ОБЕЗДОМЉЕНИ

Често се питам тако коме моје стихире

Ишта значе... Ко оне дуге јесење кише

Невино бежим од света невичан кошмару

Мириси лука и када из куће се не шире

Све патње тамјан је запалио и туга битише

Док живот осуђенички гори на љутом жару

Не сажаљевајте под грудвама ми поетску клицу

Ни то што сам ето не схваћени усамљеник

Заробљен ко олово у кори старог храста

Ожиљак слободоумни и црна пега на лицу

Мог поколења... Суђај је хтео да сам губитник

Несрећни весник пролећа и преварена ласта

Епски глас је замуко... Не зборе напете струне

Зашто је света заповест у закону прецртана

Чије је длето искоби и ослепи јој чарне очи

Ко сплиће колоплете дана и врзина кола у забуне

Живот ми збачен са трона и прича профана

У оскудици ни нашта не личи... Ко их уоброчи

Ко млечни пут тајном овенчана моја је аксиома

Умовање додати ни одузети ни реч ни знак тротачки

Неће... У вашем мору лажи мој светионик је истина

Не плаши ме тајно извориште муња и прасак грома

Ко стреља моје невине речи бездушно зликовачки

Познаће горку мору убица што приспе иза срамног чина

Живима вапај... Не журите на пут у времена сулуда

Сад живи мртвима завиде... Покој за придошле селице

Запоседнута гнезда не освајајте ни кошнице без саћа

Самац сам обездомљени по трећи пут... Не знам куда

По замагљеном путу... Хоћу ли стићи до задње станице

С поздравом покојних... Веле отуда се нико никад не враћа

Трутови су појели сав мед и пауци исплели мреже

Пустоловне... Куда год хтео срета те подмукли ћорак

Ругачи истурају шипак... Време је блентаво и тупо

Нема наде за мртве спрчене тикве и увеле вреже

Заборављен стојиш самцит ко на голом кршу јаворак

Опаљен затупак дебла... Ил у врзини точак пролупо...

© 09.07.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/

zelenakap.blogspot.com