"Беседа треба да буде попут женске сукње: довољно дугачка да би покрила тему, а довољно кратка да би била занимљива.", умовао је Теодор Р.
Ја се нећу држати женске сукње. Ни када сам био мали није било прилике да се држим мајчине. Одрастало се у сиротињи, па се тако од малена учило да се сам бориш, и избориш, за своје место под сунцем. И подој мајчиног млека био је узгредан, а камоли држање за сукњу. Узгред али у сласти и срећи подој се збивао за време паузе на моби, или под крушком за време ужине, у дно њиве кукуруза, који су по ваздан мајчин и очев срп секли. Тежињава простирка, мајчинска кецеља, очева кошуља, или она бошча, у којој се доносио ручак, биле су најчешће моја целодневна љуљашка везана за гране крушке. Ако се сам са собом нисам играо, када сам мало одвркао, да могу бауљати, док сам био макања у љуљашци сам чекао уплакан и гладан, док мајка не уграби прилику, да ме са врућине склони у хлад, превезујући исту ту љуљашку, на другу грану у заладку.
Толико о женским сукњама. Нема више беседе о њима, јер се ни касније у животу када сам стасао истих нисам држао. Прерано сазрело сеоско чобанче, и мушко чељаде, увек је било на корист куће, у многим тежачким пословима, тежим и од година живота и снаге вижљавка. Ствар се није променила ни у женидби, и током свих година мог и Њеног лепог браковања. Нисте ваљда очекивали да сам се бар тада држао женске сукње. Не, нисам био папучар, али то не значи да сам био балканац. Волео сам ја моју младу, поштовао и слушао, јер је и она мене волела, ценила, и смерно слушала. И дан данас, од када Она није под мојим кровом, него тамо негде иза дуге, у сну без снова, говоре сва сведочења ближњих и познаника, да смо нас двоје живели и дисали као једно, а да смо у браку били и остали узорит пример јединства и љубави. Рука у руци је светија од руке на сукњи. Могу ли овде овим закључком окончати беседу или продужити даље?
Умем ја беседити и довољно дугачко, а и када треба пристојно кратко, достојно самој теми. Како и не бих умео, кад заувек знам шта је губер и како се њиме покрити комотно, и како згрчити ноге да не озебу, у случају кад је губер кратак. Па ево ово би био пролог моје беседе, а могао би бити и поговор. Довољно и за прво и друго, јер верујем да ће разумни разумети. Но ипак сустиже ме мисао, која је тема, предмет, у сржи моје беседе? Срж вам је она средина мека као душа, као у хлеба између горње и доње коре. Нека буде довољно мека и укусна, а не тешка и гњецава, да се нико не загрцне, ако хтедне да је прогута. Желим да овај мој хлеб, ова беседа, вам буде на окрепу. У сласти га и са уживањем јели, као што сам ја јео проју, у она рана незаборавна детиња времена.
Не бих волео да приметим неки господлук код вас који сте дошли за моју софру. Коме се не буде свидело, што износим пред вас, слободан је да устане иза софре и оде. Ваше је право да бирате трпезу, да останете, или да одете. Генерацији инстант оброка и брзе нездраве хране, то јест беседе, за мојом софром није место. Данас се протежирају кратке форме. Веле, да се не читају дуге и озбиљне. Изговор је, нема се времена. Но ја заговорницима по сваку цену кратке форме, и неодрживим изговорима, увек казујем да је кратко кусо.
Ко има и уме шта да беседи, нека слободно беседи како ваља. Не треба се окивати у кратке и тескобне ланце, само зато што многи мрзовољни читаоци не воле читати. Зар велике романе, спевове, поеме… и све велико и красно, треба бацити на ђубриште, или спалити на злокобним књижевним ломачама? Колико ружноће има у кусом? Колико ли тек истинске недоречености и огољености у појединим кратким формама? Поредбено ради, мрзовољце морам да питам:- Јесте ли видели муке женске, кад натежу мини сукње, а оне инатне никако да се развуку, не би ли покриле бедра? Јесте ли видели муке женске и трпљење у тесној одећи и обући? Како ли је тек телу у тесној кожи, или неуспелој краткој форми у тесном и плитком уму?
Они који не знају за глад, и гладне године, шта год да будем дробио, биће им од презира, попут проје коју су презрели и заборавили, још када је опанак постао ципела. Узалуд, ћу можда беседити, када је толико данас таквих, које још увек жуљају залутали каменчићи у ципелама. Није дакле срамота изути се, и извадити каменчиће, и жуљеве залечити древним мелемима. Којим? Оним којим су се исти лечили у време мога детињства. Нема ничега лековитијег и делотворнијег од праха из луше, на тек прслом жуљу и набоју, из кога се цеди гној и мука. Засута рана најчешће на петама и рукама, прахом из природе, зарасте за дан два, и нигде трага од ожиљка.
Ето овим личним искуством, поновљеним небројано пута у мом животу, ја дотакох срж истине, и саму исцељујућу тему. Права занимљива беседа је исцелитељска. Није то Теодоре, само твоја беседничка мудрост, него и моја, научена и стечена, у личној мојој школи живота. Твоје умно поређење беседе и женске сукње, по дужини и краткоћи, јесте занимљиво и тачно. Али умна главо, кад би могао да чујеш, реко бих ти, данас се беседе не могу поредити са женским сукњама.
Данас има много више самозваних филозофа и филозофије, него у твоје време. Данас има много оних који беседе све и свашта, на дуго и на широко. Језика лажи има толико, да оно што изблебетају, како то мој умни народ мудро каже, да ни пас с маслом не може да полиже. А тек да сада устанеш из гроба, и да видиш женске сукње нашег времена, ја верујем да би пао у несвест. Данас сукања и нема, оних отмених и дугих. Кажу да је мода крива. Ја то не бих рекао, јер су криве усијане и шупље главе, што су сукње скраћиване, и скраћиване, од чукљева преко глежњева, до испод колена, па изнад колена, све до оних званих мини сукања.
Дуго време хит су биле мини сукње. Но у нашем веку и оне су готово протеране. Госпође и госпођице, су се одавно прво преобукле у најтешње панталоне и хеланке, па у шорцеве, а сад перјају и обнажене. Да само бар један дан видиш како парадирају у некаквим изрешетаним и подераним панталонама, са голим коленима, ти би Теодоре заплакао. Ја ти признајем да се увек згрозим када видим ову глупу моду. Не бих да повредим било коју женску, нити да посегнем за поређењем са гускама у магли. Некако ми буде жао сваке цуре, госпођице и госпође, тако жалостиво одевене. Увек помислим, и сетно се питам, зашто се у свом изобиљу враћају наводној сиротињи? Када се ето тргнем и освестим без ваљаног одговора, ипак себи признам да ово јадно женско, а богме и ређе мушко модирање није беда и сиротиња, него лудост. Казаћу ти Теодоре, да не помислиш ни ти, ни било која женска, да сам ја женомрзац, и да сам неко закерало. Беседим о овоме, не из пакости, него из чистог сажаљења и љубави према посрнулима. Куда и докле иде ово поколење, питам се са болним сазнањем, у који понор срља? Ако још има разумних, ваља да се опомену, и да се врате натраг са ивице амбиса. Ради спасења бар једне разумне особе, сваки редак овде записан вредело је рећи.
Ипак се сиротиња духа и лудости не могу поредити са материјалном сиротињом. Далеко је то од наше сиротиње која је била и остала часна. У оно време није се показивала чедна голотиња, и пука подераност. Јесте било закрпа на закрпу, али све је било чисто, и са мером стида. Ретко је ко одударао од већине и закрпа. Стајаћа одела, она свечана, сукнена, од конопље ткана и везена, нису се носила свакога дана, осим о благдану. Од ових данашњих намерно подераних, мој Теодоре, да те Бог сачува. Шта да ти више и даље беседим. Знам како би крикнуо:-Куку, леле,…! Не љути се што ћу то ја рећи: -Куку, леле и теби и мени, али и куку Њима…!
Ја се нећу држати женске сукње. Ни када сам био мали није било прилике да се држим мајчине. Одрастало се у сиротињи, па се тако од малена учило да се сам бориш, и избориш, за своје место под сунцем. И подој мајчиног млека био је узгредан, а камоли држање за сукњу. Узгред али у сласти и срећи подој се збивао за време паузе на моби, или под крушком за време ужине, у дно њиве кукуруза, који су по ваздан мајчин и очев срп секли. Тежињава простирка, мајчинска кецеља, очева кошуља, или она бошча, у којој се доносио ручак, биле су најчешће моја целодневна љуљашка везана за гране крушке. Ако се сам са собом нисам играо, када сам мало одвркао, да могу бауљати, док сам био макања у љуљашци сам чекао уплакан и гладан, док мајка не уграби прилику, да ме са врућине склони у хлад, превезујући исту ту љуљашку, на другу грану у заладку.
Толико о женским сукњама. Нема више беседе о њима, јер се ни касније у животу када сам стасао истих нисам држао. Прерано сазрело сеоско чобанче, и мушко чељаде, увек је било на корист куће, у многим тежачким пословима, тежим и од година живота и снаге вижљавка. Ствар се није променила ни у женидби, и током свих година мог и Њеног лепог браковања. Нисте ваљда очекивали да сам се бар тада држао женске сукње. Не, нисам био папучар, али то не значи да сам био балканац. Волео сам ја моју младу, поштовао и слушао, јер је и она мене волела, ценила, и смерно слушала. И дан данас, од када Она није под мојим кровом, него тамо негде иза дуге, у сну без снова, говоре сва сведочења ближњих и познаника, да смо нас двоје живели и дисали као једно, а да смо у браку били и остали узорит пример јединства и љубави. Рука у руци је светија од руке на сукњи. Могу ли овде овим закључком окончати беседу или продужити даље?
Умем ја беседити и довољно дугачко, а и када треба пристојно кратко, достојно самој теми. Како и не бих умео, кад заувек знам шта је губер и како се њиме покрити комотно, и како згрчити ноге да не озебу, у случају кад је губер кратак. Па ево ово би био пролог моје беседе, а могао би бити и поговор. Довољно и за прво и друго, јер верујем да ће разумни разумети. Но ипак сустиже ме мисао, која је тема, предмет, у сржи моје беседе? Срж вам је она средина мека као душа, као у хлеба између горње и доње коре. Нека буде довољно мека и укусна, а не тешка и гњецава, да се нико не загрцне, ако хтедне да је прогута. Желим да овај мој хлеб, ова беседа, вам буде на окрепу. У сласти га и са уживањем јели, као што сам ја јео проју, у она рана незаборавна детиња времена.
Не бих волео да приметим неки господлук код вас који сте дошли за моју софру. Коме се не буде свидело, што износим пред вас, слободан је да устане иза софре и оде. Ваше је право да бирате трпезу, да останете, или да одете. Генерацији инстант оброка и брзе нездраве хране, то јест беседе, за мојом софром није место. Данас се протежирају кратке форме. Веле, да се не читају дуге и озбиљне. Изговор је, нема се времена. Но ја заговорницима по сваку цену кратке форме, и неодрживим изговорима, увек казујем да је кратко кусо.
Ко има и уме шта да беседи, нека слободно беседи како ваља. Не треба се окивати у кратке и тескобне ланце, само зато што многи мрзовољни читаоци не воле читати. Зар велике романе, спевове, поеме… и све велико и красно, треба бацити на ђубриште, или спалити на злокобним књижевним ломачама? Колико ружноће има у кусом? Колико ли тек истинске недоречености и огољености у појединим кратким формама? Поредбено ради, мрзовољце морам да питам:- Јесте ли видели муке женске, кад натежу мини сукње, а оне инатне никако да се развуку, не би ли покриле бедра? Јесте ли видели муке женске и трпљење у тесној одећи и обући? Како ли је тек телу у тесној кожи, или неуспелој краткој форми у тесном и плитком уму?
Они који не знају за глад, и гладне године, шта год да будем дробио, биће им од презира, попут проје коју су презрели и заборавили, још када је опанак постао ципела. Узалуд, ћу можда беседити, када је толико данас таквих, које још увек жуљају залутали каменчићи у ципелама. Није дакле срамота изути се, и извадити каменчиће, и жуљеве залечити древним мелемима. Којим? Оним којим су се исти лечили у време мога детињства. Нема ничега лековитијег и делотворнијег од праха из луше, на тек прслом жуљу и набоју, из кога се цеди гној и мука. Засута рана најчешће на петама и рукама, прахом из природе, зарасте за дан два, и нигде трага од ожиљка.
Ето овим личним искуством, поновљеним небројано пута у мом животу, ја дотакох срж истине, и саму исцељујућу тему. Права занимљива беседа је исцелитељска. Није то Теодоре, само твоја беседничка мудрост, него и моја, научена и стечена, у личној мојој школи живота. Твоје умно поређење беседе и женске сукње, по дужини и краткоћи, јесте занимљиво и тачно. Али умна главо, кад би могао да чујеш, реко бих ти, данас се беседе не могу поредити са женским сукњама.
Данас има много више самозваних филозофа и филозофије, него у твоје време. Данас има много оних који беседе све и свашта, на дуго и на широко. Језика лажи има толико, да оно што изблебетају, како то мој умни народ мудро каже, да ни пас с маслом не може да полиже. А тек да сада устанеш из гроба, и да видиш женске сукње нашег времена, ја верујем да би пао у несвест. Данас сукања и нема, оних отмених и дугих. Кажу да је мода крива. Ја то не бих рекао, јер су криве усијане и шупље главе, што су сукње скраћиване, и скраћиване, од чукљева преко глежњева, до испод колена, па изнад колена, све до оних званих мини сукања.
Дуго време хит су биле мини сукње. Но у нашем веку и оне су готово протеране. Госпође и госпођице, су се одавно прво преобукле у најтешње панталоне и хеланке, па у шорцеве, а сад перјају и обнажене. Да само бар један дан видиш како парадирају у некаквим изрешетаним и подераним панталонама, са голим коленима, ти би Теодоре заплакао. Ја ти признајем да се увек згрозим када видим ову глупу моду. Не бих да повредим било коју женску, нити да посегнем за поређењем са гускама у магли. Некако ми буде жао сваке цуре, госпођице и госпође, тако жалостиво одевене. Увек помислим, и сетно се питам, зашто се у свом изобиљу враћају наводној сиротињи? Када се ето тргнем и освестим без ваљаног одговора, ипак себи признам да ово јадно женско, а богме и ређе мушко модирање није беда и сиротиња, него лудост. Казаћу ти Теодоре, да не помислиш ни ти, ни било која женска, да сам ја женомрзац, и да сам неко закерало. Беседим о овоме, не из пакости, него из чистог сажаљења и љубави према посрнулима. Куда и докле иде ово поколење, питам се са болним сазнањем, у који понор срља? Ако још има разумних, ваља да се опомену, и да се врате натраг са ивице амбиса. Ради спасења бар једне разумне особе, сваки редак овде записан вредело је рећи.
Ипак се сиротиња духа и лудости не могу поредити са материјалном сиротињом. Далеко је то од наше сиротиње која је била и остала часна. У оно време није се показивала чедна голотиња, и пука подераност. Јесте било закрпа на закрпу, али све је било чисто, и са мером стида. Ретко је ко одударао од већине и закрпа. Стајаћа одела, она свечана, сукнена, од конопље ткана и везена, нису се носила свакога дана, осим о благдану. Од ових данашњих намерно подераних, мој Теодоре, да те Бог сачува. Шта да ти више и даље беседим. Знам како би крикнуо:-Куку, леле,…! Не љути се што ћу то ја рећи: -Куку, леле и теби и мени, али и куку Њима…!
© 09.09.2017. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ИЗ КВАДРИЈУМА /2017/ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар