ЦЕНТРИФУГА

По нешто у овим цртицама скратим. По нешто успем и да дохватим. Али никако да их запатим довољно. Све цртице се не упрежу у исти јарам. Има и неучевних јуница. Осипа ми се мал цртица чим се прекобројна запати. Било би добро разбраздати сваку цртицу, и сваку мисао у њима, понаособ. Можда би се у неку будућу плетеницу књиге и најзад сплеле. Колут од плетеница око женске главе, некада дична слика, данас се више не виђа. Расчупана и неуредна главица, од ондашње скромности и питомине, сада је дивља и куса. Ма шта ја то и коме причам о књигама, цртицама и мислима? -Не ваља на празно тупити зубе, то би сте ми ви рекли. Но, варате се можда. Ја цртицама будим вашу савест по позвању казивача, ако савести јоште има. Волим кад време као неутрални судија потврди моје ставове и промишљања. Ко вам је крив што сте огуглали, и што сте се бене правили? Записе поред пута треба пажљиво осмотрити да се не залута. Казивач казује…

Сутра уместо занемелих речи, и очи моје говориће новом праскозорју. Знам како нови дан у клици свога рађања и постојања промену укотвљену носи. Не нека, него стварна истина, и овде се усидрила. Никаква плима је неће бацити на спруд жала. Волим кад спознаја од речи пени. У белом таласу бели се и моје име. Шум воде потврђује као у рефрену.- Добро си зборио… Разумни су разумели…

Од Свевишњег се не тражи ништа више, до свевишња објава. Добро је што ја нисам Он. Ја сам један од вас земљани, који зна да небеска посланица још не читана, ево стиже вам у руке. Кукавичко би било ваше презрење узвишене посланице. И ако сте томе склони, овога пута не мећите своје руке у жар преваре. Сретните се са собом, и толкујте посланицу себи, и онима око вас. Очекујем нека савест ће се вратити из дремежи. Прст на чело ће посведочити да се нешто догађа. Раскрчмљени рачун дошао је на наплату. Вересија више не важи. Приведени сте на старо место издаје, да ту признате кривицу. Једино истина спашава из процепа. Кварне усне се признањем могу донекле очистити. Машице и жар су у овим рукама.

Оковратник је крут. О, да знате колико жуља! Лакши су били они негдашњи колири. Изашли су давно из моде. Ваљало би их повратити за кратке вратове и танка грла. Точак историје када испише пун круг увек се врати на почетак. Кругови и само кругови. Праволинијска константа је заблуда. Одапету прогресију нехајно убије коси хитац у падајућем луку. Неко уман над умнима, дао је закон земљине теже, дао је и котрљајуће циклусе, да човечанство не би у дрскости својој, неповратно отишло, у какву црну рупу свемира. Рингишпил живота и смрти, изведен из равнотеже, још увек се врти. Сигурно неће стати за дуго, док се центрифуга не поквари.

Питам се ко је и када измислио самар и натоварио га на магарећа плећа? На туђу грбачу лако је товарити. Ретки су који сами носе свој нарамак. Збори се о властитом крсту, и одређењу, да га свако на својим леђима носи. Но, не бива тако. Крсту мој пређи на другога, не шапућу дрска уста, него вичу. Лакше је гледати, него носити, своју судбину. Лакоумни бестидно тако товаре самаре и крстове на туђа плећа. У осталом, што би их они носили, кад има наивних и натераних, попут Симона Киринца. Ех Симоне, ниси ни слутио, да ћеш носећи туђи крст, ући у историју, од узгредне до главне личности романа невиног страдања. Многи би ти отворено рекли, да сам ја био на твом месту, одбио бих ту игру случаја. А ја за себе знам, да бих понео Његов крст. Случајности нису никад случајне. Провиђење све удешава. Не верујем у иронију судбине.

Нисам склон ни иронији. Но, ако смем, рекао бих гори чајној, да причува овце. Гором у буљуцима лутају многе. Јетка је ова спознаја. Боли до сржи. Кад се и срж испије, шта човеку остаје? Сишу нас пијавице и шкорпије. На издисају смо. Куда идеш црвљиви свете? Просто не могу да верујем, колико је ова земља баксузна планета?      А није била таква, у оно време кад је стварана. Погубили су је људи. Нисам исправо рекао, погубили су је нељуди, који су се као гњиде намножили. Има ли светла на крају тунела? Ко нељудима даје право да га сваки дан запрушавају? Ко овде копа а ко раскопава Скадар на Бојани? Шта ће песник човек певати после рата? Кажите ако знате моји квадријуми…

©  20.12.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ИЗ КВАДРИЈУМА /2016/ zelenakap.blogspot.com