БОЈИШТЕ ЖИВОТА

"Воли бојиште живота, јер је блаженство душе, нескривено и тајно у свакој твојој победи и у сваком твом поразу."

Шта да вам причам о свом царству нужности и царству слободе? Докле да самеравам живот, појаве, људе, догађаје...? Колико ми је мера поуздана, зрела као искуства, а опет тајновита и немерљива? Тешко је један разуђени живот самерити. Још је теже преточити га у запис по мери, кратак и сажет, када се живот неда уденути, просто као конац у иглу, у причу, коју није лако провући кроз иглене уши. Испреда се, настаје, нестаје, па се потом кида и руши. Ход по рушевинама жуља. Ако нисте газили пепелишта и прах рушевина како ће те ме разумети о чему зборим? Зборим ли ја то вама или себи? Нисам први ни последњи који почесто прича сам са собом. Причање са собом самим моја је утеха, или знак усамљеничког старења? Нећемо се спорити. По мени остаје истина да је то нужна утеха.

Како летописи успомена и споменари продужавају живот који цури из згрчене шаке? Успомене су басамаци који силазе до подрума живота. Ваља по нешто изнети на видело из таме и мемле да се осунча. Кад обришем прашину и састружем патину, бивам успутно тек за једну зеру спокојан. Помилована прошлост ми се наклони. То ми личи чину скидања шешира пред познаником. Давно смо се растали. Прошли дани живота путују ка хоризонту заборава, а они будући што ме исчекују на овом раскршћу лепршају у измаглицу будућу. Тако затечен како да се определим за царство нужности или царство слободе? Нужност је протекла као река од извора према ушћу. Слобода тече кривудаво. Меандре тек треба истражити. Што је делта живота шира, а вид слабији, разумем да мој живот запада у глиб и ило живо. Па докле да се животари?

Самеравам живот а он несамерљив. Докле пред Голијатом бранити част? Када бих имао бар праћку и у торби пар каменова да их хитнем међу очи тој али што ми се подругује. Колико су ови редови записа одапети из  праћке хроничара живота убојити? Знам, свака ала има Ахилову пету. Њу сам циљао. Можда је нисам погодио, када уместо ње ја крварим. Но, нећу се предати вихору мојих коња апокалипсе. Још нису откасали а ни зрело искуство није почело да гњили. Запис ће се наставити а искон пробудити. Царство нужности на бојишту живота уступа место царству слободе.

© 15.07.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: СВОД САМОЋЕ, цртице /2015/

zelenakap.blogspot.com