У ТУЂЕМ ГНЕЗДУ

Натраг у своје бивство по украјку милости

Развежи чворове сећања у јутарњем дугу

Не тражи присилу... Јавиће се сама у лудости

Чврста су злоједна хтења пала на прву поругу

Колосек обданице да не закасни до превоја

Голоруко опстојање сведених жеља трачари

Обојке квасне не носи у промрзли дан неспокоја

Уморна росуља низ теглећу стрмен жмари

Једвитим млазом по маховини слабе воде цуре

На тврдом камену под сумњом велике драме

Невид се скотрљао у сакатом листу пре буре

Грех окаснели влачи сумљиву вугу из осаме

Прљава прозеблина јендеком кроз каљугу траје

Бремена су се наносила туге испод очне мрље

Залутала два лептира врте пируете у окршаје

Натрули пањ ластари противно свему подно прље

Друштво песника шкрипи ко стара колесара

Испод црте посне године прошле су узалудно

Толико неуких у мртвој бари без небескога дара

Одавно не памте времена наша ни око будно

Брестова кора разлучује бразде улевима доле

Прстенована мука обљуб мучки на труду пали

А жишка никако да врсне и да се задими... Идоле

Величају разбојници стиха на срамоту огуглали

Запењено престоно небо у црвенилу се своме дави  

Куштрими играју своју подмуклу игру пробисвета

Залуд нам добра воља да се уклони ледник нарави

Понос је грлат и дрчан... Немар и немерљива штета

Кога се уопште тиче... Скаквци кад пољем пројезде

На зубном трагу уклетника издишу последње риме

У туђем гнезду кукавичија јаја... А оне што се гнезде

Испилиле су голуждравце... За спомен није им име

Не уводим их под кров и не дописујем строфу нову

Наружиле су гнездо кукавице и свраке... Знај Вечити

Не зовем их на мобу.... Заобилазим ограду глогову

Далеко изокола... Знају мутавци са песмом нису речити

© 25.06.2015.  Славими® Ј.  Зеленкапић

Књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГ ЗВАЊА – рукопис

zelenakap.blogspot.com