Мудром Цицерону се приписује изрека: “Дeвojкe су пoпут jaбукa“ У разумевању ове мудрости ево тог древног записа: „Дeвojкe су пoпут jaбукa нa стaблимa. Нajбoљe сe нaлaзe нa врху стaблa. Људи нe жeлe дoћи дo нajбoљих, jeр сe бoje дa ћe пaсти и пoврeдити сe. Умeстo тoгa, узимajу трулe jaбукe, кoje су пaлe нa зeмљу, и дo кojих лaкшe дoђу, иaкo нису тaкo дoбрe, зaтo jaбукe кoje сe нaлaзe нa врху стaблa, мислe дa с’ њимa нeштo ниje у рeду, дoк су зaпрaвo oнe вeличaнствeнe. Jeднoстaвнo мoрajу бити стрпљивe и чeкaти дa прaви чoвeк дoђe, oнaj кojи je тaкo хрaбaр дa сe пoпнe дo врхa стaблa збoг њих. Нe смeмo пaсти дa нaс дoхвaтe, кo нaс трeбa и вoли нaпрaвићe свe дa дoђe дo нaс.“
Ова метафора о „девојкама и јабукама“ инспирише да је применимо на „песме и песнике“ као јабуке на поетском дрвету. И овде би се, када су у питању песме и песници најбоље, морале налазити на врху стабла. До врха се није лако попети, зар то треба доказивати? Пробајте и уверићете се. Крадљивци јабука у страху, или журби, краду са ниских грана.
И ви који ово читате можда желите најбољи дар јабуку-песму. Али у страху не сежете ка њима. Све остаје само у очима, и на равни дивљења. Нажалост једна узгредна квачица, на речима „свиђа ми се“, која у наше време има ружно увозно име „лајк“, или какав несмислени коментар, то је готово једина реакција инстант читаоца, на бројним пауковским интернет мрежама. Ова реакција ништа не говори о смислу, вредности објаве, или њеној суштини, дубини поруке, поуке, даровитости песника, и другом.
Не одважи се свако да се вере гранама поетског дрвета. Пасти и поломити се, то је големи страх „малих“ песника. Узалуд што се најбоље песме - или ти јабуке, налазе на врху стабла. Не говоримо овде о подели, на мале и велике, како би се могло погрешно закључити, него на праве, и „назови песнике“. Битно је и уверење, или јеси, или ниси песник? Све друге атрибуте које неки дописују песницима су под знаком питања? „Лажни песници-плагијатори“ који се данас множе као сабраћа лажни пророци и учитељи, по оној Христовој, све се теже препознају, па се ваља чувати „да вас не преваре“.
Јабука на земљи, или у трави, може да завара очи, исто као и она на грани. Морате је узети у руке, или је убрати, да би сте видели најчешће доњу, или другу страну, која је фалична. Ако сте је већ узели у руке, имаћете искуство прекршаја „пожели“ или „не пожели“, према савету једне заповести из Декалога Божјих заповести, дакле искуство прамајке Еве и праоца Адама, свеједно убрали је, или покупили. У рукама имате трулу јабуку, са укусом греха, иза чега следи сигурно истеривање из раја.
Шта данас нуди „поетско интернет дрво“ на гранама и около? Ко то све данас бере, или сакупља јабуке, по нашем врту? Коме се грех прикрада у самообмани? Ко ће узети и дати „мужу својему“? Ко ће занавек „носити прегаче од смоквиног лишћа“? Бојим се, да данас готово и да нема стида и савести? Уместо „Оче наш-а“ молитва би се могла молити рефреном који одзвања на све стране „Узми све што ти живот пружа...“ Грамзивости докле?
Најчешћа слика и ових дана дозвана из детињства је купљење опалих јабука. А какве су опале јабуке? На првом месту црвљиве, потом спарушене, дивље,... па труле. Мање муке треба да се нешто покупи, него да се убере. Нећемо залазити на наше политичко поље, где је овај принцип „покупи све што ти под руку дође“, данас тако очит, да просто вришти, и вређа сироту рају. Лакше је присвојити туђе, или ти да будемо отворени, украсти, приграбити... плагирати... Данас када уз сваки интернет друм имате јабукових дрвета, зашто не застати, покупити у своје наручје, ионако „све ово је ничије и свачије“.
Рећи ће те, ово су безазлености о чему зборим. Колико тежих и болнијих ствари има? Да, у праву сте, али овде се препознаје „принцип“, који је доми- нантан свуда, у нама, и око нас, у нашем друштву. Ко ће и када видети да сте присвојили или украли туђу песму? Релативизовати ствари и појаве, то је наш доминантнији манир. Ако не бранимо чистоту, и ове, и овоме сличне појаве, па их још и не осуђујемо, није далеко дан када ће нас мутна матица неморала све однети.
Песничко небо је високо а земља је приземна и под ногама. Није чудо што неки немају поетска крила да лете у плавет неба, али је жалосно што има и оних који ни земљом не умеју да ходе. Спотичу се о туђе јабуке-песме, иако су црвљиве, пегаве, опоро дивље, и труле…
Не желимо да погрешно разумеју читаоци, и они који се у овоме нађу и препознају, не тврдимо да су оне сјајне румене јабуке у целофан умотане, увозне, шприцане... праве и здраве. Знамо искуствено, чак из детињства, шта су оскоруше кад угниле, или јабуке из сламе, изнете из трапа, у сред зиме, о каквом благдану. Знамо шта је на најгорњим гранама дрвета, али ни поглед да подигнемо, а сагињемо се да покупимо опале. Све више данас се срећу људи који гледају у земљу, преда се, као да стално нешто траже, као они који су изгубили све, а ретки су они који подижу очи горе, ка врховима стабла, загледани у небо, у звезде, у идеале...
Песници које јабуке ви садите, берете...? Пишите, и не бојте се, да ће вас покрасти, ако сте на врху „вашег“ а не „туђег“ поетског дрвета. Не залазите у туђи јабучар, да би сте узели оно што није ваше. Свој јабучар негујте, у њему се одмарајте, и из њега се сладите. И не заборавите мудри Цицерон је био и остао у праву. Свеједно је дали је говорио о девојкама, које су као јабуке, или како га ја прочитах, налазећи да се његова мудрост може односити и на песнике и песме, као уосталом и на многе друге животне и човекове аспекте. Мудрост увек ваља послушати и чинити по њој...
Шта је са јабукама које се налазе на врху стабла? Јесу ли у истину у дилеми „да са њима нешто није у реду“? Цицерон вели да су оне величанствене. И тој истинској величанствености би се могла зборити посебна беседа. Да не ширимо причу. Горња два питања се могу разумети и као врло озбиљна питања која вас питају, шта је са песмама и песницима? Јесу ли сви лауреати, песме и песници увек на врху стабла?
Кадa је данас реч о наградама и награђенима, тешко је то тврдити? Ни Нобелова награда није оно што је била, а да не говоримо о сумњивим и кланским књижевним наградама, које се деле сваки дан. Данас имамо поплаву мноштва свакојаких трећеразредних књижевних конку- рса, на којима се „делкају“ некакве нагрде, по рецепту, „ти мени-ја теби“. И ово започето промишљање о сумљивим нагрдама, би нас далеко одвело, па нека буде повод за неку другу прилику, и другу причу. Данас кадa и Нобелова награда има сенку, шта рећи за ове овдашње? Не споримо све награде, и не загледамо у сваку сенку, што би се рекло, част изузетцима. Рећи ћу јасно и отворено, тако да сви морамо знати следеће. Само су величанствене оне јабуке на врху стабла, које се одрже на ветровима, које најбољи и једини судија време, то јест његово сито, прогласи за вечне и величанствене. Фаличне јабуке ће увек пасти и иструлити. Исто је и са фаличним песницима, и њиховим песмама.
Савременици често не запазе, и не дају похвални суд, о песнику и песмама. Често тек долазеће поколења открију њихов дар јабуке. Кадa дође право време и прави читаоц –храбар човек, са заборављеног стабла, величанствене јабуке биће убране. Стрпљење молим! Песници не падајте да вас лако дохвате. Нека се нико не гађа вашом трулом јабуком. За праву песму, песника, као и за праву љубав, увек има времена. Хвала ти мудри Цицероне на поуци...
© 13.12.2012. Славимир Ј. Зеленкапић
„ВРЕМЕПЛОВ“ /2016/ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар