бразде филозофије

Свиленим везом слова још једном песмом да се открије

Сентимент извезен срмом белина постеље једва носи

На одру све се збрало у мирис живота миришу откоси

По врту песме песник остави себе бекством од себе

И тмина гроба песму вапи има ли ко да је чује... Дух зебе

Једини биљег горњег звања омамом мира још га зове

Ко узвишене звезде свемиром узнешеним нека риме плове

Распеће му је суђено на рођењу… Крста се песник не одриче

Свечано да га прими небо Орион врата своја размиче

Последњи некролог беседи песма… Говор је језик тишине

На пут одласка се не спрема…Његови су сви путеви и даљине

Песник по усуду изгори лако... Скрати збир живота за трећину

Звездани и млечни кратко потрају поетским небом се расплину

Не стигну песници тако свој епос да испишу до краја

Кад рано оду из поетске домовине одселе се из завичаја

У исто време сусрете и растанке са душом одживе

Једино песме нису ко тела им пролазне и распадљиве

Не тражите мрље у кругу празнине изједене старошћу

Нада се сама одомаћи под руку води веру једину гошћу

Кроз свако сећање уназад отиче болно време

На старој лози прошлости шикну младари будућност да калеме

Инверзију песниковог лика са муком књига рођена ода

На пола пута вапаја из гроба никне време препорода

Врхунац дражи и духа увек су озбиљне срчане риме

Савременици и поколења лако затуре песнику име

Уклета истина се понови ни су кратковеки... Песмо реци

Ауре и ореоле на фрескама носе само немушти свеци

Време над временима ретко је песнику суђено и дато

Ако се у бронзу лик излије на стражи да чува плато

Малога трга ил тамни парк где се у сумрак младост љуби

Ижврљан графитима спомен песника славу у јези губи

И кад се песме или речи разрече распу слова ко лишће у јесен

Оголи стабло песника остане само достојање... Дар узнешен

И загледано око у даљину што вечну визију циља

Изгубљени свете куда други дан славе минула су окриља

Остаје песник да се за песме роди из ко зна које постеље

Допусти нови запис да заблиста украсно слово везом повеље....

На овај дан ©  15.06. 2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com