Ни један силник није рођен да вај срца и стих затре
Ко шугаво псето олињало у туђој штенари
Одавно заспали пожари у мемли нашто тукну
Сви твоји проседи и процвати поето стари
Неће да болују самохрани на подераном сукну
Високо стециште поимања разломљене збиље
Качи надомак зглоба вратног нове теже товаре
Тетреби крупнооки на довратнику нека чкиље
Неће уловити страх нагона у копитма за алкаре
Измиче кас затрчан осионо низ плитку дољу
Мраморају сенке у залеђини недосањаних дана
Мравињаку уз старо дебло за мрављу богомољу
Армија изгради преко ноћи олтар у млазу катрана
Кануће задње сузе тескобу песми на окомици риме
Слузаво падање ко права измаглица дух да не дави
Нису се спарушиле идеје ни пресахле у неплодно виме
И ако толико разуђених и завађених на једној расправи
Убојно време није чуло по расцепу од памтивека
Нагрђени записи и недокучени суварци кад оглуве
Двором зареза и учворења на једном стаблу иза засека
Милосрдно трапуљају несрећнице наде... Нису протуве
Љубавни споменар прекобројни нелисталих доба
Уместо отргнућа чаурења чува у уцрвљалој кори
Разбудило се небо произашло из песникових тескоба
Угарак затуљени праискон искре тера да се опет разгори
Не чудите се севу и пламичку друге зачете ватре
Неисказу борбе са лужевином уз плач љутога дима
Ни један силник није рођен да вај срца и стих затре
Жртва у распећу светлосну лучу роди на пркосима
Песник предаје стег песнику штафету у мимоходу
Кад се смењују поколења да поетски олтар увек гори
У жишке долива уље из срца по неизбрисивом коду
Надахнућа… Овде су трагом кануле речи априори
Ни време ни поколења немају права да се о њих оглуше
Витлејемска звезда је рођена да тмину силно разгрне
Упркос опорој смрти гладна уста у сласти оскоруше
Медовину и жуч испи песма да нека даљна зора не трне
На овај дан © 02.12.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ” ВРЕМЕПЛОВ /2018/
zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар