СИЛАЗНИ КОД

Песма вере иде преко гроба у прелет вечности саме
Мами је даљно време… Знам заискриће ова искра часна
Стучена трска ношена вихорима пркосиће оковима таме
Познајем румен појутарја по духу песме… Зов јој гласна

Ако будете читали последњи запис не судног егзодуса
Не питајте куд броди овај свет у олуји без јарбола
Тарану што су ми скували оставите да моја глад куса
Као у оне сиротињске дане за софром слоге без раскола

Од праскозорја до сумрака још један магловит дан прође
Испуњен сетом дуж слепе улице живота и немог бола
Следим зов стиха на кецу смртног кола по ритму коловође
Граматику не разумем ни тајну свезу у мењању глагола

Латице питања са зебњом чекам да се изненада расцветају
Нек моја башта ума се забели од круница искиданих цветова
Не следите траг ни путеве што их ноге по мирисима табанају
У левак речи стешњена вавек ће цурети посмртна слова

Толике године прошивам живот закрпама онако узалуд
Мршава основа и потка истањена давно су изанђале
Песме ми заветне нису књига опомене ни страшни суд
Над сузама у количнику Божје и човекове вертикале

Слана је спржила поља… Рука још бере црне глогиње
Укочена ноћ не хрли леденом дану… Удаљава се снена
Још једна умна мисао у стиху окончава и опет започиње
Раздире распру доконости до моста безданих времена

На жалост скамењен поглед оста да гази белу покoрицу
А нигде краја хоризонту и узмицању часа љуте зоре
Окренут истоку Мила надам се твојој јави…Малу птицу
Промрзлу свијам у гола недра... С пахуљама да не таворе

Моје риме с крова ума… Пре пролећа да се не разболе
Лет птице и пахуље се отимају паду и новом смету
Сечива мраза смрт и белину режу на две уклете поле
Песник не распушта вечну стражу песме… Опет врста чету

За смотру векова прозване су дуге зиме и мека пролећа
Иза лета јесен живота дође трећег доба циклуси по реду
Зенит изневери у силазном коду понорница живота трећа
Троструки чворови како да се раздреше по овом леду

На овај дан © 22.12.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ТРАГОВИ У ТРАГУ” ВРЕМЕПЛОВ /2018/

zelenakap.blogspot.com