четвртак, 16. јул 2015.

ПРОЛАЗАК ИСПОД ДУГЕ













У мојим давним безазленим дечијим данима није била необична жеља да сазнам одговоре на тајанствена питања која су ме опседала. Шта је живот, ни мало наивно питање, јављало се често у мом уму. Куда то људи путују? Шта после живота? Заиста, да ли је сваком бићу као и мени мој живот задат? То ме збуњивало. Нисам волео предодређења. Ја бих да свој живот крилим сам. Ко ми га то и данас уређује мимо моје воље? Зашто је остала празна једна давна не остварена детиња намера проћи испод дуге? Ја сам веровао да је моја жеља шира и виша од разастрте дуге. Јесте ли ви то икада пробали? Као ондашње чобанче задавао сам себи овај изазов. И научио сам истину о задатом. Тешко је, или немогуће је остварити и живети по задатом, ако си шири од истог. Зар није познато када имаш задато чека те остављени циљ. А ја бих своје циљеве да постављам и рушим, да им се ближим, или да их мимоходим.
Можда сам у осами преслаб да шестарим попут орла над задатим. Мучно је вртети се у круг. Ако је живот задат, чему га штедети? Ја свој живот нисам штедео. Тачније је рећи: Oн мене није штедео. О, како ме је дробио, млео и расипао као паспаљ. Моја воденица још није оронула. Меље ли меље! А богме има и шта. Године су пуне као ваган из кога сипи у цуркавом млазу кукурузно злато. На проји одрастао проју делим. Надам се да ће моје брашњенице задуго хранити све оне који се на њих наслањају. Моје мливо-моје песме, ево чекају ваше костретне вреће. Узмите их и носите их дому. Преко реке ја ни једну нећу понети.
Кад пређем на другу обалу, у коначници, као некима, мени никада није било свеједно какав сам пртљаг оставио. Мој пртљаг није жуљни пртљаг него драго наслеђе роду. Знам да сваки живот има нужни завршни чин. Од рођења свако на животном путу одбројава кораке ка том концу живота. Рођење као почетак носи клицу краја. Упркос свему томе нужно је разумети шта је уписано између? Моје руке су верно писале. Нису биле згрчене и ако ми је живот зиратан. Ако га сводим у једну реченицу може се описати и свести на сан или грозоморно бунило. Знам, још није касно за буђење. Нужно је премостити долине и врхове. Нужно је изаћи из бездана и сићи са гребена. Нужно је помирити исток и запад живота. Нужно је проћи испод дуге, тог знака заветног обећања после потопа. Нужно је увек носити хтење проласка испод дуге. Овај изазов ме ни данас не напушта! Од куда долазиш и где се сакријеш лепотице дуго? Зашто си кратковека? Када би и живот кратковеки био као твоје гаме у недогледном спектру за људске очи!
Хоћу ли имати времена да прекопам све наталожене слојеве живота? Како пропртити све пртине? Како пронаћи зарасле животне стазе? Како никада не заборавити олтаре љубави и хуманости подизане уз пут живота? Како оживети сапатнике и сапутнике? Воз живота је све ближи последњој западној станици. Жалим што је полазна источна станица живота остала без оних који су ме у живот отпратили. Отац и мајка преселили су се горе на брег, међу рашће, на зборно предачко место вечног зборовања. Вољена супруга је дуже од деценије негде тамо, у неком сазвежђу иза Орионских врата, а ја овде предани сакупљач и берач постхумног букета. Чекам да се врати и дар да прими. Недам да се смутна времена повраћају. Одупирем се задатом животу. Још се трудим да прођем испод дуге.

© 16.07.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: СВОД САМОЋЕ, цртице /2015/
zelenakap.blogspot.com


Нема коментара:

Постави коментар