ОТВОРЕНИ КАЛКАНИ НА ПРОЗОРИМА ДУШЕ - цртица

Вољена моја, 

Морам ти рећи, прсли су простори на своду између врха и разума.

Главно је стециште постало тесно набоју ума.

Веселе доскочице одавно нема на темељима збиље.

Гради се раскорак свакога дана до додворења.

Мрско је газити по гноју расутом из срца.

Више се нема куда по посољеној земљи и поцепаном небу.

Ако се разломи и оно задње поуздање и одцепи се од дебла тешко падалици нади.

Здробљено срце је образ љубави а не презирна прича.

Доконо лицкање није од користи у мехуру сапунице.

Док се узданица стреса на јутарњој роси око увелог листа.

Било би неукусно у јаду гњечити туђу самилост.

Питам се Драга, 

Расцветавају ли се мисли једнако у дану жеља као у ноћи самоће?

Зашто претеже бреме твоје смрти и свлачи мој дан у понор?

Разумем магловито да кушати вољу не зна свако.

Бљесак се своди на трен а одсев на бритки дах.

Срце у разору несвикло требује потпору а она месечари.

Два пута нису иста на дужици ока када се скрасе.

Залуд се батргам из глиба.

Никако да ми нога ступи на тло слободоумно пре расцепа.

Још једна цртица исписана занемеће на страницама мога дневника.

Не допусти да умре у жељи ако је твоје очи новим читањем не помилују.

Мила, 

Буди ми јутрос милостива.

Нећеш се покајати.

Из ума се закотрљало мноштво бисера за твоју шкољку.

Близу смо симбиозе мог и твог разума.

Слични се сличностима љубе.

Никуда не могу утећи и не желим.

Твој загрљај је најмекши.

Нека ме за вечност у њему узму твоје руке.

Прелетело је јато уплашених птица нашу башту.

Ако им се заокрет изгуби у врху крошње нећу се тужити.

Вртлоге читам као животну нужност сапутничку.

Не одричем се јединог прамца.

Ти чекаш тамо на истом месту у жиној тачци наше љубави на наш жуђени сусрет.

Вериге нису издражале гарави траг па се отеше задњем диму.

Живот је скуван ко вариво у лонцу.

Време је да га кусамо а он се горопадан неда.

Планетарна завера гуши човечанство и краде му мир и спокој.

Павиљони су пренатрпани од резбарије распуклих штитова живота.

Докле ће збуњене очи као у стиду упирати поглед у земљу.

Нико да подигне главу горе ка узнешеном небу. 

Чак су се и звезде повукле у окрајке свемира.

Црну небеску ливаду оставише да је покосе немири.

Толико зденутих живота на једном месту језиво опомињу.

Ничега утешног нема да разгали у овој оскудици.

Учини ми се понекад Мила да се залуд борим да свет уозбиљим објавама мога ума.

Нико не чита мој свитак и не зазире од људског зова на овом себичном пољу.

Нови миленијум је донео отруђења између људи.

Данас свако за себе и у себи животари.

Сви моји калкани на прозорима душе су широм отворени.

Тешко је срце излити и поверити надобудном свету.

Чудан је овај наш свет у оклопу неразума.

Ватре оговарања сажижу све до чега доспеју њихови пламени језици.

Јесам у свету ал нисам од света.

Различитост је презрива и није на цени.

Знај, моја последња опорука у један епитаф не може стати.

Суђено јој је да је кошаве негде узгред прелиставају пре него се окамени.

Мрамор над хумком нека покрива снег да скрије црнило и тугу.

Променљиво је и трошно све осим сата који је увек исти док откуцава мој живот.

Навикао сам се падати и расти док су ме одвикавали давати кошуљу за част.

Сањао сам језера белих љиљана чекајући Тебе љубљену жену с мирисом пролећа.

Данас сам Мила изнова поклонио себе Теби да угасим само ћутање.

Веруј ми Љубави, 

Песма не може бити раскошна у остави бола.

Цртицом се шире отварају сама од себе моја и твоја врата чекања.

Још се није разлило млеко зоре мојим беспућем.

Жалим све ове људе око и поред мене док ходају носећи време смрти у недрима.

Истим немиром срца решен сам да све странице неба љубаљу допишем.

У усколебано доба не тражим туђу руку да ме придржи кад твоје нема.

Никуда не морим своје ноге за бег од стварности када ми она законачи на узглављу.

И ако рођен за ватру данас нећу у пепелиште.

Широм отварам врата собе и срца знајући да ми једино сећања долазе у походе.

Са дечијим бешиком окаченим о таванску греду у време самоће делим ужину.

Има у овој слици отворених калкана нечега најгласнијег да се успомене не прећуте.

Допуштам ти Мила да завириш у моју душу и узмеш за те у њој чуване драгуље.

Ноћас не жури да прођеш мојим сазвежђем у твоју луку смирења.

Ти си мени жива упркос истини смрти.

Пожалим често што одавно нико не куца на моја врата кад јутро бане на прозор снова.

Дај ми Мила времена да попакујем прошлост у кофере.

И ове ноћи уместо тебе ја ткам серџаду успомена да се њоме огрнемо.

Само је твоје срце моје светилиште љубави у храму наде.

Зато су сви моји калкани на прозорима душе широм отворени.

Чекам те... Не часи...!

На овај дан  © 29.10.2013.  Славими® Ј. Зеленкапић

књига: “ДЕВЕТА ЧЕКАОНИЦА”  ВРЕМЕПЛОВ /2018/

zelenakap.blogspot.com